Улога и мјесто интелектуалаца у СПЦ

* Предавање одржано на Коларцу, Београд, 12. 11. 2003. са групом предавача:

  1. Епископ Григорије
  2. Проф. Драган Симеуновић
  3. Светлана Велмар-Јанковић
  4. Проф. Владета Јеротић

Оно што мислим да је важно рећи одмах на почетку јесте да Црква ни у ком случају и ни на који начин не може и неће да искључи нити искључује људе из себе. А нарочито не искључује интелектуалце као људе који имају мало већи умни дар да располажу оним што им је Бог дао. А у дар спада, наравно, и интелект, који негдје има мало већу, негдје мало мању тежину, као што су и они таленти, дарови, у Новом Завету мјерени тежином а не бројем. У нашој Цркви не постоји тзв. клерикализам и није могуће – што многи од вас, вјерујем, знају – да се служи Литургија без лаика, без вјерних. Свештеник ни у ком случају не може да служи Литургију сам. А то је на самом почетку историје Цркве, изречено на латинском језику, али у хришћанској мисли, ријечима – унус цхристианус, нулус цхристианус. Свештеник мора да добије потврду, одговор од народа. Када он каже: Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа – ако нико не каже: Амин, његова молитва, односно, његова служба није валидна и не може да се даље настави.

Због тога на самом почетку желим да искључим могућност да је Црква нешто друго од народа. А интелектуалци, о којима је ријеч, не падају с Марса, него су такође људи који чине народ и који су из народа, једино што неки интелектуалци понекад помишљају да су они нешто изван народа. И, наравно, што постоји и оних људи у Цркви који мисле да је могуће да се живи мимо народа и без народа, али то сама структура Цркве не омогућава. Суштина, основа Цркве и њена најважнија служба, света Литургија, не омогућава Цркви да се издвоји из народа, да се “индивидуализира”. Црква, дакле, постоји на тај начин што је она заједница, кинонија, која постоји и функционише у историји, тј. у времену. А Цркву, ту заједницу, увијек конституише Дух Свети, који долази одозго. На почетку службе свештеник призива Духа Светог и зато је цијели карактер службе епиклектичан, што значи призивајући: Царе небески утјешитељу, Душе истинити, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте…

Да би нам показали како та служба значи много и како јесте обједињавање или сједињавање људи, Свети апостоли су нас учили написавши у првом вијеку један знаменити спис који се зове Дидахи. Ту пише да смо ми, у ствари, као пшенична зрна која бијаху расијана по долинама и брдима земаљским, и која узрастоше, па их људи покупише и саставише у један хљеб. Тако би и ми хришћани, каже писац овог текста, требало да се саберемо на једно мјесто и да ту сабрани постанемо једно. Да се испуни Христова ријеч, коју је изрекао у својој најпотреснијој молитви, приликом растанка од својих светих ученика и апостола, а обраћајући се Оцу небеском: Оче, као што си ти у мени и ја у Теби, дај да и они једно с нама буду. То једно, та конституција коју чини Дух Свети је нешто што Цркву чини монолитном, што је чини грандиозном, светом и величанственом. То постиже Дух Свети који од Оца исходи и за кога Син од Оца моли да дође, како не би апостоли, Његови ученици, а према томе и сви њихови насљедници и сви вјерни, остали сироти

Зато Дух Свети долазећи у историју и долазећи у ово вријеме не само да га оживљује, него га и ствара и чини га другачијим, преображава га. То чини сила и дејство Духа Светога, кога призивамо непрестано: да се та заједница људи сабраних у Литургији претвори у једно, а да опет при томе сви буду личности, да њихова лица остану сачувана, да сви они пред Богом буду познати и признати као потпуне и апсолутне и непоновљиве личности.

Покушавајући да се мало припремим за овај вечерашњи наступ пред људима који сједе поред мене и пред вама, а пошто сам знао да ће госпођа Светлана Велмар-Јанковић бити један од саговорника, читао сам један њен заиста изванредан роман који се зове Лагум. Тамо сам наишао на тражење одговора једног српског интелектуалца на велико питање које гласи: шта је то прошлост, шта је то садашњост и шта је будућност? Видјели смо како она тамо каже да су комунисти у своје вријеме, у “ново доба” како су га они тад називали, сматрали да је битна само садашњост и да за њих ништа друго не постоји него садашњост у коју се стапа све. И тврдили су да та садашњост почиње – као и вријеме, и историја, и живот – управо од њих.

А то питање времена је једно велико питање које Црква третира откако постоји и које је управо теолошко питање. Ако идемо за простом рационалношћу, питамо се шта ћемо са прошлошћу, која се губи и која стално нестаје, или са садашњошћу, у којој стално живимо и која такође стално нестаје утапајући се у будућност, а будућност постајући садашњост такође практично нестаје. Или шта ћемо са будућношћу која је увијек неизвјесна и за коју нам ниједно историјско јемство не пружа сигурне ослонце. Парадоксално али истинито је оно што је говорио Свети Јован Златоусти, светитељ из 4. вијека – како је највећа несигурност за нас хришћане заправо сигурност. Неко је другачије то превео рекавши да је најгоре стање заправо благостање. То су парадокси, али нећемо их тумачити да не бисмо зашли у друго питање од онога које нам је постављено.

Хоћу да поставим питање о парадоксу времена, на које ми се чини да не можемо одговорити нашом интелигенцијом, а чини ми се опет да Црква светом Литургијом – тим, како сам рекао, фундаментом, суштином, ипостаси, својим најпотреснијим изразом – говори о томе. Литургија свједочи да и прошлост и будућност и садашњост стоје на једном мјесту и у рукама човјека и Бога, односно Богочовјека. Стоје у рукама те заједнице коју конституише Дух Свети, коју конституише на крају крајева Бог – Света Тројица, вјечна и непролазна заједница. Кад и у ком моменту свете Литургије видимо парадокс времена? То је моменат кад свештеник говори тзв. молитву анамнезе, сјећања, и каже: Сјећајући се, дакле, Твоје спасоносне заповијести и свега што се нас ради збило, крста, гроба, тридневног васкрсења, узласка на небеса, сједења с десне стране и другог и славног доласка…и сада и увијек и у вијекове вијекова.

Дакле, Бог улази у вријеме, у историју, Бог улази у човјека као главног носиоца свега створеног, као круну свега створеног, као онога који је створен по икони Божијој, као онога кога је Бог створио од земаљске твари, од земље, од глине и у кога је на почетку дунуо Дух Свети и човјек постао душа жива. А кад је дошла пуноћа времена и кад је Син Божији постао човјек ради нас и ради нашег спасења, кад је умро, васкрсао и вазнио се на небеса, поново долази Дух и надахњује Свете апостоле. А сваки од нас може да нађе себе у неком апостолу, јер сваки је од њих један свијет за себе – Петар, Јаков, Јован и остали – сви су појединачно непоновљиве, изванредне личности, али и обични људи, као ми. На њих, уплашене, разједињене, силази Дух Свети у педесети дан послије Васкрсења и они оживљени тим Духом и надахнути тим Духом излазе из горње собе у Јерусалиму гдје су били и проповиједају ријеч о Христу. И том ријечју освајају васељену и свијет, и тиме у свијет улази истина, улази живот и свијет више никад послије тога није и неће бити оно што је био. У свијету се догодила велика тајна – догодило се једино ново под сунцем! Није све више таштина над таштинама, није све оно што је било то ће бити, како је говорио премудри Соломон – него је све ново у Христу, и у Христу и са Христом састављено и спојено. По ријечи Светог Григорија Богослова, све се спасава. А зашто кажемо “спасава се”? Зато што излази из окова смрти ове, излази из вавилонског ропства, излази из онога што значи смрт. А смрт је први и посљедњи, највећи непријатељ, кога не може да превазиђе никакав интелект, никакава интелектуалност нити интелигенција.

Смрт је главни проблем којим ће се бавити сваки озбиљан човјек, како је говорио наш Јован Дучић – један у своје вријеме изванредан српски интелектуалац. Он је говорио да пјесник који не пјева о љубави, о Богу и о смрти, тај није песник. Човјек који не поставља питање смрти и рјешавање проблема смрти, тај човјек не може да каже да је поставио право питање. И који не тражи одговор и излаз из овога проблема, не може да каже да је интелектуалац. Али ми као Црква интелектуалцима нудимо кључ који отвара велика врата одаје одакле се овај проблем изводи на друга врата, иза којих више нема смрти. Зато је Црква тајна велика, тајна која не може да се уоквири, која не може да стане само у оквире простог људског разума, нити људске душе, нити људског осјећања, него је тајна која се открива само призивањем Духа Светога.

Учествујући у Цркви, живећи у Цркви, у светој служби, у светој Литургији и призивајући Духа Божијега, човјек тим Духом надахнут и оживљен, користећи све оно што му је Бог даровао и што сам има, може да достигне несагледиве висине. Може да му се догоди оно због чега је и погријешио на крају крајева – да му се догоди да постане Бог. Јер кад је ђаво наговарао човјека и жену да погријеше, највише што их је привукло није било то што им се јео плод јабуке, која је била добра за гледање и укусна за јело, него оно што им је ђаво, знајући која је главна човјекова жеља, рекао: Ви нећете умријети, него ћете постати богови. У томе је била главна замка и у томе је човјек погријешио.

Али човјек, заиста, од тада до данас треба да има ту тежњу и ту чежњу да не умре и да постане Бог – а то значи да живи вјечно. Ето, ту тајну носи у себи Црква и открива је онима који у њој живе, ту тајну траже сви људи и многи је не налазе. Како је говорио владика Николај, моје се срце тужи и хлади што многи траже храну на њивама глади. Тражио је и он у многим интелектуалним, рационалним прегнућима, али је није налазио док се није вратио у ону лађу која иде ка мирном пристаништу, а која се зове Црква. Свештеник каже “сјећајући се другог и славног доласка”, који се заправо још није збио! Есхатологија улази у историју Духом Светим, а прошлост која је анамнеза и сјећање, чини да је она овдје и сада. И ми више немамо никакав проблем са временом, које се више не дијели кад у њему има Духа, не раздјељује се него постаје вјечност и постаје увијек и сада, вјечно сада. Зато ћемо и рећи на крају свете Литургије:

***

Ако ми сад дозволите, ја бих да кажем нешто инспирисан овим предавањем професора Симеуновића и претходним говорима. Неколико ствари су ме мало дотакле и заболиле, а које се односе на схватање и стављање Цркве као нечега што постоји само за себе. Чини ми се да постоји потреба да стално и увијек изнова постављамо ту истину на средину – да смо Црква сви ми, односно да од нас зависи да ли то јесмо или нисмо. На примјер, ја сам тренутно члан Светог архијерејског синода и кад људи питају шта Црква мисли о нечему, подразумијевајући под тим људе из Синода, сјетим се нас који смо у Синоду: старог светог патријарха, још двојице владика стараца и самог себе, и помислим: куку, ако смо нас четворица ти који би требало да одговоре на то шта Црква мисли. Црква је оно што смо малоприје покушали да кажемо, а очигледно је то тешко изразити – Црква је заједница људи међу које силази Бог, међу које и у које улази Дух Божији и сједињује их једне с другима. То је много важно да стално имамо у свијести.

А зашто ово говорим? Зато што сам слушајући уважену госпођу Велмар-Јанковић стекао утисак да она говорећи о историји проблематизује прошлост, садашњост и будућност, и то на основу историје и на основу садашњости. Међутим, најчешће заборављамо будућност, у којој је прави коријен Цркве. Црква је укоријењена у будућности и из те будућности црпи животне сокове, и не може се историја објаснити нити разумјети без будућности, односно без Духа који долази из те будућности.

А питање које сте поменули о томе како би Свети Сава поступао данас заиста је логично и важно, и ја сам га и сам себи постављао. Исто тако сам се питао и да ли би Свети апостол Павле ишао на утакмицу као што ја данас идем. И чини ми се да нема другог одговора осим оног који каже да ни он ни Свети Сава нису живјели по неким категоријама, по нормама, законима, него је управо апостол Павле говорио: Не живим више ја, него живи у мени Христос, то јесте Дух којим је надахнут и који га води. А Дух дише гдје хоће. Битно је нагласити и ово што је професор Симеуновић врло добро рекао да знање надима, а љубав зида. Још је важније рећи да знање надима, али да Дух изграђује и Дух оживљује, а без Духа опет нема ни љубави.

Благодарећи на вашем стрпљењу, молим да ми доспустите да још на крају додам нешто понукан ониме што је речено о отворености интелектуалца, о интелектуалцу чији су устави бића отворени за оно што долази. Док је говорио наш професор Владета Јеротић о томе, поменуо је једну врло важну ствар – да смо ми и затворени и отворени људи, јер има вријеме кад смо отворени, а кад смо затворени, и има разлог зашто је тако. Јер ако смо стално отворени, може да “наиђе промаја”, па да нам “прозори” почну лупати.

То ме је подсјетило на изванредну ријеч о молитви једног светог човјека који је и данас жив, Старца Емилијана. У свом спису који се зове Катихеза о молитви – преведен је на наш језик и препоручујем га свима – он објашњава шта је то молитва и како је то заправо призив Бога. Говорећи о томе, каже како он нпр. сваки дан на Светој Гори зове свог пријатеља који се налази у другој келији и говори: Оче Теоктисте – а овај се некад одазове, некад се не одазове, некад ћути, некад је иза колибе па не чује. Тако исто ми зовемо и призивамо Бога, а Он – некад ћути, некад дође, некад не дође.

Још боље нам то објашњава стара старозавјетна прича о пророку Илији. Он се у пећини молио да дође Бог. А била су страшна времена жреца Ваала, безбожне царице Језавеље и њеног мужа – наспрам којих изгледа да нису били ништа ни Јосип Броз, ни Милошевић ни нека друга власт коју знамо. Три године је било небо затворено над Израиљем у то вријеме. Илија је звао и призивао Бога, мислећи да нико у Израиљу није остао осим њега. И почеше громови – и нема Бога у грому, па земљотрес – и он помисли: Ево, нема Га ни у земљотресу. И на крају долази глас тих и танак, и у том гласу бјеше Бог, бјеше Дух који му рече: Устани, Илија, ниси ти сам, има још седам хиљада оних који не приклонише кољена Ваалу…

А старац Емилијан говори како се ми се молимо, призивамо Бога, не знам шта радимо, али кад ћутимо – Он дође. И у тој тишини бива то спајање и наше сједињење с Оним који долази одозго. Оно што ови наши интелектуалци, чини ми се, никако немају јесте то да једном заћуте. Стално причају, стално читају нешто, нешто пишу – али никако да пусте да се Онај одазове. Ако стално зовеш: О, оче Теоктисте, или: О Иване, Јоване, како ће он да каже: Ево ме, јер ти стално зовеш и стално звониш и лупаш и ништа од сопствене дреке не чујеш. Морамо да сачекамо тај повратак, долазак. То је јако важно.

А што се тиче овог питања да ли је боље да се наша Црква зове Српска Православна Црква или Православна Српска Црква, ја се захваљујем на њему. Моје је лично мишљење – које је сигруно младалачко и неискусно – да би хитно требало не да се зове Српска Православна Црква, него Православна Црква у Срба. И то не би онда значило ни “у Србији”, ни “у Црној Гори”, “Републици Српској”, или некој држави која ће сутра настати или неће настати, него овако како сам рекао. То би, по мени, било право рјешење и то је директан одговор на ваше питање.

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn