Епископ Григорије – Поводом отварања изложбе Владимира Величковића

Посматрајући цртеже и слике који су вечерас пред нама нисам могао а да се не запитам шта је то у срцу умјетника који се увијек и поново враћа том необјашњивом чуду Божијег стварања? Шта је у души човјека који препознаје назначење све творевине за нешто нама недокучиво, нешто много веће од оног што успијевамо да видимо?

Умјетник види и оно што можда ни он сам не разумије. Немогуће је гледати љепоту, немогуће је гледати човјека у вјечитом покрету напријед, ка циљу, а не видјети Творца који је узрок и циљ свих наших трагања.

Понеки кажу да је сликарство Владимира Величковића пуно таме. Да ли је? И ако јесте – како то да схватимо? Како другачије него да се наш живот одвија у палом свијету, у свијету таме из којег умјетник, на једини начин који му је познат, тражи избављење. Човјек у скоку, човјек који побјеђује себе и све оно чиме је ограничен – тражи свјетлост Божанску, свјетлост коју слути, којој хита у сусрет иако је не види, али је сигуран у њено постојање.

Непотребно је говорити о човјеку чији је умјетнички пут свима познат, који чува понос српског имена у „великом“ свијету, који већ годинама изводи генерације младих умјетника, а прије ће бити да их уводи у тајну умјетности, у тајну Истине, јер шта је умјетност ако не Истина? Шта је умјетник ако се не дотакне предвјечне Истине, свјесно или несвјесно?

Цијели умјетнички опус Владимира Величковића могао би да се опише укратко: фасцинација Божијом творевином и патња због таме којом је окружена, патња због трулежности овога свијета, слутња и вапај за избављењем. Превазилажење коначног у скоку ка бесконачном. Кажу – изванредан цртач, али цртеж ватрен и огољен само на достојан начин прати савршени покрет, оно што душа прати брже и боље него што око види, јер чему умјетност ако биљежи само оно што свако може да види?

Умјетник је најсличнији Богу – он у свом стваралаштву слободом види и казује оно што се голим оком не дâ видјети. Задивљујућа љепота људског тијела у покрету. А шта је тијело у покрету? Оно је надахнуто Духом и покренуто душом – подвиг усмјерен ка своме Творцу.

Нема потребе да умјетник говори о свом дјелу, јер наша срца могу нам рећи много више од онога што би он сам умио да каже. Чини нам се да је Величковићево дјело скок из таме палога свијета ка Предвјечној Свјетлости – Богу – Слову.

Можда се стваралац ових дјела чуди нашим ријечима, али наше је право да у истинском умјетничком дјелу препознамо Истину Божију и силну тежњу читавог човјечанства да се из таме гријеха пробије ка Свјетлости живота. Наша је слобода да у овим сликама видимо не само виртуоза, маестралног цртача и искусног мајстора, већ душу која својим радом настоји да загрли Бога и да га открије не само себи него и цијелом свијету.

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn