Monthly Archives: јануар 2017

Светосавска академија у Мостару

У Владичанском двору у Мостару одржана је Светосавска академија, а у музичко-поетском програму наступила су дјеца која похађају православну вјеронауку са овог подручја, те ученици Музичке школе „Свети Роман Мелод“ из Невесиња.

Светосавску бесједу синоћ је одржао је монах Теофил Петровић, који је рекао да је Свети Сава био принц, монах, игуман, испосник, архиепископ, ходочасник, ујединитељ, помиритељ, мисионар, отац нације и њен духовни пастир, покровитељ и заштитиник српске државе, као и да је живи спој прошлости и будућности.

„Свети Сава – наша вјечна прича, неиспричана и недомишљена. Сви о њему знају нешто, али нико не зна све, јер је његова биографија уједно и биографија Бога и Цркве у овоме свијету и биографија српскога народа. Најљепше српско дијете, али и најљепши српски лик кроз којег се нама Бог објавио“, реко је монах Петровић.

Он је навео да Свети Сава није митско, ни магијско биће, већ цјеловита и остварена личност која је овоземаљски живот проживила црквеним стилом живота.

„Христос и Црква су учинили да он буде то што јесте и зато толико вијекова убједљиво свједочи да је Бог ходао и хода по овој земљи и да је са нама. За живота је учинио много, али је то веома мало за оно што је чинио после живота. Када је умро, он као да се тек родио, тада је све његово добило још чудеснију снагу и моћ, његов се жиг утискивао у све што је српско“, рекао је Петровић.

Он истиче да је Свети Сава постао заштитни знак народа, духовни крвоток и стуб који народ спаја са небом.

Према његовим ријечима, Свети Сава је савременији од наших савременика, јер као да ми живимо у његовом, а он у нашем времену.

„Због тога он није наша прошлост, већ наша будућност. Он је стварао аутентичну и отворену српску културу спремну да од других прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способно да одбаци све он што скрнави наше достојанство“, навео је Петровић.

Он је нагласио да је циљ Светом Сави био да његова земља буде земља слободних, различитих људи који ће међусобно да сарађују.

„Циљ му је била света, а не велика Србија, јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи“, додао је Петровић.

Он је навео да се у овом вијеку све преокренуло.

„Ми смо нашег Светог Саву умртвили и отписали из нашег живота. Ако свете људе Божје попут Светог Саве посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо на погрешном смо путу“, рекао је Петровић.

На свечаној академији присуствовао је велики број људи, а свечаност је завршила заједничким пјевањем светосавске химне.

/СРНА/

Светосавском академијом завршена прослава крсне славе Општине Билећа

У оквиру прославе Крсне Славе Општине Билећа – Светог Саве, синоћ је у локалном Дому културе „Јевто Дедијер“ одржана свечана Светосавска академија коју традиционално приређује Српског просвјетно и културно друштво „Просвјета“ из Билеће.

Својим наступом синоћњу Академију увеличали су хор „Трибунија“ и Камерни гудачки квартет из Требиња који су извели неколико композиција. А своје изванредне гласовне могућности показала је и млада етно умјетница из Београда Јована Зукановић.

Предсједник СПКД-а „Просвјета“ из Билеће, Гајо Парежанин, рекао је да је овогодишња Светосавска академија превазишла његова очекивања, иако су је вриједно припремали. Осврнуо се и на цјелокупан програм обиљежавања крсне славе Општине Билећа.

„Просвјета“ већ више година у склопу Светосавских свечаности организује један конкурс за литерарне и ликовне радове основних и средњих школа, отварамо изложбе слика. Ове године смо на урадили за нашег суграђанина покојног Бата Ивељу. Та изложба је била веома лијепа. Врх свега је наравно ова Светосавска академија, која је можда мало другачија, али чини ми се изузетна – рекао је Парежанин и истакао задовољство због захвалнице коју је овај Општински одбор „Просвјете“ добио од Завичајног клуба Билећана у Београду.

Пригодну бесједу о светом Сави одржао је и јереј Данило Боро који је, говорећи о овом великом српском светитељу и просветитељу, рекао да је посебно значајан излазак Светог Саве са Горе Атонске у свет, где је свом Српском народу преносио благовијест Светога јеванђеља и неуморно радио на описмењавању народа, подизању школа, цркава и болница.

Од манастира Студенице, где је именован за старјешину, Свети Сава ствара духовни и културни центар. Ту отвара прву школу српске писмености. Студеница постаје школа за монахе и свештенике, који одатле одлазе у друге манастире и цркве и тако описмењавају народ и шире јеванђеље. Уз Студеницу и друге манастире, отвара „часне домове.“ То су биле прве болнице и уточишта за старе, немоћне и болесне сам сиромашне – рекао је у бесједи Данило Боро.

На Академији су уручене и награде побједницима литерарног и ликовног конкурса за ученике средњих школа на тему „Свети Сава – Крсна слава мога града“. Професорица српског језика и књижевности Јелена Михић, изјавила је да је жири имао доста посла због великог броја пристиглих радова.

У категорији ликовних радова, награђени су Иван Самарџић, Дајана Самарџића и Стефан Самарџић, у категорији литерарних радова, награђени су Лука Попадић Милица Дошло и Мирјана Албијанић. Првонаграђенима је припала је и новчана награда, а остали су добили на дар по књигу Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“- изјавила је Михић за „Моју Херцеговину“.

Завичајни клуб Билећана у Београду синоћ је посебну пажњу и част указао Билећанину Љубу Тркљи који је остварио завидне резултате у маратону, истрчавши неке од најпрестижнијих светских такмичења ове врсте, од чега се посебно издвајају они у Братислави, Прагу и Атини. Тркљи је овом приликом уручена симболична новчана награда у износу од 200 долара, за успешне резултате у овом спорту.

Симпатије публике својим наступом побрали су и чланови Просвјетине драмске секције, млади средњошколци који су извели неколико рецитација сам интересантан скеч о светом Сави У режији њихових професора српског језика Јелене Михић, и Лазара Гњата.

Свечаном академијом Светосавском синоћ је завршено обиљежавање крсне славе Општине Билећа Светог Саве.

извор: Моја Херцеговина

Светосавки пријем и изложба у Билећи

И ове године, у саборишту ЦО Билећа, уприличен је пријем уочи предстојеће славе Саборног храма, Општине Билећа, Просвјете и школа – Светог Саве. Пријему су се као и ранијих година одазвали представници градске власти, Просвјете, основних и средњих школа, културно-умјетничких друштава, војске, полиције, борачке организације и други драги гости.

Пријем је отпочео отварањем изложбе билећких стваралаца „Светом Сави у част“. Изложбу у организацији ЦО Билећа је поставио академски сликар Драго Вучић, а отворио ју је јереј Данило Боро, истакавши:“ Свети Сава је на онај који је опредјеливши вјеру српскога народа, опредијелио и српску народну културу и умјетност. Свети Сава јесте, између осталог, утемељивач српске културе. А она је заснована на вјери у живога Бога Творца, који нама даје живот и дар да будемо Његови саствараоци. Зато, захвални Богу и Светом Сави, билећки ствараоци су сабрали своја дјела у Парохијском дому у Билећи, баш у част Светога Саве, а све у славу Божију.“

Светосавки пријем полако, али сигурно постаје традиција у обиљежавању светосавских свечаности у Билећи.

Бесједа о. Владана Перишића на Савиндан у Дубровнику

На Савиндан, у Храму Благовјештења у Дубровнику, Свету Литургију служио је о. Владан Перишић и послије читања Светог Јеванђеља бесједом се обратио вјерном народу. У прилогу објављујемо тонски запис бесједе. 

Audio clip: Adobe Flash Player (version 9 or above) is required to play this audio clip. Download the latest version here. You also need to have JavaScript enabled in your browser.

Празник Светог Саве у Невесињу

Празновање је почело вечерњим богослужењем и свечаном академијом у организацији Општине Невесиње, Црквене Општине Невесиње, Радио Невесиња и школских установа уз богати културно – умјетнички програм. Свету литургију служио је отац Немања Лукета уз саслужење ђакона Ратка Зубца. Након Свете литургије у школским установама преломљен је славски колач, након чега је уприличен програм посвећен Светоме Сави.

Прослава Светог Саве у Љубињу

Прослава школске славе Светог Саве и слава школе свечано је обиљежена у О.Ш. ,, СВЕТИ САВА“ у Љубињу. Ученици и наставници су припремили богат културно-умјетнички програм. Приредбу је отворио школски хор ,,Химном Светом Сави“ а затим је директор школе Перо Сикимић пожелио добродошлицу свим гостима. Ученици су показали умјетничке вјештине рецитовања и извођења драмско-сценске тачке а чланови фолклора наше школе су показали умјеће богатим сплетом српских игара . Приредба је завршена обредом ломљења славског колача, а све у свечаној атмосфери, духу православља, миру и љубави како и приличи овом великом празнику.

Светосавска академија у Требињу – Владика Григорије: Људи да брину једни о другима

Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије поручио је на Светосавској академији у Требињу да људи треба да брину једни о другима, као и да се овај свијет мора разумјети као од Бога даровани виноград и угледати се на доброг виноградара, који се кроз виноград креће пажљиво и брижно, пазећи да чокоти увијек стоје тако да не сметају ономе поред себе…

СВЕТОСАВСКА БЕСЈЕДА
ЕПИСКОПА ГРИГОРИЈА

    Зашто је Свети Сава најважнија личност овог поднебља кроз вијекове? Ово наизглед једноставно питање на први поглед нуди мноштво одговора. Не би било довољно да кажемо како је он највећи и најбољи зато што је био Немањин син, зато што је издејствовао аутокефалност наше цркве, што је био монах и епископ, зато што је био мудар, паметан и вриједан, побожан и храбар. Сви ови одговори, иако тачни, нису довољни, јер у нашем народу бјеше и много других таквих. У чему је онда тајна лика Светог Саве? Постоји једна димензија Савине личности која је била пресудна да он постане крајеугаони камен постојања и опстанка нашег народа. Свети Сава је први човјек који се свим својим бићем опредијелио да у наш народ уведе ред – закон. С том намјером он пише Хиландарски типик, Студенички типик, преводи на наш језик Номоканон, законоправило које је уређивало како црквени, тако и грађански живот. Иако је, дакле, хришћанство несумњиво имало коријена на нашим просторима и прије Светог Саве, иако се за Јеванђеље у овим крајевима чуло још у вријеме апостола, а поготово у вријеме светих мисионара Ћирила и Методија, Свети Сава први организује Цркву распоређујући епископе кao маслине, како пјевамо у тропару њему посвећеном. На друштвеном плану он се бави двјема најважнијим дјелатностима за живот једне заједнице – просвјетом и медицином. Због тога је, по мом дубоком увјерењу, Сава Немањић показао да је његова визија била далекосежнија од визије свих других великих духова који су постојали и постоје у нашем народу. Ако би данас Свети Сава дошао у Црну Гору, своју постојбину, у Херцеговину, своју земљу хумску, у Србију, своју отаџбину – видио би да ни послије толико вијекова његова визија није остварена, али да је и сада, као и тада, најважније управо оно за шта се и он борио: ред, поредак, право и правда, просвјећивање и лијечење људи. Видио би Свети Сава како га ми на данашњи дан свечано прослављамо, али нисам увјерен да би једног таквог прегаоца наше слављење и похвале, наше велике ријечи, учиниле срећним. Увјерен сам да би нас питао зашто влада безакоње, зашто нема реда, зашто смо запустили школе и болнице, и, оно најважније и најболније за Светога Саву и тада и данас – зашто се свађају браћа? Зашто мрзе један другога, завиде и убијају? Зашто лажу, отимају и пљачкају? Некако сам увјерен, браћо и сестре, да би се Свети Сава у винограду који је лично засадио осјетио странцем и дошљаком. А ми, када би нас он опоменуо и упутио да чинимо оно што је он чинио, не бисмо то прихватили с одобравањем. Но, да не бисмо све гледали само са тамније стране, послије ових опомињућих ријечи имам потребу да, као један од вас, и као неко ко сједи на престолу који је Сава основао и утврдио, не понављам већ много пута изречене ријечи о томе ко је био Свети Сава и шта је све радио. Насупрот томе, покушаћу да, у духу светога Саве, вечерас у овом Савином граду, у Требињу, кажем и предложим шта бисмо можда могли да радимо, не бисмо ли наша земља, наш град и ми сами макар мало заличили на онакво мјесто и људе каквим нас он жели видјети, и какве нас, као Христов ученик и слуга и наш отац, жели извести пред лице Божије као свој народ.

    За ову прилику, коју сматрам изузетном привилегијом и чашћу, одлучио сам да вам пренесем једно своје размишљање о нашим животима, поредећи град и виноград. Због тога што виноград, као и град, не може да постоји и опстане без онога за шта се Сава, наш отац и путеводитељ, борио свим својим бићем, а то су ред, здравље и наука, али исто тако и мир и помирење.

    Ако град упоредимо са виноградом, видјећемо да му је сличан не само по томе што може бити у долини или на бријегу, него и по много чему другом. Ако је плод винограда чаша вина у којој се огледају и виноградар и виноград, онда би огледало једног града и његових становника били ред и чистоћа, њихово здравље и образовање, али понајвише сјај њиховог ока, свјетлост образа, здравље тијела, радост срца и смирење духа. Као што виноградари радо дијеле чашу вина, тако би и грађани у сусрету једни с другима требало да дијеле радост, да се радују један другоме. Кад год сретнете радосног човјека, знајте да је његова радост плод рада пуног љубави, свеједно да ли је радио у граду или у винограду. У основи ријечи радост стоји ријеч „рад“, а кад ту ријеч прочитамо унатраг – онда добијамо „дар“. Као да је суштина у томе да наш град – виноград прије свега треба да схватимо као дар.

    Тако ћемо и јеванђелску причу о злим виноградарима схватити као поуку да смо сви у винограду Великога Доброга Виноградара. Тада ћемо разумјети питање које нам поставља прича из Јеванђеља – јесмо ли синови или најамници у винограду – граду? Ако смо најамници, онда нећемо бринути ни о здрављу, ни о образовању, ни о било чему важном за град и виноград. Бринућемо се само за себе и бићемо просто крадљивици њихових плодова којих ће тако бивати све мање и биће све неукуснији. Штавише, на крају, бићемо протјерани из винограда – града, из овог дивног Божијег свијета.

    Стога, виноградари, а поготово владари: пазимо на своје винограде – градове, да се не постидимо кад дође Господар или Његов Син, а у нашем случају то би могао бити и Свети Сава, који је читав свој живот посветио добробити нашег града, нашег винограда. Зато нам је потребна култура, образовање, знање и, изнад свега, љубав према винограду, љубав према свакој улици, сваком човјеку, према свему. О, када бисмо само знали каква је брига потребна, нико се не би отимао да буде владар – виноградар ако нема свијест о Великом Виноградару – Господару. Свети Сава је због тога најдивнији узор и учитељ јер је не само богонадахнутим ријечима него и дјелима показао да му је до града, до његовог рукосада – винограда, стало више од свега. Показао је то тиме што је увијек био спреман да себе жртвује, склањајући се, онда када је то било потребно, у манастир, враћајући се, када је то било потребно, у град и у свијет, и, што је најузвишеније, одлазећи добровољно са власти и одричући се части, како у младости световне, тако и у старости духовне, у чему, авај, има толико мало сљедбеника, и то баш међу нама, који га радо величамо само ријечима.

    Уколико схватимо да је служење у граду, у винограду, у овом нашем свијету, у синовској оданости, једини исправан пут, тада нас прожме страх од оних ријечи да ће Камен = Христос, Син Онога који засади виноград и Камен који одбацише зидари – разбити све нас немарне и често зле виноградаре. Зато се молимо за сваки град, да буде сачуван од глади, поплаве, пожара, најезде туђинаца, међусобног рата. Молимо се за оне који управљају градом, за путнике, морепловце, за оне који се сјећају сиротиње, за сваку душу растужену и намучену којој је потребна милост и помоћ Божија.

    Иако смо у таквом стању да бисмо се сигурно постидјели Светога Саве када би се у у овом часу појавио међу нама, ипак нема мјеста очајању. Велика је утјеха то што се виноград увијек изнова може обнављати и оживљавати. Чим га дотакнемо својом љубављу и добротом, он почне да зелени и руди и да плодове преслатке дарује, стоструко награђујући сваку кап нашег зноја и сваки дах наше бриге. А онда се радују Господар и Његов Син, и ми са њима као синови и насљедници, а не као најамници и несрећни узурпатори. Тада пребивамо у Истини, тада постојимо као истинска бића. А то би значило да бивамо непоновљиви и непролазни, као што такав може бити и наш град и наш свијет. Зато, на крају, дајмо све од себе да се угледамо на доброг виноградара који се кроз виноград креће пажљиво и брижно, пазећи да чокоти увијек стоје тако да не сметају оном поред себе: када је потребно другом чокоту – да му праве хлад, а кад му је потребно сунце – да му не праве осјен. Тако и ми пазимо један на другога не чинећи ништа нажао ономе који је поред нас; и као што виноградар брине о здрављу сваког чокота, јер је оно повезано са здрављем цијелог винограда, тако и ми бринимо за свакога од нас, био он господар или слуга, јер је сваки вриједан пажње. А од здравља и пажње према једноме од нас зависи здравље свих.

    Виноградар брине једнако за све, за младе и за старе чокоте, за оне који доносе слабији плод и за оне који рађају бољи род. Кад прође зима, виноградар све сувишно и сухо, све што у себи нема живота или може отежати живот, сјече и у огањ баца. Тако и ми, кад прође зима, можемо да очистимо наше градове од свих нечистоћа, сви заједно, добровољно, без плате. Плата ће нам бити радост заједништва. Као што кад гране сунце, почињу и ступају на снагу труд, знање и непрестана брига о здрављу винограда, тако и ми кренимо свако на свој посао у граду или гдје год да живимо.

    Виноградар окопава, залива, штити, обилази, бдије над виноградом, гледа у небо и моли за благорастворење ваздуха, за повољне кише и топле дане. И тако све док жарко љето, у августу и септембру, својим топлим зракама не покрене дивно чудо зрења. Тада он бере грожђе, окушајући од најљепших плодова, а на лицу му је осмијех пун радости. Док на бријегу или у долини у позну јесен жутоцрвени лист винограда трепери, у подрумима виноградарева душа стрепи над вином које ври и тражи пажњу све док не сазри. И, на крају, кад послужи госте чашом плода свог винограда, сав његов труд постаје чиста благодатна радост. Он точи вино, пије и пјева с пријатељима, и тако кроз читаву златну јесен и тиху хладну зиму, уживајући у благодарности и срећи коју доносе плодови рада у винограду. То је, у ствари, плод његовог рада и пажње праћене љубављу. У чаши црвеног вина види се труд виноградарев и открива какав је он човјек и какав је виноград у коме је то вино настало. Исто тако и ми у сваком сусрету, у сваком поздраву и на сваком лицу можемо видјети плодове нашег рада у данима слава и сусрета, у супротном – наше славе биће дани свађа и оговарања, безумног понашања и испразних сусрета…

    Драги моји, увјерен сам да говорим у духу просвећенога ума Светога Саве ако кажем да у сваком граду и у сваком винограду у трептају међусобне доброте и љубави треба да пролазе зиме и дани светковина и вина, и да кад наступа прољеће и љето чинимо од себе најбоље и највише што можемо за наш град и крај и земљу и једни за друге. И тако све увијек, али не у круг, него се спирално пењући ка висинама на којима нас радосно чека Свети Сава пред престолом Христовим… У име Светог Саве на крају вас поздрављам једним поздравом, којим људи наздрављају једни другим у светосавкој Херцеговини: Живјели браћо и сестре, даме и господо и ви драга дјецо потомци Немањића, у радости до старости, у љубави довијека! Амин Боже дај!

***

Организатори Светосавске академије били су град и Црквена општина Требиње. У оквиру свечане Светосавске духовне академије, вечерас је градоначелник Лука Петровић додијелио повеље града Требиња команданту Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске генералу Радовану Грубачу и угледном привреднику Душану Васиљевићу.

У умјетничком дијелу програма Свечане академије наступили су глумци Гојко Балетић и Ивана Жигон, солиста опере Народног позоришта из Београда Љубодраг Беговић, уз клавирску пратњу Дарка Арменског, етно-појац Јована Зукановић, први српски извођач на тестери Соња Калајић, као и београдски умјетници Никола Ристић и Милош Вашалић, који су свирали традиционалне инструменте кавал, тапан, тарабук и гајде.

Међу извођачима били су и хор „Трибунија“ под диригентском палицом Стојанке Гудељ, уз клавирску пратњу Божидара Вучура, као и рецитатори из Основне школе „Свети Василије Острошки“, пјевачка група из Основне школе „Вук Караџић“ и ученици Средње Музичке школе Требиње.

Светосавске свечаности биће настављене и данас ломљењем славског колача у 11.30 часова, те пригодним културно-умјетничким програмом од 12.00 часова, којим ће требињске школе обиљежити своју крсну славу. Домаћин овогодишње прославе Светог Саве је Основна школа „Вук Караџић“.

Јовандан у Мириловићима

Јовандан је и ове године свечано литургијски прослављен у храму Светог Јована Крститеља у Мириловићима. Свету Литургију служио је парох, јереј Данило Боро. Након Свете Литургије освештано је жито и преломљен је славски колач, које су припремили овогодишњи домаћини славе – Тркље. Како је Јовандан крсна слава велике већине мјештана села, славље је настављено у породичним кућама Капора, Бајчетића и Денда.

Молитвена осмина у православној цркви св. Благовјештења у Дубровнику

БИСКУП УЗИНИЋ: „Умјесто да надилазимо и смањујемо разлике које постоје, ми стварамо нове.“

Молитвена осмина коју су предводили владика Григорије Дурић, епископ захумско-херцеговачки и приморски, и монс. Мате Узинић, бискуп дубровачки, уприличена је вечерас у православној цркви св. Благовјештења у Дубровнику. Тема овогодишње Молитвене осмине за јединство хришћана која се одржава широм свијета, је: „Помирење – љубав нас Христова обузима (усп. 2 Кор 5, 14-20).

На слављу у православној цркви, како је то већ уобичајено, бесједио је католички бискуп, а када се молитва одржава у католичкој цркви онда бесједи православни епископ.

Бискуп Узинић је казао како је ово окупљање на молитву за јединство хришћана у Дубровнику „малени корак у свеукупном екуменском покрету али је, увјерен сам, велики корак у нашем особном извршавању Кристове заповиједи и жеље, сажете у његовој великосвећеничкој молитви: ‘Да сви буду једно’ (Ив 17, 21). Изражавајући радост због сусрета нагласио је како је све поновно окупила иста вјера, нада и љубав које се жели дијелити, свједочити и по њима живјети.“

Дубровачки бискуп осврнуо се и на стање и међусобне односе на овим просторима оцијенивши да су на веома ниском нивоу те да се та нада о поновном јединству често не дијели, а понекад се и злоупотребљава.

„Наши су односи, уз оне заједничке разлоге подијељености, оптерећени повијесним сукобима међу нашим народима. Данас су ти односи, не знам коме је то у интересу, на веома ниској разини. То се догађа зато што допуштамо средини у којој живимо да она обликује нас, умјесто да ми, у духу дијалога и Кристове љубави, обликујемо њу. Зато се бојимо дијалога. Бојимо се окренути страницу. Зато међу нашим Црквама годинама не постоје, или су пригодни и изнимни као овај наш молитвени сусрет, сусрети у духу дијалога, међусобног поштовања и искрене жеље да се приближимо једни другима. Умјесто да надилазимо и смањујемо разлике које постоје, ми стварамо нове“-истакнуо је бискуп Узиниућ.

На крају сусрета окупљене католичке и православне вјернике, бискупа, свештенике, редовнике и редовнице поздравио је епископ Григорије. Рекао је и како су им срца испуњена радошћу и захвалношћу јер се можда није очекивало како ће на овом мјесту бити толики израз хришћанске љубави. „Али истовремено смо необично тужни зато што смо ипак бискуп Мате и ја умногоме у овоме усамљени. Желимо да и на другим мјестима, гдје год се додирују хришћани, да један другога загрлимо“. Додао је и како су ријечи бискупа Узинића велики подстрек за наш хришћански живот, зато што су његове ријечи искрене, истините, утемељене на Јеванђељу, и ријечи које не гледају хоће ли се допасти којој институцији, него ријечи које су у сaгласју с Христом. „И то је задатак нас епископа и бискупа, свештеника, ђакона и вас вјерника, да гледамо, да будемо у сагласју с Христом.“

Уз позив да се враћајући Оцу вратимо и једни другима, епископ захумско-херцеговачки и приморски на крају је поручио окупљенима да „само са једном жељом пођете из ове цркве, а та жеља је да у вашим срцима осјетите оно што ја осјећам, а то је да смо браћа и сестре и да нисмо странци једни другима.“

Вечер препуна емоција која се видила на лицима окупљених није заобишла ни бискупа Узинића и епископа Дурића, који су се загрлили на крају сусрета. У пјевању и молитви судјеловали су и пјевачи из Требиња.

Бесједа бискупа Мате Узинића (пдф)

фото и текст: Дубровачки вјесник

Божић и Богојављење у Љубињу

Најрадоснији хришћански празници у Љубињу су прослављени радосно и свечано. Упркос јаком вјетру и хладноћи, вјерни народ се окупио у храму, да дочека празник Рођења Христовог. На Богојављење је Црква Христова постала богатија за три члана.

Петар Марић први допливао до Часног крста

Петар Марић /45/ из Требиња побједник је традиционалног 16. по реду пливања за Богојављенски крст, којег је након водокрштења у хладну Требишњицу спустио Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије.

Марић је истакао да он није најстарији пливач међу четрдесет учесника у пливању за Богојављенским крстом, али да већ 16 година учествује у овој манифестацији и да има најдужи стаж пливања.

„Неописив је осјећај пливати, како је рекао владика Григорије, у ријеци живота, молити за опроштај и радовати се животу“, рекао је Марић новинарима истичући да му пливање на Богојављење значи много, али да је то тешко ријечима описати.

Иако има грип и температуру, Марића то није спријечило да данас скочи у хладну Требишњицу, наглашавајући да има осјећај да су уласком у воду и узимањем Богојављенског крста нестале све тегобе и да се осјећа потпуно здравим и да му срце осјећа топлину Богојављења.

Најстарији учесник Богојављенског пливања Драган Бодирога /60/ истакао је да му је овај дан од посебног значаја и да га године нису могле спријечити да заплива Требишњицом.

 „Почео сам пливати 2013. године и сваке године је диван осјећај пливати на Богојављење. За Хришћане је ово неописив осјећај, јер данас је дан када су се Отац, Син и Свети Дух први пут састали“, рекао је Бодирога и додао да му љубав према Богу загријава тијело, тако да хладноћу не осјећа.

Најмлађи учесници пливања су ове године били дванаестогодишњи Димитрије Шкриван и петнаестогодишњи Раде Кукурић, који су истакли да их је вукла воља, жеља и топлота Богојављења да уђу у воду и пливају за Часни крст.

Обојица су најавила да ће и наредних година радо и без обзира на температуру и хладну воду пливати за Часни крст.

Пливању за Богојављенски крст претходила је Света архијерејска литургија коју је у Саборном храму у Требињу са свештенством служио владика Григорије.

Он је у бесједи истакао да „на данашњи дан сви треба да се окупамо у тој ријеци покајања, у ријеци Јордану, у ријеци тог нашег живљења и нашег тражења смисла о животу“.

„Нико нас пливати не може научити нико уколико не пливамо. Тако нас нико не може учити ни теологији ако нисмо у ријеци, ријеци живота. Уколико нисмо у молитви и светој литургији. Уколико нисмо у том пливању, ломљењу и размишњању о Богу и о себи и о свијету у којем живимо“, рекао је владика Григорије.

Он је истакао да су сви који су у данас у цркви у ствари скочили у воду и пливају молећи се Богу. „Зато је и ваш живот у цркви једно препливавање ријеке, од обале знања до обале познања. Од обале незнања Бога до Богопознања“, рекао је владика Григорије.

текст:СРНА

фото:http://www.trebinje059.com/ 

Ђорђе Медан први стигао до Богојављенског крста

Пливање за Часни крст на Богојављење одржано је први пут на ријеци Неретви, у мостарском насељу Ортијеш. Пет храбрих младића из насеља Ортијеш запливало је у хладној Неретви, а први је до Богојављенског крста допливао Ђорђе Медан, иначе голман у Фудбалском клубу „Зрињски“.

Парох Друге мостарске парохије свештеник Бранимир Боровчанин служио је јутрос у Благају литургију и причестио пливаче, а затим организовао пливање за часни крст.

„На данашњи дан се освештавају све воде, тако смо и ми благословили Неретву. Надам се да ће овај догађај прерасти у традицију и да ће сљедеће године бити више учесника“, рекао је Боровчанин Срни.

ИЗВОР: СРНА