* Објављено у саборнику епархије ЗХиП „Видослов“, бр.40, Божић 2007.

Херцеговина је за мене најприје предање, a предање је за мене ријеч која има једно дубље значење. Све ми се чини да би испред ове ријечи, кадa је Херцеговина у питању, могли да кажемо ријеч: свето предање, зато што је то свето предање надвладало оно обично људско предање.

Зато највише признање припада онима који су пролазили кроз Херцеговину и носили најјаче предање овога свијета – свето хришћанско предање. То су, прије свих, апостол Павле и његов вјерни ученик апостол Тит. Несумњиво је да су они пролазили кроз Херцеговину путујући до Јерусалима, Атине, Солуна, Македоније преко Далмације до Рима; а од словенских просвјетитеља, најупечатљивији носиоци предања су били Кирило и Методије. Многима је непознато да су баш овим путевима, баш кроз овај град, баш кроз Требиње носили мошти Св. Климента Римског. Овдје у граду има неколико цркава и црквица посвећених св. Клименту Римском, а постоје и породице које славе Св. Климента Римског. И онда, на све то, ученици светих словенских просвјетитеља Кирила и Методија никако нису заобилазили овај крај. Поред тога, своје војводство, Херцеговину, Стефан Немања не повјерава ником другом него свом најмилијем сину Растку Немањићу, доцније Св.Сави. А Сава када установљује православну Цркву као самосталну и помјесну Цркву, међу првим епископима поставља на трону Архијереја у Херцеговини. А иза Саве ређају се снажни ликови српске историје и српске цркве: Данило Хумски, књигољубац и можда најученији архиепископ наше цркве, Сава II Хумски, а онда неизбрисив печат оставља један Херцеговац, рођен тридесетак километара одавде у Мркоњићима, Св. Василије Тврдошки, Поповски, Завалски, Требињски и Острошки Чудотворац.

Кад све то узмете у обзир, и кад узмете ово најважније што се збило у Херцеговини у двадесетом вијеку, неописиво и неизрециво страдање и мучеништво због вјере православне, добијате једну слику свјетлости предања кроз историју Херцеговине. Јер никаквим поводом и никаквим разлогом људи нису изазвали мучитеље, и ишли су баш као у Светом Писму „као јагањци на заклање“. И кад су мислили да је ту завршено, да је ту крај једне тако чудесне области, ево ми учествујемо у побједи тих мученика, у побједи тих носилаца и преносилаца светог предања. И сада, да кренемо уназад, од оног првог епископа кога је поставио Св. Сава, па ево до наше недостојности, било је седамдесет епископа у континуитету у разним приликама, али чешће неприликама. Требало је непрестано бити православан, на простору који је занимљив свима и свакоме.

Неко је лијепо ову земљу назвао Херцеговина изнад мора, јер Херцеговина и цијела моја епархија је као човјек који сједи на једном мјесту, које личи на простор у крилу Божијем. Ноге су му у мору, а он сједи гдје је винова лозица и смоква, а над главом му је снијег.“ И на опште чуђење сваког ко иоле познаје историју Херцеговине, свуда по њој звоне православна звона. Географски описујући какав је тај простор од Стона и приморја па до равних гора – од Зеленгоре, Волујака, Лебршника, Вележа, Прења, Хргуда до Орјена, имате невјероватну љепоту планина, а онда имате поља: Невесињско, Гатачко, Дабарско, Љубињско, Требињско, Попово, потом језера на Зеленгори, Орловачко језеро и седам језера око њега, па Невесињско, Билећко језеро. Не зна се које од коjeг љепше и не зна се које би човјек могао описати људским језиком. Oнда имате ријеке које теку кроз тај простор: Заломка у Невесињу, Неретву, Буну, Брегаву, Требишњицу и – што је чудо у данашњем вијеку – од извора па до ушћа на сваком мјесту можете пити воде. Данас морате да тражите у разним енциклопедијама да бисте тако нешто нашли. A о њиховим љепотама и животу у њима, стварно није могуће говорити, јер човјек не може то осјећање да искаже па бива недоречен.

И сама клима ове земље је чудесна – медитеранска, која се преклапа са континенталном, а опет са планинском, као и та могућност, да одавде из Требиња за тили час будете испод Орјена, а опет за трен можеш да будеш на обали мора. Све то говори о томе да је човјек некако сретан, некако привилегован тиме што живи на овом мјесту, и зато сам употријебио израз који највише оцртава ту привилегију, чувши га од неког свештеника, а он је опет чуо од старијих људи: „Живјети овдје значи живјети у крилу Божијем“. Aли, да би човјек живио у крилу Божијем и да би имао ту привилегију, он мора да се стално преображава, он мора да погоди тај јеванђелски пут да би остао на свом мјесту, мора непрестано да учествује у свему ономе што је Христос и што је хришћанско. А Христос је оваплоћење, Христос је крст, Христос је Богојављење, Христос је освећење времена и простора, Христос је личност и лице у коме се свако лице огледа и ту, или се види или не види, или опстаје или пропада. И мени се чини да, као ријетко гдје данас у Европи, овдје немате проблем са идентитетом. И зато овај простор, који је пут апостола Павла, сматрам темељним дијелом Европе, колијевком Европе.

У данашњој Европи и свијету је велика привилегија имати недвосмислен и јасан идентитет. У Херцеговини људи, захваљујући том силном предању, немају проблем да одговоре ко су, шта су, шта хоће да буду. Мени се чини да је то велика предност у односу на сваког онога ко има проблем са идентитетом. Они који су се одрицали тог предања, они који су били уроњени у то предање, а сада више нису – они ће како каже пјесник“увијек бити кивни на нас, зато што их познајемо“. Зато се историја Херцеговине непрестано компликује.

Из тог разлога она стално има нове пријатеље, али и нове непријатеље. Издржати ту одговорност и ту привилегију уопште није једноставно, за то је потребан подвиг и васкрсење. Слава овог града је у томе што он то издржава, и зато је она веома важна јер подразумијева управо то што је Херцеговина. Она подразумијева улазак на Тавор гору, она подразумијева одговор на Христово: „Хајдете са мном!“. Она подразумијева различите карактере, као што је био Јаковљев, тврдоглав и вјеран, карактер Јованов препун љубави, жртве, као што је био карактер Петров, плаховит баш као што су и Херцеговци, нарочито у приликама када им догори до ноката, а исто тако спреман на покајање и кајање и поновно прилажење Христу. А највише од свега подразумијева спремност да се прими свјетлост Таворска. Tо је оно што Херцеговце чини и тако карактеристичним у неком визуелном смислу. Они изгледају лијепо, тајанствено, они имају несумњиви интелект, какав је имао Руђер Бошковић који је из Мркоњића одакле је и Св. Василије, какав је имао Никола Тесла и да не помињем многе друге.

Aли, ево, у контексту Преображења помињем Николу Теслу, који је погодио шта је суштина материје. Он је говорио да је материја саткана тако да је њена суштина свјетлост, али још више од тога да је суштина свјетлости милост, да је то благодат Божија. Tо је, у ствари, један савршен одговор једног човјека који није теолог на питање шта се то догодило на гори Тавору. На Тавору се догодило то да нам је Бог показао шта је суштина материје и како да се материја извуче из пропасти, трулежи и смрти. Зато ће у Херцеговини људи увијек наглашавати оно што карактерише овај град, то да је град свјетлости, то да је град у коме имате 275 сунчаних дана у години. Зато ће вам сваки Херцеговац бити тужан када нема пуно свјетлости, кад није сунце све обасјало. Зато ће бити незамисливо за једног Херцеговца да живи у Норвешкој, Шведској и да у исто вријеме буде сретан. Зато ће бити увијек снажна носталгија према Херцеговини, коју сам сретао код људи који живе у другим мјестима, а причају о Херцеговини.

Као на примјер Душко Бајeвић, са којим сам разговарао у Атини, па он кад помене Херцеговину одједном му се очи напуне сузама. Или Дејан Бодирога који се није ни родио овдје – питао сам га гдје му више срце лупа, тамо гдје се родио у Клеку или овдје у Херцеговини? Рекао ми је: Овдје. Када је први пут, након двадесет година младалачког живота, био у Требињу и на Загори било је тако да није могао од узбуђења да проговори. То су неке ствари које једноставно нису описиве људским језиком. А да не говорим о другим Херцеговцима које сам сретао у Америци, који су тамо трећа, четврта, пета генерација и који једноставно не могу да престану да буду Херцеговци, иако би неки то хтјели. Или, рецимо, Кустурица – како он има то осјећање, како носи тај идентитет, иако нема времена да се ту чешће нађе. Да не говорим о другим људима који су стварно окарактерисали ово вријеме у коме ми живимо – Рајко Ного и Момо Капор који су у једном тешком времену остали Херцеговци. И опет да се вратимо ономе који је успио да буде свуда и на сваком мјесту домаћи, а да не престане да буде Херцеговац – Јовану Дучићу који у себи носи све то о чему смо причали: отмјеност, љепоту, поезију, вапај за Христом и за Богом, и ту префињеност и способност да опстане у сваком времену, и да са разним владама направи компромис који није штетан по идентитет, и да дā свој допринос том идентитету.

Оно што мене радује данас јесте да кад год одем у Требињску гимназију или кад год сретнем неко дијете, младића, дјевојку овдје у Требињу на улици, или у Билећи, Гацку, Невесињу, Љубињу, Берковићима, Мостару, Београду – видим да свако од њих носи то предање. Кад их гледаш, увијек можеш да очекујеш да из њега проговори и Дучић, и Тесла, и Св. Сава, и Св. Василије, и седамдесет епископа, и апостол Павле, и Кирило, и Методије, и све то одједном може да проговори из једног младог човјека, јер он носи у себи то предање. А исто тако можеш да одеш на врх Лебршника и да те нека баба или ђед запрепасте својом културом, отмјеношћу и образовањем.

Ја једноставно немам ријечи са којима бих могао да опишем шта је то Херцеговина. Херцеговина је једно чудо, једна светиња, једна привилегија, једна љепота и доброта, а у исто вријеме она носи ону трагику коју носи у себи све што је створено – тај бол, страх од смрти, то неповјерење. И зато је наиван свако ко ће очекивати од једног Херцеговца да се он одмах отвори, да он одмах прихвати, да он одмах буде тек тако наиван на сваку причу. Херцеговац ће га гледати, посматрати, можда ће му и одобрити по коју ријеч, али никад неће бити тако наиван да повјерује у сваку шарену лажу. Ја мислим да је то једна од тајни опстанка. И још више, Херцеговац ће се гдје год оде у свијет, врло брзо прилагодити том свијету и врло брзо ће остварити успјех.

Мени је јасно зашто је то тако – зато што Херцеговац нема проблема да остварује свој идентитет. Њему је идентитет јасан, а да би се човјек афирмисао у овом свијету он не смије да користи огромну енергију на стварање идентитета. Зато све ствари које нису идентитет, био то остварен успјех у медицини, науци, техници, у литератури, било чему – то је надоградња. Зато он тако брзо успије, јер има добар темељ. Темељ је оно што је најважније, а Црква је ту да чува тај темељ. Наравно да је било тешко зато што је у тај темељ стално требало доливати нову крв и стално дограђивати нове кости. Али та нова крв и те нове кости су тај темељ увијек чиниле много, много квалитетнијим него што је био прије. Зато је могуће на том темељу увијек изградити и изграђивати славу и част и достoјанство и моћ и способност за живот.

