Daily Archives: 11. септембра 2012.

Обраћање Еп. Григорија на панел дискусији „Сарајево двадесет година касније – између конфликта и сусрета“

САРАЈЕВО ДВАДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ
ИЗМЕЂУ КОНФЛИКТА И СУСРЕТА

Задата тема, имајући у виду географски простор на којем се скуп одржава, имплицира да се говори о претходном рату и потоњем помирењу на тлу Босне и Херцеговине, и шире – у овом дијелу Балкана. Наша намјера није да се узроцима конфликта на простору БиХ бавимо с политичког, друштвеног или националног аспекта, мада то није могуће у потпуности избјећи. О њему ћемо покушати да говоримо из непристрасног угла, ако је он уопште могућ када су посриједи осјетљива питања попут овог.

Премда је најчешће болно и мучно говорити о блиској прошлости чије ране још увијек нису зацијељене, нарочито када је ријеч о догађајима из деведесетих – за разумијевање узрока конфликта, његовог превазилажења и преображавања у помирење и сусрет нужно је бар поменути друштвено-историјски оквир у којем се процес сукоба и сусретања догађао и још увијек се догађа. Поменути контекст је, када је у питању Босна и Херцеговина, веома комплексан и слојевит. Није потребно посебно наглашавати да је на простору бивше Југославије Босна и Херцеговина била једина република у којој су вјерска и национална заступљеност биле специфичне и – за разлику од осталих дијелова земље – без доминације и преваге самог једног националног и вјерског елемента. То ће умногоме допринијети да се, приликом распада државе, највеће посљедице осјете управо овдје. И док се у другим републикама, сем неколико изузетака, ситуација убрзо стабилизовала – овдје се водио рат, у правом значењу те ријечи. Он је post factum у политичким и историјским приручницима проглашен грађанским. Без обзира на његову дефиницију и именовање, чињеница је да се сукоб одвијао између дојучерашњих комшија, пријатеља и, у крајњој линији, сународника.

Ако, водећи рачуна о свему реченом, покушамо сагледати узроке минулог рата, или, како је у наслову теме апострофирано – конфликта, врло брзо ћемо уочити да је све оно што се догађало на ширем плану – могуће пренијети и анализирати на нивоу међуљудских односа уопште, а који се прије свега остварују кроз комуникацију двије личности, у којој и ми свакодневно учествујемо. Да би такав један однос – однос двије личности – могао успјешно да функционише, потребно је кренути од три неопходне претпоставке, а то су, како савремени православни теолог Јован Зизјулас истиче: „слобода”, „другост” односно „различитост” и „заједница”. Другим ријечима, да бисмо испоштовали интегритет друге личности, неопходно је да је прихватимо онакву каква она јесте, са квалитетима, али и слабостима које посједује. Уколико тако поступимо, остављамо јој слободу да буде, иако другачија од нас – слободна и непоновљива личност. Тек је на оваквим темељима могуће градити заједницу са другим, прихватајући његову другост/различитост и дозвољавајући му да буде другачији, али ипак прихваћен и вољен. Све ово важи и за однос унутар вјерских и националних заједница, било гдје да се налазе. Наравно, под претпоставком да слободу и различитост схватимо не као празнословље већ као истинску одговорност и позвање сваког од нас понаособ. Тек у таквој констелацији односа – могуће је говорити о заједници, сусрету и помирењу.

Директну потврду за такав образац односа имамо у Старом завјету, на примјеру Адама и Еве, а касније и у Новом завјету, у којем Христос свим насљедницима оставља слободу да изаберу пут којим ће ићи, не намећући им, иако би могао по природи ствари и свог „положаја” – сопствену вољу. Мада би то по преимућству и „власти” коју посједује могао, Бог не нарушава слободу личности, чак и ако је јасно да избор, као у случају Адама и Еве – може бити погрешан. Упркос њиховом паду, Бог Адама и Еву није погубио нити их је одбацио већ је тражио начина да их поново уздигне, пружајући им шансу за нови живот и поновно успостављање заједнице са Њим.

У таквим оквирима функционишу и међуљудски односи. Ниједан члан заједнице не може рећи другоме: ниси ми потребан, одбацујем те, јер је другост срж заједнице. Личност се остварује тек у заједници и кроз заједничарење, а другост је саставни елемент јединства. Када и ако се то исправно протумачи, онда је могуће закључити да другост или различитост не угрожава јединство већ представља његов услов, његов sine qua non. Стога је постојање личности несхватљиво без односа. Заједница не угрожава личност – она је афирмише, остављајући слободу да се посједују различити квалитети. На тај начин слобода се поистовјећује са љубављу, јер вољети можемо само ако смо способни допустити да други увијек буде други, а да ипак буде у заједници са нама.

Уколико бисмо пошли од претпоставке да, иако различит, други може са нама ући у заједницу, не угрожавајући наш интегритет – вјероватно бисмо уклонили један од главних узрока конфликта. Ако већ трагамо за његовим узроцима, чини нам се да је овај „неспоразум” један од оних који су у основи међунационалног и међувјерског сукоба на овим просторима. Када одстранимо националну и вјерску острашћеност и нетрепељивост, свима који су били судионици у протеклом рату и који су обремењени том врстом искуства, итекако је јасно да је рат појава која никоме није донијела добро. Као још увијек млад монах, често сам сахрањивао људе својих или приближно истих година, постављајући себи питање – који је смисао рата и убијања? До одговора нисам дошао.

Али, и у тумачењу узрока конфликта постоје претјеривања, као што то је случај са западном перцепцијом претходног рата у Босни, која је најбоље рефлектована у термину „балканистички дискурс“, а који у потпуности носи негативну конотацију. Западно виђење рата у Босни, и уопште сукоба на Балкану, полази од давно увријеженог мишљења да на овим просторима живе примитивни народи који не могу да надиђу међусобну мржњу и потребу за убијањем. О овом проблему и западном доживљају Балкана, као што је познато, писали су Бугарка Марија Тодорова, у књизи Имагинарни Балкан, и Богољуб Шијаковић, у књизи Критика балканистичког дискурса, обоје вјешто демистификујући узроке и поводе за такву перцепцију, а које нећемо овом приликом понављати. Засебно је питање, у које не желимо залазити како се не бисмо превише упуштали у политичкие опсервације – да ли су народи који живе на овим просторима искључиво криви за тај сукоб или су, можда, подстицаји долазили и са стране?

Међутим, оно што је за нас тренутно важније од питања да ли je конфликт имао смисла и ко га је изазвао – јесте да ли су, послије свега, могући сусрет и помирење? Наравно, под условом да ријечи „мир” и „помирење” не схватимо олако, као пусто слово на папиру, што такође није риједак случај у наше вријеме. Опет ћу говорити из личног искуства – прије непуне двије године сједиште Епархије захумско-херцеговачке и приморске враћено је у Мостар, гдје се и налазило до почетка посљедњег рата. За релативно кратко вријеме успјели смо да изградимо добре и пријатељске односе са својим римокатоличким колегама, али и бошњачким. Као и у сваком односу, има и потешкоћа и проблема које, и с једне и с друге стране, превазилазимо добором вољом и спремношћу на компромис. Прије свега, поштујући другога као самосвојну и другачију личност која својом особеношћу и различитошћу не угрожава наш интегритет већ га обогаћује. На тај начин намјеравамо градити заједницу која, као и свака заједница, захтијева труд и треба да се његује. На основу таквог исуства, усуђујем се рећи да су сусрет и помирење могући, али у околностима и под условима о којима смо већ говорили. Подразумијева се, неопходно је и вријеме које ће помоћи не само да се зацијеле ране из рата него и да се одњегује истинска спремност за живот са другима.

И као што је Бог Адама и Еву – у својој милости и доброти – поново уздигао, тако и нама пружа нову шансу да надиђемо гријехове прошлости, да се преобразимо и уздигнемо изнад њих. Да почнемо из почетка, на добрим темељима. Да ли је то могуће у Сарајеву – не знам, али знам да треба покушати.

Сарајево, 11. септембра 2012.
Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије

Демонтирање лажних стереотипа о мултиетничком Сарајеву и елитног права на бол и Земљу

Eпископ ЗХиП Г. Григорије  на ПАНЕЛУ О САРАЈЕВУ

– Пружа нам се нова шанса да надиђемо гријехове прошлости, да се преобразимо и уздигнемо изнад њих. Да поченмо из почетка, на добрим темељима – порука је коју је Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски господин Григорије упутио свим људима добре воље, учествујући у панел дискусији под називом „Сарајево двадесет година касније – од (између) конфликта и сусрета”.

– Да ли је то могуће у Сарајеву – не знам, али знам да треба покушати – рекао је владика Григорије.

О томе колико је Сарајево спремно да се преобрази, убрзо се видјело из дискусије поглавара Исламске заједнице у БиХ Мустафе Церића, који је рекао да се у БиХ „зна ко се коме треба извинити и тек онда могу доћи у БиХ и, ако желе, живјети овдје”. Церић је у излагању говорио о свом сну, о БиХ са једним предсједником, са једном владом, о Сарајеву као симболу мултиетничког града и заједнице свих вјера и религија, иако у њему данас живи свега пет одсто хришћана.

– Реис сања и ја ћу сада да га пробудим. Приликом боравка у Вашингтону, на скупу организованом поводом десет година од потписивања Дејтонског споразума, на којем смо заједно учествовали, чуо сам реиса Церића како Артуру Шнајеру, њујоршком рабину, у једном ресторану, на вечери, говори: „Срби имају Србију, Хрвати Хрватску. Зашто нама не дате цјеловиту БиХ?”

Након овог открића, реис Церић је викнуо: „Зашто лажете!” Владика Григорије је мирно одговорио да добро памти и наставак разговора из Вашингтона и Церићеву реченицу: „Нема јеврејства без Јевреја, ни ислама без исламске државе” .

– А ја кажем: нема Босне без Срба и Хрвата. Она се покушава направити без Срба и Хрвата, а то тако не може. Ја сам овдје рођен и кардинал Пуљић је овдје рођен, ми хоћемо да живимо овдје и хоћемо да БиХ буде земља свих – поручио је владика Григорије.

Идеја коју је поглавар Исламске заједнице ширио по свијету и која је откривена у центру Сарајева, које је хтио представити као мултиетничко, изазвала је његову неконтролисану и бурну реакцију, потпуно разоткривши намјере и стремљења унутар Исламске заједнице на чијем је челу.

– Бошњаци су незаштићени, немају државе. БиХ је њихова домовина, нема Босне без Бошњака. Питање Босне је питање Бошњака и овдје су сви добродошли – рекао је Церић. Потом се обратио епископу Григорију и кардиналу Пуљићу, рекавши им: „Добро нам дошли! Добро нам дошли!” Поглавар Исламске заједнице тиме је недвосмислено поручио црквама, које су вијековима присутне у БиХ – ко треба бити домаћин у овој земљи и од кога зависи опстанак других.

Од отварања Међународне конференције за мир у Сарајеву, поглавар Исламске заједнице Мустафа Церић страним делегацијама и представницима цркава и вјерских заједница из цијелог свијета режира представу о само једном „домаћину“, како у Сарајеву, тако и цијелој БиХ, додјељујући себи ту улогу. Без обзира на Церићев труд, наступ није наишао на одобравање присутних.

И Јевреји и римокатолици, и сви људи добре воље, након дискусије о Сарајеву, која је била најпосјећенији панел током Међународне конференције за мир – били су задовољни што је, коначно, поглавар Исламске заједнице у БиХ Мустафа Церић показао своје право лице.

У Засаду постављен и освећен крст на темељима ранохришћанског храма

На Празник Усековања Главе Светог Јована Крститеља служена је Света Литургија у Засаду у храму који је посвећен Христовом Претечи. На крају Свете Литургије на темељима ранохришћанског храма, који се налазе у овом гробљу, постављен је и освећен велики бели крст, као и мозаик у новој чесми.

Парохија друга требињска

“Шантићевe вечери поезије 2012” – /други – пети дан/

Субота, 8.септембар – Изведена монодрама “Ћоркан“

У склопу манифестације “Шантићеве вечери поезије 2012“ која се одржава у организацији Српског просвјетног културног друштва “Просвјета“ ГО Мостар синоћ је у холу Владичанског двора, у Мостару, глумац и режисер Босанског народног позоришта Зеница Харис Бурина извео своју монодраму “Ћоркан“. Прича коју је Ноблеовац Иво Андрић испричао о Ћоркану и Швабици, главној луди у касаби и циркуској играчици –чија је појава свима узбуркала крв, већ деценијама одушевљава генерације, па је и Буринина интерпретација исте на публику оставила снажан утисак.

Срећан у Мостару

“Ова изведба за мене је посебно важна јер су у питању ‘Шантићеве вечери поезије’ – манифестација коју ја веома поштујем, па ме и позив организатора да учествујем у програму веома развеселио. Увијек сам био срећан пред мостарском публиком из разлога што сам као студент своје најљепше представе играо у овом граду, а сматрам и да Мостар има сјајну, образовану и паметну публику која зна да цијени оно што глумци доносе на сцену. Срећан сам и испуњен, подрудио сам се и да се на најбољи могући начин са сцене захвалим публици која је дошла”, казао је, након представе Бурина, који се налази на турнеји по бх. градовима и ово му је била 48 изведба “Ћоркана“.

