Интервју за часопис „СТАТУС“, 2005.

1.дио

Сва су дјеца иста, баш сва. И јеврејска, и муслиманска, и српска, и грчка, и америчка, и имати дјечије срце је у ствари – шанса. У дјечије срце тешко уђе зло. Кад су ми дјеца у Сарајеву викала: “Убиј Србина”, знао сам да је то било зато што им је то неко ставио у главу, осјећало се да они у срцу немају такав пробем и да смо ми њима помало и симпатични. С друге стране, непосредно пред долазак у Сарајево, прошли смо кроз село Брадину, бивше српско село у коме су муслимани починили огроман злочин. Поред пута су стајала муслиманска дјечица и продавала јагоде. Ми смо стали, попричали мало с њима, купили јагода, а они, као дјеца радосно вичу: “Чика попе, чика попе, купи од мене јагода…”

Сјетим се често свог дјетињства, мада још нисам у тим годинама кад се људи све више сјећају свог детињства и младости. Ми смо из села Планиница, поред Вареша. То је једна прелијепа планина, препуна разних извора, шума, потока, у којој сам ја дане и сате проводио играјући се у природи. Моја породица, Дурићи, тамо живи стотињак година – откад је тамо дошла моја прабака Дура и у свом наручју донијела мог деду. Многима су питања одакле си, ког си поријекла, најважнија. Мени лично то није неважно, али мислим да није преважно, да није то пресудна ствар и да је јако битно то како човјек живи и шта он постави за свој циљ у животу. Наравно да је важно мјесто гдје човјек живи, важан је час у коме живи, а нарочито је важно с ким живи. Ако узмемо то да је човјек прије свега биће које се остварује само у односу на другога, онда је заиста најважније каква ће бити конкретна заједница у којој је изабрао да живи, и начин живота те заједнице.

Отац ми је умро кад сам имао три године и то је први догађај који памтим. На сахрани мог оца се појавио свештеник који је мојој мајци оставио једно Јеванђеље и рекао нека јој то буде утјеха. И кад сам имао негдје око 15 година, бивајући као млад човјек у животним борбама, превирањима унутар људске душе, узео сам то Јеванђеље и почео да читам. Имао сам јасан осјећај да је то истина и да је то нешто што може да ми отвори затворени хоризонт. У то вријеме сам се стално чудио зашто се људи не радују ако сам ја добар, зашто су људи злобни ако сам ја успјешан – тешко ми је то падало. А онда, полако, почео сам да се молим пред иконом увече ни не знајући како се то ради. Доживео сам нешто што је било изван мојих очекивања и то је био неки дар.

Још кад сам био дијете, био сам у друштву са старијима и трагао за ауторитетом и у животу и у књижевности, у музици. Али никада нисам био ничији фан. Нисам прихватао да имам идола – могао сам да поштујем и да волим, али да се клањам неком, то не. Било је потребно да ме нешто потпуно обузме и ја сам то доживио тек кад сам упознао Христа. Прави ауторитет никада неће угрозити човјекову слободу, а млади људи данас се буне јер осјећају колико су поробљени – “захваљујући” телевизијама, неодговорним родитељима, неодговорним писцима, новинама и новинарима. Увијек је зато битно пазити да им се не уђе у простор њихове слободе, јер аутоматски престају да слушају. Родитељи су често непажљиви и често због озбиљног незнања не могу да им помогну, него више инстинктивно осјећају шта ваља, шта не ваља па онда инсистирају на томе. Моја мајка је говорила “немој да идеш тамо”, “немој да радиш то”, и ја сам веома често то презирао и радио баш оно што је бранила. Касније сам схватио да је ствар моје слободе шта ћу радитии, а да мајка утиче на њу једино као неко ко ме искрено воли. То је, по мени, најбољи савјет за родитеље: дјецу треба вољети, неизмјерно, и бринути се за њих. И та брига мајчина, или оног ко те воли, она те врати и не да ти да пропаднеш. То је мој утисак и искуство и савјет родитељима: да неодступно воле своју дјецу.