Дакле, Херцеговина је Израиљска долина или Таворска гора или библијска земља. Можда би било најбоље да за крај кажемо да је Херцеговина једна библијска земља, а да је Херцеговац библијски човјек, да кажемо да је овај град у крилу Божијем и да је град који има такву историју и такав темељ, на којима се може саградити град који стоји на чврстом камену и коме никакве стихије овог свијета не могу наудити. Зато је важно да се налазимо у овом граду, у овом храму посвећеном светом Преображењу Господњем, васкрсењу, Христу. Kао што је рекао један млади Рус: „Видио сам овдје људе који воле Христа.“ Нема боље похвале за један народ.

Наравно да ми нисмо слијепи па да не видимо своје падове и своје гријехе, своје слабости, одустајања и немоћи, али оно што је важно јесте да постоји тај темељ сазидан на камену вјере Христове који не могу врата пакла оборити. У томе је одговор на питање како битишемо и како то наше биће има вољу да непрестано остаје и бива такво. Такав карактер сам видио код јеврејског човјека, код Грка, такав карактер има и словенски човјек. Али Херцеговци имају све то испреплетено и словенско и грчко и јеврејско, једном ријечју библијско предање, библијско осјећање и карактер, а то потврђују ове костурнице, ова стратишта, то потврђују ове цркве. На седамдесет хиљада људи у Херцеговини имате двјесто цркава. Свако село има своју цркву. Aли у ком времену и у каквим временима је то бивало? И то је стожер за који су се људи држали и помоћу ког су опстајали да их не однесе било каква бура и искушење овога свијета и живота у свијету.

По томе како народ овдје слави Божић, Васкрсење, Преображење, Богојављење види се колико је тај народ свјестан тог значаја Цркве. Може да буде владика или поп један од ових или један од оних, и не најбољи од нас или њих, али они знају да смо ми сви заједно Црква и зато и на Божић и на Богојављење, и на Васкрс и на Преображење, можемо да кажемо да цијели град слави. Tо опет за нас данас, за двадесет први вијек, није уобичајна стварност. Tог дана и тих дана престају све размирице, и ми макар на тај дан, за разлику од других, постајемо браћа и сестре, једна породица. И сви тако дишу. То можете да видите кад год дођете на Преображење и на било који други празник. Oдједном све постане једна душа. Као да се пшеница са ових поља прикупи, самеље и постане један хљеб који се приноси Христу Богу. Дакле једним срцем, једном душом, једним устима пјевамо Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, и то је вјера којом дишемо, којом се крећемо, којом постојимо на овом дивном Божијем рајском мјесту.

* Бесједа на Светосавској академији у Требињу 2006. године

У српском народу већ је општеприхваћено увјерење да је Србија кућа насред друма, и то увјерење уопште није без основа. На Западу је Рим а на Истоку Цариград, с тим што је данас тај Цариград постала Москва. Кад овлаш погледамо историју Балкана, лако ћемо уочити да се Срби и српске земље већ 10 вијекова стално, попут каквог клатна, колебају између ове двије тачке. Њихова унутрашња својства вуку их на Исток, а вањске околности гурају их на Запад. Тако расцјепљене добио је у насљеђе и Свети Сава прије више од осам вијекова. Он је био први Србин који је схватио и унутрашње тежње свога народа и спољашње околности у којима му је дато да живи. А ми бисмо се усудили да кажемо да је овај простор и поред свега, односно управо због свега овога, привилегован. Он је истовремено и Исток и Запад, и исток Западу и запад Истоку. И опет истовремено изнад Истока и Запада. Можда би било најпрецизније ако би се казало да их садржи у себи, а права тенденција би била да их и надилази, тј. да се има та жеља да се надиђе поларизација између истока и запада.

Свети Сава је и први (а бојати се да није и посљедњи) Србин који је нашао формулу како да његов народ живи у љубави са Истоком и у миру са Западом. Али пут до откривања те формуле није био ни лак ни једноставан. Кад је Свети Сава одрастао и сазрео да се позабави духовном, културном и политичком судбином Срба, Срби су били у расулу које умногоме подсјећа на ово данашње. Са пуно разлога и основа Византија је Србе сматрала варварима, непоузданим савезницима и вјероломним пријатељима. Врло често Срби се и јесу тако понашали према Византији и наведена квалификација, иако преоштра, није сасвим неоправдана. Али, шта је са Западом? У то вријеме западни народи, у поређењу са Византијом, нису били ништа мање варвари од Срба, па то нимало није сметало Виљему Тирском да за Србе каже да су: «Народ необразован, без сваке дисциплине, становник гора и шума, непознат са земљорадњом».

Осуђени и од Истока и од Запада, пометени династичким борбама, несигурни у срцу а збуњени у вјери, стално изложени притисцима, Срби се окрећу у мјесту са живим утиском да се крећу напријед. Срби се крећу, али њихова историја и историјски развој стоје у мјесту све до појаве Светог Саве.

Свети Сава без сумње организује и вањски облик живота, али он читав један народ уводи и у тајну Божанске стварности. Због тога он није само реформатор, социолог или организатор, он има визију која је христолошка и која самим тиме није ни социјализам ни материјализам него Богочовјечански реализам.

За њега Црква јесте НАРОД БОЖИЈИ – ТИЈЕЛО ХРИСТОВО.

Она није збир чланова него један, јединствени, живи организам. Он не прича о Царству Божијем тамо, него говори о њему као присутном овдје и сада. Препоручујући људима ред и поредак у срцу, он ствара да они могу ући у заједницу у којој царује ред и поредак. Заједница која прелази и непрелазну границу: границу смрти. Нема дакле више никаквих подјела на ја, ти, ви, чак нема подјела на живе и мртве јер смо сви удови једнога тијела, ТИЈЕЛА ХРИСТОВОГ.

Идући са истока, он у Солуну у западном манастиру преводи и пише Крмчију, пише Номоканон и ствара оквир и за унутрашњи и за вањски живот Срба. Водећи их тако из расула ка тајни, дарује им закон у помоћ знајући да се закон увијек налази у средини измећу пакла и милости – овдје бисмо могли рећи између расула и поретка, безнађа и наде.

Подсјетимо се још једне парадоксалне ситуације, готово немогуће околности у којој Свети Сава цивилизује Србе и уводи их у ред цивилизованих народа ненаметљивом љубављу, а гвозденом вољом истрајава на духовном преображају свога народа, дарујући им вањски поредак и унутрашњи мир. Парадокс је у томе што се све ово догађа у доба најдубљег сукоба Истока и Запада, тако да би се с правом могло рећи да је он у мраку неспоразума био назрео онај узани пут који Исток и Запад и данас траже.

Не треба да помишљамо да Свети Сава и његово дјело и тада, као и сада, многима нису изгледали као саблазан и лудост, али ми знамо да је он био онај који је слушао и творио ријечи Апостола Павла који говори: «Заклињем те пред Богом и Христом Исусом који ће судити живе и мртве, заклињем те Његовом појавом и Царством Његовим: проповиједај Ријеч, упоран буди, било то згодно или незгодно вријеме, пријети, заповиједај, са свом стрпљивошћу и поуком«, и још оне ријечи Апостола: «Јер доћи ће вријеме када људи неће подносити здраве науке, него ће слушати оне који их чешу по ушима; од Истине ће ухо одвраћати и бајкама се приклањати. Ти напротив буди трезвен у свему, знај подносити патњу, изврши своје дјело проповједника Јеванђеља, испуни своје послање (2 Тм, 4.1-5)»

Срби су сумњичав народ. Срби су дубок народ. Управо зато што сумњају. Зато и нема тог вође у њиховој историји у којег нису посумњали.

Постоји само један изузетак – то је онај који их је увео у Тајну Живота у најдубљем смислу те ријечи.

Ових дана организује се анкета којом се од Срба тражи да се изјасне ко је најзначајнији Србин. Срби се колебају између научника, политичара, умјетника, само се око једног имена сви слажу – Свети Сава је увијек најзачајнији, јер је он темељ свега, и науке, и културе, и политике, и вјере.

Свети Сава је чудесна тајна и ничим осим Божанским печатом не може се објаснити његова моћ која обасјава кроз вијекове.

Он је заиста и чудесна синтеза у којој Исток нема предрасуда према Западу, али ни Запад према Истоку. Он је у Христу, заиста изнад Истока и Запада и Исток западу и Запад истоку.

Рекли бисмо, не без основа, да по његовом примјеру у сваком човјеку у коме заживи Христос, Јединородни Син Божији, не постоје више једностране димензије, иако је по ријечи Светог Јована Дамаскина: «Све од супротности изаткано, али ништа у супротности не постоји», тј. све је испреплетено, али не постоји, не битише као сплет супротности, него постоји као једно живо биће које сваку супротност смијешта и уграђује као позитивне елементе од Бога дароване. Све то што је позитивно, све што је од Бога даровано, треба да уђе у синтезу која се зове ТИЈЕЛО ХРИСТОВО. Свети Сава је знао за многе културошке разлике, за географске подјеле, за унутрашњу сложеност сваког бића. Али је знао изнад свега да је Христос иако сложен и од Божанске и човечанске природе – ЈЕДАН.

ЈЕДАН СВЕТ, ЈЕДАН ГОСПОД У СЛАВУ БОГА ОЦА.

Данас као и увијек важно је да се чувамо заборавности, јер људи су постали неосјетљиви једни за друге, непажљиви једни према другима. Заборавили смо колика је дубина људског срца, колика ширина људске душе. Једностраност нас је сузила, смањила, изоловала и изобличила. Постајемо све мање храбри и све више зли. А страх животу каља образ, и ми често немамо ни ону најелементарнију људску храброст. Једностраност нас води у изолацију и искомлексираност. Бојимо се других и хтјели бисмо неког да уплашимо, а врло често тако чинећи испадамо јадни и смијешни. Свети Сава са својом Христоликом слободом, небопарном ријечју, дерзновением, знањем и мудрошћу уз помоћ Христа у много горим околностима из ничега је знао створити народ и државу, а ми данас опатуљени и осиромашени, иако даровани Боголиком слободом, нисмо у стању сачувати а камо ли сотворити.

Нећемо ни моћи ако Светог Саву будемо гледали изван Христа, и ако будемо бјежали од крста тј. трпељиве љубави која нас увијек упућује једне другима и никад не одваја једне од других. Ставља нас у онај став, раширених руку које желе да загрле овај свијет, којег се не боје, него га воле, увијек, па и у часу кад их тај исти свијет разапиње.

БОГ ЈЕ ЉУБАВ!

То је тајна од вијекова сакривена коју нам је предао Свети Сава.

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Високопреосвештени оче Амфилохије, имам потребу да Вам захвалим на овом свештеном чину којему началствовасте као изасланик нашег Свјатјејшег Патријарха господина Павла, Светог Архијерејског Сабора и Синода. Стога преко Вас и њима изражавам своју благодарност и Вама, оче и пријатељу и Владико Јоаникије, и вама, данашњи саслужитељи моји – свештеници и ђакони, и вама, благовјерни и христољубиви народе Херцеговине, Светосавске и Световасилијевске. Изражавам захвалност на повјерењу указаном мени недостојном да уђем и станем на мјесто на коме је стајао Свети Василије – слава му и милост! – Свети Сава Други Хумски и Пећски, Архиепископ Српски, Свети Данило Хумски, мудри књигољубац али и велики борац и витез кад је то требало, Свети Новојављени Свештеномученик Петар Зимоњић и многи други.

Није лако стајати на мјесту гдје су они стајали и у трону који је постављен усред земље коју је Свети Симеон Мироточиви повјерио никоме другоме него свом најмилијем сину Растку, да управља њоме и да војводствује у њој – у земљи Херцега Стјепана, земљи Влатка Вуковића и Богдана Зимоњића, у земљи Корићских, Поповопољских, Чавашких, Ржанодолских, Пребиловачких мученика, у земљи која је изњедрила таквога српског човјека и сељака као што је Свети Вукашин из Клепаца, у земљи која је родила такве витезове, свештенике, пјеснике: Јована Дучића, Алексу Шантића и многе друге небројене мудраце народне и мученике способне да буду и остану на страшноме мјесту.

Сами просудите, љубазни, на каквом мјесту стојим. Али, ево, стојим и не клецам јер благодаћу Божијом знам да се не оправдава човјек дјелима закона него вјером у Исуса Христа, и ево још једном пред вама исповиједам да вјерујем у једнога Бога Оца Сведржитеља и у Сина Божијег Господа Исуса Христа и у Духа Светога Животворнога, који од Оца исходи. Вас, браћо и сестре, гледам као народ Божији, свет народ, који се у Христа крстио и у Христа се обукао. Ово вам говорим ријечима Светог апостола Павла, које он прими Духом Светим и даде нама и предаде нам да чинимо то исто са овог мјеста и у овој земљи – од апостола просвећеној, од Свете браће Кирила и Методија и ученика њихових крштеној, од Светог Саве у вјери утврђеној и од многих других, чија се имена не могу пребројати.

Застале би моје ријечи и мој муцави говор када бих покушао поменути само имена људи из двијехиљадегодишње крноваскрсне историје Херцеговине, имена из којих теку велике, славне и чисте ријеке суза и крви мученичке. Не би ми много мање тешко било ни кад бих покушао поменути све оне из осмовјековне историје ове древне епархије Захумско-херцеговачке и приморске, стонске и мостарско-требињске. Зато ћу рећи само неколико ријечи о томе како сам назрео и угледао тако дивну и велику прошлост, и како сам угледао на тренутак, колико могох по благодати Божијој, и тако дивну и величанствену будућност нашу, која ће бити вјечна и непролазна.

Мислим, вјерујем и исповиједам да ми је то Бог дао дарујући ми таквог духовног оца и пастира моје душе – владику Атанасија – кроз кога и у коме сам могао да видим тако велику прошлост и славну будућност нашу. Седам година сам имао привилегију да изблиза гледам како војује један истински Првосвештеник и како устаје против ново-старих тиранија испред и усред народа Божијега, народа Истине и Живота. Можда је мој гријех што сам био лијен и нисам записивао на хартију каква су дјела једног правог Пастира, али се надам да сам записивао на таблицама свога срца, колико ми је Бог дао, и то ми је велика нада за моју будућу службу. Неки су се огријешили, јер су имали толико непамети да га руже и клевећу. Он их није проклињао, а ја умало да нисам. Неки су имали храбрости да га руже, а исповиједам вам да ја чак ни данас, као Епископ Захумско-херцеговачки и приморски, немам храбрости да га хвалим.

Свештеници Епархије Захумско-херцеговачке и приморске и ја са вама и усред вас, не заборавимо и захвални будимо ономе који нас је подигао из ничега, који је овај трон у коме ја стојим утврдио, тако да је познат од сјевера до југа и од истока до запада – непријатељима као тврђа и стуб истине и Православља, пријатељима као стуб радости и спасења. Заклињем вас стога да, колико можемо, слушамо и да идемо стопама нашег оца и учитеља.

Вас, народе Божији, молим да не малакшете у невољама које су, како каже Свети апостол Павле, наша слава. Рекао сам на мојој хиротонији да ће Бог судити свијету, желећи да исповиједим да иако имам слабост, иако сам недостојан, не бојим се оних који мисле да су силни и моћни. Не бојим се јер вјерујем у Исуса Христа и слушам ријечи апостола Павла, који говори: Ко ће на нас, ако је Христос са нама. Зато, нека нам у овим страшним временима – како су рекли наши и васељенски учитељи митрополит Амфилохије и владика Атанасије – у времену злом и опаком Бог Живи буде нада и сила. Желим да вас учврстим и да вам кажем: не бојте се, јер ни замислити не можемо колико нам Бог може даровати и више него што ми иштемо у сили која се даје у Цркви, у Христу Исусу Господу нашем. Њему се клањамо, Њему служимо и Њега славимо са Оцем и Духом Светим, и данас и у вијекове вијекова. Амин.

Браћо и сестре, овдје међу нама је на моју велику радост и Емануел Сарис, Јелин који много воли Србе, који је долазио код нашег владике у она страшна времена, када су сви мислили да је све пало и пропало. Својим подвигом, својом жртвеном љубављу, својим искуством, које је добио држећи се Светог Предања и Светих Отаца Мале Азије кроз толика времена, али и својим добровољним подвигом давао нам је наду и подршку. Са њим су и друга браћа и сестре из Грчке, и њих поздрављам клањајући се Христу кога они носе, и молим их да они мој поклон пренесу цијелој Православној Јелади и да кажу да их волимо и поштујемо као старију браћу. Свети Велики Цариградски Патријарх Фотије је нас Србе крстио и зато вас све молим да то никад не заборављамо, јер знамо добро да је обичај у Херцеговини да се кум поштује, а знамо и како се поштује.

Желим да дам једно мало уздарје у име свих нас Високопреосвештеном митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију и чувару Пећкога часнога трона, каквим се у ове последње дане показао дјелима, а не празним ријечима, ходајући, гледајући, примајући на себе страшна страдања напаћеног, али славног српског народа на Косову и Метохији. Када је скоро све пало, остала је Пећска Патријаршија у Пећи и у њој митрополит Амфилохије. И ја му у име свих вас благодарим на томе, иако знам да ни он не тражи славе људске него славе Божије. Поклањам му Панагију која је велика као што је и он велики човјек и богослов и јерарх. А владики Јоаникију поклањам икону на којој је Христос изображен као чокот, а Његови Свети Апостоли као лозе, да и ми наставимо стопама Светих Апостола и Светих Отаца наших, и да се на Истински Чокот накалемимо.

Амин, Боже дај.

Ваше високо преосвештенство митрополите Цетињски, ваше преосвештенство епископе Шумадијски, епископе Аустралијско-новозеландски, епископе Диоклитијски, драги владико Атанасије, господине предсједниче Републике Српске, господине предсједниче владе, господине градоначелниче града који данас слави Преображење Господа нашег Исуса Христа, господо министри, градоначелници других општина, срећна нам слава, добро дошли драги гости.

Посебан поздрав и добродошлицу упућујем драгим гостима, младим људима, представницима свих балканских православних земаља који су дошли у овај град на његову славу Преображење.

У ријечи слава садржана је тајна данашњег чудесног празника. Господ Исус Христос, обучен у нашу природу, у људскост, на Тавору нам је пред својим ученицима Петром и Јаковом и Јованом, конкретним људима, показао и објавио славу Божију. И кроз ове људе, Петра, Јакова и Јована, обрадовао је овај свијет радошћу неизрецивом, јер су они видјели да Он, иако је у тијелу, носи и прима и раздаје свјетлост нестворену, свјетлост вјечнога живота, свјетлост спасења. Радост је толико обузела срца њихова, душе њихове, њихово биће, да су једним устима и једним срцем говорили: „Добро нам је овдје бити. Дај да никад не одемо одавде.“ Христос који је све што је чинио чинио ради нас и ради нашега спасења, овим догађајем повратио нам је стару славу, рајску славу и још више – даровао нам радост будуће славе овим предокусом у догађају Преображења.

Човјек који се хришћанин зове је зато биће радости, биће свјетлости и биће милости, носилац свјетлости, радости и благодати Божије. Он све може бити – и грешан као Петар и тврд и вјеран као Јаков, и препун љубави као Јован и богочежњив као Мојсије и упоран као Илија – он може бити и побјеђивани и побједник и вођен и остављан и слављени и понижавани, али он никад није без радости и без свјетлости и без благодати Божије. У томе је тајна моћи хришћанског човјека. У томе је тајна овог свијетлог и светог празника, да примамо колико можемо – а можемо колико волимо, колико желимо – Свјетлост таворску, Свјетлост нетварну и божанску, која све преображава, и овај свијет и ово што је у њему, и људе, у милост и радост. Зато у овој ноћи, у овом дану, заборавите сваку бригу земаљску, сваку тугу и жалост, само мало одшкринувши врата и уставе свог бића да уђе Свјетлост Христова која просвјећује све.

Онај који напредује у радости, напредује у свему. А онај који напредује у тугама, не напредује ни у чему. Зато вас молим, а особито младе људе – радујте се животу и радујте се једни другима. Како је могуће да неко не воли другог човјека, да не воли свјетлост, радост, овај свијет, биљке и сво растиње његово, све што живи и дише у њему? Како је могуће да се неко тако загледа у своју тугу, у злобу, у увреду која му је нанесена од стране другог човјека и да не види да су све туге људске као једна кап у океану Божијег милосрђа? Како је могуће да неко на увреду узвраћа увредом, на љутњу љутњом, кад се свакодневно молимо Ономе који све опрашта да нам опрости дугове наше као ми дужницима својим? Остајмо бестрасни у ономе што нам се догађа, то јесте у разним непријатностима од других људи, и не дозвољавајмо памћењу да убиљежи у ум нешто од тих жалосних догађања. Јер тако чини Бог, а ако му се нелажно и нелицемјерно молимо молитвом Оченаш, онда смо и ми позвани да чинимо исто. У противном, живот нам се може претворити у адско роптање.

Нарочито се обраћам онима који живе у овом граду – немојте нипошто и никада да овај град учинимо тужним градом, градом љењивих, нерадних, злих становника, него градом оних који у њему живе радујући се. Онај који ружно чини другом, који ружно говори о другом, који оговара другог тиме највише оштећује самог себе. Кад год свјесно или несвјесно повређујемо другог, ми тиме повређујемо себе. Стражите и бдијте над овим градом, јер ако будете спавали стојећи на његовим бедемима, доћи ће вуци грабљиви који ће га опустошити. Ако не будете имали будност и бригу за овај град, доћи ће вријеме када се нећете више моћи назвати његовим становницима, јер сте својом немарношћу и себичношћу сами себе отцијепили од њега. Јер свјетлост и радост коју примамо од Господа, искључују нерад и немар, љеност и злобу.

Ако се неко можда плаши да ће му бити ускраћен земаљски хљеб и да ће га неко осујетити на његовом путу да дјелима својих руку заради тај хљеб, па зато озлобљује себе – нека буде спокојан. Господ је рекао да се не бринемо шта ћемо јести, нити шта ћемо пити, нити у шта ћемо се обући. Али ми разумијемо ту људску бригу управо зато што је она људска

А ако се неко брине не само како ће се наситити, него и како ће се обогатити, нека зна да је без Бога свако богатство мука. И обогаљен је и наказан сваки који се без Бога богати, нарочито ако то чини уништавајући друге и наплаћујући њихову патњу. Већ смо говорили са овог мјеста, то је записано и није заборављено – да ће сваки трговац дрогом и злодејственик остати пуст и да ће му бити пусто богатство његово. Ако погледате њихова лица, већ сада видите да је на њима предизображена пустиња и тама. Ко има очи да види, нека види; ко има уши да чује, нека чује.

Молим вас да чувате овај град и да му се радујете, јер је то град свјетлости који се преображава онако како се преображавамо ми – љубављу и милошћу. Нека свако ко живи у овом граду носи осмијех на лицу, а нека тугује само онај ко га напушта. Не постоји ниједан град на свијету, било велики или мали који има такву прилику данас да се зове град радости, као што то има Требиње. Многи су путеви који воде у њега, а биће их још више, некадашњим друмовима и садашњим магистралама ће бити придодати хелиодром и аеродром, отварајући овај град за све који му у љубави буду долазили, са истока и запада, са сјевера и југа, из блиских и најудаљенијих земаља. Овај град ће се још градити, и његовој љепоти ће бити придодано још здања, још цркава, још фабрика, у њему ће бити засађено још винограда, маслина и других стабљика, дрвећа и биљака које нам је Бог дао да их узгајамо и њима се хранимо.

Посебно упућујем своје ријечи младим људима – иштите као Илија, тражите као Мојсије, молите се као Јаков, волите као Јован, и искрено се кајте као Петар. Све то само из једног великог разлога – да никад не изгубите радост живота, то јесте Живот сâм. Радујте се и веселите се, и будите носиоци радости живота која нам се дарује, исто онако као што се Јакову и Јовану и Петру на данашњи дан даровало виђење Свјетлости на Тавору. Они никако нису могли заслужити овако велики дар, једино су могли љубављу сљедовати за Христом, послушати Га, повјеровати Му и поћи за њим на Гору гдје их је дочекала Свјетлост. У вашем раду, у вашем подвигу, на вашим лицима, нека блиста свјетлост Преображеног Господа Исуса Христа и у свему што будете радили, преуспјећете.

Господу, дивном у слави светог свог Преображења, нека је слава са беспочетним Оцем и животворним Духом сада и у вијекове. брига и што смо и ми људи. Зато вам говоримо – неће овај град и ови људи бити гладни. Кад се већ бринемо како ћемо се наситити плодова земље, колико ли тек треба да се бринемо за храну милости и свјетлости Господње. Јер није човјек само оно што стаје у два метра земље, него оно што се не да смјестити у цијелу васељену.

* Преузето из књиге еп.Григорија „Долази час и већ је настао“; Манастри Тврдош, Херцеговачка Грачаница, Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004.

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Драга браћо и сестре, драга дјецо,

Који с благословом сије, с благословом ће и жњети, каже Свети апостол у посланицама које смо данас читали. Чули сте и Свето Јеванђеље да говори о томе како апостоли цијелу ноћ ловише рибу и не уловише ништа, а кад дође Господ и благословивши их рече: Баците мрежу са десне стране лађе,

У Светом Писму стоји ово што рекосмо и то је ријеч самога Господа. То је Свето Писмо и оно Свето Предање које су нам преносили Свети Оци Богоносци кроз вијекове и ми од њих примисмо и даље понесосмо. Тако проповиједано оно нам говори да ништа не чинимо без благослова, да ништа не чинимо без Бога и да на све што чинимо призовемо Бога и благослов Божији. Свако дјело земаљско, сваки рад, сваки труд и све да благословимо именом Исуса Христа. Како каже велики Свети Пророк и псалмопјевац Давид – са Именом Божијим да лијежемо и устајемо, да одлазимо на рад и враћамо се у дом на легало своје. Звијери, птице земаљске, рибе морске и свака твар тако би требало да буде благословена.

Данас живимо у свијету који заборавља да је све што је створено створио Бог и да човјек створен у том свијету јесте Божије створење, икона Божија, која треба да управља тим свијетом, да га чува, храни и да га принесе Богу Господу. Постоје у свијету разни покрети који се боре за очување људске околине, тзв. еколози се труде и говоре о којечему, али чак и они заборављају да призову у помоћ Онога који је све створио. А управо заборавивши на Бога, људи су почели најприје да заборављају на природу око себе, а потом и највише једни на друге.

Зато је, браћо и сестре, много важно да од самог почетка нашег живота будемо благословени Именом Господњим, као што бивамо благословени крштењем у име Оца и Сина и Светога Духа и запечаћени Духом Светим у виду светог мира. Направљено од стотина миомирисних трава, свето миро бива оно по чему ће нас Бог познати – по мирисима, а не по ономе што је трулеж и пропаст. Нека би дао Бог да сви ми који смо крштењем примили печат Духа Светога и запечатили се светим миром не изгубимо ту благодат, тај благослов и мирис непропадљивости по коме ће Бог познати јесмо ли Његови или нисмо. А мирис благодати се губи онда када се јави труљење и настане трулеж, када живи човјек пристане на то да буде мртвац, да буде оно што одлази у земљу и више се из ње не враћа.

Зато је важно и преважно, браћо и сестре, да идете у Цркву. Црква је божанска установа, она је онај брод, она лађа спасења којом руководи Христос. Не руководим владика, нити свештеник, не људи, него управо Бог. И није толико страшно кад бивамо слаби крмароши и морнари, кад смо слаби путници на том броду, колико је страшно бити ван брода, бити запљуснут таласима морским и препуштен неманима крвожедним на голој пучини свијета. Најважније је укрцати се на тај брод, а онда не бити такав да будеш избачен напоље. Човјек мора бити одговоран, као што на броду морнари морају бити одговорни пред капетаном, пред официрима, пред надређенима. И све се зна ко шта ради, ако се хоће да брод стигне до свог одредишта. Битно је само да не будемо избачени напоље. А бићемо избачени напоље ако будемо млаки: Хоћу да будеш или студен, или врућ, говори Господ, јер ако си млак, избљуваћу те напоље.

Данас живимо у свијету и међу људима који су најчешће млаки и који немају снаге да се подигну и устану, који немају воље да крену изнова и преобразе се. А то треба сваки дан поново, сваки дан и сваки час изнова треба човјек да се прене и подигне, да буде живи човјек Божији, а не глина која се креће. Не да буде роб нечега и некоме, не никоговић и ништарија, него да буде човјек који иде у наручје Божије. Да иде као дијете које је тек проходало – које корача иако ни не зна да хода, које иде иако и не зна шта је ходање. Кад види мајку испред себе како му пружа руке, оно креће према њој, трчи, па иако падне, устаће и опет ће кренути, све до оног часа док сасвим не прохода. Само онај човјек неће проходати који се окреће од испружених руку Господњих и испружених руку мајке Цркве, који сједи окренут лицем земљи.

А све нам је ово на три корака, слична оним корацима тек проходалог дјетета које учини ходећи ка наручју своје мајке. И неће мајка никад допустити да оно падне, да испадне, да пропадне, да се разбије, погине и пострада. Али све то само ако дијете није лијено, ако дијете није мртво, ако дијете није болесно и само ако крене ка мајци, стићи ће. Стићи ће ако не прво оно њој, онда она њему. Тако и Бог наш чини, тако и Црква наша чини, тако и овај храм и његова врата увијек стоје раширених руку према свима онима који долазе са страхом Божијим, са вјером и љубављу.

И никад неће бити тијесан храм, таман да дође милион људи – сви ћемо стати, ако не у храм, онда око храма, ако не око храма, онда ћемо на пољима и ливадама нашим прослављати Господа. Пјеваћемо Богу, захваљивати му, славити га и молити га да нас изведе из трулежи и смрти, из пропасти и очајања. Молићемо Га и да нам сачува печат дара Духа Светога, којим нас је запечатио, оним миомирисним какав само Он јесте и какав не можемо ни замислити. По томе ће нас познати да смо Његова дјеца, да смо Његови ученици и Његови насљедници и тако ћемо једно с Господом бити, као што је и Син Његов за нас распети и за нас васкрсли Исус Христос рекао: Као што си Ти, Оче, једно са мном и ја једно с тобом, дај да и они које си ми дао буду једно с нама. А ми смо ти насљедници и ученици апостола њихових.

У данашњи дан, браћо и сестре, славимо Свету мајку Петку, као што славимо сваког дана неког живог човјека Божијег и Светитеља, тако и данас прослављамо Свету Параскеву – подвижницу, мученицу, исповједницу, испосницу која је сав свој живот и цијелу себе посветила Христу Богу. Тако је постала блажена, света, слављена и препрослављена међу женама. Постала је чудотворка, исцјелитељка и мила сестра Христова. Постала је мила мати наша и она којој се молимо са сузама и усрдно, чију топлину осјећамо чим поменемо њено име. Колико жена, колико дјевојака, колико мајки кроз вијекове живљаше, али је једна Света Петка и мада није једина Света, примјер је свакој мајци и дјевојци и свакој жени уопште. Примјер је колико може да напредује људско биће створено у обличју жене, колико може да буде славно и како могу да јој се клањају људи свих узраста и оба пола – мушкарци и жене, дјеца и старци.

А данас празнујемо и свету недјељу, најрадоснији дан обасјан најсвечанијом свјетлошћу Васкрсења и побједе живота над смрћу, побједе живота над трулежношћу. У данашњи дан славимо Христа, славимо Свесвету Тројицу, славимо све Свете и служимо божанску службу благодарности – Евхаристију. Приносимо Богу молитве, мољења и славословља, приносимо му захвалност и захвалне пјесме, еда Бог благослови сваки наш час и сваки наш дан и сваки наш рад, све до посљедњег издихања у овом животу. Јер ако с благословом живимо у овом животу, живјећемо благословено и у Царству Христовом. Ако овдје и сада с благословом посијемо, тамо ћемо с благословом пожњети. Ако овдје и сада пазимо на свијет око себе и пазимо на људе око себе, тамо ће Бог благословени пазити на нас. Шта нам боље од тога може бити даровано, и шта боље од тога може бити циљ нашега живота?

Нека је благословен овај дан, свима који славе Свету Петку срећна слава, свима који сте дошли нека Бог дарује мир, радост, живот, спасење, избављење и заштиту. Нека вам не досади да долазите у храм, макар недјељом ујутру, недјеља је први дан и од њега крећете у цијелу седмицу. Литургија недјељом је догађај за који би требало да се припремате, да дјечицу облачите лијепо и ви да се обучете лијепо, чисто и уредно колико можете, и да у храм понесете макар један цвијет, макар једну јабуку, макар једну лепту. Али ако немате, не морате, ако не можете, немојте, важно је да себе принесете у храм и овај свијет са собом, да принесете своје срце, своје опредјељење и своју вољу. Да будемо у Господу и са Господом истинска господа хришћанска.

Нека вас благослови Бог и дарује вам мир и радост и живот. Амин. они извадише толико риба да се мрежа почела цијепати.