Упокојио се у Господу Растко Барбић 1932+2017
У уторак 03. јануара 2017. преселио се у вјечност господин Растко Барбић, адвокат, дугогодишњи предсједник Црквене општине дубровачке.
Растко је рођен у Дубровнику 07. јула 1932. од оца Светозара и мајке Милке рођене Бердовић. Растков дјед прота Саво Барбић, био је дубровачки парох од 1898. до 1920. године, потом од 1920. до 1930. катихета. Светозар, Растков отац, судија и адвокат, био је правни савјетник и дугогодишњи предсједник Црквене општине дубровачке. По мајчиној страни, Растков дјед, Јово Бердовић, један од најугледнијих дубровачких трговаца и велики добротвор Црквене општине дубровачке, а ујак Владимир Бердовић, композитор, познат и ван Дубровника.
Године 1955. Растко је дипломирао на Правном факултету у Загребу, те је цијелу каријеру провео као самостални адвокат у Дубровнику.
Као изузетно друштвена особа више од пет деценија учествовао је у спортском и културном животу Дубровника, у младости као веома успјешан пливач, а до краја живота као ватрени навијач ватерполског клуба «Југ» и један од иницијатора ватерполског такмичења «Дивља лига». Активно се бавио планинарењем, те често одлазио на Орјен и Сњежницу. Добитник је високих признања Хрватског планинарског савеза и Планинарског савеза Дубровачко-неретванске жупаније. Био је и члан Одбора за људска права, који је под покровитељством Црвеном крста основао др Слободан Ланг у ратно вријеме 1991. године у Дубровнику.
Као дугогодишњи члан Црквеног одбора, и предсједник Црквене општине дубровачке, имао је велике заслуге у поврату имовине овој Црквеној општини, која је била национализована у вријеме СФР Југославије. У вријеме његове управе Црквеном општином извршена је темељна обнова цркве Св. Благовјештења, која је била оштећена ратом и зубом времена.
Господин Ратко је био дугогодишњи члан и правни савјетник Епархијског управног одбора Епархије Захумско-херцеговачке и Приморске.
Иако је последњих година био крхка здравља настојао је не пропустити празнично богослужење у цркви и културне догађаје у Дубровнику.
Последње дана живота провео је у Дому за старе и немоћне на Груди, гдје се упокојио.
Дана 05. јануара 2017. у цркви св. Арханђела Михаила на гробљу Бониново опијело је служио Епископ ЗХиП Господин Григорије уз саслужење петорице свештеника и двојице ђакона. Бираним ријечима од покојника се опростио протојереј ставрофор Горан Спаић.
ЦО Дубровник
Опроштајна бесједа о. Горана Спаића на опијелу Растка Барбића
Ожалошћена обитељи, драги пријатељи !
Опраштамо се данас од честитог, драгог и милога госпара Растка, доброг оца и дједа, пунца, ујака, сусједа, пријатеља…
Окупљени смо овдје на Бонинову да искажемо своју захвалност за огроман допринос животу Православне цркве у Граду и поштовање које је заслужио својим животом од нас који смо имали ту срећу да будемо његови сарадници и пријатељи.
Растко Барбић био је у правом смислу потомак својих родитеља и предака; носилац свих врлина које су красиле Барбиће и Бердовиће: интелигентан, срдачан, скроман, складан. Одан својој хришћанској вјери и Православној цркви. Увијек рационалан и сабран помогао је колико својим ауторитетом толико и својим угледом да се очува православна црква Светог Благовјештења, а после рата да се богато културно насљеђе обнови и остане духовно уточиште генерацијама које долазе. Дошавши у Дубровник поткрај 1995. године упознао сам госпара Растка и пријатељство са њим сматрао сам као привилегију и благослов, пријатељство без иједне сувишне ријечи, увијек складно и радосно.
Растко је био дугогодишњи предсједник дубровачке Српске православне црквене општине и може се рећи да је био сасвим природно упућен на живот с Црквом. Његов дјед Саво Барбић, по којем је добио и име, био је дугогодишњи дубровачки парох и катихета, а отац Светозар био је предсједник и правни савјетник црквене општине дубровачке. Дјед с мајчине стране био је Јово Бердовић, један од способнијих трговаца свога времена и велики добротвор црквене општине, а ујак му је био композитор Владимир Бердовић који је познат и ван нашега града.
Растко се родио у Дубровнику 7. 7. 1932. године, на православни Ивандан, и цијелога живота остао потпуно вјеран Граду, поштовалац његове велике прошлости, сједињен са културом и људима из Града, али исто тако отворен за његову сувременост и будућност. Уистину, он је искрено, изнутра, дубоко у души био Дубровчанин; својим говором, спознајом, опхођењем и навикама припадао је више неком протеклом времену. Али не на неки начин слијепог опонашања или некритичког величања прошлости већ као живи споменик дубровачке уљуђености.
Не једном сам га чуо да каже како мисли да је свакоме човјеку најважнија регионална припадност, јер га она највише изграђује као особу и опредјељује у животу. Износио је тај свој животни став исказујући тиме и противљење у времену када је националност постала важнија од моралних, вјерских, културних и других вриједности. Дубровник је за њега био судбинско мјесто самим рођењем, али је љубав према Граду била и његов избор и стално надахнуће. Казивао је да су му све опције у животу биле могуће сем да промијени мјесто живљења и остави Град.
Волио је Растко и Боку Которску, често је одлазио у Кртоле гдје је поријекло обитељи Барбић; гдје се родио и Растков дјед, прота Саво који је својом службом преселио 1898. године у Дубровник и чије кости почивају у истој обитељској гробници у којој ће од данас и Растко чекати опште васкрсење мртвих.
Приповиједао ми је Растко често о своме животу; о одрастању у Дубровнику за вријеме рата и пораћа, о студентским данима на Правном факултету у Загребу, пливачкој каријери у Југа, о ватерполу и Данчама, о планинама и скијању, а надасве о обитељи и пријатељима. Свака његова прича и искуство носила је дубоку моралну поуку и испричана је да би једно живо предање било пренесено и наставило да живи, да се не заборави. Ја сам овим причама и сам остао усхићен те једном и заувијек заволио овај Град и његове људе.
Био је одличан познавалац људи, карактера и менталитета, а дубоко познање је црпио из непосредног контакта и рада кроз своју одвјетничку праксу. Изнад свега је волио човјека, сваког човјека, и помагао без обзира ко је у питању, а посебно у ратним и поратним данима када је то било најпотребније. Посебно је волио своје колеге судце и одвјетнике и био им искрен сурадник и пријатељ. Заступати људе у невољи и бранити их на суду, често и “про боно” Растку је била скоро свакодневница. Поред заслужене захвалности од већине људи, понекад је од мањине људи добио горчину која је такођер нажалост дио живота, али он је увијек, али баш увијек, био спреман да опрости и са радошћу крене даље у живот.
Волио је искрено живот и уживао у сваком дану, са обитељи и пријатељима, на послу и одмору све док га болест није учинила слабо покретним и немоћним. Смрт драге му сестре Лиле и потом вјерне животне сапутнице Бесе учиниле су да је презрео све земаљско и опраштао се од овог свијета с молитвом да у Христу Господу пронађе смирај и јединство са Богом и свима које је искрено љубио.
Данас смо сви тужни, посебно Расткови најближи и најдражи, кћер Мирна и зет Нено и њихова дјеца Марко и Весна који испраћају свога дједа, они који су му били највећа животна радост и искрена подршка до посљедњег дана живота. Тужни смо због растанка, али истодобно испуњени радошћу што смо с тако драгим и милим човјеком дијелили овоземаљско вријеме, а дубоко вјерујем и вјечност.
У име Православне цркве и православне црквене општине дубровачке, у име епископа Атанасија и Григорија и нашег свештенства, у име свих вјерника хвала ти драги Растко за све што си предано радио и помагао и за сво вријеме које си нам даровао !
Опраштамо се с тобом уочи Бадњега дана и Божића које си радосно прослављао у дому и у цркви. Прослављај у вјечности Богомладенца Христа са анђелима и Светом Дјевом у Небеском Јерусалиму !
Вјечан ти покој и Бог душу да ти прости драги Растко !
протојереј-ставрофор Горан Спаић
Дубровник, 5. 1. 2017.