Бурина признаје да се у овај лик заљубио још у основној школи и да је дуги низ година читао о њему и у глави имао јасну визију како би представа требала да изгледа, али и свијест да је још млад за њезино извођење. “Чак ни онда када сам по годинама био спреман, нисам желио да иступим без довољно животног и глумачког искуства. Све те ‘коцкице’ су се посложиле у 2011. години, када је била и 50-огодишњица од додјеле Нобелове награде Иви Андрићу. Сматрам да је то била година коју се исплатило да чекам“, каже глумац, а велико занимање публике и позитивне критике које га прате од самог почетка потврђују исправност његовог става.

 

Недјеља, 9.септембар

Отворена изложба “Штампарско издавачка и књижарска дјелатност мостарских Срба од 1878. до 2012.“ и промовисана књига “Српске православне школе у Мостару“

У оквиру манифестације “Шантићеве вечери поезије 2012“ која се одржава у организацији Српског просвјетног културног друштва “Просвјета“ ГО Мостар синоћ је у холу Владичанског двора, у Мостару, отворена изложба мостарског публицисте Зклатка Сердаревића, под називом “Штампарско издавачка и књижарска дјелатност мостарских Срба од 1878. до 2012.“, као и промоција његове књиге “Српске православне школе у Мостару“. О књизи је говорио књижевник Данило Марић, који је и отворио изложбу.

Непроцјењиви експонати

У оквиру изложбе приказане су насловне странице књига и часописа, поштанске разгледнице и рекламне поруке, богатство амблема на рачунима и сличним пословним документима, фотографије бројних српских књижевника и интелектуалаца из различитих периода њихових живота, факсимил молбе Алексе Шантића и Светозара Ћоровића упоћене Земаљској влади за одобрење излажења књижевног часописа ‘Зора’, оригиналан примјерак новине ‘Народ’ од 19. јула 1908. године, те бројни документи од којих су неки од непроцјењивог значаја.

“Сердаревић је вјештом руком искусног истраживача помео стољетну прашину по многим мостарским полицама и докучио оно што нам савременици не показују, а објективног посматрача ће да фасцинира размјена дјеловања наших предака, који су великим дијелом овдје изложени. Овом приликом ћу споменути и прву познату мостарску књигу, коју је из Благаја српски жупан Хума Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање, дао да се калиграфски живопише и испише, а која је и данас позната у свијету као велики споменик српској, али и европској и свјетској култури, препознатљива под називом ‘Мирослављево јеванђеље“’, казао је Данило Марић, приликом отварања изложбе.

“Израда фототипских издања поједених дјела насталих у ближој или даљој прошлости, а која су тема ове поставке, представљала би одавање највећег пијетета према њиховим ауторима, уједно би тиме опечатили нашу свијест и савјест. Само са овог нивоа и размишљања треба посматрати, доживљати и читати изложбу“, казао је аутор, Златко Сердаревић.

Посјетиоци могу погледати изложбу до дана затварања овогодишње манифестације “Шантићеве вечери поезије 2012“ (субота, 15. септембар).

 

Понедјељак, 10.септембар 

Сузе и радост на пројекцији филма ‘Мој брат Алекса’

Филм “Мој брат Алекса“ чија је пројекција уприличена јуче, у биоскопу “ЦинеСтар“, као дио манифестације “Шантићеве вечери поезије 2012“ која се одржава у организацији Српског просвјетног културног друштва “Просвјета“ ГО Мостар дубоко је ганула публику. Фим режисера Александра Јевђевића сниман је на аутентичним локацијама у Мостару, у периоду од 1988. до 1989. године. Живописне сцене из мостарске чаршије каква живи још у њиховим сјећањима, Алексиног Бранковца и несрећних љубави – праћене његовим стиховима у интерпретацији Драгана Стојнића – смјењивале су се на платну, једнако као емоције на лицу гледалаца. Врхунац вечери био је излазак Бранислава Лечића који је својевремено утјеловио лик Алексе Шантића да се поклони публици. У говору који је одржао и сам Лечић је показао да није ништа мање дирнут од људи са којима је гледао филм.

У филму су сјећања

“Нисам од оних глумаца који воле често да гледају своје филмове, прошла је деценија да нисам гледао овај филм, али овдје сам остао вечерас јер сам желио да са ове дистанце видим не само како изгледа оно што смо радили, него колика је снага тога. Потпуно сам потрешен и одушевљен чињеницом до које мјере се ствари понављају и колико је порука Шантића као човјека и пјесника јака, и, апсолутно – бар овдје – вјечна“, казао је Лечић додавши и да је за њега велика част што је имао прилику да одигра ту улогу, јер Шантић је, сматра глумац, својим животом и песништвом уобличио све што он осјећа.

“Када се земља распадала и људи без ичега напуштали своја огњишта, јављали су ми се цијелог свијета. Стизала су ми писма из Аустралије, Новог Зеланда, Патагоније, Јужноафричке републике… писали ми људи да највише жале за сликама живота – сјећањима. Молили су ме да им пошаљем овај филм, или, још боље, ако имам серију. Слао сам им. Данас свуда имам пријатеље који су ми захвални што сам им послао сјећања на живот какав су водили“, рекао је Лечић.

Глумац је поручио и да је сигуран да вријеме које долази мора да буде улазница за мир, братство, разумијевање и културу, рекавши да је то Шантић још онда знао и тако дјеловао, а ако и ми будемо у стању то да схватимо увијек ћемо и са свима лако наћи заједнички језик.

Уторак, 11.септембар

Уприличено књижевно вече посвећено стогодишњици смрти Османа Ђикића

Књижевно вече посвећено стогодишњици смрти пјесника Османа Ђикића одржано је синоћ у холу Владичанског двора, у оквиру манифестације “Шантићеве вечери поезије 2012“ која се одржава у организацији Српског просвјетног културног друштва Просвјета ГО Мостар. Том приликом је Веселин Гатало, потпредсједник СПКД Просвјета ГО Мостар изложио свој есеј под називом“Осман Ђикић, мртав и неумрли“ посвећен пјеснику и његовом дјелу

Поезија обиљежила једно вријеме

“Осман Ђикић није био обичан човјек, чак ни обичан пјесник. Опјеване љубави, патриотске или мушко – женске, у Ђикићевој поезији именују, поред љубави саме, и вријеме. У пјесми ‘Ђаурко мила’, препјеваваној и пјеваној и у турским војним походима, види се рефлекс времена које није признавало слободу ни у једном сегменту људских контаката, чак ни мушко – женских. Пјесник који је у исто вријеме поштовао и презирао конвенције, што турске – што аустријске, баш као и традиционалне – херцеговачке, није се мирио са својим временом и могао се отети оковима забрана и сагледати то вријеме довољно добро, са довољне удаљености да можемо критички, чак објективно, промишљати о тадашњим временима и политичком простору“, говорио је Гатало истакавши да би свести Османа Ђикића и брата му по пјесми и идеји, Алексу Шантића, само на српство, била велика грешка, без обзира на њихов доказани српски патриотизам и љубав према Србији. “И тада би се учинио гријех искривљења истине, један од најгорих гријехова памћења. И зато, да се не огријешим о мртве и живе, о себе и вас, о пјесника и његово дјело, уживаћемо у његовим пјесмама, јер је то непроцјењиво благо које нам је оставио“, рекао је, између осталог, Гатало.

Посјетиоци су имали посебну привилегију да погледају први филм икада снимљен у Мостару – снимак са сахране овог великана, направљен 1912. године, али и да чују његове пјесме “Моја љубав“, “Пред освит“, “На гробљу“, “Стишај се срце болно“, “Пјесми“ и “О, ти“ у интерпретацији младих глумаца Бојана Берибаке и Јелене Башић. Посебан допринос вечери дао је и музичар Але Пузић који је, на задовољство присутних, уз пратњу гитаре извео Шантићеве пјесме “Што те нема“ и “Емина“.

 

ВАЖНО ОБАВЈЕШТЕЊЕ ОРГАНИЗАТОРА:

ОТКАЗАНА ПРЕДСТАВА “КВАРТЕТ“
Из Позоришта Приједор јавили су нам да су са жаљењем приморани отказати представу ‘Квартет’ која је требала да буде одиграна вечерас у ХД херцег Стјепан Косача. Њихово писмо преносимо у цјелини:

“Поштовани пријатељи,
С неизмјерним жаљењем вас обавјештавамо да због болести глумице нисмо у могућности да будемо Ваши гости са представом “Квартет“, по тексту Роналда Харвуда, а у режији Дарка Цвијетића, у заказаном термину.

У нади за неким новим сусретом,
с поштовањем,
директор Позоришта Приједор Зоран Барош“

Најава

“Шантићеве вечери поезије 2012“ настављају се и сутра вече (четвртак 13. септембар) када је на програму промоција двојезичне збирке пјесама Алексе Шантића, под називом “Ми знамо судбу“, објављене на чешко – српском језику. Промоција се, такође, одржава у Владичанском двору с почетком у 20 часова. Књигу ће представити Стеван Тонтић, један од добитника књижевне награде “Алекса Шантић“ и Весо Ђорем, предсједник Удружења грађана “Лука Праг“ из Чешке Републике, које је и издало ову књигу.