Интервју за „ГЛАС СРПСКЕ“, 2006.

Пут ка Богу и пут ка Цркви је непрестан. И онда кад бјежимо од Цркве, ми у ствари идемо ка Цркви. Кад поричемо Бога, ми долазимо до Бога, кад признајемо Бога ми такође долазимо до Њега. Христос као глава тела Цркве никога не може оставити равнодушним,зато што је Христос показао љубав и потврдио је жртвом- каже у интервјуу за “Глас Српске” Његово Преосвештенство владика Захумско-Херцеговачки и Приморски господин Григорије. Затекли смо га на Црквини, крај Херцеговачке Грачанице окупане сунчевом свјетлошћу и Божијом милошћу, гдје нам је подарио многе духовне поуке.

 Ваше Преосвештенство, имају ли Црква и народ исту судбину?

 Апсолутно да. Понекад зажалим што још увијек не можемо да научимо људе да Црква не може да постоји без народа јер је само срце Цркве Света Литургија. Црква, дакле, а то је оно што видимо у Св. Литургији, јесте Сабор у којем учествују људи који имају чежњу да остану живи и да овај живот преточе у вјечни живот, тј. у Царство Божије.

Дакле, људи који желе да буду у пуном смислу живи знају да не могу да то буду без живога Бога, а кад се сабирају то је догађај у којем дјелују и Бог и човјек. Хришћанска Литургија не може да се одвија без народа и наравно без свештенства.

Народ је апсолутно неопходан за савршавање Литургије. Кад свештеник каже славословље Богу, ако народ не каже “амин” и ако тиме не потврди ту свештеникову ријеч, она није валидна. Исто тако народ зна да, као што вели пословица – ако их је триста, без попа ништа. Дакле, у Цркви постоји потпуна узајамна зависност и потреба једних за другима (народа и клира).

Свештеник који је изабран из народа и који је посвећен да произноси молбе и молитве у име народа, итекако зна да без народа не може ништа. А и народ, опет зна да мора неко, у име свих њих, да говори молитве и да тек у том динамичном односу могу да осјете и прихвате присуство Божије. А кад се то догоди, све добија једну другу димензију која оживотворава читав тај сабор, који више никако није скуп смртних тјелеса, него сабор људи који су и тјелесни и душевни и духовни и који сами себе и једни друге узносе и приносе Богу. Бог, са своје стране, на све то даје своју благодат и све то онда бива-постаје предокус Царства Божијег већ овдје на земљи. Милост Божија се излива на нас, као свјетлост на свијет, која је као со земљи и као оно што ће све на шта се излива преобразити и учинити другачијим и тиме га спасити да не би остало трулежно и смртно, него да све окупа живот вјечни.

 Да ли се та блискост цркве и народа више осјећа у невољама?

 Народ ће увијек рећи да “без невоље нема богомоље”, али када то човјек није у невољи? Сваки човјек који је створен самим тим је смртан. А тиме што је смртан и што сам нема рјешење за ту смрт, у невољи је. Човјек је биће које живи у агонији кад је без Бога. Над његовом главом стално виси мач на коме пише смрт. Он може да то питање ставља на страну, или да на њега даје неадекватне одговоре, али то питање остаје. Дакле, човјек је стално у невољи и зато му је непрестано потребан Бог.

Човјек, међутим, почесто затупи, заглупи, па му осјећања попусте тако да нема снаге да понесе тежину тог питања, па покушава да мало-мало бјежи од тога, али, пошто је питање судбински важно, побјећи од њега је немогуће.

 Какав је однос црквеног и националног идентитета?

 То је заиста важно питање. У нашој прилици (или неприлици) ови идентитети су веома измијешани, али сам сигуран да је вјерски идентитет много дубљи од националног. Савремени европски човјек има проблем са идентитетом. Ево једне илустрације од прије неки дан. На финалној утакмици свјетског првенства италијански фудбалер псовао је нешто француском репрезентативцу Зидану. Парадокс је у томе што Зидан игра за Француски тим, али нико није ни претпоставио да му је Италијан псовао француску мајку. Сви су претпоставили да му је псовао арапску, муслиманску или терористичку мајку. Дакле, иако је Француз и иако игра за Француску, видимо да то није његов најдубљи идентитет. То показује колико је тај вјерски идентитет више укоријењен у дубини људске душе.

Кад говоримо о национализму не могу да не споменем невјероватан слијед ствари који се догодио. Ми на Истоку нисмо имали национализам. Код нас су људи имали прије свега вјерски идентитет. Све до краја 19. вијека људи су се овдје дијелили на муслимане, православне и католике. Тек је деветнаести вијек донио национализам који је, буквално, чедо Француске револуције. Дакле, национализам је нешто што је људима на Истоку било потпуно непознато, да бисмо сада ми овдје највише оптуживани за национализам.

Сваки наш рат кроз историју је био одбрамбени и ми сматрамо да рат може бити оправдан само ако је одбрамбени. Ми бисмо могли да бранимо тезу да смо у Босни имали одбрамбени рат и да смо на крају тог рата изгубили 20 одсто српске територије, да смо изгубили толико и толико људи. Нажалост, изгубили су и други народи који су овдје ратовали с нама или против нас. Међутим, ми уопште ту нисмо имали освајачки рат, а читав Запад је увјерен да је то био освајачки рат.

Наш православни идентитет а потом и српски, који покушавамо да сачувамо и задржимо, заснован је прије свега на слободи. Слобода мора остати нетакнута. Зато је наш главни мото: „Крст часни и слобода златна”. То није демагогија, јер ми знамо да је слобода икона Божија у човјеку. Кад изгубиш слободу, изгубио си све. Како каже мајка Јевросима „Боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу.” То је нешто што увијек постоји у сржи нашег идентитета. Некад смо ми тога свјесни, некад нисмо.

Мислим да се за идентитет у коме је слобода најважнија вриједи борити и да је то идентитет који има моћ. То је, у ствари, хришћански идентитет.

 Чини ли Вам се да се осјећа криза идентитета?

 Ако српски идентитет није супротан хришћанском онда је то добро. Међутим, проблем је ако он постане нешто друго. Имали смо ситуацију да у овом рату српски идентитет бране људи који су били комунисти. Зато је настао такав један кошмар у којем су могле да се десе глупости и злочини. Дакле, у овом рату имали смо комунисте који су хтјели да буду, и у неком смислу и јесу, Срби . А у доба када су постајали комунисти подразумијевало се да се одричу Христа. То је збунило и нас и западног човјека. То су ствари које траже дубље објашњење, али то је и оно што мучи моју душу.

Оно што би требало да буде важеће правило за све је да је свачија слобода светиња. Филозофи ће рећи да „граница моје слободе завршава тамо гдје почиње слобода другог”. Међутим, ја кажем не. Моја слобода је таква да треба да се преобрази и постане љубав која обухвата оног другог тако да га не поробљава. Да у тој мојој слободи, у љубави, он буде слободан. То је хришћанска љубав и хришћанска слобода. Сигуран сам да у Европи, коју волим као свој простор, коме чини ми се припадам, постоји криза идентитета , али криза не значи потпуни губитак. Европа ће се вратити себи.

Шта је то криза идентитета видимо нпр. у Црној Гори. Људи су мислили ако се осамостале тиме ће добити идентитет. Напротив, они су тим осамостаљењем само поставили велики упитник на једно страшно питање на које тек сада неће имати прави одговор. Јер, држава и граница не дају идентитет. Оне дају само оквир. А оквир, сам по себи, још не значи идентитет. Може га пак само искомпликовати. За мене као Србина или као Хришћанина који се не стиди, него воли што је Србин, не постоји граница која може ограничити идентитет. У ствари, идентитете ствара интегритет а не обрнуто.

Зато за мене није питање да ли ће Република Српска бити у овим или оним границама. За мене је питање да ли су људи у Републици Српској слободни. И ми као заједница морамо да се боримо против свакога ко угрожава ту слободу. Наравно на начине који су дозвољени, на начине који подразумијевају велику храброст и још већу мудрост.

 Колико је српски духовни простор јединствен?

 Српски духовни простор је јединствен онолико колико смо ми јединствени у Христу и колико смо ми браћа и сестре. Ми смо живјели у разним државама, под разним околностима, али смо имали јединство и зато је наша побједа показала да прави идентитет значи остваривање интегритета.

Вјетрометина на којој се ми као народ налазимо, Срби у Србији, Црној Гори, Хрватској, Босни, Херцеговини, таква је да је необјашњиво како смо уопште успјели да опстанемо. Једино онда можемо да објаснимо наш опстанак ако кажемо да је он утемељен у Богу и са Богом. Наше земаљске моћи то не могу да изнесу.

 Да ли је српска нација често стављена пред предјеванђељско питање коме ће се опредијелити: царству Небеском или царству Земаљском?

  Дубоко вјерујем да је свака нација, сваки човјек и свака заједница, пред тим питањем. Само што неко бјежи од тог питања, а неко то питање прихвата. И ми понекад бјежимо, али то је главно питање. Нема другог питања, од оног у епској пјесми: „Коме ћеш се приволити Царству”. Опредијелити се за Царство Божије не значи изгубити земљу него управо спасити је у најдубљем смислу ријечи.

Није цар Лазар ишао за својом војском на Косово да би изгубио битку. Он је ишао да добије битку, да побиједи турског освајача. Гледао је да нађе најбољи стратешки војни потез којим би могао да побиједи јачег и моћнијег противника. Али није хтео да калкулише са дубљим димензијама свог идентитета и да каже: „Ми ћемо се потурчити”. Могао је да избјегне ту битку и биолошки опстане, али не, борио се на частан начин предавши својим насљедницима оно што је најдрагоцјеније, а то је бисер због кога се сво имање продаје. То је бисер који се зове Христос, Бог живи који нас изводи из смрти, чија смрт је и наша смрт и чије васкрсење је и наше васкрсење.

Цар Лазар је знао да постоји и дубља димензија. Насљедници његови, његов народ остао је са Христом. Шта би било да је донио другачију одлуку ? Вјерујем да данас не би постојао српски народ чак ни у биолошком смислу.

 Да ли је Косово наш дуг пред Богом, а сваки човјек који брани светиње на Косову и Метохији Христов војник?

 Косово није више само територија, област од ове до оне границе. Косово и Метохија је постало дио бића сваког Србина. Оно је у нашим осјећањима, у нашем срцу, у нашој вољи и нади. Оно се преселило у нас. И гдје год ми идемо ми носимо Косово и Метохију. Не само област, епархију, или територију. Ми носимо идентитет Косова који подразумијева много штошта. Прије свега подразумијева светиње. А светиње су опет лествица која нас веже са небом. Оне су камен са кога се узносимо на небеса. Мост који нас веже са небом, који премошћује тај јаз између смрти и живота. Оне су ту зато зидане да покажу да нама није важно да имамо само земљу која може да се оре, него да ту земљу и све што на њој може да се произведе принесемо као уздарје на дар ономе који је то све створио.

Зато су несрећни људи и рушили те манастире, јер су хтјели да избришу трагове хришћанског идентитета, али ти трагови су неизбрисиви у душама, осјећањима и срцима људи.

 Колико је данас Срба са племићким карактером који су имали Немањићи?

 То је оно што треба да нас опомиње, јер Срби су склони осцилацијама, успонима и падовима. Кад се неки Србин покаје, видите да је нешто пред вама синуло. Ту је тај дух Немањића. То није више онај скрхани, сломљени човјек. Волим то да упоредим са црквама и црквицама у Херцеговини. У мојој епархији има око 200 цркава које су биле запуштене. И кад дођете и посматрате људе који се окупе да обнављају цркву , па кад је обнове, видите Цркву која сине. У њој видите љепоту, отмјеност, племенитост не само камена од којег је прављена, већ и тога како је прављена.

Кад је манастир Житомислић разрушен, као да је разрушена душа једног народа. Одједном, он се усправио. И Срби који се тамо окупљају дођу и кажу: „Ово смо ми”.

Какав је Ваш однос према Хашком суду?

 Проблем је перспективе из које се гледа. Ако гледате из перспективе оснивача Хашког суда, они знају да је то њихов инструмент помоћу кога остварују своје циљеве. Наша перспектива је условљена њиховом перспективом и ми не сматрамо тај суд праведним, зато што је он условљен њиховом жељом да остваре свој циљ. Наши људи то итекако осјећају. Проблем сваког земаљског суда је што он мора да почива на праву или закону. Невоља тог суда је што не може другачије да мисли него како га је тај закон научио. Они су увјерени да смо ми овдје освајачи, злочинци. Ти наши људи који су оптужени, као на примјер Радован Караxић и Ратко Младић, знају да нису водили освајачки рат и сматрају да је тај суд неправедан за њих. И ја мислим да је неправедан, али ми смо толико условљени онима који стоје иза тог суда, да сам схватио да постоји једна друга димензија. Људи су ратовали да одбране народ и поднијели жртву. Они који хоће да одбране народ треба да се жртвују. Има много озбиљних људи које ја поштујем, који мисле другачије од мене. Ја, на њихову жалост и даље мислим да је потребно да ови поменути поднесу жртву ради опстанка народа, уопште не улазећи у то да ли је тај суд праведан, а ако хоћете моје искрено мишљење: сто посто је неправедан.

 Бројни путници намјерници и гости Требиња кажу да у овај град долазе да се напоје љубављу према Богу и људима. Како Ви, као духовни пастир земље Херцегове, из данашње перспективе гледате на вријеме када сте благовијестили јеванђељску ријеч пред шачицом вјерника у ратном Требињу?

 То је изгледа још једно чудо Божије. Ту дејствује Бог. Можемо да се хвалимо као безумници и да нешто приписујемо себи, али то би било јако глупо. У Херцеговини постоји тај духовни темељ и ми смо га само мало помели, очистили. Људи су почели да граде Цркву Божију, да граде храмове, себе као живу заједницу живих људи са живим Богом. То је велики потенцијал. Има ту, додуше, потенцијала и за зло. Увијек сам волио да кажем да је Херцеговина пуна љековитих трава, али кроз те љековите траве се провлаче јако отровне змије. Дакле, има ту свега. Нисмо ми најбољи, али ни најгори на свијету, но ми смо, очигледно, неко ко у српском народу има јасан идентитет. Овдје нико нема проблем да каже да је Србин. Нико се не стиди што је Србин. У исто вријеме, свако зна да бити Србин у суштини значи бити Хришћанин и да је то дубља димензија и од српства или од херцеговства и да то чува Херцеговину и нас у њој.

Срећни смо што је Црква у Херцеговини жива, јер кад је Црква жива она никога не оставља равнодушним. И то људи који долазе осјете.

 Какав је био пут Вашег духовног сазријевања?

 Молим се Богу да останем на том путу. Можда је добар примјер онај мрав што је пошао за Јерусалим. Када су му рекли да је далеко и да је питање да ли ће он тамо стићи и да је врло могуће да ће умријети прије него што стигне, он је одговорио: да, али ја ћу бити на путу за Јерусалим. Тако и ја мислим да је врло важно да будем на путу за Небески Јерусалим. Тај пут подразумијева и падање и устајање и спотицање и препреке. Али све то подносите кад знате да тај пут има смисла и кад на том путу имате подршку, као што сам ја имао владику Атанасија, све моје пријатеље и непријатеље. Све је то природна подршка и много је важно да тај пут човјек издржи.

У духовном идењу нема стајања. Стагнација је пропадање или губљење времена. Има падања, али кад паднеш устани. Кад устанеш, крени, кад кренеш иди. Најчвршћи ослонци су у вјери, нади и љубави.

А љубав даје свему димензију радости. Кад се умориш, кад су ти очи пуне суза, онда те дотакне рука Христа и све одједном крене и ти поново идеш са много већом радошћу него што си дотад ишао. Највећа је подршка у благодати Божијој, у милости Божијој. И у томе да, кад си пао и погријешио, кад си скренуо с пута, он те кроз свјетлост покајања поново враћа на пут спасења. Дао нам је покајање, али које није убитачно или разорно, него покајање које се појави као свјетлост и радост. Ти ако си скренуо и пао у неку шикару, видиш – тамо је мој Господ, тамо је мој пут. И тако излазиш. И кад стигнеш на пут, ти си већ побједник. Како би рекао апостол Павле, идеш из славе у славу, из радости у радост.

 Да ли Вам се од када сте се замонашили икад учинило да много дајете, али да Вам је много тога и ускраћено?

 Љубав једина има то својство да кад се дијели уједно се и умножава. Све друго има својство да се умножава кад се сабира. Кад се човјек замонаши, кад крене на пут спасења, он даје све. То давање је одговор на Божију љубав. Човјек дајући увијек добива и тако се умножава та љубав. То је право богатство.

Наравно, кад човјек погријеши, кад падне, окрене лице од лица Христа, то је ударац који може да разбије главу. Најважније је да му та искуства, те благости Божије, увијек помажу да устане, да се исцијели, да се умије, да крене и да иде на пут живота. То је неупоредиво са било чим што би човјек имао кад би се одрекао тог пута. Није важно да ли је човјек монах, ожењен или неожењен, њему је од најсуштинскије важности – ићи путем Господњим.

Свако дијете од мог пријатеља, од брата, човјека хришћанина и нехришћанина је дијете Божије, дијете наше, ако смо ми заједно с Богом. Дјеца су увијек интересантна зато што имају чистоту срца, имају још увијек неискварена осјећања. Бог је за њих конкретна личност, реалност. Радује ме док гледам дијете које чека да га мајка подигне да би пољубио икону. Дјеца не мисле умом, него срцем. А и ми би требало да дјетињимо срцем, а не умом. Нажалост врло често дјетињимо умом, а срце нам је окорјело.

 Шта мислите о новокомпонованим вјерницима и злоупотреби икона?

 Није могуће злоупотријебити икону. Могуће је само себе ставити у један лажни однос са самим собом и са Богом. А то је опасно. Господ Христос је упозоравао своје ученике да се чувају лицемјерја као најопаснијег квасца који може да се у човјеку нађе. Не може се слагати Бог. Не могу се слагати ни људи. Не може се слагати нико. Ни сам себе човјек не може слагати, али може тим лагањем да се подвоји и да постане шизофрен. Да се подијели, а то је велика опасност.

Људи често активно иду у погрешном смјеру, или стоје у пасивизму. Или они ударају, или су на њих ударили и долази до једне опште депресије. Депресија је дијагноза за општу болест савременог човјека, али право је чудо како људи немају снаге да изађу из депресије. И право је чудо како имају склоност да упадну у депресију. То је велика слабост нашег човјека. Хришћанин може све бити, али не смије бити у депресији. Хршћанин мора да буде биће које у себи носи радост. Ђаво је за мене по дефиницији биће без радости.

 Подијељена су мишљења о владики који игра фудбал на јавним мјестима, шета градом без владичанске капе. Јесте ли осјетљиви на такве примједбе?

 Људи имају право да замјерају и то је добро што замјерају. Значи да нису равнодушни. Не могу рећи да понекад нисам на то и осјетљив, али најосјетљивији бих био кад би им било свеједно какав сам и шта чиним.

 Спорт

У спорту је живот присутан на један интензиван начин. Ту је однос са другим људима јако динамичан. Ту је игра која подразумијева одређена правила, а ту је и жеља за побједом. Та игра подразумијева поштовање тебе, онога поред тебе, онога који игра против тебе. То је јако слично животу. Имамо могућност да на један интензиван начин доживимо живот у једном безазленом оквиру као што је спорт. Зато је спорт врло озбиљна ствар. Ја му увијек тако и приступам.

 Политика

Демократија је запала у једну критичну фазу и постала помало тоталитарна. Чим је постала тоталитарна, она има проблеме и атакује на слободу. Тужно је кад видимо у предизборним кампањама како се људи усликају и кажу: Ја сам најбољи, и тај плакат залијепе на бандеру. Већ самим тим човјек је показао да с њим није баш све у реду. То људи осјете. Људи гласају за личност. Има их који се лажно представљају и веома је тешко то погодити. Народ ипак успијева то да процијени. У праву је онај који каже да ће у Републици Српској побиједити они који буду знали, могли и умјели да је одбране. И да је учине што бољом.

 Мобе

Занимљиве су ми мобе и тај осјећај који је имао наш народ да заједно правимо куће. То је препуно љубави. Моја мајка кад се присјећа наше куће која је срушена, никад не прича колико је у ту кућу уграђено материјала, него прича са колико је љубави грађена и колико је суза пролила док је градила. То је оно што кућу гради и образац који можемо да пренесемо на образ цијелог народа. Ми треба да имамо љубав међусобно. Да се не лажемо, него да успоставимо тај однос и да имамо ту вертикалу и ту хоризонталу. Да имамо тачку ослонца. Ако немамо тачку ослонца, онда смо као трска коју ломи (и сломи) сваки вјетар. Већ је позната стара прича да трске треба повезати, јер тек онда постану несаломиве.

Препоручујем саборност – да све што радимо радимо саборно, заједно и да се све крунише радосним осећањем заједнице и заједништва. Ми народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини можемо бити много бољи и примјер многима.Ја тако осећам и вјерујем.