Интервју за „НЕЗАВИСНЕ НОВИНЕ“, 2007.

На Велики четвртак испред Саборног храма у Требињу, након службе, владика Григорије био је у омиљеном друштву – са дјецом и омладином. То нас је понукало и на прво питање епископу захумско-херцеговачком и приморском.

НН: Шта православље данас може да понуди младом човјеку? Да ли му је интересантно или је можда конзервативно?

ГРИГОРИЈЕ: Православље данас, као и увијек и у све вијекове, нуди и омладини и другим људима, али младима прије свега, јер су они некако најжеднији живота, оно за чим највише чезне сваки човјек – а то је извор на коме човјек увијек може да се напоји водом живом, водом живота. А да би нека вода била вода жива, а извор такав да би на њега сви хрлили, потребно је да људи заиста осјећају ту жеђ, али и да тај извор буде отворен, да не буде ни затворен, нити упрљан од стране оних који су задужени за бригу о њему. Онда ће се на томе студенцу, односно Цркви, људи напојити водом живом, водом живота.

Оно што је још значајно за младе људе јесте да је Црква простор слободе, али не слободе без одговорности, која значи радити и живјети како хоћеш, него истинске слободе, која подразумијева и одговорност, али и чини човјека другачијим – тако да он и поред тога буде једно и заједно са другима. Мени се чини да је то круцијално питање, суштински проблем савременог човјека, јер данас људи тешко да могу бити заједно ако нису сагласни у свему. Људи који истински желе да буду заједно морају да прихвате и приме „другачијост“ оних других…..

А ту је управо једна од највећих тајни и драгоцјености Цркве – да човјека прихвата онаквим какав јесте, полако га водећи, тако да он буде онаквим какав он жели бити, али и какав би требао бити. Било гдје друго људи показују то неискуство у коме хоће да поставе ствари тако да сви морају бити онаквим како им се намеће, но то аутоматски престаје бити простор слободе и млад човјек се ту осјећа нелагодно.

НН: Вријеме у коме живимо није нимало лако и тражи велику мудрост. Која би Ваша порука, пред Васкрс, била православним вјерницима и свим хришћанима који ове године заједно славе овај велики празник?

ГРИГОРИЈЕ: Наша вјера у Христа је вјера у таквога Бога који нас, ево, на Васкрс позива да дођемо у радост Његову – и богати и убоги, и они који су постили и који нису постили, да се сви радују и веселе, јер је трпеза препуна. Нека нико не тугује ни због гријехова, јер је Христова сила, живот засијао из гроба. Срели су се небо и земља, Бог и човјек. И сви треба да дођу на празник над празницима и славље над слављима, сваки крштени човјек.

Сваки хришћанин својим доласком на васкршњу литургију треба да потврди и утврди своју православну вјеру у живога Бога васкрслога Христа. У томе је наша вјера, у томе је тајна нашег постојања, у томе је тајна наше љубави међусобне, у томе је тајна нашег живота. И у томе је, чини ми се, нека наша снага која би могла да помогне овом свијету, уколико овај свијет буде хтио да чује наш глас, који неће бити тако наиван.

Наш глас ће, прије свега, бити глас који говори о слободи, о љубави, о жртви, али и о истини и о путу који води у живот, и о животу који једноставно има своје објашњење и свој смисао. Он не иде из крајности у крајност, него је то средњи пут, пут напоран и тежак, али води у живот и у мирно и тихо пристаниште које нам је свима потребно.

НН: Да ли бисте могли прокоментарисати свеукупно опште стање у РС и све ово што нам се догађа?

ГРИГОРИЈЕ: Скоро су неки моји пријатељи, иначе врло озбиљни људи, дошли на идеју да направе један рекламни спот за Републику Српску, сличан оном „Србија – земља спорта“ и питали ме како да назовемо овај. Ја сам им одговорио да је најприкладније „Српска – земља слободе“, јер то је оно што лијепо и окрепљујуће дјелује, макар на моју душу.

Мој утисак је да у Српској живе људи који јако добро знају каква је цијена слободе, с обзиром на то да смо имали једно ратно искуство, гдје су људи гинули због љубави према ближњим и губили оно што је најдрагоцјеније. А главни мотив српских ратника, бар огромне већине њих, била је та љубав према ближњима, о чему и Христос говори да нема веће љубави од те. Поучен црквеним предањима и учењима, и ја мислим да нема љубави без слободе и нема слободе без љубави. То је оно што ствара осјећај код свих људи који дођу добронамјерно у Републику Српску – да су ушли у простор у коме људи страшно цијене слободу, односно, имају много међусобне љубави и љубави према ономе који долази.

А моја радост је у томе још већа што сусрећући младе људе који носе то у себи, видим и снагу и потенцијал Српске, с тим да на нама, њиховим учитељима и вођама, предстоји даља одговорност и брига. Моја би порука била сваком оном ко у овој земљи има било какву одговорност, да сву своју снагу и енергију упутимо на изграђивање младих људи и улагање у њих.

Када је један мој пријатељ био овдје у гостима, одвео сам га у једну домаћинску кућу у Јазини надомак Требиња. Ту смо упознали дјечака од петнаестак година, бистрог, здравог, који је скоро убио вука, упецао највећу рибу у том крају, врло добар је ученик у школи. Када је то видио мој пријатељ, иначе успјешан човјек у свом послу, он рече – Дајте ми овог дјечака, ја ћу њега брзо научити да ради на компјутерима и говори стране језике. Дјеца коју је он познавао знала су да раде на компјутерима и говоре стране језике, али, вели он, њих никада не бих могао научити да убију вука.

Много је теже научити човјека да буде слободан и да поштује слободу другога, заправо научити га како да буде изграђена личност.

НН: Да ли Срби са ове стране Дрине имају довољно мудрости да остваре своје слободе?

ГРИГОРИЈЕ: Право питање је, у ствари, питање мудрости. Јер ми сада тешко да можемо говорити о снази, или причати о војној или политичкој моћи, које реално немамо, али о мудрости можемо да причамо. А то није нешто неважно, него је управо темељно за све наведено, али иза мудрости се крије она много помињана ријеч – одговорност. Мудрост је у томе да гледамо напријед и видимо шта ће бити у будућности, али с погледом на прошлост, из чега бисмо онда извукли корист за оно што ће доћи. Мудрост је и у томе да сагледамо садашњост, као оно што непрестано постаје прошлост и престаје бити будућност, и да будемо реални. С тим, да се за почетак мудрости мора везати и љубав према Богу, али и страх од Бога.

Мудрост би, дакле, онима који воде овај народ данас била најпотребнија.

На крају, ништа друго, и ништа више, и ништа љепше немам да кажем осим ХРИСТОС ВАСКРСЕ И РАДОСТ НАМ ДОНЕСЕ!

В. Дука