Бесједа на Преображење, Славу града Требиња , 2006.
Ваше високо преосвештенство митрополите Цетињски, ваше преосвештенство епископе Шумадијски, епископе Аустралијско-новозеландски, епископе Диоклитијски, драги владико Атанасије, господине предсједниче Републике Српске, господине предсједниче владе, господине градоначелниче града који данас слави Преображење Господа нашег Исуса Христа, господо министри, градоначелници других општина, срећна нам слава, добро дошли драги гости.
Посебан поздрав и добродошлицу упућујем драгим гостима, младим људима, представницима свих балканских православних земаља који су дошли у овај град на његову славу Преображење.
У ријечи слава садржана је тајна данашњег чудесног празника. Господ Исус Христос, обучен у нашу природу, у људскост, на Тавору нам је пред својим ученицима Петром и Јаковом и Јованом, конкретним људима, показао и објавио славу Божију. И кроз ове људе, Петра, Јакова и Јована, обрадовао је овај свијет радошћу неизрецивом, јер су они видјели да Он, иако је у тијелу, носи и прима и раздаје свјетлост нестворену, свјетлост вјечнога живота, свјетлост спасења. Радост је толико обузела срца њихова, душе њихове, њихово биће, да су једним устима и једним срцем говорили: „Добро нам је овдје бити. Дај да никад не одемо одавде.“ Христос који је све што је чинио чинио ради нас и ради нашега спасења, овим догађајем повратио нам је стару славу, рајску славу и још више – даровао нам радост будуће славе овим предокусом у догађају Преображења.
Човјек који се хришћанин зове је зато биће радости, биће свјетлости и биће милости, носилац свјетлости, радости и благодати Божије. Он све може бити – и грешан као Петар и тврд и вјеран као Јаков, и препун љубави као Јован и богочежњив као Мојсије и упоран као Илија – он може бити и побјеђивани и побједник и вођен и остављан и слављени и понижавани, али он никад није без радости и без свјетлости и без благодати Божије. У томе је тајна моћи хришћанског човјека. У томе је тајна овог свијетлог и светог празника, да примамо колико можемо – а можемо колико волимо, колико желимо – Свјетлост таворску, Свјетлост нетварну и божанску, која све преображава, и овај свијет и ово што је у њему, и људе, у милост и радост. Зато у овој ноћи, у овом дану, заборавите сваку бригу земаљску, сваку тугу и жалост, само мало одшкринувши врата и уставе свог бића да уђе Свјетлост Христова која просвјећује све.
Онај који напредује у радости, напредује у свему. А онај који напредује у тугама, не напредује ни у чему. Зато вас молим, а особито младе људе – радујте се животу и радујте се једни другима. Како је могуће да неко не воли другог човјека, да не воли свјетлост, радост, овај свијет, биљке и сво растиње његово, све што живи и дише у њему? Како је могуће да се неко тако загледа у своју тугу, у злобу, у увреду која му је нанесена од стране другог човјека и да не види да су све туге људске као једна кап у океану Божијег милосрђа? Како је могуће да неко на увреду узвраћа увредом, на љутњу љутњом, кад се свакодневно молимо Ономе који све опрашта да нам опрости дугове наше као ми дужницима својим? Остајмо бестрасни у ономе што нам се догађа, то јесте у разним непријатностима од других људи, и не дозвољавајмо памћењу да убиљежи у ум нешто од тих жалосних догађања. Јер тако чини Бог, а ако му се нелажно и нелицемјерно молимо молитвом Оченаш, онда смо и ми позвани да чинимо исто. У противном, живот нам се може претворити у адско роптање.
Нарочито се обраћам онима који живе у овом граду – немојте нипошто и никада да овај град учинимо тужним градом, градом љењивих, нерадних, злих становника, него градом оних који у њему живе радујући се. Онај који ружно чини другом, који ружно говори о другом, који оговара другог тиме највише оштећује самог себе. Кад год свјесно или несвјесно повређујемо другог, ми тиме повређујемо себе. Стражите и бдијте над овим градом, јер ако будете спавали стојећи на његовим бедемима, доћи ће вуци грабљиви који ће га опустошити. Ако не будете имали будност и бригу за овај град, доћи ће вријеме када се нећете више моћи назвати његовим становницима, јер сте својом немарношћу и себичношћу сами себе отцијепили од њега. Јер свјетлост и радост коју примамо од Господа, искључују нерад и немар, љеност и злобу.
Ако се неко можда плаши да ће му бити ускраћен земаљски хљеб и да ће га неко осујетити на његовом путу да дјелима својих руку заради тај хљеб, па зато озлобљује себе – нека буде спокојан. Господ је рекао да се не бринемо шта ћемо јести, нити шта ћемо пити, нити у шта ћемо се обући. Али ми разумијемо ту људску бригу управо зато што је она људска
А ако се неко брине не само како ће се наситити, него и како ће се обогатити, нека зна да је без Бога свако богатство мука. И обогаљен је и наказан сваки који се без Бога богати, нарочито ако то чини уништавајући друге и наплаћујући њихову патњу. Већ смо говорили са овог мјеста, то је записано и није заборављено – да ће сваки трговац дрогом и злодејственик остати пуст и да ће му бити пусто богатство његово. Ако погледате њихова лица, већ сада видите да је на њима предизображена пустиња и тама. Ко има очи да види, нека види; ко има уши да чује, нека чује.
Молим вас да чувате овај град и да му се радујете, јер је то град свјетлости који се преображава онако како се преображавамо ми – љубављу и милошћу. Нека свако ко живи у овом граду носи осмијех на лицу, а нека тугује само онај ко га напушта. Не постоји ниједан град на свијету, било велики или мали који има такву прилику данас да се зове град радости, као што то има Требиње. Многи су путеви који воде у њега, а биће их још више, некадашњим друмовима и садашњим магистралама ће бити придодати хелиодром и аеродром, отварајући овај град за све који му у љубави буду долазили, са истока и запада, са сјевера и југа, из блиских и најудаљенијих земаља. Овај град ће се још градити, и његовој љепоти ће бити придодано још здања, још цркава, још фабрика, у њему ће бити засађено још винограда, маслина и других стабљика, дрвећа и биљака које нам је Бог дао да их узгајамо и њима се хранимо.
Посебно упућујем своје ријечи младим људима – иштите као Илија, тражите као Мојсије, молите се као Јаков, волите као Јован, и искрено се кајте као Петар. Све то само из једног великог разлога – да никад не изгубите радост живота, то јесте Живот сâм. Радујте се и веселите се, и будите носиоци радости живота која нам се дарује, исто онако као што се Јакову и Јовану и Петру на данашњи дан даровало виђење Свјетлости на Тавору. Они никако нису могли заслужити овако велики дар, једино су могли љубављу сљедовати за Христом, послушати Га, повјеровати Му и поћи за њим на Гору гдје их је дочекала Свјетлост. У вашем раду, у вашем подвигу, на вашим лицима, нека блиста свјетлост Преображеног Господа Исуса Христа и у свему што будете радили, преуспјећете.
Господу, дивном у слави светог свог Преображења, нека је слава са беспочетним Оцем и животворним Духом сада и у вијекове. брига и што смо и ми људи. Зато вам говоримо – неће овај град и ови људи бити гладни. Кад се већ бринемо како ћемо се наситити плодова земље, колико ли тек треба да се бринемо за храну милости и свјетлости Господње. Јер није човјек само оно што стаје у два метра земље, него оно што се не да смјестити у цијелу васељену.
