Интервју за „Геополитику“, 2004.

На трон древне епархије захумско-херцеговачке лета Господњег 1999, устоличен је Његово преосвештенство Григорије, дотадашњи игуман манастира Успења Пресвете Богородице у Тврдошу и духовно чедо свог претходника на трону, преосвећеног владике Атанасија. Најмлађи епископ наше Цркве је рођен 1967. године у Варешу у Босни, а пореклом је из Хрецеговине из Бањана у околини Билећког језера. Средњу школу и факултет је завршио у Београду, а од 1995-1997. године био је на постдипломским студијама у Атини. Замонашио се у манастиру Острогу 1992. године, а исте године постао јеромонах. Рат је провео у Требињу у Херцеговини заједно са владиком Атанасијем, који га је замонашио, рукоположио и кога је на трону наследио. О тој великој части и одговорности владика Гигорије каже:

За мене је то велика част и радост на једној страни, а на другој страни и велика тешкоћа у смислу да човјек осјећа колико би требало и колико би се могло учинити. Али, много ми помажу ријечи нашега патријарха Павла, који каже да је на нама да учинимо колико можемо, а остало ће Господ додати у својим очима. Иначе, Херцеговина је једна чудесна земља, сада најјужнија српска земља, која је препуна историје, традиције, предања, нарочито усменог али и писаних доказа од када људи ту живе. Остаци прве хришћанске заједнице датирају из ИИИ века. Постоји та позната Петро-Павлова пећина, у којој је по предању апостол Павле проповиједао Хришћанство; то је област Далмације, и ми тамо славимо и апостола Павла и апостола Тита. Осјећамо да имамо и веома блиске односе са Светима Кирилом и Методијем, Просвјетитељима, који су тим путем пренијели мошти Светог Климента путујући у Рим. А Свети Климент је најпрослављенији Светитељ баш у околини Требиња. То су све скупа чудесне ствари и није о томе лако говорити у кратким реченицама.
Херцеговина је прелијепа земља у којој има пет чистих ријека, пет великих планина, пет чудесних поља и Јадранско море. Ја сам и приморски владика, од Макарске до Херцег Новог. Ту је и град Дубровник са својом необичном историјом. У Дубровнику имамо три цркве и два свештеника. Некада је у Дубровнику било између шест и седам хиљада људи. Данас у овом граду живи њих 1500 православних и боримо се колико можемо да ту сачувамо живот и интегритет свом народу. Наравно да све то захтијева напоре, али прије свега захтијева, милост, помоћ и заштиту Божију.

Епископски чин подразумева пуно обавеза, путовања, контаката, што се разликује од претходног периода у монаштву, у миру и самоћи. Како сте доживели ту промену?

Позната је та ријеч апостола Павла који каже: Ко епископство жели, добру ствар жели, али он исти говори о томе како је то заиста тешко. Познато је да монаси то избјегавају из смирења и бојећи се метежног живота, који заиста подразумијева епископска служба, као и живот у граду, а не више у манастиру. Међутим, ми нисмо људи који хоће сами себе да поставе на то мјесто, и ако смо се у монаштву учили послушању, онда и сам чин прихватања тог благог јарма епископства је и послушање. Али, ја морам да признам да ни у сну нисам могао сањати колико је тешка епископска служба. Сјећам се добро ријечи владике Атанасија који ми је говорио када сам био монах, па још и понекад непослушан: Слушај док имаш кога!
Касније када сам постао епископ, схватио сам колико је тешко кад немаш кога да слушаш, него када мораш да будеш слушан и кад треба да одлучујеш шта треба да се ради и како. У сваком случају је потребно и велико искуство. Младост има своје предности, у то сам сигуран, али има и многе недостатке. Међутим, сјећам се увек оне молитве на рукоположењу која каже да божанска благодат немоћи исцјељује и недостатке надопуњује.

Осећа ли се помоћ?

Сигурно, то је помоћ од Бога и од Светих Божијих, а нарочито осјећам помоћ у Херцеговини од светог Василија Острошког, слава му и милост, који је био тврдошки монах и херцеговачки владика. Кад год и у ком год тренутку тешкоће завапим њему, он одмах шаље свој благослов и помоћ и то је велика заштита. Ја имам још један благослов од Бога, да имам поред себе живог светитеља Божијег, који је био епископ, који је и сад епископ. Он живи у мировини због свог смирења, али њему увијек у тешкоћама могу да се обратим и он их блажи својим савјетима. То је владика Атанасије, који у исто вријеме има велику плаховитост, али и неизрециву мудрост и радост хришћанског живота. Тај оптимизам и та храброст, на грчком би то рекли тароц (тароз), храброст која ни пред чим не узмиче, то је заиста један од најљепших дарова којим Бог може да нас обдари. Он је добио тај дар и свима онима који су поред њега он даје храбрости, воље и снаге и то је велика привилегија.

Како видите разлику у начину спасавања измедју монаха и Хришћана у свету, а шта је оно што нам је свима заједничко?

Поменули смо то да сам ја живио у рату и то у рату који је био веома несрећан и крвав, сахрањивао сам младе људе и на тим сахранама често размишљао о животу. Дошао сам до закључка да је рат заправо интензивиран живот у коме се брже умире, а разлика између Хришћанина који је монах и који није монах је само у томе што монах живи нешто интензивнијим хришћанским животом. Он иде чешће на молитву, више пости, строжије се пази, има и монашке завјете који су нарочити и који подразумијевају да се оно што се Богу обећало и испуни. Међутим, можемо слободно да кажемо да су и једни и други позвани на исти пут, пут спасења, који је узак. И када људи уђу у брак и када уђу у манастир, то подразумијева жртву и вара се ко мисли да ту постоји нека велика разлика. Различит је начин доласка до циља, можда се креће из различитих праваца, али у сваком случају је исти пут, уски пут, који води у Царство Божије.

Како видите Србе када је у питању вера и њихов однос према вери?

Многи од нас ће врло лако рећи да вјерују у Бога, као што су донедавно многи исто тако олако изјављивали да не вјерују. Многи говоре да вјерују, али ако би судили чак и по приближно хришћанском стандарду понашања, било би потешкоћа кад би затражили подробнија објашњења о тој нашој вери. Ту прије свега мислим на начин живота, а он је увијек плод и посљедица вјере: Како вјерујеш, онако живиш, стара је светоотачка ријеч. Дакле, често кажемо за себе ми смо “религиозан“ чак и “добар“ народ. Питање је можемо ли више судити о себи по ономе што говоримо или по ономе што чинимо. Кажемо да волимо своје породице, али све више наших бракова се завршава разводом. Разлог је најчешће чисти егоизам. Кажемо да волимо своју дјецу. Колико дјеце сваке године убијемо абортусом? Дјецу која су рођена олако препуштамо на милост и немилост неуспјешном васпитном систему. У просвјету се најмање улаже, а да не говоримо о неспремности родитеља и свих нас да васпитавамо и образујемо једни друге. Не желим да понављам оно што сви знају, али једноставно је тако. Међутим, мислим да није све изгубљено, многи млади људи показују изванредну вољу и способност и манифестују је на најбољи начин. Ту су и млади свештеници и монаси, који све боље налазе заједнички језик са младим људима. Наш Богословски факултет и богословије дају све више и више изванредних људи, и то је заиста велика радост, утјеха и нада. Нажалост, ми смо још увијек искључени из реалног живота, наравно не својом вољом него насиљем, коме је циљ био управо искорјењивање вјере. Колико ја видим, наша Црква има пред собом велику жетву. Жетелаца је мало али их има, и то све више храбрих и одлучних да се боре и да раде.

Како видите ту борбу и пастирски рад свештеника, како саветујете ваше свештенике? У Херцеговини, која није била баш толико црквена, данас је можда најбољи одзив верника Цркви од свих наших крајева. У чему је тајна?

Преокрет у Херцеговини начинио је владика Атанасије и то је заиста непроцјењиво. Он је великом вјером и љубављу учинио од скоро ничега то о чему ви сад говорите. Ми смо дошли на прокрчен пут, који сада треба дорађивати, дограђивати, унапређивати и утврђивати. Као прво, и вјерницима и свештеницима савјетујемо да учествују у Евхаристији што је више могуће, да буду присутни и да се причешћују, изузев уколико постоји врло озбиљан разлог за уздржавање од Светог Причешћа. Другим ријечима, говоримо људима да благодаре Богу за безбројна доброчинства која су нам учињена. Једноставно, да будемо благодарни и то на прави начин, онако како нам је Он оставио и заповједио – да служимо Свету Литургију. Друго, свештеник треба да разумије да он зависи од заједнице, да је упућен на људе, да без њих не може ништа. Коме је онда он свештеник? Нипошто не смије да се издвоји из заједнице и постане индивидуа и, не дај Боже, неки гуру и слично. Он мора да савјетује људе као онај који има власт, али и одговорност. Наши људи, нарочито они који су у Цркви, поштују и слушају свештеника, у то сам се увјерио безброј пута. Свештеник треба да укључује људе у парохијске активности према њиховим даровима, способностима и моћима. И не смије сводити ствар само на црквени Одбор, или на неки ужи круг или, још горе, затворени круг људи. Добар свештеник ће свима који то хоће помоћи да схвате да имају важно мјесто и улогу у Цркви.
Оно што је прелијепо у Цркви, то је осјећај породичне љубави и међусобног поштовања. То је породица којој је глава Христос. И наравно, епископ као икона Христова у тој живој заједници мора увијек бити присутан у животу парохије. Ако, дакле, подстакнемо у људима осећај одговорности за укључивање у живот парохије – то је реална основа за суштинску промјену.

Рекли сте нам како би требало радити, међутим, чини се да на том путу постоје разне препреке, па чак и грешке. У чему видите главни камен спотицања?

Постоје многе препреке. Главна невоља је, чини ми се, што Црква није мала и што она још увијек нема могућност да се представи. Много чешће нас други представљају него ми сами себе. Црква не изражава себе и своје учење на савременом језику, тако да људи не разумију ни њену поруку. Наравно, то не би било нимало лако и кад би нам се дале много веће могућности да се изразимо, јер у питању је тај црквени парадокс: да ми јесмо у свијету, али нисмо од овог свијета. Међутим, без тога би овај свијет отишао у пропаст.
Требало би јасно рећи: Црква је Богозвани сабор, ту је Бог, Света Тројица, који тако благоволе и људи који то зажељеше и изабраше. То је оно што се већ чује у нашој Цркви, о чему најчешће и најдиректније говори владика Игнатије Браничевски. То је, дакле, заједница личности, у којој се поштује лична слобода, лични интегритет. То је мјесто и простор и начин живота који дарује човеку идентитет у најдубљем смислу те речи. Нажалост, врло често третирамо људска бића на лош начин. Усуђујемо се узимати им оно најсветије и најдрагоцјеније од Бога даровано, а то је слобода и зато млада особа, или било ко други, не жели да постане члан једне такве заједнице. Чини ми се да нам је то у овом тренутку главна грешка и гријех. У ту прелест, нажалост, понекад падају и свештеници-духовници, а то може да има несагледиве посљедице. Али још и више погрешно учење о животу доносе разни лажни учитељи, са невјероватним претензијама на људске душе.

На кога или на шта мислите кад то кажете?

“Пука случајност и природа, а не Бог, обликују човјека и његов начин живота“, то је глупост коју нам нуде безбожници разних групација. У другом случају постоји некаква вјера, али то је више један облик психотерапије, него приврженост предањском Хришћанству.
Овај дуализам, да не кажем шизофренија, могућа је зато што смо повјеровали да је живот могуће подијелити на одјељке, раздијелити га. И још горе и чешће дијелимо самог човека на материјални и духовни дио, што је потпуно немогуће и нехришћански. Чојвек је у Хришћанству увијек посматран као цјеловито биће. Таква вјештачка подјела прузроковала је разне забране и донијела прописе ко се чиме смије бавити. Тако, на примјер, Хришћанима се као “духовним“људима“ забрањује да предлажу рјешења за оно што се сматра свјетовним, политичким или чак моралним проблемима. То бисмо могли прихватити кад се не би ишло толико далеко и предањско Хришћанство забрањивало се представљати као живу истину, која нас подстиче да сматрамо да је живот лијеп и смисаон. Истину која ослобађа.
Модеран човјек је разбијен на духовну и свјетовну сферу. Човјек је свјесно или несвјесно Бога супротставио човјеку и тако се ставио у позицију у којој нема шансе да се избори са Богом, ни са човјеком, ни са самим собом. Човјек тако постаје вјечити песимиста-губитник.
Понекад идемо толико далеко да формализујемо ову прилично чудновату и произвољну подјелу реалности. На примјер, постало је ствар модерне академске “вјере“ да предањска хришћанска религијска истина има мало или ништа да понуди плуралистичким, демократским, свјетовним људима са овоземаљским проблемима. Резултат тога је да традиционална религија као извор моралности у нашој култури данас често заузима друго мјесто, послије секуларизованих “религија“ које политика пласира. Видимо какве су посљедице такве “вјере“.

Какве су то последице?

Прије свега индивидуализам. Свеобухватни поглед Цркве на свијет указује на то да се у индивидуализму, који је данас заиста преовлађујући, налази основни узрок људских проблема. Осим тога, у Цркви спасење укључује лично, што значи заједничко, путовање ка Богу, а не само тражење унутрашњих осјећања. Било би нам разложно узети такву слободу да чак расуђујемо о друштвеним и политичким проблемима данашњице и да у исто вријеме предлажемо рјешавање тих проблема, којих је, признаћете, немало. Но, некако смо невидљиво дошли до тога да су позвани о томе да говоре сви осим Цркве. Нека говоре сви, али нека нам не забрањују да и ми јасно кажемо шта имамо. Али то наше казивање није само ријеч, него и чин и акт Литургије, свенародно дјело, дјело заједнице. Хришћанство је истина, Црква је чувар истине. Она, заправо, реално описује стварност и показује сигуран пут људима како да живе у складу са Богом и једни са другима. Црква носи и дарује Живот. Онај ко хоће да прими, нека прими.

Евидентно је да међу верујућим понекад се претерано наглашава разлика између монашког и мирјанског начина живота, а појединци наводе да у погледу спасења ње нема?

Настојим да међу људима који са мном живе не правим разлику између монаха у манастирима и свештеника који су ожењени и вјерника који живе око манастира и у парохијама. Требало би да схвате и једни и други да су људи и да иду једни другима на утјеху и помоћ, а не да говоре: Ви сте оно, а ми смо ово. Покушавам утицати на то да се та разлика не наглашава. Постоји много људи у свијету, у браковима и ван бракова, који живе заиста примјереним животом, примјеренијим и од неких монаха, а има и људи који живе у манастиру, али су помало млаки или слаби. Оно што је добро је да данас млади монаси и млади Хришћани уопште, као што сам и рекао, показују заиста изванредну способност и спремност да живе духовним животом. Зато су потребни добри руководитељи, без тога не иде баш добро, зато је важно да епископ има отвореност и за једне и за друге, без икакве разлике. Чини ми се још да понекад монаси намећу мирјанима да живе монашким животом, што није добро, и да опет мирјани не би требало да настоје да монахе извлаче из манастира и да живе њиховим начином живота. Требало би једноставно поштовати другога, његов другачији начин живота, а видјети да је он у истој Цркви и иде ка истом циљу.

Савремени начин живота, нарочито у градовима, обилује искушењима за младе људе – почев од масмедија који пропагирају хедонизам као пожељни начин живота као и крајњи индивидуализам, до алкохолизма, дроге, секти… Како избећи све те замке, како активно учествовати у животу, што младост тражи, а не падати у искушења?

Потребна је као и увијек једна врлина, која је једна од најважнијих хришћанских врлина, а то је расуђивање. Свако вријеме има своја искушења, а данашње има заиста изванредна искушења. Све је младом човјеку на дохват руке, све се нуди на излогу и он ту може врло лако да падне, с обзиром на младост, неискуство и неспособност да расуди. Међутим, мени се чини да никад није било толико могућности за човјека да има на дохват руке и добро – и добру литературу и Цркву и храм и свештеника и човјека кога може да пита, под условом да он то хоће. Само ако буде тражио, наћи ће. Непролазна је та јеванђељска ријеч: Тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се.
Потребно је да млади свештеници отворе своја срца и врата својих храмова за младе људе и да заиста са њима разговарају, да их подучавају, а прије тога треба себе добро да припреме и науче. Чини ми се да млади људи, без обзира колико има искушења, могу да нађу спасења и налазе га. Имам ту срећу и благослов да срећем младе људе, и овдје у Београду и тамо у Требињу и свугдје гдје сам био у дијаспори, који заиста лако и брзо уз Божији благослов нађу истину и држе је. Ако нека душа и залута, требало би да имамо способности и стрпљења да је сачекамо. И то не потраје дуго, ако има у њој зрно добра, она се врати и Богу и себи, и Цркви. Ако је нешто и сагријешила, постоји покајање. Само је потребно да Црква буде отворена, да свештеници буду отворени, да ви који сте у Цркви, лаици, имате спремност да их прихватите. Онда ће они видјети да сте ви они који познају Бога и обрадоваће се томе и радо ће доћи у такву заједницу.
Што се тиче нових технологија, које су новост у животу Цркве и дају могућност да се комуницира на разне начине – телефонима, компјутерима и слично – има то своје мане и слабости, своје опасности, телевизија нарочито, али све то може да се окрене и стави у службу добра. Ту је и стара светоотачка ријеч да није гријех у самој ствари, него у употреби ствари.

Поводом недавног саопштења патријарха Павла о монархији, појавила су се многа реаговања у јавности и већини њих је заједничко велико неразумевање улоге Цркве у људском животу. Наиме, већина њих посматра Цркву као једну од институција створених од људи, а не као Богом засновану заједницу живих људи, која прожима целокупан људски живот и вечна је. Одакле толико неразумевање и незнање?

Што се тиче баш тог саопштења патријарха Павла у вези са монархијом, проблем је у комуникацији. Очигледно је да људи, било новинари, било они који читају новине, нису добро прочитали то саопштење. Патријарх је и рекао управо да је то посао државе, а не његов и да он и Црква кроз његова уста само осуђују тиранију која је на тако тирански начин укинула монархију, и наравно да никад не би подржао да се сад на такав начин успостави монархија. Он и очекује да успостави монархију неко у чијој је то надлежности. Ако се успостави монархија, ми ћемо то благословити, ако се не успостави, Црква ће живјети као што је живјела и прије тога. Али, проблем је ако људи гледају Цркву као институцију. Чак и ако је гледају у једном тренутку као институцију, а у другом тренутку као харизматичну установу, која има дар Божији који силази одозго, од Духа Светога, они имају проблем са дуализмом који сам помињао.
Црква је сабор људи који призивају Бога и призивају Божији благослов, призивају Духа Светога. Црква је то – Бог и људи сабрани на једном месту. Који су то људи? Сви они који су крштени и који хоће да уђу у Цркву, у заједницу са људима и Богом, да би се испуниле те, доиста, божанске заповијести Новог завјета – да љубимо Бога и једни друге као сами себе. Шта се тиме каже? Каже се да Црква никад, ни у ком случају, не може да буде само институција – и кад се понаша као институција и кад пише неки папир, она је увијек и поново харизматична. Увијек и поново кад говори, понавља функцију Духа Светога, и Сабор кад говори, говори прожет силом Духа Светога. Наравно, не претендујемо ми ту као људи да смо безгрешни, нити то било ко од нас каже. У сваком случају, Црква не може да се посматра као институција, изолована од онога што у суштини јесте, а то је тијело Духа Светога, храм Бога живога у којој се људи сједињују прије свега с Богом и кроз Бога једни са другима.
То је тешко да се схвати, рекао сам да је то језик који људи не могу да разумију, зато што се то мора доживјети, о томе се не може причати, нити се то може изразити. То је оно што је снага Цркве. Снага Цркве није у некој канцеларији, у систему било какве врсте, који мудрује, па донесе неку одлуку. Може да буде и грешка неко саопштење, али то саопштење које је директно поменуто није погрешно. Погледајте како осуђују Цркву за протекли период Милошевићеве владавине, а нико неће да погледа какви су саборски акти били, какве су саборске поруке биле свих тих година, јер људи једноставно као да не разумију језик којим говори Црква. А не разумију га зато што не живе у том граду Божијем који је Црква, а узимају себи за право да причају и просуђују о њему. То је проблем прије свега за те људе, а онда и за Цркву, у том смислу што се они не потруде мало, већ је гледају као неку невладину организацију или као неку хуманитарну и социјалну организацију, што Црква није у својој суштини. Она је много више од тога.

Поред незнања и неразумевања, у једном делу јавности појављују се намерна погрешна тумачења сваког саопштења Цркве, искривљавање, делимично цитирање ван контекста, стављање у дневно-политички контекст. Одкуд толика зловоља?

То чине људи који имају проблем са својим идентитетом, а они јасно виде и осјећају да Црква има свој идентитет, који је непорецив, који је јасан и који јој обезбјеђује ту способност да живи већ двије хиљаде година, поред двјеста хиљада милона непријатељстава и непријатељских дјеловања. Тај идентитет даје Цркви један ауторитет и још више од тога – даје јој интегритет, несаломивост и зато је речено у Јеванђељу за Цркву: Ни врата пакла је неће надвладати. А они људи који имају проблем са својим идентитетом осјећају пролазност у себи самима, временост, знају кад су постављени да врше неку функцију, ко их је поставио, колико кошта то њихово постављање и од тог страха од престанка постојања они своје идентитете формирају на насртајима на некога који има истински идентитет, а то је најприје Црква.

Последњих месеци сведоци смо међусобних извињења политичара, па неко то тумачи као хришћански чин покајања, неко као снисходљивост, а неко као чисту политику. Очигледно је да постоји извесна недоумица око покајања, људи се или претерано кају или се не кају уопште и где је граница између правог покајања и падања у осећај кривице за све?

То је заиста добро питање и нимало лако питање. Ја бих га поставио мало другачије и питао – гдје је граница између истинског покајања и лицемјерја. Покајање значи преумљење, промјену ума, што значи сасвим промијенити своје мишљење о животу и свој животни пут, и оно што је било иза оставити и кренути другим путем. То је право покајање, промјена ума, метаноја.
Међутим, покајање није могуће у име некога и за другога. То код нас у Православљу не може, патријарх Павле не може да се покаје у моје име, нити да се било ко покаје у име неког злочинца, нити може да признавањем кривице призна кривицу за некога другог. То су помијешани појмови, ту се не ради о покајању, већ о чистом политичком формализму и тиме и лицемјерју, што је још горе. Боље се некад не извињавати човјеку, него му се извињавати лажно, а ако се извињаваш, онда немој да се извињаваш у име других, него у своје лично име. Али, мораш бити спреман да тај човјек то прихвати или не прихвати – а не да то буде чиста форма и да кажеш: Ја сам добар, ја сам то испунио. Покајање и пред Богом не подразумијева да Бог опрости. Он може и да ћути, може једноставно и да не шаље своју милост и благодат до оног тренутка кад Он хоће, али то не значи да треба да престанемо да се кајемо. Друга је ствар што је Божија милост неизмјерна и човјекољубље неисказано, па Он најчешће одмах излије свој благослов и благодат. Ми не можемо да условљамо ни Бога, а ни људе тиме што ћемо рећи: Опрости, и они да нам одмах онда опросте. Дешавало ми се понекад и у манастиру и међу људима Хришћанима када нешто учине и кажу: Опрости, ја им кажем: Пусти сад то опрости, то не значи много ако ти није цијело биће прожето тиме – праштањем.

Људи су жељни правде и увек изнова разочарани правдом овоземаљских судова, попут Хашког, а може ли се очекивати овоземаљска правда?

Што се тиче правде и судова земаљских, то је јасно. Христос је изведен пред земаљски суд и знамо тачно како се Он понашао на том суду. Није говорио о томе да ли је тај суд праведан или неправедан, али је говорио јасно о својој праведности, и то је говорио својим ћутањем. То је Христов примјер. Свакоме остављамо могућност да изабере како ће се према том суду или судовима односити, а ми у Цркви јасно то кажемо кад пјевамо пјесму Пресветој Богородици, у којој молимо да нас не остави људском суду.
Слава Богу за све
.