Запис са острва Жањице
Духовна експедиција до капија Боке Которске
„Без Боке је Српство било ка’ невјеста без ђердана,
или момак без челенке, ил’ без коња од мегдана.
Ах, дивна је Српска Бока, може Босфор да засрами!
На свој земној површини чиме она да се сравни?“
Књаз Никола I Петровић Његош, Пјесник и вила, Цетиње, 1893.
Када чезну за новим хоризонтима, људи подузимају експедиције. У њима задовољавају научну радозналост и знатижељу. И у духовном виду некад су потребни нови видици. Ради тога подузимају се духовне експедиције. Кроз њих, по речима књижевника Милована Витезовића, могуће је у себи пронаћи песника. Јер, лепота светиње Божије до које се стигне може у сваком побудити песничке осећаје, песме дивљења и благодарења. Таквим осећајима била је испуњена духовна експедиција у манастир ваведења Пресвете Богородице на острву Жањице која је подузета у суботу, 15. јула, на празник полагања Ризе Пресвете Богородице. Око 7:30 ујутро отиснуо се бродић из Игала, крцат људима-поклоницима пробуђеним на безинтересно заједничко дело-литургију. Прошавши поред полуострва Превлака и острва Мамула, кроз сањиве пределе Боке, те песмом-зване невесте Јадрана, заоденуте у благи светлосни вео јутарњег сунца, бродић брзо пристиже до стеновитог острвцета у чијем се срцу налази средњевековни манастир. По уласку кроз капију усечену у високе манастирске зидине, поклонике поздравља искушеник Горан, као и граци љубопитљивих галебова. Лозице прорасле по каменитим зидовима, црвенкасто цвеће у саксијама поређано унаоколо одају рајски утисак о месту. Искушеник Горан показује манастирске кутке, цркву, трпезарију, коначић; упућује сваког да се попне на кулу. Одатле срце разоружава поглед у хоризонт, зашумљени пригрљај небеске белине и морске плавети; мало ближе светлуцају одблесци таласића здружени у невин осмех, поглед. Од свега тога тиха радост, мир и благост усељавају се у биће; и људи се пригрљују да се уклопе у призор и оквир идиличне слике. Тај естетски занос прекидају милозвуци звона која се сударају попут бисера на огрлици од ђердана. Литургију служи добри свештеник Благота Васиљевић, пажљиво, концентрисано наглашавајући речи молитава. Благо и непретенциозно се обраћа беседом; сугерише да се „од слављења историјских личности као што су владари, војсковође, научници разликује слављење светитеља. Светитеље прослављају и Бог и људи; то је пуноћа славља. Пресвету Богородицу нарочито прослављају и Бог и људи. Она слуша наше молитве јер има широко мајчинско срце, широко као небо. Она нас је окупила овде“. Након литургије окупљамо се око стола, у хладовини винове лозе. Искушеник Горан указује свесрдно гостољубље уз послужење организовано од стране манастира Тврдош. Свештеник Благота упознаје нас са неким историјским појединостима у вези острвског манастира. Одлазећи из светиње благодарни, делимо заједнички утисак колико је духовни излет стимулативан био и како га опет и опет треба поновити, ако Бог да и пресветој Богородици буде мило.
Зоран Матић и Миланка Тешовић
