Иако жи­те­ља не­ма ни упо­ла као при­је ра­та, ово је нај­ве­ће срп­ско по­врат­нич­ко се­ло у доли­ни Не­ре­тве. При­зва­ни же­љом, пр­ви Ср­би у Же­љу­шу су се вра­ти­ли 1998. При­је ви­ше од де­сет го­ди­на по­но­во је по­диг­ну­та Цр­ква Хри­сто­вог Вазнесења (из 1865), об­но­вље­ни су Све­то­сав­ски дом и све­ште­нич­ки стан. Ни­је ла­ко и мно­го то­га ни­је као што је би­ло, но љу­ди су ов­дје и да­ље ве­дри и ду­го­вје­ки. Ни­су за­бо­ра­ви­ли да се сми­ју и да са­бо­ру­ју, да се по­ма­жу и сје­ћа­њу. А док пам­те, до­тле је­су, бе­ху и би­ће.

Пише: Александра Глишић

Де­сет ки­ло­ме­та­ра од Мо­ста­ра је се­ло Же­љу­ша, сје­вер­ни чу­вар род­ног гра­да пје­сни­ка Алек­се Шан­ти­ћа и нај­број­ни­је срп­ско по­врат­нич­ко на­се­ље у до­ли­ни Не­ре­тве. На­ла­зи се на ма­ги­страл­ном пу­ту од Са­ра­је­ва пре­ма Мо­ста­ру и ко год на­и­ла­зи са те стра­не мо­ра про­ћи кроз Же­љу­шу.

Као и дру­гдје у мо­стар­ској оп­шти­ни, још су ов­дје ви­дљи­ви тра­го­ви ра­та. Ку­ће за­па­ље­не де­ве­де­се­тих ни до да­нас ни­су об­но­вље­не. Ула­зе­ћи у се­ло ви­ди­мо да су не­ка дво­ри­шта уређе­на и да љу­ди ту жи­ве, док дру­га ја­сно по­ру­чу­ју да су већ го­ди­на­ма на­пу­ште­на. Пре­ма по­пи­су из 1991, ов­дје су жи­вје­ла 853 ста­нов­ни­ка, а Ср­би су чи­ни­ли 94 од­сто по­пу­ла­ци­је. Пр­ви ре­зул­та­ти по­пи­са из 2013. по­ка­за­ли су да Же­љу­ша да­нас има 478 ста­нов­ни­ка. По­ред Ср­ба, са­да су ту и Бо­шња­ци, углав­ном до­се­ље­ни­ци из ис­точ­не Хер­це­го­ви­не.

Оне ко­ји до­ђу у овај ку­так Хер­це­го­ви­не кра­јо­лик ће, не­ма сум­ње, осво­ји­ти ми­ри­си­ма, боја­ма и зву­ци­ма при­ро­де. А љу­ди, и по­ред свих не­да­ћа ко­је су их сна­шле у по­сљед­ње дви­је де­це­ни­је, не гу­бе ве­дри­ну и сми­сао за ху­мор, ка­рак­те­ри­сти­чан за ово под­не­бље. Први Ср­би у Же­љу­шу су се вра­ти­ли 1998. Не­ки су до­ла­зи­ли и са дру­гих кон­ти­не­на­та да оби­ђу ста­ро ог­њи­ште. Се­ло има при­ча ко­ли­ко и ку­ћа, па и ви­ше, али ни­је има­ло та­блу са нат­пи­сом Же­љу­ша. Пен­зи­о­ни­са­ни ар­хи­тек­та Све­то­зар Бо­ја­нић од­лу­чио је да ис­пра­ви тај про­пуст ло­кал­не или град­ске вла­сти. Из­ра­дио је та­блу са нат­пи­сом Же­љу­ша и по­ста­вио је на ма­ги­страл­ни пут. Ар­хи­тек­та Све­то­зар Бо­ја­нић при­па­да ло­зи чи­је је до­се­ља­ва­ње у ово се­ло би­ло ве­о­ма нео­бич­но. Пр­ви Бо­ја­нић, Ри­сто, у Же­љу­шу је сти­гао у кор­пи од пру­ћа, у ко­јој га је мај­ка до­ни­је­ла са оне стра­не Не­ре­тве, ка­да се по­сли­је смр­ти му­жа ов­дје по­но­во уда­ла. Ри­сто је имао број­но по­том­ство, ко­је са­да жи­ви на го­то­во свим кон­ти­нен­ти­ма. Неко­ли­ко их је и у Же­љу­ши. Иако је од до­ла­ска ро­до­на­чел­ни­ка про­шло ви­ше ви­је­ко­ва, при­ча је и да­ље жи­ва у сје­ћа­њи­ма по­то­ма­ка.

Кад уђе­те у се­ло, до­че­ка­ће вас пра­во биљ­но цар­ство. Тре­шње, смо­кве, кај­си­је, ба­де­ми, каду­ља (жал­фи­ја), ру­зма­рин, ло­вор, ла­ван­да… У ма­ју и ју­ну Же­љу­шу кра­се тре­шње, а у сеп­тем­бру и ок­то­бру на­ро­ви. (Од љу­ди ов­дје ни­ка­да не­ће­те чу­ти из­раз нар, за њих су то ис­кљу­чи­во шип­ци, што је скра­ће­но од мор­ски шип­ци.) Од­у­ви­јек се во­ће из Же­љу­ше мо­гло на­ћи на ма­лим те­зга­ма по­ред ма­ги­страл­ног пу­та. Да­нас се сма­њио број оних ко­ји про­да­ју, али ква­ли­тет по­ну­де је исти. Же­љу­шке тре­шње ку­по­ва­ле су и му­зич­ке зви­је­зде из бив­ше Ју­го­сла­ви­је. Ста­ри­ји се и да­нас сје­ћа­ју анег­до­те из се­дам­де­се­тих. Здрав­ко Чо­лић имао је на­ступ у Мо­ста­ру, па је за­јед­но са во­за­чем свра­тио да ку­пи тре­шње. За те­згом је би­ла Мара Бо­ја­нић, по­при­лич­но умор­на од то­плог и ду­гог рад­ног да­на. Ка­да је по­пу­лар­ни пјевач упи­тао има ли не­ког мла­ђег да је од­ми­је­ни, ва­га­ју­ћи во­ће од­го­во­ри­ла је да има кћер­ку ко­ја је оти­шла на кон­церт Здрав­ка Чо­ли­ћа. Тек ка­да је пје­вач са осми­је­хом упи­тао да ли зна ко је он, Ма­ра је схва­ти­ла ко­ме је про­да­ла тре­шње.

 ПРО­МЈЕ­НЕ, СПО­ЉА И ИЗ­НУ­ТРА

Мно­ге при­че са­чу­ва­не су од за­бо­ра­ва. Же­љу­ша­ни нам се по­жа­ли­ше да им ви­ше од материјалног бла­го­ста­ња не­до­ста­ју не­ка­да­шња ком­шиј­ска дру­же­ња и раз­го­во­ри.

– У по­сљед­ње ври­је­ме све се ма­ње са­ста­је­мо и сје­ди­мо ис­пред ку­ћа. Сви су у не­кој жур­би, на­род се оту­ђио – при­ча Де­јан, ко­ји и сам про­да­је во­ће.

На­род се још уви­јек оку­пља у цр­кви и око ње, за ве­ли­ке хри­шћан­ске пра­зни­ке и на недјељ­ним ли­тур­ги­ја­ма. Храм Ваз­не­се­ња Хри­сто­вог, са­гра­ђен 1865, био је за­па­љен у ра­ту де­ве­де­се­тих, али има ви­ше од де­сет го­ди­на ка­ко је одр­жа­на пр­ва по­сли­је­рат­на про­сла­ва Бад­ње ве­че­ри. Да­ни­ма по­сли­је при­ча­ло се ка­ко су ко­нач­но и ис­пред овог хра­ма за­па­ље­ни бад­ња­ци и за­о­ри­ла се пје­сма, уз при­су­ство број­них мла­дих љу­ди, што је нај­ва­жни­је. Прило­зи­ма мје­шта­на и уз по­моћ Епар­хи­је за­хум­ско-хер­це­го­вач­ке и при­мор­ске, храм је посли­је ра­та по­диг­нут из пе­пе­ла, а об­но­вљен је и Све­то­сав­ски дом са све­ште­нич­ким станом. Храм и гро­бље смје­ште­ни су та­ко­ђе на ма­ги­страл­ном пу­ту М17 и до­бар су оријентир сви­ма ко­ји пр­ви пут до­ла­зе у Же­љу­шу. На не­дјељ­ном бо­го­слу­же­њу ви­ди­мо, с ра­до­шћу, пун храм и до­ста мла­дих.

Ме­ђу по­врат­ни­ци­ма су Ра­до­ви­ћи, Дра­ги­ћи, Рај­ко­ви­ћи, Да­би­ћи… Сва­ка од ових по­ро­ди­ца на­шла је свој на­чин за оп­ста­нак, али све их ве­же иста при­ча: кра­јем де­ве­де­се­тих вра­ти­ли су се на зга­ри­шта. По­сли­је пет­на­е­стак го­ди­на уре­ди­ли су сво­ја има­ња, али ни­су мо­гли ути­ца­ти на ру­ше­ви­не ко­је бив­ше ком­ши­је ни­су об­но­ви­ле. Оне су ту као не­ки ту­жни подсјет­ник. Нај­ста­ри­ји ста­нов­ни­ци Же­љу­ше има­ју ви­ше од 90 го­ди­на и свје­до­че да за дуг жи­вот ни­су нео­п­ход­на сва бла­го­ста­ња овог сви­је­та. Они су пре­жи­вје­ли два ра­та и без­број лич­них и ко­лек­тив­них не­да­ћа, па се још ус­прав­но кре­ћу кроз се­ло. Јед­на ста­ри­ца, ко­ју зати­че­мо ка­ко у дво­ри­шту за­вр­ша­ва не­ке по­сло­ве, гра­би ка свом сто­том ро­ђен­да­ну. Мо­жда се за­и­ста ре­цепт ду­го­вјеч­но­сти кри­је у ди­вљем на­ру ко­ји ра­сте сву­да по Же­љу­ши. Или, ка­ко то струч­ња­ци твр­де по­сљед­њих го­ди­на, у ку­пу­су ра­шти­ки ко­ји ов­дје ра­сте у сва­кој ба­шти. Мје­шта­ни нам се по­хва­ли­ше да их је овог ље­та ки­ша одлич­но по­слу­жи­ла, па је по­вр­ће бо­ље не­го за ду­гих су­ша, на ко­је су већ на­ви­кли.

Не­до­ста­так во­де ов­дје је ве­ли­ки про­блем, јер је дио се­ла још без во­до­во­да. Под­руч­је је ина­че су­шно, па сва­ка ку­ћа има и соп­стве­ну ча­тр­њу, ве­ли­ки ре­зер­во­ар за во­ду, гра­ђен кад и ку­ћа и узи­дан у зе­мљу. У ча­тр­њу се сли­је­ва ки­шни­ца, ко­ја се и пи­је. Не­ке ку­ће има­ју и бу­на­ре, од­но­сно про­на­ђе­не из­во­ре во­де. Ипак, су­шно ље­то и да­нас је као кле­тва за ове људе.

 СА­БОР ДРУ­ЖЕ­ЊА И УСПО­МЕ­НА

Ма­да ни јед­но од окол­них мје­ста не но­си то име, ци­је­ла ши­ра област око Же­љу­ше у наро­ду се на­зи­ва Би­је­ло По­ље. Да би се очу­ва­ли пам­ће­ње и успо­ме­не, од ју­ла про­шле годи­не ов­дје се ор­га­ни­зу­је „Са­бор Бје­ло­по­ља­ца“. Сло­ган оку­пља­ња је: „Ста­ри да се ви­де, сред­њи да се не за­бо­ра­ве, нај­мла­ђи да се упо­зна­ју“. На­ја­вље­но је да ће се са­ста­ја­ти сва­ке го­ди­не, пр­ве не­дје­ље по­сли­је Пе­тров­да­на. Ини­ци­ја­ти­ву је по­кре­нуо пје­сник Но­ви­ца Телебак Те­ни. Иако већ го­ди­на­ма жи­ви и ства­ра у Тре­би­њу, од­лу­чио је да оку­пи Бјелопољ­це на овој ма­ни­фе­ста­ци­ји. По­што је оку­пља­ње у ври­је­ме го­ди­шњих од­мо­ра, бројни љу­ди ра­се­ље­ни из ових кра­је­ва ра­до се по­ја­ве на Са­бо­ру. Да би ви­дје­ли дра­ге љу­де, про­ше­та­ли ста­за­ма дје­тињ­ства, чу­ли за­ви­чај­не пје­сме.

Ипак, мно­ги при­је­рат­ни ста­нов­ни­ци Же­љу­ше ни­су се вра­ти­ли, не­ки си­гур­но ни­ка­да и неће. До­ла­зе по­вре­ме­но. За­ви­де они­ма што су се вра­ти­ли, због „не­ких ства­ри ко­јих у Кана­ди или Нор­ве­шкој не­ма“. А ови што их ов­дје до­че­ку­ју, умор­ни од бор­бе са свакодневним бри­га­ма, ра­до би се ми­је­ња­ли са њи­ма. Сви за­јед­но во­ле Же­љу­шу, иако кажу да ова са­да­шња не­ма мно­го то­га што је има­ла она ста­ра. И јед­не и дру­ге га­не ста­ра пје­сма: „Пи­та­ју ме ода­кле си ро­де? Из Же­љу­ше, са Не­ре­тве во­де…“

 Извор: „Српска национална ревија“
http://issuu.com/sasa011/docs/srpska_-_broj_7_-_srpski_-_niska_re