Интервју РТС „ОКО МАГАЗИН“, 2008.

Преосвећени владико шта Вас је навело да се писмом обратите својој браћи из Сабора Српске православне цркве? Када пошаљете писмо на толико адреса можете да претпоставите да ће оно у неком тренутку доћи до јавности.

Владика Григорије: Писмо сам послао пре свега браћи архијерејима и то јасно стоји у наслову самог писма и јасно је ко су адресати тог писма. А шта ме навело на то је…заиста после овог последњег Сабора вратио сам се кући и уистину нисам могао да спавам. Нисам могао да живим са тим. Већ дуго времена, пет, шест последњих Сабора враћам се кући са тим осећајем да се ништа не догађа. Моје уверење и моја вера је да је Црква жив организам, да мора да дејствује у времену, да мора да решава проблеме, да мора да иде напред, и моје уверење је да је живот сваког човијека, а поготово живот Цркве једна ријека која иде у океан који је царство божије и да у том неком смислу не пристоји, не приличи никаква стагнација. Стагнација значи пропадање и у духовном смислу па и у тренутку када говоримо о Цркви.

Писмо је било прилично оштро. Ту је било и ствари које можда широка јавност није знала.

Владика Григорије: Па као и свако писмо и сваку ријеч коју упућујемо својој браћи, она увек може да се третира или сматра оштром. Могло је бити оштрије, могло је бити блаже.

Значи има још ствари које нисте поменули?

Владика Григорије: Не него мислим у том изразу да ли је оштро или није било оштро. Наравно да има много ствари, али да би сте некоме нешто рекли у лице, у очи, јасно и недвосмислено, ја мислим да је главни предуслов да га волите. Да би он то чуо он мора да има тај осјећај да је ваш брат и да сте ви његов брат. И оно што је мене обрадовало…ја сам добио четрнаест, чини ми се, одговора писмених на то моје писмо. И два су врло онако негативна. Али сам осјетио једну захвалност тим људима који су ми послали негативне одговоре. И рекао сам – добро, то је ваше мишљење. Али то свакако утиче на неки мој коначни став и ја мислим да је то саборност.

Да ли је време да кажете који су били позитивни, а који су били негативни одговори?

Владика Григорије: То није баш вријеме али то ће се показати кроз вријеме и то се зна отприлике. Али добио сам онако један одговор из Њемачке од владике Константина који је врло разложан а не слаже се у свему са мном. Добио сам такође од владике Георгија из Канаде један одговор у ком се он само у понечему слаже са мном, у многоме се не слаже, али сам захвалан. Наравно, и ту је једна ствар која је врло битна мени, а то је дијалог. Јер ја Цркву доживљавам као дијалог. Доживљавам и Бога и свијет у коме живим као један дијалог и један загрљај светова, загрљај Бога и човјека. Али том загрљају увијек претходи дијалог.

Послали сте писмо на колико адреса?

Владика Григорије: Четрдесет.

Али неке владике кажу да иако сте га послали пре две недеље нису добиле писмо. Како је то могуће?

Владика Григорије: Па то може бити у тим нашим администрацијама, може бити нека грешка, то не искључујем. Али има и тамо људи који раде у канцеларијама. Ја сам им дао принцип по коме да зову. Прво су звали телефоном, па су питали у канцеларији епископије сваке – како вам најлакше можемо послати једно писмо које вам шаље владика лично? Неко је рекао пошаљите нам факсом, неко је рекао пошаљите нам поштом, неко је рекао пошаљите нам е-маил.

Али сви су знали да писмо стиже?

Владика Григорије: Наравно, ми смо их звали телефоном. Могуће је да можда владики Артемију са закашњењем је стигло то писмо и да он једини може да каже да га није добио на вријеме. А остали су га добили и нарочито свједочи о томе што сам добио одговоре из Аустралије, Америке и Канаде.

Отворили сте много проблема, али може ли сада ова Ваша иницијатива напросто да се прећути као што су многе ствари везане за рад СПЦ у јавности прећутане?

Владика Григорије: Ту има један проблем који мене брине. А то је што у овом тренутку кад патријарх је у болесничкој постељи ово писмо може да буде мало несрећно зато што нема њега. Јер би његова ријеч о томе била најснажнија и најважнија за мене лично. Јер је он ту отац. И та флоскула – први међу једнакима – није баш добра. Јер он није први међу једнакима, чим је први. Јер, не можеш бити први и једнак. То је мало онако комунистички што би рекли. Он је уистину први у том Сабору и његова ријеч је необично важна. То сад не можемо да чујемо. И то је оно што мене највише жалости у овом тренутку. Али дијалог са браћом архијерејима је неопходан и потребан, то је мој став и ја тако разговарам са њима и тамо на Сабору. Неки сагињу главу, неки разговарају, али је то принцип и то је принцип још од апостолског Сабора 49. године кад је апостол Павле врло жустро разговарао са апостолом Петром и врло му тешке ријечи говорио. А све у сврху да се заврши тако као што се завршило, да Дух свети каже последњу ријеч.

Поменули сте патријарха Павла и ту позицију патријарха као ипак првог. Шта би се променило у СПЦ када би она добила убрзо новог патријарха?

Владика Григорије: Па ствари би биле врло јасније. Прво и прво знали бисмо, имали бисмо лице, личност којој можемо да се обратимо.

Зашто је битно да он буде активан, пошто Црква има патријарха и сада?

Владика Григорије: Зато што Црква има своју структуру. Структура Цркве је врло јасна. Црква, то јест епископ, свештеник, ђакон, народ. Нико ту не може без ничега. Епископ без свештенства, ђакона и народа не значи ништа. Ђакон без народа, и тако даље. Што каже народ – то нипошто не треба пренебрегнути. Триста без попа ништа. Дакле поп увек служи у име епископа, епископ је изнад њега, поп или свештеник, није битно. Дакле, структура је јако битна. Дакле, он је глава. Ако нема главе онда је много тешко да функционишу руке. И ту је ствар врло јасна. То је структура, за то се ми залажемо. Да се изабере патријарх. Не Јанко и Марко. Мој став је да буде патријарх један од нас четрдесеторице. Да је то много боље него да нема патријарха. Јер онда, како би рекли опет народним језиком можда неприкладним за ову озбиљну тему, онда мишеви коло воде. Онда се не зна ко је ко и ко шта ради. Црква је озбиљна институција, то није секта. Сад да смо ми нека тајна организација па сад ми нешто…ту је све јасно. Ево и тај проблем са медијима који се сад манифестује поново. Коме сад да се обратимо? Кога да питамо да ли је Григорије крив или није крив? Ко ће то да каже?

У јавности ће сигурно бити пуно дебате и тумачења од стране разних стручњака или нестручњака о томе шта се догађа у Цркви. Хоће ли у Цркви бити дебате, односно да ли је већ има?

Владика Григорије: Па у Цркви сигурно има дебате. Нарочито на Саборима и нарочито у сваком нашем сусрету. Али много је тешко да Црква донесе валидну одлуку без тога да је читава њена структура испуњена, да њена кичма стоји онако како треба да стоји. И у томе и јесте проблем. И зато сам и наводио тамо да је патријарх Павле био веома црквен човек, отац кога волимо. Али отац који је у своје вријеме смени за живота немоћне архијереје. И то своје најбоље пријатеље Владислава Дабробосанског и Стефана Жичког. Јер је знао шта значи ако нема епископија епископа. А наша најважнија епископија, наша прва, архиепископија – нема епископа.

То је?

Владика Григорије: То је београдско – карловачка.

Када би био изабран нови патријарх уместо патријарха Павла, да ли бисте Ви тиме били задовољни и рекли да су сад проблеми решени?

Владика Григорије: Не. Тад би тек могли да почнемо да решавамо проблеме. Зато и долази незадовољство, што не можемо да решавамо проблеме. И дешава се то да рана, која нормално да постоји на било ком телу па чак и на телу Цркве, мора да се лијечи. А да би се лијечило мора да буде све то на сном месту и да функционише живот.

