Daily Archives: 3. августа 2016.

Интервју Епископа Григорија за „Српско коло“ – лист Срба из региона

Примиче се годишњица од освештања Храма у Пребиловцима. Од прошле године 6. август је уписан у календар СПЦ и као дан Светих пребиловачких новомученика. Сваке године број ходочасника у Пребиловце је све већи. Шта бисте поручили вјерницима уочи овог празника?

Освештање храма у Пребиловцима и уврштавање Светих пребиловачких новомученика у календар СПЦ један је од најважнијих догађаја у новијој историји Захумско-херцеговачке епархије. Овим догађајем Христос je још једанпут посвједочио да је овдје и међу нама, у вијекове вијекова. Ако се загледамо пажљиво, његово присуство препознаћемо у чудесној архитектури пребиловачког храма, у његовим фрескама и иконама, у лицима вјерника који га свакодневно походе. Годину дана након освештања храма благодарност и даље узносимо Господу што је услишио наше молитве и вапаје пребиловачких мученика да њихове кости и прах напокон нађу мир и уселе се у свој небоземни дом. Благодарност узносимо свима који уложише труд да то свето мјесто продише и прогледа, да заживи и поприми величанствени изглед који данас има. Стога сви ви који ступате светом пребиловачком земљом са скрушењем застаните пред невино пострадалим мученицима пребиловачким и доњехерцеговачким, молећи их да вам буду заступници у молитвама пред Господом, молећи их да нам опросте што усљед нових ратова и других земаљских пошасти повремено заборављасмо на њих и на њихово неизрециво страдање. Зато благи Господ на њихове свете кости и прах штедро изли милост своју, још једном потврђујући оно што се већ збило и оно што ће се тек збити – Васкрсење мртвих и живот будућег вијека.

Ова година је и јубиларна 75-годишњица од српског страдања у вријеме злочиначке НДХ. Да ли СПЦ и наша херцеговачка епархија на ову годишњицу страдања припремају и неки посебан програм?

Наравно да су такве годишнице битне како бисмо свијет па, на крају крајева, и себе подсјетили на једне од најболнијих догађаја у нашој историји, али много важније од тога јесте да се свакодневно, а не једанпут годишње, присјећамо сјени пострадалих, да их се свакодневно присјећамо молитвено, да причамо својим потомцима о њима. Једино тако ћемо спријечити да нам се историја понавља.

Од Нове године у Пребиловцима се провлачи питање закупа земље. Поједини Пребиловчани веома су узнемирени. Наиме, по писању медија један од закупаца је Хрват, Јурковић, човјек који има подебео криминални досије, а који је наводно због узгоја смиља закупио земљиште на узвисини одакле је лако контролисати сва дешавања у Храму и селу. Сматрате ли да је страх код појединаца оправдан? Постоји ли могућност да се правним средствима ово земљиште врати у пређашње стање и да ли би црква уз помоћ наших људи, па и институција, могла да закупи ову земљу на дужи период?

Пребиловци су у минулом вијеку претрпјели велика искушења, и то не једанпут. Срушени су да би поново били подигнути. Затрти су да би могли још једном да се роде. Умрли су да би могли да васкрсну. Прах Светих пребиловачких новомученика и храм подигнут да им буде небоземни дом – најсигурнији су залог будућег живота житеља Доње Неретве и Пребиловаца. А тамо гдје je Христос и свети угодници Божији, нема разлога за страх.

Радују вијести да се у Пребиловцима отворила библиотека и да се отпочело са културним манифестацијама. У једном интервјуу поменули сте да сте за своју вјечну кућу одабрали Пребиловце. Како видите будућност овог села?

Пребиловци су најмногољудније српско село, а његови житељи су Свети пребиловачки новомученици, заступници наши пред Престолом Господњим. Пребиловци су нова Голгота и наш мали Јерусалим, а пребиловачки храм спона је између неба и земље, парче неба на земљи, дом Господњи у који улазимо пјевајући и радујући се, славећи Васкрсење и живот вјечни који подари Господ светим угодницима својим. Пребиловци немају само будућност – њима је намијењена вјечност.

Херцеговачка епархија незванично има највећи број храмова по броју становника. Навели сте да су Херцеговини потребнији школе и вртићи. С обзиром на специфичан положај Срба у Мостару, да ли је реално очекивати да се у неко скорије вријеме отвори српска школа у овом граду?

Све има своје вријеме, ријеч је проповједникова. Ко је од нас прије петнаест година могао замислити да ће бити саграђен храм у Пребиловцима или да ће се поново чути звона саборне цркве у Мостару? Господ прегаоцу даје махове. Али потребно је стрпљење, труд и, надасве, вјера.

Када говоримо о Мостару, морамо поменути и обнову Саборне цркве са које су се недавно огласила и православна звона. Знамо да је недавно и премијер Вучић обећао помоћ за завршетак градње овог храма. Можете ли дати процјену када би се Срби могли сабрати под сводовима завршене Саборне цркве у граду на Неретви?

У час који одреди Господ. Вјерујем да се тај тренутак ближи. Наше је да радимо и будемо упорни и истрајни, да се не жалостимо када нам понестане снаге и средстава, већ да истрајемо на путу који смо започели, уграђујући камен по камен у величанствени Божији храм.

Примјетно је да имате добру сарадњу са херцеговачким удружењима у Србији. Били сте радо виђен гост на хуманитарним вечерима посвећеним обнови Храма Васкресења у Пребиловцима, као и на Херцеговачкој академији у Београду. Херцеговци у Србији недавно су покренули и акцију обнове оштећеног споменика Алексе Шантића у Мостару а већ се помињеи да је споменик браће Ћоровић у још горем стању. Такође, позвали сте и на обнову Саборног храма у Невесињу, који је подизала генерација херцеговачких устаника, а који је дошао до фазе хитне обнове. Како оцјењујете ове акције и да ли сте задовољни сарадњом са земљацима у Србији?

Као што већ рекох, за све је потребно вријеме. Што се тиче сарадње са Херцеговцима у Србији, она је увијек била плодотворна. Наши земљаци су благородни, нису заборавили одакле су потекли и увијек помажу изградњу и обнову храмова у Херцеговини. И не само Херцеговци, већ са њима и многи људи добре воље.

„Херцеговина цијели свијет насели, а себе не расели.ˮ Ипак, забрињавајуће је што на једном великом простору, који захвата источну Херцеговину до Вишеграда, данас живи тек око 100.000 људи. Својевремено сте због наталитета успоставили Фонд Свети Вукашин, који је временом угашен. Постоји ли нада да се тај фонд поново обнови и да ли имате неку идеју на који начин задржати младост у Херцеговини и повећати наталитет?

Фонд Свети Вукашин и даље је активан, али будући да се број донатора знатно смањио његово дјеловање ограничено је на најугорженијe просторе Источне Херцеговине, као и на рурална подручја.

Недавно је завршен свеправославни сабор на Криту. Мало је медија који су о томе писали. Ви сте веома отворено рекли да је „екуменистички дијалог не само неопходан, већ и нужанˮ. У међувремену су се огласили митрополит Амфилохије и епископ бачки Иринеј, који су навели да нису потписали документ који говори о односу православне цркве са осталима. Познато је да Руска православна црква није ни учествовала на овом Сабору. Како бисте Ви, као учесник састанка на Криту, оцјенили потписана документа и шта по Вама она доносе у будућности СПЦ?

Свеправославним сабором на Криту направљен је значајан  помак у комуникацији међу помјесним православним црквама. Важно је да је на Сабору препознат значај и улога дијалога уопште, па и тога који се назива екуменским, тј. дијалога са онима који нису православни, a који је посебно битан за оне православне помјесне цркве које се територијално граниче или се мијешају с другим црквама. Отуда и мој став не само о важности него и о нужности дијалога. Питали сте ме о Пребиловцима. Да ли мислите да би њихов васкрс и обнова и, оно што је најважније, опстанак и напредак био могућ без дијалога. Увјерен сам да ће сви, и то у најскорије вријеме, прихватити улогу и значај таквог дијалога. Сабор је представљао изванредну прилику да се ако не ријеше, а онда отворе многа важна питања у животу помјесних цркава. Ипак, добрим дијелом је све остало на уопштеним закључцима и ставовима, онаквим какве су припремне комисије припремиле, а све те припремне документе потписала су и двојица архијереја које Ви помињете, и то већ у Шамбезију. Сви документи су значајно поправљени на самом сабору, али није било никаквих суштинских промјена. Сабрање на Криту је један корак који ће имати значај и смисао уколико дође до наредног свеправославног сусрета и уколико се уистину вратимо ономе што је сама срж православља – саборности. Чињеница је да је неприсуство Руске православне цркве и још четири помјесне цркве овај сабор наткрилило облаком сумње, али понашање десет присутних цркава, које су непрестано бринуле да не начине ниједан корак нити кажу иједну ријеч која би повриједила оне које нису присутни, учинило је да се тај облак мирно разиђе и да засија сунце истинске саборности и јединства. Радосном ишчекивању нових сабора сада нема никаквих препрека и то је велики допринос и мудрост саборских отаца којима је предсједавао Вартоломеј Цариградски. И, на крају, радује што Синод Руске православне цркве није рекао ништа лоше о сабрању на Криту.

У вашој епархији налази се и древни или како сами често кажете „чудесни Дубровникˮ. Управо у том граду заједно са бискупом Узинићем у више наврата служили сте заједничке молитве. Да ли је данас положај Срба у Дубровнику повољнији и у којој се мјери тамошњи Срби враћају цркви? 

У Дубровнику се заиста осјећа напредак у односима и дијалогу са Римокатоличком црквом. Чини се да се дубровачки Срби осјећају много сигурније у односу на прве послијератне године, а број вјерника који присуствују богослужењима све је већи. За то су заслужни први послијератни дубровачки парох Горан Спаић, а потом садашњи протојереј-ставрофор др Владан Перишић и протојереј-ставрофор Стеван Ковачевић. Рад наших свештеника у Дубровнику хвале је вриједан и то пружа велику наду нашем народу који тамо живи. Дубровачка парохија је врло деликатна и осјетљива средина у којој треба врло пажљиво градити међуљудске и међуцрквене односе. Досадашњи труд и напор уродио је добрим плодовима.

Епархија је расписала конкурс и за изградњу комплекса на Црквини. Одабран је и пројекат, а том приликом и Град Требиње показао је добру вољу да максимално буде од помоћи у реализацији овог значајног комплекса. Докле се стигло са тим планом? 

Пројекат је још увијек у почетној фази. С обзиром на величину и значај пројекта, његова реализација треба да се одвија полако и пажљиво. Тамо би требало да буде уистину лијепих и корисних садржаја. Вјерујем и надам се да ће тако и бити.

Од Вашег доласка Херцеговина је доживјела економски препород. Након брендирања вина из Тврдоша, Херцеговина је данас препознатљива и по винском туризму. У ком правцу видите даљи развој и напредак Херцеговине?  

Тешко је говорити о препороду све док има незапослених и сиромашних. Мој утисак је да је Херцеговина још увијек у статусу неке заборављене земље. Да ли је то због лоших комуникација, лоших путева (немамо ни свој аеродром)? Оно што сигурно знам јесте да је ова земља као из бајке и да је заиста тешко побројати све њене потенцијале, ни изблиза откривене за оне који овуда тек само прођу. Овај простор има практично све, и поља и ријеке и планине, па и море, на неки начин, које нам се неправдом ускраћује. Херцеговина има велики потенцијал за развој разних видова туризма, између осталог и вјерског. У посљедњих неколико година Требиње је, рецимо, доживјело истински процват на туристичком плану, привукавши велики број страниих, али и домаћих туриста. Чини се да сви дијелови Херцеговине имају нешто специфично, своје, да понуде и како буде расло интересовање за Требиње, тако ће туристи постепено откривати и друге дијелове Херцеговине, што за собом повлачи и могућност разноврсних улагања, а то значи развој и напредак. Нећу да трошим ријечи на причу о пољопривреди и сточарству, једино што сам сигуран јесте да нам треба памети и вредноће. Погледајте шта је урадио онај дивни човјек производњом сира на Планој и Пађенима. То је примјер европског ранга, и колико још има сличних примјера када је ријеч о љековитом биљу, колико само успјешних винарија. Једном ријечју, Херцеговина је пуна живота. Морамо подстакнути прије свега Херцеговце широм свијета да улажу баш овдје, у своју постојбину. Градња, продаја и куповина станова расте из дана у дан и тако све више добрих људи постају наши суграђани који чак немају никакве биолошке везе с Херцеговином. Да, заиста има све више чудесних и лијепих примјера. Међутим, итекако је видљиво да има још много посла. Но, ако буде слоге и љубави, све ће бити боље и боље.

Илиндан слава Цркве на Билећком језеру

Слава Цркве на Билећком језеру Свети пророк Илија, који је уједно и слава ХЕТ-а, прослављен је свечано и ове године. Увијек је лијепо доћи на ово лијепо острво и помолити се великом пророку да нам свима буде заштитник и молитвеник пред Господом. Свету архијерејску литургију служио је Епископ ЗХиП Г. Григорије, уз саслужење свештеника наше епархије и присуство руководећих људи ХЕТ-а и вјерног народа. Послије свете литургије пререзан је славски колач, а присутним се бесједом обратио Еп. Григорије.

Бесједа Еп. Григорија

Audio clip: Adobe Flash Player (version 9 or above) is required to play this audio clip. Download the latest version here. You also need to have JavaScript enabled in your browser.

Илиндан на Хрђусима

На празник пророка Илије у селу Хрђуси је служена св. Литургија. Литургијом је началствовао протојереј ставрофор Радивоје Круљ уз саслужење пароха Саше Којовића. Након Литургије ѕбанично је отпочела акција „1.000 људи по 20 КМ – до 130м2 каменог крова за стари храм из 1867.“ Поводом јубилеја 150 година цркве и школе вратимо камени кров на Национални споменик храм Рођења Пресвете Богородице.

Празник Светог пророка Илије у Јасењанима

Празник Светог пророка Илије Тесвићанина, као и сваке године, окупио је православне хришћанине села Јасењани, надомак Мостара, око Тијела и Крви Господње . Евхаристијским сабрањем началствовао је мјесни парох, презвитер Небојша Радић, уз саслужење ђакона Бранислав Рајковића. Сабрања око храмовне Трпезе настављено је и за ручком, на трпези једине обновљене куће Рајковића у овом селу.

Прослава Светог Илије у Звијерини

У селу Звијерина, удаљеном двадесетак километра од Билеће, само четири домаћинства нису напуштена. Због лоших услова живота и љутих зима становници су били принуђени да се исељавају. Звијерани, расељени од Билеће и Требиња, преко Србије и Црне Горе до иностранства, не заборављају своје село и своје коријене, тако да чак они којима су куће порушене и немају гдје да се врате и сврате не пропуштају прилику да дођу на традиционални Илиндански сабор.
И ове године, као и претходних, велики број људи се окупио око своје светиње посвећене Светом Николи. Окупљени народ се посебно обрадовао доласку игумана завалског, оца Василија, који је началствовао Светом Литургијом уз саслужење надлежног пароха Александра Грчића. Након службе настављено је дружење у хладу старих дубова.