У Храму светог великомученика Пантелејмона на Алексиној међи, прослављена је храмовна слава. Свету литургију служио је надлежни парохијски свештеник Душко Шаровић уз саслужење оца Немање Дражића који се народу обратио пригодном бесједом. Литургији је присуствовао велики број вјерника. Домаћини су припремили и славску трпезу. 

Посебно радостан дан био је јуче у породици Милићевић. Ова породица поријеклом из требињског села Неновићи у Требињској Шуми, данас живи углавном на Иваници, у Требињу као и у више мјеста Републике Српске. Црква Петровица, како се у народу још зове, од давнина је саборна црква за 15 – так околних села, међу којима су и Неновићи. На овом мјесту, како су показала најновија археолошка истраживања, црквени живот траје у континуитету од првих вијекова хришћанства до данас. У Запланику, као и у више околних мјеста, у Средњем вијеку наводе се чланови светородне лозе Немањића. На овом древном, страдалном мјесту, и данас многи људи осјете посебну благодат.

Ни у вријеме комунизма, Српски народ овог требињског краја није се одрицао Бога и цркве, већ је наставио, и у тим условима да одржи своју националну и духовну традицију. Црква Петровица, као и цијели овај крај, страдао је у рату 1992. године од ХВ. Обнова цркве трајала је више година, да би обновљена црква била освјештана 2014. године. У обнови цркве, учествовали су и чланови породице Милићевић. Данас се овдје води активан црквени живот, гдје се уз веће црквене празнике окупи вјерни народ, а посебно за Бадњи дан и Петровдан – славу храма у Запланику.

Већ дуго времена овдје није било крштења ни вјенчања. Разлог је свакако, расељење локалног становништва, које траје још од средине 20. вијека, као и протекли рат, када је овај крај скоро у потпуности остао без становништва. Овај догађај, који свједочи о побједи живота над мржњом и уништавањем, буди наду да би се ствари могле промијенити на боље.

Горан и Александра Милићевић, одлучили су да своју кћер Дуњу крсте у овом храму, као што су то чиниле у прошлости бројне генерације њихове породице. Кум на крштењу био је Саво Андрић. Свету тајну крштења обавио је отац Момчило Пејичић, надлежни парох. Крштењу мале Дуње присуствовала је породица, родбина и бројни пријатељи. Са надом да ће оваквих догађаја у будућности бити још више, честитамо малој Дуњи и њеним родитељима.

Милан Путица

Данас, 5. августа 2015. године, у 11 часова, служен је парастос невино пострадалим жртвама, у прогону и страдању српског народа на подручју Републике Српске Крајине и Републике Хрватске у војној операцији Олуја. Парастос је служио Његово Преосвештенство Епископ Захумско-херцеговачки и Приморски Г. Григорије уз саслужење свештенства и ђакона Саборног храма Светог Преображења Господњег у Требињу. У 12 часова огласила су се звона са храмова Епархије Захумско-херцеговачке и Приморске у трајању од 3 минута.

ЦО Требиње

Драга браћо и сестре, драги пријатељи,

Сабрао нас је данас Христос и Преподобна мати Параскева којој је посвећен храм што га на данашњи празник освећујемо. Сабрали су нас на мјесту огрнутом у тишину и бијело, мјесту натопљеном мајчинским и сестринским сузама, на мјесту које је једно од симбола српског страдања у потоњем рату. Овдје, на Малом Зејтинлику, почивају кости српских ратника што су, баш као некада њихови преци с почетка прошлог вијека и у јеку једног другог крвавог рата, бранили своју земљу и народ, своју дјецу и породице, своје име и част. И опет као њихови преци што почивају на оном Великом Зејтинлику надомак Солуна дадоше највећи залог за оно што су бранили, дадоше и положише најсветије што су имали – сопствене животе. Али то не бијаше све. Многима од наше браће који почивају данас на овом чудноватом мјесту не би дато да своја уморна и рањена тијела одморе у породичним гробницама и у мјестима свога рођења и одрастања. Умјесто тога бјеху измјештени овдје гдје смо се сви заједно сабрали данас приклањајући главе пред њиховим сјенима и жртвом коју су поднијели дабисмо ми живјели, драга браћо и сестре, да би живјела њихова и наша дјеца, да би земља ова и народ њен живио и опстајао.Заузврат је милостиви Господ ублажио њихову бол, извидао њихове ране, отворивши им врата Царства Небеског.

Под овим бијелим крстовима леже и другови из мог дјетињства и младости, са којима сам проводио дане, дијелећи добро и зло, комадић хљеба, гутљај воде; другови које сам много волио и које волим и даље успокојен мишљу да смо само привремено раздвојени, до оног часа када ће нас Господ поново све сабрати заједно, до другог Христовог доласка и Васкрсења мртвих.

Стога, мајке и сестре, супруге и кћери, очеви и синови, обришите сузе са лица и радујете се будућем сусрету са својим најмилијима јер је ваш растанак само привремен. И они су данас овдје са нама, слушају нас и виде, и радују се што њихова жртва не бијаше узалудна, што бијаше залог вашега живота. Радују се што виде своју дјецу израслу у зреле и одговорне људе упркос ненадокнадивом губитку који су поднијели. Радују се што њихова дјеца воле своју земљу и свој народ за који они положише животе. Радују се што их не заборависмо и што их спомињемо у мислима и наглас. Радују се што успомена на њих и жртву њихову и даље живи.

Спасења њиховога ради и спасења душе своје ради не смијемо у своја срца пустити клицу мржње и злости него их очистити од злобе и испунити миром и праштањем и још једном нечујно приклонити главе пред њиховим сјенима и њиховом жртвом.

На живот им вјечни и спасење, драга браћо и сестре.

Епископ Захумско-херцеговачки и приморски
+ Г Р И Г О Р И Ј Е
замјеник Митрополита дабробосанског Г.Николаја