Трибина „Шта је мени Херцеговина и гдје?“ – Сајам књиге у Истри

8. децембра 2017. у оквиру 23. по реду угледног Сајма књига у Истри, Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије учествовао је на последњој по реду трибини у оквиру програма Херцеговина чита, под насловом „Шта је мени Херцеговина и гдје?“. Саговорници владике Григорија били су лексикограф Влахо Богишић и глумац Горан Богдан, док је разговор модерирао новинар и писац Емир Имамовић. Сва тројица говорника на самом почетку сагласили су се по питању извјесне неодредивости и тајновитости Херцеговине и њених граница. Влахо Богишић назвао ју је „дубинском, рељефно-невидљивом, понорницом“, док је владика Григорије, одређујући Херцеговину као земљу слободе, у којој, андрићевски речено, људе буди свјетлост, ипак признао да јој границе не би знао одредити. Горан Богдан Херцеговину је назвао „најнепознатијим дијелом Европе“. Мистичност њених граница додатно је наглашена Богишићевим за многе неочекиваним и неуобичајеним одређењем Херцег-Новог као главног града и централне тачке Херцеговине. Граница Херцеговине, по његовом увјерењу, често се жељела представити као прелаз из млетачког света и културе на неки нижи ступањ, али се култура ове регије показала и те како урбаном и достојном поређења са оним на први поглед знаменитијим.

Иако је љубав према Херцеговини и фасцинираност њоме недвосмислено исијавале из сваке ријечи све тројице панелиста, они се нимало нису либили да се, управо подстакнути том љубављу и бригом, у врло критичком тону осврну на Херцеговину и њене становнике. У центру њихових интересовања били су пре свега међуљудски, тј. сусједски односи и проблеми, тј. чињеница да, по Богдановим речима, у њој „још од XIII вијека никада није било мира“. Владика Григорије истакао је да је ова природно гледано предивна регија, управо због људског фактора често била не само рајска долина, већ и долина плача. Необично је важно, сматра владика, да Херцеговци разумију да су различитости добре, али поделе лоше, те да науче да другачије од себе не доживљавају као опасност и страно тело, већ као конститутивни елемент свог сопственог бића. Штавише, познавање различитости, по његовом увјерењу, неопходно је и ради самоспознаје, јер онај ко познаје само себе, заправо не познаје ни самог себе. Ова суштинска важност другога, видљива је, закључује владика, и у нашим сукобима, чије неријетко страшне размере заправо управо показују да нам је до тог другог стало, те да макар подсвјесно осјећамо да су они дио нас. Горан Богдан критички се осврнуо на спремност Херцеговаца да покажу необичну срдачност према онима који долазе из далека, док истовремено имају проблем да остваре нормалан однос са најближим комшијом, припадником друге вјере или народа, запостављајући тако једну од круцијалних Христових заповјести о љубави према ближњем. У сличном духу и Влахо Богишић говорио је да све оно што човек јесте (па и Херцеговац) он не добија рођењем, већ то временом стиче и постаје, пре свега тако што следи изборе које сам свјесно доноси. Саговорници су се сложили и око тога да Херцеговина и Херцеговци умеју наоко изгледати грубо, док се испод површине заправо крије и те како много суптилности и изобиље других квалитета. У том контексту Горан Богдан објаснио је и мотивацију за организацију културне манифестације West Herzegowina Fest у Широком бријегу. Ова манифестација, у сарадњи са којом је и организован програм Херцеговина чита, требало би да послужи као уточиште људима са (првенствено умјетничким) интересовањима и даровима, за које у на први поглед грубој и традиционалној Херцеговини као да нема мјеста.

Све изречене критичке опаске имале су за циљ управо то да помогну да обиље квалитета, неоспорно присутних у Херцеговини и Херцеговцима, што лакше изађу на видјело и донесу бројне плодове. У том смислу, чини се сасвим адекватно одређење Херцеговине које је, у себи својственом поетском маниру, закључујући своје излагање изнео Влахо Богишић назвавши је опоменом и „груменом свјетлости који се не може друкчије назвати“.

Стиче се утисак да је, на задовољство многобројне присутне публике, управо оваква Херцеговина у пуном сјају засијала вечерас на пулском сајму у лику и ријечима тројице говорника, али и модератора, који се истакао заиста виспреним питањима. А када је тако, онда нема мјеста питању које се ових дана могло чути међу понеким збуњеним посјетиоцима: „какве везе има Херцеговина са сајмом у Истри?“ Јер, једна таква Херцеговина и Херцеговци дефинитивно имају шта да понуде не само Истри, већ и цијеломе свијету.

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn