Monthly Archives: јануар 2016
Изложбa “Ћирилица” у Билећи
У част празника Светог Саве, крсне славе билећке цркве и општине, 26. јануара 2016. године у парохијском дому у Билећи изложени су ликовни радови предшколаца, основаца, средњошколаца и академских сликара на тему “Ћирилица”. Изложбу су заједно организовали СПЦО Билећа и СПКД „Просвјета“ Билећа.
Изложене радове, настале на тему ћирилице, приредили су ученици основних школа „Свети Сава“ и „Петар Други Петровић Његош“, уз подршку својих професора, академских сликара, Татјане Топаловић и Драга Вучића. Њима су се придружили и ученици гимназије Средњошколског центра „Голуб Куреш“ и најмлађи ликовњаци из дјечијег вртића „Будућност“, те академски сликари. Својим радовима изложбу је обогатио и сликар Синиша Џелетовић. У име СПЦО Билећа сабранима се обратио протојереј –ставрофор Небојша Коловић, а испред СПКД-а „Просвјета“ поздравну ријеч одржала је Тања Бубрешко, при чему је истакнут значај ћирилице за српски народ.
Прослава Светог Саве у Требињу
27. јануара 2016. године, на празник Светог Саве, првог Архиепископа српског, служена је Света Литургија у Саборном храму Св. Преображења Господњег у Требињу. Служио је протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин уз саслужење свештенства и ђакона Саборног храма. Послије ријечи Светог Јеванђеља пригодном бесједом обратио се о. Дражен. На крају Свете Литургије дјеца из вртића су извела пригодан програм, након чега су подијељени пакетићи. У Културном центру преломљен је славски колач за све школе у Требињу. Домаћин ове године је школа Св. Василија Острошког из Горице. Послије ломљења колача настављен је програм који су приредили ученици школа у Требињу. У својој школи домаћини су приредили трпезу љубави.
ЦО Требиње
Светосавска академија у Требињу
Додјелом повеља града Требиња професору доктору Горану Вучуревићу и Градском културно-умјетничком друштву „Алат Свислајон“, те пригодном бесједом оца Дражена Тупањанина, у Требињу је одржана традиционална Светосавска академија.
На Светосавској академији о првом архиепископу Српске православне цркве и Светосављу бесједио је протојереј Дражен Тупањанин:
Чини ми изузетну част да Вам се обратим на овај велики и важан датум, дан када Црква литургијски врши спомен на Св. Саву Српског, ученика Господа Исуса и учитеља Његове Цркве. Не треба ни спомињати колико је тешко, захтјевно и надасве одговорно говорити о Св. Сави. Разлог за то је свакако колосалност његове христолике личности која се огледакроз величину жртве коју је био спреман да поднесе, кроз блиставост и јасноћу мисли у којој можемо да сагледамо умност генијалних размјера, те кроз неимарство, организацију, миротворство, кроз представљање сопственога идентитета пред другима господственим односом поштовања, кроз културу и знање лијепог поретка. По природи ствари о духовном горостасу какав је био Св. Сава морало и јесте писало и говорило много, на разне начине и из разних углова. Стога ово слово нема амбицију да вам открије нешто ново већ да нас све заједно подсјети на оно што би већ требало да знамо и осјећамо.
Идеја ми је заправо да покушам да кажем нешто о светосављу, појму изведеном из имена Св. Саве а које се разумијева као православље, тј.хришћанство српскога стила, искуства и језика, а све то опет као дио великог и светог предања Цркве у коме има мјеста за све народе ове земље, како би сви постали , Духом Светим један народ, Божији народ, а Божији народ у библијском разумијевању може бити и сасвим извјесно јесте само један. Светосавље је тако мост ка ономе што бисмо савременим рјечником могли да назовемо ширим интеграцијама, златна стаза у којој се проналази нови црквени идентитет, онај трајни идентитет који је изнад свих привремених идентитета као што су национални, расни, полни, политички, идеолошки и тако редом. Ипак, иако вјерујем да је тако свјестан сам да је оно, светосавље, рекао бих пречесто од стране неких Савиних сународника схаћено и интерпретирано као ексклузивизам, било вјерски било национални, а најчешће и једно и друго. Овдје мислим на одређене крајње десничарски скројене умове и организације које настоје да нас закују у тринаести вијек и да следовање светом Сави и светосавски Дух тако доживимо као стагнацију, по принципу не мијењај ништа јер је Св. Сава за нас одлучио све и само треба да се држимо његових одлука. Овакав став наравно порађа фундаментализам који се може детектовати у распону од десничарских политичких опција па све до квазисветосаваца у навијачким групама. На несрећу, ни поједини у Цркви нису поштеђени оваквог сагледавања ствари и зато на тијелу наше помјесне Цркве данас имамо рану раскола заснованог у највећој мјери управо погрешним, фундаменталистичким доживљајем светосавља. Јасно је да то нема везе са Св. Савом јер да се он руководио принципом нека све остане тако како јесте ми вечерас не бисмо овдје сједили нити бих ја имао о чему да говорим.
Одлуке Св. Саве, његови судови, били су надахнути дубоким личним дожиљајем Бога које је било пропраћено јеванђелском трезвеношћу, трезвеноумљем како се то још назива у аскетским списима Цркве. Он је јако добро разумијевао процесе, кретања, историјку стварност времена у коме је живио. Од одлуке да безусловно пође за Христом путем монаштва у раној младости, преко ватопедског хиландарског и студеничког периода, до одласка у Никеју, опредељења за Источну Цркву у времену Латинског Царства у Цариграду и необичног стања у Западној Цркви времена крсташких похода, при чему је избјегао контакт са самозванцима у православном руху попут Димитрија Хоматијана, а потом преко организације епархија и уређења црквеног живота на територији нове Архиепископије и све до одлуке да напусти престо и уступи га другоме потврђује нам размјере његовог богонадахнутог созерцања. Све ове одлуке откривају дух који треба да буде инспиративна снага али и инструктивни подстицај за разумијевање и примјену светосавских аршина у нашем времену.
Бити светосавац дакле не значи напростио копирати неки од ових судова и без прилагођавања га поставити за норматив у нашем времено, већ то значи разумјети дух и настројење Св. Саве и формирати тим методом ставове и планирати потезе. Да ли ико заиста може да вјерује да би велики покрети у култури и умјетности, у науци и прије свега теологији били нешто у шта Св. Сава не би био укључен и са чим не би био упознат данас? Зар мислите да он не би слушао Бахово велико дјело „Страдање по Матеју“ за које је теолог Александар Шмеман рекао да не разумије да постоји ико ко је то послушао па посумњао да Бог постоји? Или пак музику Пинк Флојда, или гледао филмове Тарковског или Кјубрика…читао Томаса Мана? И уопште био онолико напредан и у нашем времену колико је био у своме? Ја сам склон да вјерујем да би. Комплекси зграда Хиландара и Студенице, да узмемо само то за примјер, грађени су по узору на највиша грађевинска достигнућа тога времена и у том времену нама познатога свијета. Ниједна приватна кућа у оновременој Србији , колиба ,земуница сојеница или како год да се звала, није могла да се пореди са квалитетом грађевина које је градио Сава. Кад тако осмотримо ствар како нам чудно дјелује дгађај коме сам био судионик деведесетих година у Савином Хиландару на Св. Гори. Наиме затекао сам се усред разговора, боље речено расправе неких поклоника“светосаваца“, који су расправљали на тему да ли у Хиландар треба да се уведе струја, пошто је тада није било? Тачније, да ли ће светосавље бити издато уколико се поклекне и промијени једна тако“важна ствар“. Признајем да ово јесте тривијалан примјер, али је илустративан утолико уколико нам указује на заблуде које се дешавају бојим се и на вишим разинама и по крупнијим питањима, а опет све због погрешног разумијевања садержаја који појам светосавље носи. Оно мора да буде напредна тачка сваког па тако и времена у коме ми живимо.
Нека од питања која нас данас сусрећу и пресрећу(тј. затичу неспремнима) су у много чему другачија од оних која су се постављала пред Св. Саву. Слично је и са садржајем које носе одређени појмови, па тако ни исток ни западу духовном смислу, ни католичанство ни православље, папизам, друштво, монархија, држава нису у свом значењу истовјетни са оним који је у искуству имала његова епоха. Могли би да наставимо па да укључимо ту и феномене као што су рецимо глобализам, феминизам, постмодерна и сви њој претходећи покрети… те многе друге као и нарочито за Цркву и свијет важне теме попут међурелигијског дијалога и екуменизма. То што сам Св. Сава није имао прилику да се у свом времену одреди у односу на неке од ових појава и кретања не значи да ми данас не можемо да се светосавски према њима одредимо. Истина, било би претенциозно да у име самога Саве говоримо са потпуном сигурношћу шта би и како би он, јер нисмо он, али смо увјерени да би његова схватања у времену у коме ми живимо ишла испред времена као што је то био случај и прије осам вијекова. Вјерујем да би ту било изненађења за све, можда понајвише за одређене кругове у Цркви.
Хвала Вам.
У културно-умјетничком дијелу програма наступили су Хор „Трибуниа“ Требиње, Бошко Пулетић – првак Народног позоришта Београд, појци Катарина Гојковић и Владимир Николић из Београда, проф. Александар Јаковљевић из Ниша – виолончело, Бојана Пековић из Краљева – гусле, ГКУД „Алат Свислајон“ Требиње, рецитатори, пјевачки дует и школски оркестар из требињских основних школа, гудачки квартет и солиста на хармоници из Средње музичке школе Требиње. На Акдемији су била присутна и дјеца из Ниша, која су од данас у посјети Требињу.
У Саборном храму у Требињу данас ће бити служена Света литургија, након чега ће од 11.30 часова у позоришној сали Културног центра бити обиљежена крсна слава требињских школа. Домаћин овогодишње школске славе је Основна школа „Свети Василије Острошки“, чији су наставници и ученици приредили пригодан културно-умјетнички програм, а организатори Светосавске свечаности су Град Требиње и Црквена општина Требиње.
Извор: Срна и Trebinjelive
Светосавска бесједа у Мостару
У данима који претходе Савиндану, у Мостару је обиљежен спомен на првог Архиепископа и просветитеља Срба. У суботу је одржана традиционална Светосавска бесједа, током које је бесједу изрекао отац Бранимир Боровчанин, а у којој су учествовали ученици православне вјеронауке из Мостара и Чапљине, предвођени својим вјероучитељицама. Сутрадан, на недјељној Литургији у Старој мостарској цркви, подјељeни су пакетићи, уз рецитовање пјесама Светом Сави у част.
У саборишту Црквене општине Билећа уприличен пријем у част Светог Саве
У присуству угледних грађана Билеће и ове године започели смо прослављање празника Светитеља Саве. У пријатној атмосфери саборишта, и у пријатном друштву гостију, вече је прошла у разговору о предстојећем празнику, који је слава Општине Билећа, Просвете, Школа и саборног Храма, као и о литији у којој сви заједно узимамо учешћа и дајемо свој допринос.
Надамо се да ће оваква дружења постати традиција и да ће доприњети нашем зближавању под покровитељством Цркве и светитеља Саве, као и у заједничкој жељи да будемо што бољи домаћини у Билећи у заједничком прослављању славе.
Годишњи помен игуманији Теодори(Делић)
У Манастиру Дужи, Владика Атанасије и свештенство и монаштво наше епархије, служили су Свету Арх. Литургију и одржали годишњи помен упокојеној игуманији манастира Дужи Теодори (Делић).
Света Арх. Литургија у Дубровнику
У недјељу 24. јануара, Његово Преосвештенство Епископ Захумско Херцеговачки и Приморски г. Григорије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Благовјештења у Дубровнику. Епископу су саслуживали: протојереј ставрофор Владан Перишић, протојереј ставрофор Стеван Ковачевић, те ђакони: Владимир Вукановић и Мирослав Бошковић. Окупљеном вјерном народу Епископ се обратио бесједом.
Сусрет православних и католика у Дубровнику
У свјетлу добрих односа Епархије Захумско-Херцеговачке и Приморске и наше Црквене општине Дубровачке са Бискупијом Дубровачком, у Дубровнику је уприличен међурелигијски сусрет православних монаха и монахиња са католичким редовницима и редовницама. Током сусрета одржана су кратка излагања о монашком животу код православних и редовништву код католика. Потом је у Дубровачкој катедрали бискуп дубровачки Мате Узинић, у оквиру молитвене осмине, служио молитву за јединство хришћана, којој су присуствовали и православни свештеници и монаси. Том приликом, окупљеним се обратио Епископ Григорије са бесједом, коју доносимо у цјелости.
Ових дана у нашим црквама најчешће смо богослужили обред освећења воде. У том свештеном чину има један славослов током којег свештеник, подигавши руке, говори: „Диван је на висини Господ и чудесна су дјела Његова, и нема те ријечи (људске) која је у стању да опјева сва (дјела) чудеса Његова“. На другом мјесту апостол Петар (1Пт. 2, 9–10) каже да смо позвани објављивати силна дјела Господња. Онај први (молитвени) и овај други (апостолски) позив, на први поглед се чине као да су у контрадикцији. Како да објављујемо силна дјела Господња када нема те ријечи људске која их може описати? И, уистину, било би то немогуће да нисмо чувши их послушали ријечи прочитане у Апостолу које кажу да смо позвани од Господа из таме у свјетлост и да смо изабрани да будемо царско свештенство и свети род те да, као такви, мили Господу, као народ Божји, проповиједамо силна дјела Његова.
Много сам пута говорио људима који стоје у црквама и који носе хришћанско име да смо сви ми царско свештенство и свети род, али сам неријетко имао утисак да мало вјерују у ту истину. Као да нам је тешко повјеровати да је вјечни Очев Логос дошао у свијет и објавио благу вијест (Јеванђеље), да је поживио на Земљи, очовјечивши се, поставши један од нас и да је ходећи Земљом чинио силна дјела као Син човјечији. Исту ту проповијед благе вијести (Јеванђеља) предао је својим ученицима и апостолима рекавши: „Пођите по свему свијету и проповиједајте Јеванђеље сваком створењу“ (Мк. 15,15). И апостоли су, идући с краја на крај Васељене, чинили управо то, објављивали су силна дјела Господња сваком створењу: на мору и на копну, кад су шибани и ударани, кад су слављени и хваљени, међу најпростијима и међу најученијима, пред властодршцима и пред сиромасима, на бродовима, у затворима, на ареопагу, у колосеуму, у судницама, у домовима. Свако мјесто и сваки корак, сваку ријеч користили су да објаве силна дјела Господња. И тако су унијели свјетлост у таму и из таме изводили у свјетлост народ и свијет у коме живимо.
Данас живимо у свијету у коме се непрестано понавља и чује једна ријеч – криза, а она долази од грчке ријечи црисис која значи суд, али и подјелу и раздјељивање. Када људи изговарају ову ријеч вјероватно немају у виду да она изворно значи суд. Можда бисмо могли данас рећи да је суд дошао свијету и нама, хришћанима, јер није само ријеч о економској кризи, политичкој кризи, војној, или најновијој избјегличкој, него је у темељу свега и изнад свега духовна криза. Или, боље рећи – суд. И ако би нас неко упитао откуда и зашто је настао овај суд (криза), не бисмо погријешили ако бисмо одговорили да је то због тога јер смо престали објављивати чудесна и величанствена дјела Господња, прије свега ми хришћани као народ Божји, царско свештенство, као насљедници апостола, ми који данас изгледамо као уплашени за разлику од апостола и њихових ученика који су многе своје проповиједи потврдили страдањем. Ми смо престали да објављујемо дјела Господња на сваком кораку свог живота, пристали смо на живот у резервату, пристали смо да је Јеванђеље намијењено само онима који иду у цркве; пристали смо да су Црква, вјера и Јеванђеље, како често чујемо, приватна ствар. А онда су и људи који су затворени у те оквире полако престајали да вјерују у то што слушају у проповиједима, а неријетко смо и ми, проповједници, говорили без вјере и повјерења у истину о спасењу свијета, у истину о очовјечењу Бога, у истину о распећу Богочовјека, у истину о Васкресењу Христа, у истину о силаску Светога Духа на апостоле и на Цркву, у истину да тај исти Дух у свијет силази увијек и на свакој литургији, кроз Цркву.
Зашто смо постали звоно које јечи и кимвал који звечи? Зато што смо пристали да будемо одсјечени од људи, од цвијећа, од дрвећа, од мора, од планина и гора, од свега и од свих који туже и вапију и чекају да се јаве синови Божји? Да, рећи ће неко, ми не смијемо угрожавати туђу слободу, свако има право да изабере да ли хоће или неће Христа, да ли хоће или неће живот. Слажем се, ничију слободу нити Бог хоће, нити ми смијемо угрозити, па чак и сам живот не можемо наметнути на силу. Али да ли смо и како смо покушали објавити пред људима и свијетом Јеванђеље и чудесна дјела Господња? Јесмо ли пролазећи поред другог човјека, свеједно је да ли нас воли или мрзи, засијали лицем пуним наде, лицем пуним свјетлости, лицем које зрачи животом? Јесмо ли руком која се нада руци Господњој дотакли цвијет и воћку, помиловали губавога, пружили руку одбаченом од свих, или онима у затворима и болницама? Наше би било да освећујемо ријеке, мора, језера, винограде, воћњаке, шуме и ливаде и све што је створио Господ и да, ходећи кроз овај свијет, не говоримо људима само шта треба да чине него да прије њих ми сами то чинимо. То би била наша објава дивних дјела Господњих. И нипошто и никада да се не изговарамо, појединачно или заједно, као хришћани, да смо само људи, јер нам Христос може одговорити: ја сам зато и објавио Јеванђеље као човјек, у људском тијелу. Исто нам могу рећи и апостоли – зар ми нисмо били само људи? И зар нам они не би могли рећи како се ничег и никога нису уплашили док су проповиједали силна и дивна дјела Господња. А ми смо се данас уплашили и затворили у своје храмове, немајући вјере, ни слободе, уплашени од непрестане пропаганде како је све то наша приватна ствар. А онда, кад смо повјеровали у то, кад смо престали да објављујемо Јеванђеље сваком створењу, онда смо и ми престали да вјерујемо у њега. А шта тек да кажемо за наше подјеле, наша раздјељивања на ове и оне, на њих и нас, на ваше и наше. Зар нисмо сви Христови? Зар то не желимо бити?
Ето, љубљени народе, због чега и одакле је дошла криза и нама и свему свијету. Од кога смо се то ми уплашили? Од људи који тумарају по тами, од властодржаца, од богатих, од сиромашних, од болесних, од затворених, од оних што се муче по рудницима, од оних што се мрзну на улицама, од бескућника, од прогнаних, од емиграната, од азиланата, од своје сјенке. Уплашили смо се од свих и од свега због тога што смо престали да им будемо свјетлост, да им будемо со, да им будемо мелем, утјеха, радост, мир, доброта. А како бисмо то могли бити када збијени и сакривени по нашим храмовима то нисмо ни један другоме; кад смо се раздвојили у самима себи и једни од других, кад немамо снаге да загрлимо и саосјећамо ни са онима који нас воле, а камоли са онима који нас мрзе.
Зато је, браћо и сестре, објава благе вијести о Христу увијек и изнова покрет ка спасењу, превазилажење сваког суда и сваке кризе, идење у загрљај сваком и примање свакога у свој дом и своје срце као што је чинио Он ходећи и творећи вољу Божју. Наша је света дужност да објавимо истину да је Бог тако заволио свијет, да је Сина свога Јединороднога дао да сваки који вјерује у Њега не погине него да има вјечни живот. То није истина коју треба скривати, то, додуше, није ни истина коју треба наметати, то је просто истина, а не избор између ове или оне опције, то је ствар живота и слободе а не простог одабирања. Уосталом, зар може бити избора између смрти и живота? То је истина коју треба објављивати као најсилније дјело Господње љубави, то је истина која ослобађа, то је Бог, то је Исус Христос који изводи из таме, из Ада, из гријеха, смрти и страха. Отуда је наше послање у овом свијету тако узвишено и величанствено, а ми као да страхујемо да прихватимо тај дар, ту неизрециву милост. И када га примимо, онда страхујемо да раздјељујемо тај дар свима око себе, и зато опет исто – поново чинимо само гријех. И све док је у нама и међу нама егоизам и склоност ка подијељености и несклоност за раздјељивање добра, биће криза и изнад наших глава стајаће суд и страх и немоћ и непокретност. Ако активно не прихватимо милост и свјетлост, не остаје ништа друго него да лежимо у тами и да пустимо да тама обузме свијет око нас.
Заблагодаривши још једанпут на овој дивној прилици да говорим пред вашим свијетлим лицима, допустио сам себи слободу да вас позовем једном једином ријечју Господњом: Не бојте се, устаните и објављујте Јеванђеље сваком створењу, то неће бити само свјетлост свијету него и вама. „Диван си, Господе, и чудесна су дјела твоја иако ниједна ријеч није довољна да опјева сва чудеса твоја.”
Прослава Светог Саве у Чапљини
У недјељу по Богојављењу у чапљинском насељу Клепци прослављена је ђачка слава, први српски архиепископ Свети Сава. У литургијском слављу учествовали су сви ђаци који похађају наставу вјеронауке у овој општини, њихови родитељи и остали парохијани. Најмлађи су са својим свештеником преломили славски колач, након чега су услиједиле традиционалне рецитације и пригодно даривање пакетићима, а на крају и заједничко пјевање светосавске химне. Дружење је настављено у парохијском дому, уз послужење, игру у осунчаној црквеној порти и пјесму.
Богојављење у Требињу
Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму у Требињу, на Богојављење, служио је Епископ ЗХиП Г. Григорије са свештенством наше епархије. Служба је настављена свечаном Литијом до ријеке и водоосвећењем ријеке Требишњице, са традиционалним пливањем за Богојављенски Крст. Деветнаестогодишњи Аљоша Славић из Tрeбињa први je дoпливao дa бoгojaвљeнскoг крстa, кojи je у риjeку Tрeбишњицу спустиo влaдикa зaхумскo-хeрцeгoвaчки и примoрски Григoриje. У тaкмичeњу je учeствoвaлo oкo 40 пливaчa.
