На Католичком богословском факултету у Сарајеву одржана је конференција под називом Промицање дијалога за одржавање мира: Улога вјерских заједница и радничких покрета. Учесници су били реису-л-улема Исламске у Босни и Херцеговини Хусеин еф. Кавазовић, предсједник Јеврејске заједнице у БиХ Јакоб Финци, Данило Павловић, игуман манастира Житомислићи, монс. Иво Томашевић, генерални тајник Бискупске конференције БиХ, mons. Fabiano Longoni, директор Националног уреда за социјалне и радничке проблеме Талијанске бискупске конференције. Разговор је модерирао предсједник ХКД Напредак проф. др. Фрањо Топић, а један од уводничара био је и Carlo Costalli, предсједник организације Movimento Cristiano Lavoratori.

Обраћање игумана Данила

Промовисање дијалога у изградњи мира – улога Цркве

Мир вам остављам, мир свој дајем вам. Дајем вам га, али не као што свијет даје. Да се не плаши срце ваше и да се не боји. (Јн. 14, 27)

Драги пријатељи,

Прије него што започнем своје излагање морам најприје да вам се исповиједим. Наиме, када сам прије десетак дана позван да говорим на овом сусрету, погледао сам шта је тема о којој треба да говорим и разочарао се. Помислио сам – опет исто! Већина наших медјурелигијских сусрета, семинара, радионица, симпозијума, готово да увијек има исту тему – Улога вјерских заједница у изградњи мира. Помислио сам – шта се ту може ново рећи и зар о томе није већ све речено?! Потом сам почео да размишљам и о овом одјељку Јеванђеља по Јовану и схватио да нисам у праву. Погрешио сам, јер Мир није једноставна тема, он је недокучив, баш као кад би рекли да о Богу, истини, Христу не морамо више говорити јер је све већ написано и речено.

Када бисмо хтјели да започнемо уобичајено етимолошким рашчлањивањем термина ,,Мир“(шалом, селам, паx, ирини…) Наћићемо се у безизлазу вишезначница. Мир означава: одсуство рата, одсуство непријатељстава, социјално благостање, личну срећу, друштвену хармонију, прекид оружаних сукоба, споразум, па чак и тишину, спокојство односа без свадја и тензија.

У религијском пак смислу, готово свака вјерска заједница усваја овај термин за свој основни поздрав. Јевреји се од древних времена поздрављају са „Шалом“, муслимани „ес-селаму алејкум“, а ми хришћани онако како нас је Христос научио: „Мир свима!“ Литургијско сабрање свих хришћана управо и започиње овим ријечима, те „мир свима“ или „мир вама“ представља поздрав свештеника окупљеној заједници.

Потом долазимо до библијског свједочанства у којем Исаија пророк за Христа пророчки објављује : „Јер нам се дијете роди, син нам се даде, коме је власт на рамену, и име ће му бити: Дивни савјетник, Бог силни, Отац вјечни, кнез мира“ (Ис. 9. 6) Стога, када Он долази међу нас људе у обличју човјека са смјелошћу и потпуно суверено изговара ове ријечи: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам.“ Мир је, дакле, дар Божији и једино нам га он може даровати, будући да је мир својство Његовог божанског бића, једнако  као љубав, истина и правда. Христос то јасно каже кад наводи да је тај мир другачији од оног којег нам свијет даје.

Погрешио сам, дакле, јер када би престали говорити о миру или када би говор о миру сматрали исцрпљеним, било би то исто као да не желимо или немамо шта рећи о Богу.

Но сада сам у дилеми како тај изражај започети или још теже како га остварити?! Говорити о Богу и Његовим својствима је готово немогуће. Бог је првенствено недокучива тајна и сваки озбиљан теолог, боготражитељ, онај који кроз своја животна стрмљења да до божанских тајни докучи, начиће се на крају пред велом непробојне тајне и схватиће да о Њему врло мало зна. Имаће искуство као што га је имао Мојсије на Синају, видеће само божанску позадину, прочиће кроз вихоре и буре да би схватио да је он само тихи повјетарац, или ће попут оне тројице апостола на Тавору морати пред блистањем божанске свјетлости лицем да падне на земљу јер не могу људске очи да гледају Славу Божију. О Богу тако мало знамо, и сувише је смјело говорити у Његово име. Са друге стране оно што осјећамо и доживљавамо је дар његове љубави. Он се открива човјеку и дарује нам се увијек у оној мјери у којој је то могуће нама да примимо.

Будући да Син Божији узима на себе пуну људску природу, постаје једнак нама, Он је тај који чини понизност и из свог недокучивог Божанства постаје видљив, даје нам дар да постанемо Његови судионици. Он је тај који нас из нашег незнања и пада уводи у знање. Христос зато може да нам дарује дарове и поставља задатке. Увијек су ти задаци наизглед једноставни, а уствари носе огроман терет тешко остваривог. Он каже:  „Волите непријатеље ваше!“ (Мт. 5, 44; Лк. 6, 27, 35), а ми ћемо на то често рећи – Да, то је оно што ми испуњавамо – декларативно ћемо прихватити. Међутим када нас живот уведе у искушење да непријатељи постану реални, конкретни људи, људи из нашег најближег окружења или да их је све више и више, схватићемо да немамо снаге да безразложно окрећемо „други образ“, а још мање да имамо снаге да их волимо као што волимо пријатеље и оне који нас воле. Но, то каже и од нас захтјева Исус, Син Божији, који је био издат, остављен, омрзнут, лажно осуђен и убијен, а са крста говорио – Опрости им, јер не знају шта чине!

Иста је тешка заповјест о ношењу властитог крста, искушења и невоља које нам живот доноси. Рећи ћемо да то је наша дужност и треба га у смирењу изнијети, али како је тешко то рећи онда када живот постаје неиздржив. Како би било сурово говорити људима у концентрационим логорима, силованим и намученим женама, дјеци која остају без родитеља, непрегледним колонама избјеглица – То је ваш крст и носите га без роптања! Ми то не можемо, али очигледно може Онај који га је понио на својим плећима, онај кога су шамарали и пљували, бичевали, на главу стављали вијенац од трња, разапели на крст и убили, а притом му се непрестано ругали!

Дозволите ми да будем смио у размишљању па да изрекнем како није ништа мање тешко промовисати Мир. Свијет у којем живимо и његова историја саткани су од немира. Ратови су усуд човјечанства. Преживљавамо рат или слушамо гласове о ратовању. Рат није само борба орузјем, витештво, напади и одбрана. Рат са собом носи и подразумијева неправду, глад, убиства, криминал, понижење… Рат је стање осећаја легитимног страха. Он је апокалиптично стање када човјек потпуно оправдано може рећи – Боже мој, зашто си ме оставио, зашто Те нема?

Промовисати мир значи радити узвишено али тешко оствариво послање. Но, као код прва два задатка и за овај једину снагу можемо наћи у Христу који нам оставља и даје Мир, будући да Он тај мир назива својим. И опет, он се сам суочио са страхом, он моли да га мимоиђе чаша страдања, прошао је кроз агонију смрти која га доводи до осјећаја богостављености. Његова смрт, што је за велики утјеху свима нама, није нимало „славна“ већ пуна неизвјесности, Он чак (по речима савременог чешког теолога Томаша Халика) нема привилегију да након смрти оде у рај већ мора да сиђе у најдубља мјеста ада.

Промотор мира је Христов ученик, кога на његовом путу исчекују многе препреке. „Мир свој остављам, мир вам свој дајем“ изрекао је Онај који је све ово прошао и на крају побједио смрт својим славним Васкрсењем. Зато безброј пута говори – Не бојте се, јер тамо гдје влада истински мир нема мјеста страху.

Промотори мира који су истински Исусови сљедбеници немају загарантован успјех, јер као што видимо, а и из Јевандјеља знамо – ратови никад неће престати. Њима су, дакле, загарантоване једино невоље кроз које морају проћи. Промовисати мир може дјеловати као „лузерство“, па ће организације, удружења, појединци, који у миротворство истински вјерују, бити изругивани. Наилазиће на бројне осуде, чак и официјалних религијских представника, како то није истински, стварни мир, како су то слаби покушаји који немају основа.

А шта је истински мир? Питање је које очигледно нема једноставан одговор, баш као што смо на почетку и рекли, исто као када бисмо покушали да одговоримо шта је Бог, истина или правда. Истински мир је дар који нам Исус дарује и ту морамо стати. Морамо вјеровати Његовој ријечи. За мир се треба молити, њега треба стицати и не губити га.

Црква је зато дужна да носи и проповједа мир, и то не само декларативно и са позиције убјеђења да га има у својем власништву, како то често ми људи Цркве чинимо и када су остали поменути појмови у питању, већ да га, као дар који смо незаслужено добили, дијелимо са људима.

Зато сада долазимо до појма дијалога, а у вези подјеле мира. Стојимо пред тајном којој више вјерујемо него што је познајемо, више треперимо пред њом него што нам је јасна, али смо сигурни јер је Божанска. Искуство доживљаја тајне морамо дијелити са другима и то обилато и без разлике.

Црква мора да води дијалог са свијетом тако да буде свједок Христовог мира. Најприје, то није узалудан посао, јер тјешити слабе, завијати рањене, хранити гладне, суосјећати са прогнанима, давати наду безнадежнима, једна је од основних задатака које свако ко је члан црквене заједнице мора да чини. Имати дијалог са свијетом подразумијева тражити саговорника међу неистомишљеницима. Јер какав је дијалог са истомишљеницима, члановима властите заједнице?! Тражити саговорника и од њега направити сапутника у циљу промовисања мира највећи је успјех. Човјек који вјерује у мир не боји се таквог подухвата. Зар миротворство и тежња ка миру није основа за искрени медјурелигијски дијалог свих религијских група овога свијета. Хришћани и муслимани поред бројних различитости у исповједању вјере своје заједништво могу да темеље управо на миру као Божијем дару којем заједнички тежимо. Иста је ствар са јудејством, будизмом, осталим религијским групама. У сврху промовисања мира увијек је потребно инсистирати на дијалогу који поштује другачији став од нашег. Од саговорника треба створити пријатеља и сапутника у животу, а то се постиже инсистирањем на повезницама, а не на различитостима. Свака религијска заједница вјерује у Бога и опредјељена је за мир, зар је то мало да бисмо могли међусобно да остварујемо дијалог пун разумијевања и поштовања?!

Црква такође мора себи да стави у задатак остваривање дијалога и са атеистима, те да ти на тај начин промовише мир Христов. Тешко јесте, јер атеиста негира постојање Бога. Рећи ћете – Немамо повезницу! Медјутим, морамо се потрудити: Најприје слобода коју је Бог даровао човјеку подразумијева то да човјек може да изабере да буде са Њим, али и да Га негира, да не жели заједницу са њим. Богу то не смета, Он поштује, толерише. Зар ми имамо право другачије поступати?! Друго, атеиста тврди да не познаје Бога. Зар то није одлично полазиште, јер истински вјерник такође има искуство Божије недокучивости?! Вјерник вјерује, има повјерење, и никад не тврди да је спознао Бога. Онај који то тврди је фундаменталиста, који од Бога чини карикатуру, или традиционалиста, који од вјере ствара религију, а од Цркве само институцију. У дијалогу искрени атеиста итекако може бити саговорник и пријатељ.

Мировна вијећа, миротворне организације, удружења, пацифисти, хуманисти, чак и када нису са религијским предзнаком, чине људи који су опредијељени за мир. Мир који подразумијева престанак рата, једнакоправност, социјално старање, истиче темељне људске вриједности, бори се за људска права и сл. Ови људи  стављају достојанство човјека на прво мјесто, а своје вријеме, енергију, живот посвећују тако узвишеним стварима које за основу имају мир и то онај истински мир. Зар овакве организације, не само требају, него и морају да буду наши саговорници и пријатељи?! Они истичу достојанство човјека на прво мјесто. Зар то није учино Син Божији када је из свог божанског богатства осиромашио, унизио себе и постао човјек у пуноћи?!

На крају захваљујем вам на могућности коју сте ми даровали, позвавши ме да говорим о миру, увјеривши ме изнова да је говор о миру узвишен баш као што је узвишен говор о Богу.