Шта то значи? Да је цркви потреба реформа? И каква реформа?

Владика Григорије: У црквеном смислу израз реформа има другу конотацију због реформације и тако даље, и ми нерадо користимо тај израз. Али ако га већ користимо – Црква има једну заиста божанску форму и то је њена снага. Није снага сад у мени или у Јанку или Марку, него је снага у тој заједници која постоји на темељу који Исус Христус. Дакле она има свој корен у вијечности, у царству Божијем и све је на Христу. То је тај угаони камен Цркве. Њена снага је у томе. Али он исти је начинио Цркву тако што је на тајној вечери нам оставио литургију и рекао – овако чините и ово чините. Идентиет Цркве и моћ Цркве, и та вјечност Цркве је у тој могућности да будемо једно са Христом. А то значи да превазилазимо главни проблем, проблем смрти, проблем пролазности.

Шта је са овим овоземаљским проблемима?

Владика Григорије: Ти овоземаљски проблеми су манифестација нашег унутрашњег проблема. Дакле ако наш народ је толико пао, да на сваком кораку оговарања, клеветања, пљувања, мржња, и једна негативна атмосфера – нека ми неко каже да није тако у Београду, па ћу му ја навести милијарду примјера да јесте тако. Једна небрига за другога, један безојсећај за заједницу, па ако хоћете чак и у политичком смислу. И у друштвеном смислу. Црква је око тог народа, моја вјера је таква, душа тог народа. Она је стуб тог народа. Није један од стубова, него тај један од основних стубова – носиви стуб. И ако она не функционише, онда како ћемо очекивати да функционишу не знам ни ја, људи који су генетски деликвентни и тако даље.

Мислите да она сад не функционише?

Владика Григорије: Она врло слабо функционише. Она јако слабо функционише. Она нема тај зрак. Та енергија коју она може да има не осјећа се.

Поменули сте народ. Шта имате да кажете верницима који су сада збуњени, можда чак и уплашени да би ово што Ви сад говорите могло да доведе до неког раскола, велике свађе у Цркви?

Владика Григорије: Нема потребе да се боје људи раскола. Нема потребе да се боје свађе. Црква све може бити. Црква има огромну ширину. Али Црква не сме да лаже. Црква мора да говори истину. И мора да чува истину. И порука је, Христова не моја, и ко сам ја? Као и сваки други човек, грешан човек и не мислим уопште да сам паметан и најпаметнији, напротив, али – познајте истину и истина ће вас ослободити. Морамо да имамо љубави. А то значи – морамо да кажемо једни другима у лице, а не да говоримо иза леђа. Што је постао општи манир код наших људи. Кад се неко окрене ми причамо о њему а нико никоме неће да погледа у очи и каже – ти си такав и такав, и то је тако и тако, ајде брате да видимо да то не буде тако.

Неки Вас оптужују да у овоме што радите има много личне амбиције. Неки други сматрају да се овде ради заправо о истинској бризи за Цркву. Шта бисте Ви рекли и једнима и другима?

Владика Григорије: Прво одузели су ми три године живота. У смислу да, имам четрдесет и две године а они су написали тридесет и девет.

Можда то говори о томе да су приступачни подаци у јавности о владикама неисправни?

Владика Григорије: Па мислим, сви треба да се мало више пазимо. Али то је најмање битно. Навео бих примјера безбројних, али то уопште не желећи себе да поредим. Ја мислим да је много глупо то што су људи рекли – да сад је старост повезана са мудрошћу. И да је младост обавезно повезана са немудрошћу. Ако само један примјер наведем драстичан, да је Аристотел учио великог Александра Македонског као старац, а у то вријеме кад је Аристотел био старац имао је четрдесет година. Да не говорим о томе шта је Његош урадио, а није ни доживио четрдесет година. Да не говорим о Александру Македонском. Па шта ћемо да кажемо за Јована Богослова, апостола који је имао двадесетједну годину? Па шта да кажемо за Христа који такође није доживио ни четрдесет? А који је живео земаљски живот. Добро, он је Христос. Али и ми живимо у Христу. И ми не црпимо своју мудрост и своје знање од себе него од Христа. И не говоримо о томе шта ми мислимо него о томе шта нам је Христос оставио. А Христос нам је оставио то да волимо један другога као самог себе. То је мој мотив. А то је тешко повјеровати.

