Интервју за „НЕЗАВИСНЕ НОВИНЕ“, 2006.

За Епископа Захумско – херцеговачког и приморског Григорија зна се да је омиљен код својих вјерника, да говори језиком обичног човјека, да воли мале, обичне, народне ствари. Тако смо га и затекли, на зеленој површини између Саборног храма у Требињу и Епархијског дома. Разговарао је и шалио се са групицом вјерника и монаха, сав сретан, како рече, што се на тој зеленој површини “примило” једно индијско дрво, необичног назива (молим да упишете назив), на које би, додаје уз осмијех, волио да се угледа српски народ, јер дрво сваке године нарасте за своју првобитну дужину.

У Требињу, у чијем је манастиру Тврдош сједиште Епархије Захумско-херцеговачке и приморске, са прољећем почињу нови радови, нови пројекти, али се , с друге стране, Требиње још не може отети утисцима претходних немилих догађаја, када ни православни храмови и цркве у Херцеговини нису поштеђени провала и пљачки, какве су се дешавале у манастиру Житомислић, Саборном храму у Требињу, цркви у Љубињу.

 У том контексту, гдје смо ми то уопште данас?

 Данас смо отприлике тамо гдје не бисмо требали бити никада, испред неког почетка. Међутим, иза овога гдје смо ми данас стоји тај велики почетак који се већ назире. Из тога што су криминалци спали на обијање цркви и манастира види се једна криза, дакле, немају више куд, остали су без оног најобичнијег расуђивања. С обзиром да све има своју кулминацију, а кулминација крађе је да човјек краде из цркве, ја видим у томе и крај таквих недјела, јер након тога нема ништа друго.

Међутим, ја не бих рекао да ми живимо у сјенци таквих догађања, већ се овим догађањима покушава ставити сјенка на оно што долази, а то је једна истина у којој ја видим један оптимизам. То осјећају и криминалци и зато су у паници.

А ми треба само да будемо сложни и да ствари не остављамо недоречене, да их доведемо до краја, да будемо разборити и стрпљиви, зидајући камен по камен, циглу по циглу, да покренемо послове који имају пуни смисао и доста љубави.

Један диван мислилац каже да ако хоћеш да објединиш један народ, онда му дај да гради храм или град, а ако хоћеш да завадиш народ, онда му бацај бисере око којих ће се свађати, јагмити, мрзити.

Ми у Републици Српској немамо проблем идентитета, па, према томе, само требамо почети да градимо, и то на начин као што су некад прављени наши манастири, са једним потпуним смислом, са једним заједништвом. Ако то не будемо урадили, онда ћемо живјети са најобичнијим лоповима и криминалцима са најгорим људским поривима, умјесто слоге и заједништва.

 Ако Требиње и ова регија слове за центар духовности у Републици Српској, а Владика Григорије за веома омиљеног епископа код својих вјерника, да ли је томе узрок чињеница да покушавате, у вашим бројним посјетама, понајприје Америци, да нас, како многи кажу, помирите са свијетом?

 Требиње и ова регија стварно у себи имају једну љепоту и красоту која се ничим не може потамнити, иако злобни и слаби људи то покушавају. Та љепота, сама по себи, садржи неку енергију за коју бих ја рекао да она носи Владику Григорија више него ли Владика сам. И то је оно што је сигурно када говоримо из локалног угла. Када је ријеч о неком ширем контексту у коме се налази наш народ и заједница, оно што ја покушавам да кажем овом народу јесте да ми сами по себи и сами за себе не можемо постојати, изоловани и изван контекста читавог хришћанског и свег осталог свијета у којем живимо и који живи око нас.

Та жеља да се помиримо са свијетом јесте чиста хришћанска жеља, а узроке што се људи понекад идентификују са мном треба тражити у томе што народ види у мени оно што он сам жели. Дакле, чињеница је да народ жели да буде помирен са свијетом и ја мислим да је то један од главних разлога њихове подршке томе. Са друге стране, наравно да постоје и они људи који не дају подршку једном таквом путу, али то је њихова ствар и друга тема.

Оно што ја видим и што ме искрено радује јесте да свијет полако открива да смо ми један народ који има комплексност, који у себи носи и компликованост, али, који је у суштини један хришћански, Божји народ који је добар, али се, једноставно, у једном историјском тренутку нашао на вјетрометини, упао у кризу која је, нажалост, кулминирала у рат.

Црква на рат гледа као мајка, а мајка на рат гледа као на несрећу у којој може да погине њен син, дакле, и Црква плаче кад је у питању рат и доживљава велико трпљење, те, као и свака мајка, у тим метежним и тешким моментима може да се нађе и помало збуњена и усплахирена. Она као и свака мајка жели да то што прије прође и да након тога њен син буде прихваћен у друштву, да не буде оптужен и да не буде онај који је чинио зло и злочинства, да настави живјети слободно.

Тако је и са Црквом и са цијелим народом који хоће да добије ту димензију припадности, заједнице, живљења и саживљавања, размјене са свијетом у коме живимо, јер, једноставно, ми смо сви дјеца једног оца и сви смо потомци једног човјека.

 Многи ипак Вас виде као оличење промјена у Српској Православној Цркви.

 Не вјерујем да ту има неких промјена које су драстичне. Оне су можда више посљедица тога што ја схватам Цркву као простор слободе и што, када човјек уђе у тај простор слободе, он може понекад да изненади људе као слободно биће, али може да изненади и самог себе. Ако није неумјесно да се нашалим, то је као када имате неке специјално слободне фудбалере који понекад праве и неке “финте” које можда нису тако уобичајене, али које се не супротстављају правилима игре.

Дакле, ако човјек хоће да служи унутар једне институције, богочовјечанске као што је Црква, и ако то схвати као простор слободе, ако у томе служи слободно, он свакако може да личи на некога ко прави промјене, а у ствари је само један слободан човјек. Тако је, у ствари, са сваким човјеком, само што ми то можда не видимо. Ја сам Епископ, па је то можда мало видљивије и драстичније, али је, у сваком случају, свако од нас унутар правила и унутар простора слободе, у коме човјек има једно огромно пространство и може да буде и овакав и онакав. Уосталом, као што су разнолики наши вјерници, тако су разнолики и њихови свештеници и то је, ја мислим, обичан и диван дар Божије љубави.

 Прошле године, након повратка из Америке, многе сте изненадили и интервјуом који сте дали нашем новинару и одговарали на питања везана за ратне злочине и злочинце. Какво је ваше садашње становиште о свему томе?

 Моје становиште није ни садашње, ни прошло, ни будуће. Оно је становиште које извире из Светог Јеванђеља. Дакле, ништа велико не може да се уради без жртве. Ако неко хоће да буде велики човјек, он мора да поднесе и велику жртву. Ако неки народ хоће да буде велики народ, он мора да поднесе велику жртву. И никад ништа велико није учињено без велике жртве. Ако неко мисли да је велики, а да није спреман да “се жртвује”, него “да жртвује”, онда је то за мене проблем, и то заиста велики проблем.

Други проблем извире из тога што је наш народ усмјерен ка томе да је тај суд за ратне злочине неправедан. Оно што сам ја увијек говорио и питао се, говорим и питам се и сада – Који је то суд праведан? Мислим да је то једно велико питање, јер је био неправедан и онај суд пред који је Христос изведен, али је он изашао пред тај суд, рекавши Петру да врати свој нож тамо гдје му је мјесто, јер ко се маши ножа, од ножа ће погинути. То је једна нимало нова прича, већ стара истина која говори о томе да онај који хоће да буде први, мора да буде слуга свима, онај који хоће да му други служе, он ће на крају пасти, што ће бити велики проблем, прије свега за њега, али и за оне које он представља.

У том контексту, ја сам говорио да ти људи, оптужени за ратне злочине, ако хоће да буду велики, треба да се жртвују, не говорећи о томе шта је праведно, а шта неправедно. Јер, како прочитах ових дана у једној пророчкој књизи – свака наша правда пред Богом је као крпа.

 Америка се, изгледа, неминовно намеће и у овој нашој, али и у цијелој причи. Након ваше недавне посјете овој земљи, као члан Српске Православне Цркве, изјавили сте да Република Српска неће бити угрожена уставним промјенама у Босни и Херцеговини. На основу чега то тврдите?

 Тврдим на основу много чега. На основу тога што Република Српска није више фикција, она је факат, она је реалност. Овај свијет није баш нешто претјерано способан да пориче фактичка стања. Друга ствар која која је врло важна јесте да Република Српска има старост од десет година и да та старост није више тако мала да не би била постојана и да није тако једноставна за пренебрегавање, па је није ни тако једноставно избрисати. Као треће и најважније морам истаћи да Република Српска има такав народ који у себи носи државотворност и способност да буде државотворан. Међутим, када је ријеч о Републици Српској, ја никад не могу а да не мислим о Босни и Херцеговини. Оно на шта ја никада не пристајем је да је Босна и Херцеговина нечија друга, да је Федерација нешто што не припада и нама. И кад кажем Република Српска, уопште не помишљам да она не припада и онима који желе да живе у њој, па било да су они Јапанци, Кинези, Бошњаци, јер моје схватање живота је такво да мораш бити отворен за другога, за туђу слободу, да мораш имати такву слободу која једноставно другога осваја, која улази у простор другога, али не тако да га потчини и понизи, већ тако да га освоји својом љубављу.

Зато, када кажем Република Српска, ја једноставно видим да та заједница постоји, да она има свој узлазни пут и да је тај пут сада добио и своју дефиницију. Оно у шта сам се увјерио и што ми је оставило један врло интересантан утисак је да људи који воде Републику Српску полако долазе и до сазнања, без обзира на њихову политичку свијест, да је ова творевина реалност и да људи који живе у њој то хоће, а тај народ управо њих бира, што је, опет тековина демократије. С друге стране, сви они који поричу Републику Српску, они, у ствари, поричу демократију, било да то чине разним флоскулама, паролама, или причом о геноцидима. То је лош и опасан пут који у себи носи тоталитаризам или унитаризам, или било шта што није својствено демократији и чиме пориче себе самог. Свако онај ко прича против Републике Српске, он прича и против Босне и Херцеговине, а свако онај ко би причао у Републици Српској против Федерације, тај прича и против себе и то су једноставне ствари, то су основе демократије, са свим слободама, суживотом, људским правима.

 Медији воле да преносе да делегација Српске Православне Цркве, приликом својих посјета иностранству, посебну пажњу усмјерава на приказивање реалне слике Косова и Метохије. Какву истину о Косову и Метохији уопште зна свијет, па, ако хоћете, какву истину знамо и ми овдје, у Републици Српској?

 Ово питање отвара и многа друга питања. Реалност на Косову и Метохији је болна. Она је једноставно таква да имамо једну ситуацију у којој је друштвено уређење племенско, оно је такво да нема другог излаза него да се постави један генерал за премијера и то је реалност. Реалност, међутим, људи не познају увијек добро, не вјерујући у нешто док се својим очима не увјере да је реалност тако сурова и, истовремено, желећи да побјегну од стварности, желећи да је ублаже.

Овдје се поставља и још једно питање, а оно се односи на повезаност ситуације на Косову са читавим регионом и реакције саме Републике Српске на рјешење косовског питања. Ја сам свугдје говорио и говорим да Косово има такву димензију која је повезана са идентитетом цијелог једног народа који живи и у Републици Српској, па је, према томе, немогуће не доводити овај проблем у везу са нама, ако схватимо да је Косово у срцима људи.

Како ће реаговати Срби у Републици Српској на неко будуће рјешење – то је ствар непредвидива, због чега мислим да ту треба бити реалан и јако пажљив, јер све ове ствари које су се код нас дешавале, дешавале су се узрочно-посљедично, на начин да је рат кренуо од Словеније, па завршио код нас, да се у међувремену отцијепила и Македонија, сада се прича о црногорском референдуму и слично. Дакле, ово подручје, колико је год Богом дано и благословено, у исто је вријеме јако комплексно, проблематично и трусно, због чега изискује и велику пажњу. Наше изјашњавање о ситуацији на Косову није водило у том правцу да прејудицирамо ствари и претпостављамо каква ће бити рјешења, наше је било да свједочимо истину, у циљу да поправимо те ужасе који се тамо догађају, односно, да то учини Међународна заједница која то једина може, али, чини ми се, и жели да учини.

 Из тих разговора са представницима Међународне заједнице, може ли се барем назријети рјешење питања косовског проблема?

 Нажалост, свијет неће одлучивати према нашим исказима, нити ће се руководити према томе шта је праведно и неправедно. Савремени свијет функционише на принципима интереса, а своје одлуке доноси и под условима онога шта је било и шта може да буде. Оно што је велики пораз за нас Србе је то што смо ми били, у протеклих десет-петнаест година, на другој страни, што смо били не само на супротној страни својих вјековних савезника, него смо били на страни која се против њих борила. Шта је томе био узрок, велика је тема, о којој ја мислим да кривње има и са једне и са друге стране, а наша је несрећа у томе што смо ми били много мањи, па, у томе смислу, и много кривљи. Било је потребно да нађемо заједнички језик са тим великим бродом који се кретао у супротном правцу.

Ми смо некако много уситњени, што је том свијету стварало додатну компликацију, као што је ствар искомпликовала и наша велика несрећа што смо имали међуграђански и међуетнички сукоб који се догодио на крају једног умирућег система, а да у међувремену није створен нови.

Моје искуство као свештеника и као човјека јесте да, када човјек направи грешку, не треба много да се бави тиме, већ да брзо устане, па и ми морамо врло брзо изаћи из свега тога.

 Поменули сте и референдум у Црној Гори, а још прије ове идеје почела је да се пропагира она о црногорској цркви. Какав исход се може очекивати у свему томе?

 Када ме људи питају о отцјепљењу Црне Горе, ја најприје одговорим у шали да четрдесет посто хоће, а сто посто се неће отцијепити. Али збиља је другачија, јер људи у Србији и Црној Гори су рођена браћа. И наши људи живе тамо, и овдје живе људи из Црне Горе и Србије, пола данашње територије Црне Горе је некадашња Херцеговина, тако да имате једну испреплетеност.

Ипак, границе су нешто што се црта и брише, и оне ће се цртати и брисати. Много је значајније то питање идентитета, због чега је питање Косова кључно питање и зато се на Косову одвија оно “грдно судилиште”, гдје смо ми у једној великој и драматичној кризи, из које треба да извучемо најдубљу и најбољу поуку ако смо паметан народ. У томе ја видим велику шансу и за народ у Републици Српској, што је парадокс, с обзиром на то да ми морамо сада преузети ону улогу коју је некада, послије Косовског полома, преузимала управо Црна Гора, јер ми данас имамо такво искуство, искуство понижења, пљувања, шибања, рата, умирања и нема нам другог излаза осим васкрсења.

 Овдје у Требињу, Епархија Захумско-херцеговачка, односно ви лично, покренули сте иницијативу за обнову Бегове куће, пријератне културно-историјске знаменитости из турског периода. Ту би требао да се оснује и Центар за међурелигијски дијалог. Шта значи овај пројекат?

 Он значи управо то да смо ми људи који могу да надиђу себе, да смо ми народ који није тако једноставан, јер има у себи ту способност да буде и деструктиван, али може да буде и конструктиван на један парадоксалан начин, народ који има неку димензију коју није лако ухватити.

Истовремено, ми не желимо да будемо неко у кога ће упирати прстом, говорећи му – Ви сте рушили, доказујући овим чином да ми умијемо да будемо и градитељи и да хоћемо да изградимо. Ту постоји један парадокс, у коме су најтврђи Срби и најтврђи Бошњаци, однсосно муслимани, против обнове објекта. Ипак, сви они који су добронамјерни, они су за градњу и није битно којих има више, јер, побиједиће градња и напредак, побиједиће идеја да се Бегова кућа мора обновити, јер је она била свједок једног историјског времена.

Велики мотив за обнову Бегове куће мора бити и тај да дамо примјер сваком оном ко овдје жели нешто градити и створити, да то и учини, без страха да ће му то бити срушено. Ја сам пресрећан што католичка црква стоји и што је стајала читав рат у центру Требиња, али сам још срећнији што православна црква стоји и што је престојала читав рат у Дубровник, што је велика похвала, и њима доље, и нама овдје, о чему сам недавно разговарао и са бискупом дубровачким.

Зато се и наш пројекат обнове Бегове куће може назвати мудрошћу, храброшћу и добротом људском, на коју се људи некад и буне, иако без разлога.

 Пред нама је Васкрс. За крај разговора и за најрадоснији хришћански празник, која би порука била Владике Григорија?

 У овом тренутку и овом часу, за мене најважнија порука много је једноставна – да људи имају добру вољу, да не завиде један другоме зато што добра воља долази од ријечи “вољети”, а човјек који воли има добру вољу.

Оно што сам примијетио и што ми се чини тачним јесте да савремени човјек, овдје и свуда, има једна озбиљан проблем који се састоји у томе да не само да је изгубио и губи способност да воли, него је изгубио способност да буде вољен, што представља, не само његову велику невољу, него је у невољи и онај који има те способности, јер упућује љубав, али нема одговора.

Зато ја данас, у овом дану и овом часу, упућујем ријечи Светог Јована Златоустог – Дођите сви, и ви који сте богати, и ви који сте убоги и сиромашни, ви који сте постили и који нисте постили, ви који сте радили цијели дан и ви који сте дошли у посљедњи час, ви који сте добри, ви који нас волите и ви који нас не волите, ви који сте имали покајање и који сте били лијени за покајањем…