Daily Archives: 1. фебруар 2017.

Да ли нам је још увијек потребна молитвена недјеља за јединство хришћана?

Да ли нам је још увијек потребна молитвена недјеља за јединство хришћана?
Архиепископ Јов Телмески
Стални представник Васељенске патријаршије у Свјетском савјету цркава

Док се ове зиме хладни таласи шире Европом, многи хришћани из различитих цркава и конфесија покушали су да „нешто учине“ поводом молитвене недјеље за јединство хришћана која се од 1908. традиционално обиљежава између празника Светог Петра и Светог Павла према западном предању. Сваке године, у циљу припреме за годишњу прославу, екуменски сарадници одређене регије позвани су да произведу основни литургијски текст на задату библијску тему. Ове године, у контексту 500. годишњице Реформације, Савјет хришћанских цркава Њемачке припремио је текстове на тему „Помирење – љубав Христова нас обузима“. Сваке године, међународни уређивачки тим Свјетског савјета цркава и Понтификалног савјета за промовисање хришћанског јединства Римокатоличке Цркве врши ревизију текста како би се могао користити широм свијета зарад свједочења трагања за видљивим јединством цркве.

Сваке године православни хришћани учествују у овом великом екуменском дешавању. Нажалост, чини се да су у малом броју случајева православни домаћини овог догађаја. Заправо, може се примијетити да се унутар Православне Цркве шири хладни талас када је ријеч о екуменском покрету, а нарочито по питању заједничке молитве. Ово није нови феномен, још је 1998. формирана посебна комисија за учешће православних у Свјетском савјету цркава. Једно од главних питања којима се комисија бавила било је питање заједничке молитве на екуменским сабрањима. Комисија је примијетила да „заједничка молитва у екуменском окружењу омогућава хришћанима подељених црквених традиција да заједно славе Бога и принесу молитву за јединство хришћана“. Истакнуто је да „хришћани из подијељених црквених традиција заједно приносе молитве јер дијеле вјеру у Свету Тројицу и у Исуса Христа као Бога и Спаситеља, и посвећеност потрази за јединством хришћана“. Комисија је закључила: „Ми, међутим, истрајавамо у нашој екуменској потрази. Наше подјеле неће бити разријешене само теолошким дијалогом и заједничким дјеловањем у свијету. Морамо се такође заједно и молити ако мислимо остати заједно, јер је заједничка молитва у самом срцу нашег хришћанског живота, и у нашим сопственим заједницама и у заједничком раду на јединству хришћана.“

Пратећи ове хладне таласе, можемо се запитати: да ли нам је још увијек потребна молитвена недјеља за јединство хришћана? Вјерујем да је одговор једноставан: да, јер је сувише подјела међу хришћанима! Протеклог јуна, Свети и Велики Сабор Православне Цркве истакао је заправо неопходност синергије између људских напора и Божије благодати у екуменском покрету, подсјећајући нас да „иако Православна Црква води дијалог са другим хришћанима, она не потцјењује потешкоће својствене овом настојању, али њих сагледава из перспективе пута ка заједничком разумијевању Предања древне Цркве и у нади да ће Свети Дух, „који сабира сав сабор црквени“ (стихира на вечерњи Педесетнице), „недостатке надопунити“ (молитва на рукоположењу).“ Наша жеђ за јединством хришћана не може бити резултат само људских настојања да се воде теолошки дијалози и пословни састанци. Морамо, дакле, да тражимо благодат Божију кроз понизну молитву. Треба се увијек сјећати да посљедње Христове ријечи „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21) заправо нису биле заповијест, већ молитва!

Превод: Андреј Јефтић