Хоћете да кажете да не треба да Вам спочитавају године као ману, зато што узлазите са овом иницијативом? Али можда ни као врлину?

Владика Григорије: Ни као врлину, ни као ману, јер је аргумент врло слаб. Дакле, да не причамо о мојим годинама. Да причамо о томе шта сам ја тамо написао. Да ли је то истина или није истина. Ако није истина, дај Боже да није истина. Ако јесте истина, да видимо шта да радимо са тим. Не можемо то да покривамо, да прекривамо, а о томе већ и врапци на гранама знају. Шта да радимо? Треба да се умијемо, да оперемо, да се покајемо како би ми рекли. И да устанемо и да идемо даље. А не да ту спавамо и да нешто куњамо и кажемо – ма није то тако, све је другачије, све је боље, у то је дивно. Један сентиментализам, један психологизам, који уопште није приличан Цркви. Црква је живи организам који, како рекох, не трпи стагнацију.

Да ли би ове промене за које се Ви залажете одбиле неке вернике од Цркве? Да ли би можда неке друге привукле?

Владика Григорије: Па ја много сам слушао ових дана разних лијепих и ружних ствари. Али, у Требињу, у Херцеговини, проценат људи који редовно иду у цркву је седам посто, у Београду је то нула, нула, нула, кома не знам коллико посто. Може то неког да увриједи, али ја могу да обавијестим све људе добре воље да немам амбицију да идем из Херцеговине, да мијењам своју епахију. Зато што много волим те људе тамо. И они само то знају и они само због тога иду у цркву. Али не волим их ја као ја него их воли Христос у мени. И они воле Христа. И Христос је међу нама. И то је та ствар. На слави града Требиња, који има тридесет и пет хиљада становника, у литији буде тридесет и четири хиљаде становника. Само ко не може да хода не изађе. На слави града Београда имате двије, три хиљаде људи у литији. Ако то говори о нечему, а никакве промјене нисмо унијели него смо само отворили врата Цркве и рекли – људи, ово је ваша кућа, ово је ваш дом, ово је ваш Бог. А ми смо ту да вам служимо и да заједно служимо нашем Богу.

Шта очекујете да ће се сада догађати и у Цркви и у јавности у Србији након овог Вашег иступа?

Владика Григорије: Па очекујем да ће људи да говоре, да ће људи да разговарају. Очекујем да ће неки људи који су страшно погођени, а који су прочитали једну књигу о хришћанству за разлику од многих који двадесет година изучавају то и живе тим животом, почети да слушају шта релевантни људи говоре о томе. Шта говоре људи којима је живот Црква. И наши епископи, ето рецимо тај митрополит Амфилохије кога сам ја тамо највише грдио, како би рекли, у том писму, је један човек Цркве најдубље речено. И моја љутња према њему је због моје велике љубави према њему. И он то зна и он неће ту да буде мали човек него ће бити велики човек. И он ће и многи људи ће почети да озбиљније разговарају о томе. То је моја нада. И неће бити исто као што је било. А то је већ довољно. А неће бити ништа страшно, неће бити раскола, јер не зависи Црква од мене него Црква заивиси од Бога и од Духа светога. А ја сам ту да будем свједок тога божјег присуства у Цркви.

Звучите прилично милосрдно, али да ли мислите да сте ипак стекли неке непријатеље унутар Цркве овиме што сте урадили?

Владика Григорије: Код Христа има то да заиста он каже, а он је нама образац свега, живота – нисам дошао да донесем мир него мач. Мора да се раздвоји зло од добра.

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn