Бесједа на устоличењу Епископа Григорија 1999.

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Високопреосвештени оче Амфилохије, имам потребу да Вам захвалим на овом свештеном чину којему началствовасте као изасланик нашег Свјатјејшег Патријарха господина Павла, Светог Архијерејског Сабора и Синода. Стога преко Вас и њима изражавам своју благодарност и Вама, оче и пријатељу и Владико Јоаникије, и вама, данашњи саслужитељи моји – свештеници и ђакони, и вама, благовјерни и христољубиви народе Херцеговине, Светосавске и Световасилијевске. Изражавам захвалност на повјерењу указаном мени недостојном да уђем и станем на мјесто на коме је стајао Свети Василије – слава му и милост! – Свети Сава Други Хумски и Пећски, Архиепископ Српски, Свети Данило Хумски, мудри књигољубац али и велики борац и витез кад је то требало, Свети Новојављени Свештеномученик Петар Зимоњић и многи други.

Није лако стајати на мјесту гдје су они стајали и у трону који је постављен усред земље коју је Свети Симеон Мироточиви повјерио никоме другоме него свом најмилијем сину Растку, да управља њоме и да војводствује у њој – у земљи Херцега Стјепана, земљи Влатка Вуковића и Богдана Зимоњића, у земљи Корићских, Поповопољских, Чавашких, Ржанодолских, Пребиловачких мученика, у земљи која је изњедрила таквога српског човјека и сељака као што је Свети Вукашин из Клепаца, у земљи која је родила такве витезове, свештенике, пјеснике: Јована Дучића, Алексу Шантића и многе друге небројене мудраце народне и мученике способне да буду и остану на страшноме мјесту.

Сами просудите, љубазни, на каквом мјесту стојим. Али, ево, стојим и не клецам јер благодаћу Божијом знам да се не оправдава човјек дјелима закона него вјером у Исуса Христа, и ево још једном пред вама исповиједам да вјерујем у једнога Бога Оца Сведржитеља и у Сина Божијег Господа Исуса Христа и у Духа Светога Животворнога, који од Оца исходи. Вас, браћо и сестре, гледам као народ Божији, свет народ, који се у Христа крстио и у Христа се обукао. Ово вам говорим ријечима Светог апостола Павла, које он прими Духом Светим и даде нама и предаде нам да чинимо то исто са овог мјеста и у овој земљи – од апостола просвећеној, од Свете браће Кирила и Методија и ученика њихових крштеној, од Светог Саве у вјери утврђеној и од многих других, чија се имена не могу пребројати.

Застале би моје ријечи и мој муцави говор када бих покушао поменути само имена људи из двијехиљадегодишње крноваскрсне историје Херцеговине, имена из којих теку велике, славне и чисте ријеке суза и крви мученичке. Не би ми много мање тешко било ни кад бих покушао поменути све оне из осмовјековне историје ове древне епархије Захумско-херцеговачке и приморске, стонске и мостарско-требињске. Зато ћу рећи само неколико ријечи о томе како сам назрео и угледао тако дивну и велику прошлост, и како сам угледао на тренутак, колико могох по благодати Божијој, и тако дивну и величанствену будућност нашу, која ће бити вјечна и непролазна.

Мислим, вјерујем и исповиједам да ми је то Бог дао дарујући ми таквог духовног оца и пастира моје душе – владику Атанасија – кроз кога и у коме сам могао да видим тако велику прошлост и славну будућност нашу. Седам година сам имао привилегију да изблиза гледам како војује један истински Првосвештеник и како устаје против ново-старих тиранија испред и усред народа Божијега, народа Истине и Живота. Можда је мој гријех што сам био лијен и нисам записивао на хартију каква су дјела једног правог Пастира, али се надам да сам записивао на таблицама свога срца, колико ми је Бог дао, и то ми је велика нада за моју будућу службу. Неки су се огријешили, јер су имали толико непамети да га руже и клевећу. Он их није проклињао, а ја умало да нисам. Неки су имали храбрости да га руже, а исповиједам вам да ја чак ни данас, као Епископ Захумско-херцеговачки и приморски, немам храбрости да га хвалим.

Свештеници Епархије Захумско-херцеговачке и приморске и ја са вама и усред вас, не заборавимо и захвални будимо ономе који нас је подигао из ничега, који је овај трон у коме ја стојим утврдио, тако да је познат од сјевера до југа и од истока до запада – непријатељима као тврђа и стуб истине и Православља, пријатељима као стуб радости и спасења. Заклињем вас стога да, колико можемо, слушамо и да идемо стопама нашег оца и учитеља.

Вас, народе Божији, молим да не малакшете у невољама које су, како каже Свети апостол Павле, наша слава. Рекао сам на мојој хиротонији да ће Бог судити свијету, желећи да исповиједим да иако имам слабост, иако сам недостојан, не бојим се оних који мисле да су силни и моћни. Не бојим се јер вјерујем у Исуса Христа и слушам ријечи апостола Павла, који говори: Ко ће на нас, ако је Христос са нама. Зато, нека нам у овим страшним временима – како су рекли наши и васељенски учитељи митрополит Амфилохије и владика Атанасије – у времену злом и опаком Бог Живи буде нада и сила. Желим да вас учврстим и да вам кажем: не бојте се, јер ни замислити не можемо колико нам Бог може даровати и више него што ми иштемо у сили која се даје у Цркви, у Христу Исусу Господу нашем. Њему се клањамо, Њему служимо и Њега славимо са Оцем и Духом Светим, и данас и у вијекове вијекова. Амин.

Браћо и сестре, овдје међу нама је на моју велику радост и Емануел Сарис, Јелин који много воли Србе, који је долазио код нашег владике у она страшна времена, када су сви мислили да је све пало и пропало. Својим подвигом, својом жртвеном љубављу, својим искуством, које је добио држећи се Светог Предања и Светих Отаца Мале Азије кроз толика времена, али и својим добровољним подвигом давао нам је наду и подршку. Са њим су и друга браћа и сестре из Грчке, и њих поздрављам клањајући се Христу кога они носе, и молим их да они мој поклон пренесу цијелој Православној Јелади и да кажу да их волимо и поштујемо као старију браћу. Свети Велики Цариградски Патријарх Фотије је нас Србе крстио и зато вас све молим да то никад не заборављамо, јер знамо добро да је обичај у Херцеговини да се кум поштује, а знамо и како се поштује.

Желим да дам једно мало уздарје у име свих нас Високопреосвештеном митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију и чувару Пећкога часнога трона, каквим се у ове последње дане показао дјелима, а не празним ријечима, ходајући, гледајући, примајући на себе страшна страдања напаћеног, али славног српског народа на Косову и Метохији. Када је скоро све пало, остала је Пећска Патријаршија у Пећи и у њој митрополит Амфилохије. И ја му у име свих вас благодарим на томе, иако знам да ни он не тражи славе људске него славе Божије. Поклањам му Панагију која је велика као што је и он велики човјек и богослов и јерарх. А владики Јоаникију поклањам икону на којој је Христос изображен као чокот, а Његови Свети Апостоли као лозе, да и ми наставимо стопама Светих Апостола и Светих Отаца наших, и да се на Истински Чокот накалемимо.

Амин, Боже дај.

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn