Хвала Вам за реч Свјатјеши!

Јуче је један брат епископ поменуо о. Јустина Поповића. Осећам потребу да објасним. Књига ”Православна Црква и екуменизам” не изражава Светог Јустина Ћелијског. Та књига, која је изашла 1974. године чини му неправду. Бавећи се његовом архивом, нашао сам 40 бележака о Православном екуменизму. Јер ту о. Јустин говори о православном богочовечанском икуменизму. Одушевили бисте се његовим изразима: ”саборни икуменизам”, ”светотројични икуменизам целог света”, ”онтолошки икуменизам”,  итд. 

Свети Јустин наглашава молитву Господњу ”да сви буду једно”. Наводи историју Цркве, Св. Марка Ефеског, Св. Максима, али и Патријарха Германа ΙΙ (13. век) од кога је узео израз ”свејерес римокатолика” због оног што су радили на Кипру. Одатле је узео тај израз и није његов. Истовремено, упућује на Св. Максима да је правилна вера – Католичанска Црква.  Није Јустин онај кога, нажалост, фанатици користе чинћи га ”по слици и прилици својој”. Када је критиковао хуманизам, то је чинио у имеБогочовечанског хуманизма. То сам хтео да кажем да не чинимо неправду великом теологу. Тако је критикујући римоцентрични и протестантски екуменизам о. Јустин истицао Православни Богочовечански Икуменизам.

Што се тиче овог текста, мислим да је он прост и прихватљив, али би било боље да је имао један еклисиолошки темељ. Православни Сабори се нису бавили Црквом и човеком. О. Флоровски са киме сам саслуживао у Атини, рекао је: ”Црква није себе дефинисала него је живела.” Можда је данас потребно да је изразимо. Да поменем да је дисертација Пергамског Јована била откривење за многе од нас. То не значи да све што је писао Јустин или Пергамски – догма! Расуђивање је једна од важних одлика православног живота.

Mислим да текст не треба одбацити. Потребан нам је један текст за дијалог. Као што је Еп. Григорије Херцеговачки у обраћању малопре поменуо Флоровског и Николаја… Григорије је мало млађи, он је и мој наследник и радост. И ту је потребно разликовање. Године 1952. о. Георгије Флоровски и Св. Николај су учествовали у Еванстону (САД) на Скупштини Светског савета цркава. То је знао о. Јустин и није их осуђивао. У тексту бих предложио пасус 19 пренесе иза 1 и 3 пасуса. Треба иза Св. Седам Васељенски Сабора додати и VIII и IX Васељенски сабор. Писао сам студију о Осмом Фотијевом Сабору и Деветом (Исихастичким саборима) Сабору.  
Хвала за реч коју сте ми дали.

Епископ (умировљени) Захумско-херцеговачки Атанасије
Калимвари, Крит, 24. јуна 2016. године

О неопходности екуменског дијалога

Једна од најзначајнијих чињеница које се тичу Цркве 20. вијека је екуменски покрет. Његов значај се огледа у томе што су у њега сада активно укључене све хришћанске Цркве како би превладале подјеле прошлости и поново успоставиле јединство хришћанске Цркве. Свидјело се то нама или не, у екуменском покрету предњачили су протестанти (већ од почетка 19. вијека). У Католичкој цркви екуменизам је полако сазријевао да би се свом силином пројавио послије Другог ватиканског сабора. Код православних то иде најспорије, али захваљујући изузетним напорима неких истакнутих теолога и пастира Цркве (да поменем само оца Георгија Флоровског и владику Николаја) и ми полако хватамо корак са другим Црквама.

И док се прва генерација православних теолога и јерараха са пуно ентузијазма ангажовали у екуменском покрету, њихови настављачи немају више њиховог жара. Они односе са неправославнима одржавају углавном механички и без истинске жеље да разумију саговорнике и њихове аргументе, држећи да је Божија милост изливена само на њих и да са осталима могу имати однос једино ако се сви други саобразе њиховим расудама и пред-расудама.

Не претендујемо да тачно знамо којим путем треба да иде екуменски дијалог, али се слажемо са Конгаром којим путевима не смије да иде: 1) путем повратка свих у окриље Православне (Конгар би рекао Католичке) цркве, и 2) одгађањем јединства међу хришћанима до есхатона (изговарајући се да ће евентуално јединство хришћана бити чудо које ће Бог учинити на свршетку времена). Први пут је пут искључивости и интегризма, а други пут је бјекство од историјског задатка и пројава екуменског песимизма и вјечног одлагања под познатим изговором да баш „сада није вријеме“. Дакле, екуменског дијалога мора бити ако смо као православни хришћани уопште одговорни не само за себе него и за друге. Наравно, кључно питање остаје: до које границе заједништво може поднијети различитост. Али управо зато потребан је искрен и одговоран дијалог, прије свега са католицима али и са осталим хришћанима, а не став умишљености и снисходљивог опхођења према свима који нису православни.

Но, ако се одустајање од дијалога или фингирање дијалога без искреног и братског приступа правда страхом од антиекумениста који би могли изазвати евентуални раскол, онда се човјек пита да ли је могуће да се овакви аргументи озбиљно заступају. Да ли је могуће одустати од борбе за успостављање поновног јединства Христове цркве због тога што би неки острашћени фанатици (а острастио их је неодговорни приступ наше Цркве према том питању) могли да се побуне против тога? Или да чак иступе из Цркве која трага за јединством. На та реторичка питања довољно је одговорити само ово: да су древни оци Цркве (на које се тако често позивамо, а тако мало угледамо) на начин данашњих застрашених јерараха прилазили проблемима са којима су били суочени, они ни један једини не би ријешили. Да су оци одустајали од суочавања са изазовима свога времена (као што је изазов нашег времена екуменизам) зато што се то понеким острашћеним фанатицима није чинило прихватљивим, не само што би поступили незрело и неодговорно, него историја Цркве не би ни постојала. Сваки њен нови корак био би онемогућен страхом од терора црквених екстремиста који у свим временима као коров покушавају да угуше племените биљке у црквеној башти. Ако ове упркос њима ипак успијевају, то је зато што су оци Цркве повлачили храбре и одлучне потезе а нису се скривали и бјежали од оних којима је јединство Цркве Христове толико мрско да не штеде труда да га на сваки начин спријече.

Што се тиче нас чије епархије захватају и просторе који нису традиционално православни, али на којима и православни живе као мањина, нама је кристално јасно да је дијалог са неправославнима не само пожељан, него и нужан. Да би живјели нормалним животом, православни и у срединама у којима су мањина морају бити интегрисани у друштво у којем се налазе, а да би се та интеграција одвијала на достојанствен начин, паралелно са њом мора се одвијати и дијалог цркава (нпр. православне и католичке) који ће, што више одмиче, и једној и другој страни показивати да међу њима има неупоредиво више сличности него разлика и још мање супротности и искључивости, а тиме и мање разлога за нетрпељивост и непријатељство. Одустајање од искреног и одговорног дијалога у таквим (а по мом мишљењу и у свим другим) срединама, значило би препустити сопствене вјернике предрасудама оног другог (али и њиховим вјерским фанатицима – јер од њих ниједна Црква нажалост није слободна). А од тог другог, као мањинска заједница, православни у тим срединама на крају крајева егзистенцијално зависе. Зато ми, како из теолошких увјерења, тако и из пастирског одговорног старања, нећемо одустати од трезвеног дијалога са католицима и другим хришћанима у нади да ће нас на том путу увијек руководити Божија милост и његово безгранично човјекољубље које све људе добре воље подједнако грли и милује.

 Епископ Захумско-Херцеговачки Григорије
Калимвари, Крит, 24. јуна 2016. године

Током засједања на Светом и Великом Сабору Православне Цркве на Криту, дискутовано је и на тему поста, односно његове актуалности у савременој православној егзистенцији. Као и када су претходно разматрани документи у питању, то су и овога пута изнешени снажни аргументи у прилог теме која је релевантна у животу православних хришћана, међу којима су посебну пажњу привукли приједлози делегације Српске Православне Цркве, од којих објављујемо заједничко обраћање Епископа Григорија и Максима, у којем су сажета промишљања много млађих теолога по овом питању.

Начин на који данас постимо (када једемо само одређену врсту хране, а другу избегавамо) поништио је све остале врсте поста, које проналазимо у предању и које демонстрирају креативну природу хришћанског поста (на пример, у нашој традицији проналазимо: 1) потпуно уздржање од јела, 2) пост до средине поподнева, 3) смањење јела како би се сачувао новац за добротворне сврхе или 4) уздржање, не од хране, него од омиљених активности, итд). Оно што је било важно био је разлог за пост, а не његово трајање, које је директно зависило од тог разлога. Такође, право значење поста почивало је не у врсти хране, него у уздржању. Нажалост, укусна и луксузна јела често бивају прихваћена од стране наше Цркве као посна јела, под претпоставком да не садрже забрањене састојке. На тај начин, Црква омогућава богатим хришћанима да буду добри хришћани, будући да они могу да посте месецима, користећи различите врсте скупих намирница, док сиромашни хришћани постају лоши хришћани, пошто понекад узму мало сира или јаја, уколико не желе да једу, по више од шест месеци годишње, само две до три врсте јела које себи могу да приуште.

Још један проблем за тренутно разумевање поста наше Цркве представљају вегетаријанци и вегани. Шта Црква да чини са великим бројем вегетеријанаца и вегана који ионако никада не једу месо? На основу црквених посних прописа, ти људи већ посте све време. На тај начин, наше тренутно разумевање поста онемогућава овим људима, да, с времена на време, узму учешћа у заједничком подвигу Цркве, јер за Цркву они ионако стално посте.

Такође, пост како га сада разумевамо, са периодима поста на којима Црква инсистира (што углавном чини више од пола године) није реално изводљив за различите категорије хришћана (као што су нпр. стари и болесни), који, са друге стране, будући хришћани, имају жељу да испуне заповести своје Цркве. На тај начин непотребно стварамо унутрашњи конфликт код ових људи.

Надаље, наш типик није у складу са важећим прописима о посту. Дозволите да наведем само један пример: Празник Преображења Господњег (6. августа). Важан аспекат значења овог празника јесте то да он представља знамење коначног свеопштег васрсења. Међутим, начин на који практикујемо пост тога дана (дозвољена је само риба, али не и месо, јаја и сир) у супротности је не само са значењем овог празника, већ и са начелом да Господњи празници не могу бити „подређени“ другим празницима. Као што вам је познато, византијски цар Лав VI Мудри (886-912) био је тај који је укинуо празнични карактер Преображења, забранио месо, које је на овај празник дотад било допуштено, и припојио 5 дана поста који су претходили Преображењу Успењском посту. Ипак, знамо да су чак и читав век касније неки наставили да прослављају Преображења исправно, као не-посни дан. Зашто не бисмо тако чинили и данас?

Поврх тога, нарочито је важно истаћи да je у 12. веку (дакле, чак тако касно!) византијски каноничар Теодор Валсамон инсистирао на томе да су само пост средом и петком, као и Велики пост обавезни, установљени свештеним канонима, док сви остали постови нису били обавезујући. Према тома, историја наше Цркве показује нам да умножавање и проширење посних периода никада није представљало једногласну и неупитну праксу. Дугачак пост, исто као и „дуге молитве“ нису нужно знамење побожности, већ такође могу бити и разлог за осуду (довољно је подсетити се Христових речи у Мк 12, 40 и Лк 20, 47).

Хвала вам на пажњи!

Прослава је почела Светом Литургијом коју је служио јереј Александар Грчић уз присуство мјештана села као и гостију из околних мјеста и Билеће. Послије литије и ломљења славског колача пред црквено народним домом настављено је са народним весељем које је увеличано културно-умјетничким програмом чланова КУД „Зора херцеговине“.

Саборовање је завршено Трпезом љубави. Домаћин славе био је Јован Милојевић.

Данас на рођендан Цркве, силазак Светог Духа на апостоле, служена је света литургија у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу. Служби је началствовао један од првих рукоположених свештеника наше епархије од доласка сада умировљеног епископа Атанасија, отац Љубиша Брњош, сада парох у Орланду на Флориди. Саслуживали су му свештеници из наше епархије. У братском сабрању узносила се молитва за вјерни народ као и за наше архијереје на Великом сабору критском сабране уз наду да ће сила и благослов великог празника угријати срца свију у свјетлости јединства наше Свете саборне и апостолске Цркве.

А.И.

На Придворачкој јами код Требиња служен је помен за тринаест жртава усташког злочина из 1941. године. Тада су, у ноћи између 23. и 24. јуна на гнусан начин убијени неки од најугледнијих домаћина овог краја. Сваке године потомци и поштоваоци невиних жртава Придворачке јаме окупе се на мјесту страдања да запале свијеће и присјете се тринаест Срба, махом угледнијих и имућнијих, који су на стравичан начин убијени у љето 1941. године.

Благоје Ћурић рођен је 1946. и добио је име по стрицу који је убијен на Придворачкој јами.

– Кад је требало да се говори о томе, није се смјело, ето сад смо ту да се присјетимо – каже Ђурић.

Тројица појединаца којима су усташе такође намијениле страшну судбину, успјели су да побјегну и упозоре становништво. Почетком октобра 1941. године мјештани су самоиницијативно тијела жртава извадили из јаме и сахранили их на гробљу у Подгливљу. То мјесто је и данас необиљежено.

Деценијама након Другог свјетског рата, злочин на Придворачкој јами био је један од оних који су прећуткивани, а починиоци нису кажњавани. Тек 2006. године подигнут је споменик и капелица на овом мјесту страдања.

Више на : РТС -http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=206963