У Београд, на Богословију, дошао сам са шеснаест и по година. Послије Богословије, услиједио је факултет, почело оно тешко вријеме деведесетих година. Сјећам се првих демонстрација испред Скупштине, на којима сам се обрео јер су ме тамо повели, ни сам не знајући гдје сам и зашто дошао. И онда је изашао Слободан Милошевић, кога су ми сви цијели дан описивали и најављивали га, и ја сам мислио да је то неки човјек који личи на Карађорђа, али кад је он изишао, мени је више личио на неког чиновника из општине. И тај мој утисак се од тог дана до данас није промијенио. Даље слиједи Газиместан, 1989. године, и моје ново разочарање. Као млад теолог сам тада био у Грачаници на служби и ко је хтио да се причести, није могао да стигне да чује уживо говор на Газиместану, јер Милошевић није ни био у цркви. Тако сам ја у колима чуо дио тог његовог чувеног косовског говора и схватио да је то типичан комунистички говор. И онда, све то што је пропратило тај митинг: ракија, пиће, пљескавице, шајкаче, беxеви – све је то одударало од неког хришћанског приступа животу. И све ми је било негосподско, недостојанствено, супротно ономе како сам ја доживљавао Србе са племићким карактером који су Немањићи имали. Четници су личили на оне четнике из партизанских филмова, били су ругло. Са друге стране су били типични комунистички апаратчићи од људи, међу којима је Милошевић био најупечатљивији. Схватио сам да он хоће да буде тиранин и да ћемо поново имати тиранију, и једноставно сам мислио да треба да се боримо против тога.

Послије сам се као вођа студената Теолошког факултета са неким својим пријатељима прикључио антирежимским студентским протестима у Београду. Драган Ђилас је ту већ био једна истакнута фигура, био је студент продекан и мени се чинило да је у великој мјери већ инструментализован. Касније сам видио да је и он, као и ја, имао сумњу према томе да ли тај скуп има довољно снаге да се одупре ономе што долази. Звали су ме да говорим неколико пута пред студентима – мој језик је био другачији, свјежији, долазио сам из другог свијета, са Богословије, а родом био из римокатоличке средине која није била толико искомплексирана комунизмом. Али, како се то захуктавало, ја сам имао све горе и горе утиске, све више провокација, све ми се више чинило да немамо довољно снаге да се одупремо Милошевићу.

Био сам и на демонстрацијама 9. марта. Сјећам се да сам викнуо неком полицајцу да скине маску. Рекао сам му: “Скини маску, срам те било, видиш ли све те људе, жену и дјецу како плачу, а ти ставио маску!” И човјек је скинуо маску. То је још увијек била једна нормална полиција. Онда је дошло до тога да је на Студентском тргу требало да се одржи митинг и требало је да будем главни говорник, а прије тога неки састанак на Богословском факултету. И дошли су разни људи – и Жика Стојковић, и Матија Бећковић, али ја сам двије ноћи прије тога рекао да то не желим, да је моје вријеме у овом свијету завршено и да идем у манастир.

2. дио

Имао сам двије могућности: или да се замонашим, да одем у манастир, или да постанем свештеник, оженим се, имам дјецу, бринем о парохији. Одлучио сам да постанем монах. Знао сам да нећу имати дјеце и дуго размишљао о томе. Данас често разговарам са људима који желе, а не могу да имају дјецу и видим да људи много пате кад уђу у брак, а немају дјеце. Да бих их утјешио, кажем им: “Па, немам ни ја дјецу”, али они виде да немам ту патњу какву они имају. Па им објашњавам како ја имам тај благослов, и дај Боже да га буде још више, да свако дијете доживљавам као своје рођено. Док сједим испред Саборне цркве и гледам дјецу како иду у школу, ја сам сав срећан. Кад немаш тај комплекс “хоћу ја да имам своје дијете за себе”, онда можеш тако да уживаш. И људи који имају дјецу често падају у искушење типа: “то је моје дијете, ја сам његов власник”. Сваки човјек је сам по себи непоновљив, Господњи и свој, и он може бити наш син, брат, пријатељ, али не и наше власништво.

Имао сам двадесет три године кад сам се замонашио. Један изузетан човјек, владика Атанасије, рекао ми је да идем у Острог док он не буде спреман да заједно кренемо пут Херцеговине. Мој први сусрет са владиком збио се у Богословији, кад сам био у првом разреду. Владика Атанасије је тада био инспектор и дошао је у школу да види како раде професори, како уче дјеца. И ја сам имао доживљај да је дошао монах из египатске пустиње – тако је дјеловао на мене. Тражио сам прилику да га видим, да причам с њим, те је тако почело дружење, али и моје духовно сазревање уз њега. Многи вјерују да је владика нагао, чак пријек човјек, али он је хришћанска душа велика као свемир, и велико смирење и велика љубав. Никад није дирао моју слободу, допуштао је да градим сопствену личност, а није дозвољавао ни да га копирам, нити да му се превише приближим. Кад смо се договарали да идем у манастир, рекао сам да хоћу с њим. Он ме је упозорио и рекао: “Ја сам тежак човјек”, али сам рекао да сам и ја тежак човјек, да ми је он потребан и као отац, и као духовник. Као дјечак сам изгубио оца, али сам онда, у двадесетој години, добио оца каквог само пожељети можеш. То је хришћанство, то је Христос. Он ти дарује много више него што, у ствари, заслужујеш.

Нас двојица смо живјели у Требињу у једно страшно вријеме, од почетка рата ’92. године. Некако сам ту језу рата више осјећао но разумијевао. Живот из тог времена је тешко описати, јер је било много потресних, мучних тренутака. Владика је ишао као неки незадрживи оркан који је сву ту језу рушио. У то вријеме смо крстили између седам и десет хиљада одраслих људи. Крштавања, Литургије, празници су у свему томе просто били неизрецива утјеха. Предавао сам вјеронауку у школи и тако је све више младих људи почело да се сабира око Цркве.

Сјећам се једне вечери, кад су у манастир дошла два добровољца, неки Руси, Бог зна ко су заправо били. Владика Атанасије је био болестан, а они пијани хоће да пуцају у манастиру, као у част не знам ни ја чега. Рекао сам им: “Људи, овдје се не пуца, не дамо да се у порту улази са оружјем.” Они су били пијани, па сам хтио да будем као толерантан. Они веле: “Добро, нећемо”, и почну да пуцају. Пијани људи. И владика, онако болестан, истрча низ степенице и повика: “Зашто им дозвољаваш да ту пуцају. Ти си шмокљан!” А ја му кажем: “Стани човјече, убиће те!” Једва сам га задржао на степеницама кад је потрчао према њима – били су пијани, убили би га. Али, не, он је касније само ишао по манастиру и говорио: “Ти си шмокљан, нећу да живим са шмокљанима, мени не треба шмокљан у овако тешко вријеме, на овако тешком мјесту”. Мени се срце цијепало. Онда је он мени рекао како је и Адам био шмокљан, па га је Бог истјерао из Раја. И каже ми: “Спакуј своје ствари, не требаш ми, иди у Острог”. То се није десило једном, него бар пет пута. Нисам пристајао, нисам одустајао, он би се брзо смиловао, такав је човјек. Сутрадан су поново дошли ти несрећни добровољци, њих петнаестак, представио нам се неки пуковник, каже да је из формација војводе Војислава Шешеља. Видимо ми обични пљачкаши, хоће да нам дају неку римокатоличку Библију, коју су очито из цркве украли. Владика изађе испред манастира и они почеше да се свађају. Главама се додирују и свађају се, урлају. Владика виче како су они брука српска и да они нису српска војска, него да су башибозук, да су обични кокошари, пљачкаши, и да им је најбоље да иду одакле су и дошли, да нам не требају ни за шта, да само брукају српско име итд. Један од њих репетира пушку, другом испадоше бомбе, трећи виче: “Сад ћемо да их скинемо да видимо јесу ли Турци”. Ја се ту нешто буним, борим се, владика не да да идем испред њега, стално се бори, и с њим и са мном. И онда, на моје велико запрепаштење, они полако узеше своје ствари и отидоше псујући нам оца, мајку, цркву, Бога.

Увијек ћу памтити и један догађај из 1993. У то вријеме неки идиоти у Требињу убише двоје муслимана, човјека и жену, у њиховој кући. Послије тога ујутру, владика мени каже: “Ти ћеш сада да идеш на село њиховој дјеци“, био ми је дао 200 долара и неки пакет хране за њих. То ми је било једно од најтежих послушања у животу. Долазим тамо, двоје дјечице се игра у дворишту, у авлији, а нена кука, плаче. Кад сам ја ушао у мантији, они су доживјели шок. Кажем им: “Дошао сам из манастира, послао ме владика да вам кажем да ми нисмо такви људи, да су то урадили злочинци, зликовци, и да ћемо ми покушати да вас од злочинаца заштитимо”. Нена само плаче и виче: “Шта су они скривили…”. Но ипак ме је понудила да сједнем, упитала хоћу ли кафу. Дјевојчица крај њеног скута плаче, а дјечачић, имао је око пет година, мало по мало дође мени у крило. Почнемо да причамо и ја га питам колико има година, како се зове, с чиме се игра. А он мени каже: “Чико, би ли ти мене могао одвести у болницу, тамо су ми тата и мајка. Кад сам ја јутрос устао, неки су људи изгледа код нас долазили, свукуд около је била крв. Све су нам преврнули по регалима, биће да су тражили пара”. Тад сам био ван себе, мука жива. Само сам мислио о томе шта тај дјечак размишља, и како ли ће послије свега размишљати о рату. Шта друго да мисли осим да се свети и да мрзи Србе. И какви су то Срби, и јесам ли ја тај Србин?

Најтеже су биле офанзиве. То је увијек било на ивици пропасти. Муслимани, Хрвати и Срби крену да се боре и погине 70, 100, 150 људи, а онда услиједе сахране. Долазе жена, дјеца, вриште, плачу, ми све то треба да контролишемо јер ситуација зависи од нас. Али зато кад би ишли у команде, то је увијек личило на неки бордел. Неке жене, приче, дим цигарета, буди Бог с нама. И кад год сам ишао тамо, увијек сам се посвађао с неким. Говорили да сам луд и безобразан, и да је срамота да један свештеник тако говори и критикује војску. Нисмо ми могли ићи војницима, него смо помоћ за њих носили у команду. Да ли су им је одатле давали или не, то је друго питање.

Рат је по дефиницији неког њемачког мислиоца, мислим Јингера, заправо интензивиран живот, и ту догађаји само добијају на неком убрзању. Као на некој траци која врло брзо иде, ту се види ко је човјек, а ко нечовјек. И ту нема лагања. Свако осјећање добија на интензитету: оно што је добро је још више добро, оно што је зло је још више зло.

Послије Дејтона, негдје о Светом Николи, неколицина младића је у предграђу Требиња славила славу. И причали су како су xаба ратовали, како су xаба изгубили пет година, и сад тај Дејтон… Један од њих који је имао тада 18 година – ратовао је три године као добровољац – оде у собу, узме пушку и убије се. Требало је да га ја сахраним. Дошао сам у његову кућу, а мајка потпуно ван себе, хоће очи да ми извади: “Јеси ли дошао на свадбу?”, каже. Мука велика. Још увијек је била ратна атмосфера, на сахрани је било најмање 5000 људи. Прочитао сам Јеванђеље на сахрани, које се завршавало Христовим речима: “Ја не тражим вољу своју, него вољу Оца који ме послао”. И почео сам: “Драги Зоране, погријешио си. Није требало да тражиш своју вољу. Требало је да чујеш глас своје мајке, свога оца, својих пријатеља, па би видио да твоја воља није добра. Не треба човјек да иде за својом вољом.” Утом она жена викну: “Није он ништа погријешио”, и крену право на мене. И негдје на пола корака испред мене се онесвијести. И мени, сјећам се добро, приђе један доктор и рече: “Е, ти си сад нашао да причаш ко је погријешио, ко није погријешио”. Био сам сав скрхан, сав од бола, нисам знао шта да радим. Дођем у манастир и да се пожалим владики Атанасију и испричам му шта је било и како је та жена кренула на мене. А он каже: “Ниси добро процијенио ситуацију”. Четири, пет дана имао сам муку неизрециву. А онда зазвони телефон у манастиру, неко је мене тражио. Зове брат тог младића Зорана Вулића и каже: “Оче, ја хоћу да се крстим и хоћу да ме ти крстиш“. И ја га крстим. Он је нажалост касније такође погинуо, у саобраћајној несрећи. Схватио сам да су ствари су у овом свијету и овом времену незавршене. И не треба реаговати одмах на прву.

Невјероватне су те ратне и животне приче уопште. Један младић је изгубио ногу, а једна дјевојка се заљубила у њега иако је он у колицима. Цијели град, сви су хтјели да забране тај брак и дјевојка је позвала мене. Рекао сам јој: “Ја ћу да вас вјенчам и свима ћу рећи да имате мој благослов.” И они су се вјенчали, скоро су добили сина и сад ћемо да га крстимо. То је за мене нешто што потреса, нешто што је живот, хришћанство у најдубљем смислу ријечи.

Од 1994. сам почео да одлазим на Свету Гору, сваке године по мјесец дана. Тамо сам стекао дивна пријатељства са монасима. Послије рата, 1996. године, владика ме је послао у Грчку гдје сам био двије године. То је за мене било драгоцјено. По некој владичиној великој жељи, ’99. сам постао викарни епископ и његов насљедник. Моја епархија је тешка, сложена, али мени на свијету најмилија. Тамо осјећам да припадам сваком камену, дрвету, планини, пољу, ријеци. Кад сам дошао у Херцеговину у епархији је било само нас двојица монаха. Сад епархија има 37 монаха. Сви су млади, готово да нема никог изнад тридесет година, осим старог и болесног оца Симеона. Имамо и монахиње, од којих су неке чак из Француске, Шпаније и Бразила. Има и монаха и монахиња из Србије, из Зајечара, Београда… Имамо и око 40 свештеника, а и они су јако млади и добри.

Имао сам тридесет једну и по годину кад сам постао владика. Покушао сам да направим нешто што је ризик, а то је да ту своју неку част, или власт, коју сам добио од Бога и од Цркве, не претварам у фетиш. Слушао сам због тога многе лоше ствари о себи које ме жалосте, као и осуде: да сам играо фудбал на јавном мјесту, да идем градом без владичанске капе… Али мислим да све то није много важно и тјеши ме то што, рецимо, та дјеца са којом сам у парку играо фудбал мене увијек поздрављају, што дођу у цркву, што они сад осјећају да су они Цркви важни.

3. дио

Више пута сам био у Америци прије него што сам постао дио званичне делегације СПЦ која је ишла у посјету америчким званичницима. Та путовања, као и свака друга, наравно да имају свој значај. Мој утисак је био да у Америци нису баш сви лоши како се овдје често говори. Посматрао сам Србе у Америци који су идеолошки оптерећени, и јако су ми личили на комунисте. То ми се никако није допало. У делегацији СПЦ су још били: владика Теодосије, отац Иринеј и професор Богољуб Шијаковић. Било ми је јако важно да имам добар тим, јер су мене поставили за свог капитена, и могу да кажем да је тај тим 22 дана функционисао одлично. Савјетовао сам се са многима, и са онима који живе овдје и са онима који живе у Америци. Јединствена препорука је била да тамо одемо са ставом, да се види да знамо шта хоћемо. Осим тога, већ пет година сам епископ и састајао сам се са многим страним делегацијама и држављанима. С некима сам био благ, с некима строг, с некима сам се свађао, с некима постајао пријатељ. С некима сам, на примјер, од састанка који је требало да траје 15 минута остајао по шест сати.

Тачно је да се након те посјете Америци најснажније чуло то што сам позвао све оптужене да се предају Хашком трибуналу. Иако сам ја то и раније говорио, људи то нису тако чули и разумјели. Но, за мене је битно како су на то реаговали људи који су паметни, образовани, млади људи којима је стало до живота. Они су ме подржали. Врло је индикативно ко је реаговао супротно. Супротно су реаговали они који су имали користи од рата и они који тренутно имају корист од пљувања по оваквим ставовима. Јасно ми је да огроман дио јавности вјерује да је Црква најснажнија потпора тзв. антихашком лобију, јасно ми је да неке оптужују да скривају хашке оптуженике, али ако ме питате да ли се о томе у Цркви разговара, рећи ћу вам да се у Цркви о томе уопште не прича. Лично не бих могао да дозволим да било ко, иједан човјек, због мене буде у затвору. Жалимо и тугујемо због муке оптужених и молимо се Богу за њих, али не можемо ни да заборавимо жртве које су пале за њих и за њихове идеје у протеклом рату. С друге стране, управо ти који су оптужени били су они који су подржали и потписали легитимитет Хашког суда, мислећи у то вријеме да ће се неком другом у њему судити. Али сад су се они нашли у позицији да им буде суђено, јер су се појавили неки који су их надиграли.

Не могу да схватим тај аргумент: “не предаје се”. То стално говорим онима који их бране, а који тако подозриво гледају на мене. Кажем: “Људи, хајде помозите, дајте ми аргумент зашто да се не предају.” Један каже: “Ратко Младић ће својом опсадом Сарајева ући у анале ратовања”. Питам: “Зашто?” Он каже: “Он је тамо, унутра, блокирао 100.000 муслиманских војника.” Кажем: “И 200.000 жена и дјеце, и 50.000 Срба”. И додам да су свуда у свијету кроз историју људи вршили опсаду неких градова само да би их заузели, а Сарајево није заузето од стране Срба, него им је одузето. Имам тај “проблем“ да ми је потребно објашњење. Мени је у хришћанству потребно објашњење – да кажеш Христос чини то и то, то је зато и зато. Треба ми одговор.

Разумијем да су вјерници, некако, разапети између различитих гласова који им из Цркве стижу. Али, не треба Цркву сводити на Григорија, на Амфилохија, нити на Филарета, нити на Атанасија или Пахомија. Црква смо сви и Црква је овај народ. И сви смо одговорни. Јако је битно да се успостави здрава комуникација између народа и Цркве, да вјерници вјерују својим свештеницима, да ови буду у контакту са својом парохијом, а епископи са епископијом.

О злочинима и одговорности Цркве, извињењу и кајању

– Тек десетак дана након што је емитован снимак погубљења шесторице муслиманских младића у Трнову, црква се огласила саопштењем и осудила злочин у Сребреници. Стекао се утисак, у неким круговима друштва, да је саопштење “изнуђено под притиском јавности”. Зашто се није одмах реаговало ?

Владика Григорије: Спорост је понекад једна од карактеристика Цркве, зато је она и у овом случају споро одреаговала. Али, ја мислим да сада није вријеме за спорост. Но није неуобичајено да у Цркви има људи који не знају шта се све догађало. Имао сам један телефонски позив након емитовања тог снимка. Неко из Цркве је звао и питао: “Па, човјече, шта се стварно догодило у тој Сребреници?” Иронично сам казао: “Добро јутро.” Кад сам говорио да би требало причати о томе, рекли су: “Не отварај ту тему, то није тема за нас”. Но, не заборавите да је СПЦ још 1992. године на Сабору осудила све злочине. Али, овдје имате проблем жеље неких да се свима допадну. Свети Јован Љествичник каже: “Онај који хоће да се допадне свима или је луд, или ће полудјети”. Неко ми је рекао да сам био најпопуларнији човјек у Републици Српској док нисам рекао да би требало да се хашки оптуженици предају и жртвују за РС. Али, хоћу ли ја да пазим на своју популарност, или ћу да пазим на своју савјест? У том смислу помишљам да је требало и по овом питању да се Црква постави пророчки, да реагује прије свих и тако је и било, али не сасвим јасно.

– Знате ли ко је свештеник који се види на снимку, познајете ли га? Каква је, иначе, била улога свештеника у рату?

Од разних људи сам чуо за њега. Чини ми се да се говорило о томе да се бави надрилекарством. Причао ми је неко ко је ишао код њега и рекао да је то јако сумњиво. Он је свештеник неке друге епархије, не могу да говорим о њему лично, не познајем човјека. По мени нема теоретске шансе да би тај човјек могао бити свештеник уопште. Не због благосиљања војника, него због његовог начина испољавања хришћанства. То за мене није хришћанство, него неки бизнис који се темељи на народној муци. Сјећам се, још раније су ми се обратили неки из Бачке Паланке, млади људи, и рекли да тамо има неки који гата и врача.

– Провели сте цео рат у Босни, у требињским манастирима и црквама. Какво је ваше искуство о улози свештеника у рату? Јесте ли ви благосиљали војнике пред битку?

Ми никад нисмо имали класични обред благосиљања. Војници су својевољно долазили у манастир прије него што крену на фронт, а ми смо ишли да посјетимо напаћене и рањене људе, да однесемо неку помоћ ако смо били у прилици. Војници су тражили благослове, иконице, крстиће, јер у рату се гине, ту се смрти гледа у очи, ту је страх огроман. Али, ми смо се сусретали само са људима који су одатле, из наших села и из града, са онима који бране своје, са људима из наше епархије.. Док су те паравојске које су долазиле биле чисто лудило. Имао сам утисак да су њих све пустили из затвора. Хвала Богу, сјећам се да су их из Невесиња спаковали у три аутобуса и вратили, јер су стварали више проблема него користи. Није проблем у томе што је тај свештеник благословио људе који су му дошли, али то што им је рекао је јако битно, а ја не знам шта им је говорио. У сваком случају, он је због других ствари човјек за црквени суд.

– Флоскуле “суочавање са прошлошћу и суочавање са истином” постале су неке модерне мантре, термини који се непрестано понављају а да није баш најјасније шта се под њима подразумева. Шта је, по вама, суочавање са истином босанског рата?

Истина није неки фиктивни објекат, па да ми њега можемо “тражити”, да би га нашли и суочили се са њом. Постоји проблем са идентитетом. Ево како ћу вам то објаснити: ја немам никакав проблем што је под командом Ратка Младића почињен злочин. Будући да сам хришћанин жалим га као човјека који је направио гријех. Али као Србин на то не гледам патолошки, па да кажем.: “Јој, ја сам направио злочин у Сребреници”, нити мислим да би требало да српски народ преузме ту одговорност. Зато је јако битно да се каже ко је и зашто је починио злочин. А не да кажемо: “То је народ, то смо ми. Шта ћеш, ми смо такви.” Нисмо ми ти и нисмо такви.

– Али, ми смо и такви да знамо да су видео касете са снимцима егзекуције из Трнова рентиране у видео клубовима, да живимо са конкретним сазнањем о извршеном злочину, неретко и са сазнањима о починиоцима… Верујем да је тако и у другим националним срединама али, верујете ли да су Срби свесни историје злочина протеклог рата или да је то замагљена слика, подржана митовима?

Срби су комплексан народ, тежак, али добар народ. Мало ме забрињава та склоност ка идолопоклонству, тај неки идолопоклонички однос према људима, према обичним, смртним људима који су можда у једном тренутку имали историјски успјех или неуспјех, није битно. Тај однос се, ако хоћете, гаји према Ратку Младићу, или Радовану Караxићу или Слободану Милошевићу. То стављање на зид слика људи смртних и грешних, од Ј. Б. Тита, преко Слободана Милошевића до Ратка и Радована, да није трагично, било би смијешно – шта су све људи стављали у куће, а неки чак и поред икона. Не кажем да сам бољи од њих, нити кажем да бих, да сам био у њиховој позицији, био бољи од њих. Али, никад не бих очекивао, нити то од своје духовне дјеце желим, да у мени гледају савршеног човјека, зато што сам толико несавршен, зато што итекако имам проблема на свом путу да се оцјеловим. А и поменути људи су они који су имали много проблема. Не заборавите да нама није говорено о хришћанству, да ми не знамо шта је оно, да смо ми хришћаски некултивисан народ, што све не значи да нисмо у основи хришћани. Напротив, то је темељ нашег идентитета.

– Пратите ли сукобе антихашког и прохашког лобија у Србији? Да ли бисте умели да будете медијатор у разговору који би био вођен између, рецимо, Наташе Кандић и неког од припадника Образа?

Мислим да обје стране имају проблем са идентитетом. То су двије крајности које, по мени, имају проблем са сопственим идентитетом. Кад бих имао прилике да им се обратим, рекао бих им: “Ви сте, људи, у озбиљном проблему кад је у питању хришћанство. А хришћанство је у основним темељима српства и ако хоћете да сачувате или поништите те темеље, онда имате итекакав проблем са српством, било да је препозитиван или пренегативан.” Дакле, ја њих видим као двије крајности које лутају. Опако лутају. Могу да ране многе. Они су потпуно екстремни и свима су досадни. Досадни су народу, вјерујте ми, као што сам и ја досадан. Треба људе оставити на миру.

– Отац Сава из манастира Дечани недавно се извинио Албанцима за све страхоте које су преживели на Косову. Како црква дефинише извињење? Да ли је оно, уједно, и покајање?

Извињење је културолошки акт, а покајање је много дубљи чин и има много већи значај. И много су снажније посљедице покајања. Дакле, Сава Јањић не може да се каје за оно што он није урадио и он може да се извини у том смислу да му је жао што је то неко други урадио, а он припада народу коме и тај припада. И мени је то разумљиво. Али, покајање је озбиљан чин, и он зависи од тога да ли онај који се каје свим својим бићем жели да се промијени. Ја мислим да нама, као народу, треба покајање. Ми смо први у много чему што не ваља, први смо у пијанству, први у пушењу, први у псовању, први у оговарању, ћеретању, лагању, па ако хоћете и у много тежим стварима. Према томе, потребно нам је покајање да се некако и пред Богом и пред људима смиримо.

– Да ли је његов чин извињења лични, односно да ли је морао да добије одобрење или сагласност од неког из цркве да би то урадио?

Није морао, то је лични чин. Први који је одговоран над њим је његов владика који с њим може да разговара о томе да ли је направио грешку или није. Али, Црква се не бави тиме, нити је обавезно да се тражи неко одобрење или сагласност.

– Извињење је у политичком животу затровано различитим тумачењима. Једни мисле да је оно чин моралне победе, други да је оно доказ кривице. Шта ви мислите, има ли међусобно извињавање ове врсте смисла?

Извињење није баш једноставан, прост акт. Можете да се извините неком и да он нема осећај да сте се ви баш сасвим искрено извинили те да то произведе нови проблем. Ја мислим да ово досадашње извињавање, у Дубровнику, у Сарајеву, није имало ефекта… Да би се некоме извинио, ти то мораш да учиниш на упечатљив начин, тако да, што се каже, лопту пребациш на његов терен. Те да то ако он неће да прими извињење постаје његов проблем. Али, овдје је ствар озбиљна зато што се ти извињаваш у име неког другог. Јер људи посматрају из те перспективе и то је опасно.

– Да ли је Сребреница, са глобалног аспекта, заувек обележила Србе ХХ века?

Сребреница је једна, како бих рекао, мрља, срамота српске војске. То је мрља са којом можемо или да се сусретнемо, да је “оперемо”, а постоје разни начини да се она опере, или да је мрљамо, мрљамо, да је размрљамо те да она постане још већа. На нама је како ћемо се опходити према тој спорној тачки. Моја теза је речена – Сребреница није почетак компликоване историје БиХ. Неки желе да ствар поставе тако. Ја им кажем, ако то поставите за почетак, пазите да ту не буде и крај историје ове лијепе (не) срећне земље.

Са Сребреницом, као и са сваким срамним чином треба поступати просто и једноставно, људски и хришћански, искреним покајањем, устајањем и окретањем у будућност у којој је тако нешто немогуће.

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn