Monthly Archives: децембар 2017

Празничне свечаности у Гомиљанима и Дражин Долу

Недјеља Светих Праотаца прослављена је, 24. децембра, у храму Светога великомученика Георгија у селу Гомиљани, служењем Свете Литургије након које су малишани пригодним програмом свим мајкама честитали празник Материце.

У петак, 22. децембра, подручну школу на Дражин Долу посјетио је протојереј-ставрофор Борис Бандука. И ове године Компанија „Swisslion“, а посредством братства манастира Тврдош, даривала је пакетиће дјеци. На ово уздарје љубави, дјеца су одговорила срдачним осмјесима, али и пригодним програмом који су припремили са својојом вјероучитељком Наташом Ђурић и учитељком Мирјаном Албијанић.

У наредним данима љубављу и пажњом братства Саборног храма биће уручени пакетићи школској дјеци на Ивањици, општина Равно.

 

Интервју Епископа Григорија за часопис „Блиц“

Владика Григорије: Ми Срби требало би да научимо да саслушамо једни друге

У нашу саборност треба укључивати разумност, рационалност… Важно је моћи и хтети слушати. А да би неко био слушан, он стварно мора да има шта да каже. Овако размишља владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије. Његово преосвештенство био је крајем прошле недеље у Београду, где су му у Коларчевој задужбини уручене награде „Кочићево перо“ и „Кочићева књига“ за збирку прича „Преко прага“. После доделе награде, љубазно се одазвао на позив „Блица недеље“ за разговор.

Знамо колико је за Вас као епископа значајно проповедање. Шта је за Вас значај приче и приповедања?

– Потреба за причом је заиста исконска. Постоји много димензија приче. За мене је прича пре свега васпитног карактера. Нама су наше баке и деке причале приче о старим јунацима, некад су у недостатку измишљали и непостојеће јунаке, то су дакле биле бајке, али сећам се да смо константно били окружени неким причама. Оно што сам срео у Библији, у Старом и Новом завету такође је нарација, говор кроз причу. Приче су моћне уколико неко успе да их исприча на прави начин. Причати причу зато је велика радост, али увек мора да постоји и брига око тога да ли ће слушалац испричано разумети и прихватити. У том смислу је приповедање и тешко и ризично.

Писац Миљенко Јерговић на додели награде рекао је да књиге излазе да људи не би до краја подивљали.

– Јерговић је то баш добро казао. Недавно сам читао занимљив приказ грчке филозофије Лучана де Крешенца, који ми је помогао да увидим да човечанство није баш тако добро као што се нама чини. Један филозоф тврдио је да је већина људи на земљи зла. Ја не могу да тврдим да су људи зли или добри, оно у шта верујем јесте да су они потенцијално зли и потенцијално добри. На коју ће неко страну отићи, зависи од књиге коју чита, од речи које слуша, а то сам научио од Јерговића, да је „човјек саздан од ријечи“. За мене је то потресна мисао. Гледано из перспективе теолога, то је јако смислено. У Прологу Јовановог Јеванђеља се каже „у почетку беше Реч и Реч беше Бог“. Колико је реч моћна, знамо из личног искуства. Не може ништа тако да нас рани као нечија ружна реч, нити нас може нешто тако подићи као добра блага реч.

Јунак Ваше приче „Море“ седи по лепом сунчаном дану на обали и чита новине. Приповедач се пита откуд сад то, зашто заклања поглед новинама.

– Ми често просто не можемо да апсорбујемо велику количину доброте и лепоте и плашимо их се. Замислите човека који гледа плаво море, изнад њега је плаво небо, још је у хладовини, а он чита новине у којима може да сазна нешто ружно. Зашто? Зато што се плаши те лепоте. Он мора имати капацитете да прихвати ту лепоту, да јој се диви, да је слави, да је велича, а како их нема – он тражи неки излаз из тога. И то је баш људски. Ми смо стално у процепу између добра, тј. тога колико добра можемо да примимо и зла које је увек ту да се наметне као замена. Зашто прибегавамо злу? Јер се често плашимо количине добра. Зато људи некад беже и од оних који их воле. То је по природи ствари тако: Ми се често плашимо доброте и лепоте која је око нас.

Када сте позвали госте после доделе награде, рекли сте: Извол’те да се почастимо и дружимо, али да се не посвађамо.

– Срби су карактеристични по томе што чим дођу у кафану, они састављају столове, и то је један леп гест. Али онда кад саставе столове, онда се догоди и да се потуку за тим истим столом. Другим народима, рецимо, не би на ум пало да саставе столове, али ни да се потуку. Није ми овде, наравно, циљ да дајем неку паушалну процену народа, али ово што рекох неретко и буде.

Шта онда треба да буде нова саборност у нашем народу?

– Мислим да у нашу саборност треба укључивати разумност, рационалност, мада је то хладна ријеч, словесност. И опет се морамо вратити на приче. Оне су карактеристичне по томе што није важан само онај који прича већ и који слуша. Важно је моћи и хтети слушати. На пример, на нашим славама не зна се ко прича, ко слуша, сви причају углас. Да би неко био слушан, он стварно треба да има шта да каже. И тај исти који говори треба да има способност и да слуша. Давно сам написао чланак о комуникацији, како два Србина разговарају. Када престане да говори онај који је причао, други најчешће почиње своју реченицу са „не“ или „није“. Не каже „да“ или „међутим“, него увек прво све негира, чак иако касније испадне да се у много чему слаже са саговорником. Свој наступ, дакле, по правилу почињемо са „не, није тако, већ је овако како ћу ја рећи“.

Тако је и код просечног верника. Рећи ће некад „боље ја осећам Бога од попа“.

– Мислим да смо још у том погледу непросвећен народ и да можемо да се сетимо Светог Саве који је уистину био просветитељ. Након њега смо имали страшан период дуготрајног ропства у коме је свака просвета била малтене немогућа. Први пут кад се јавила нека врста слободе, појавио се Доситеј, који је имао потребу за просвећивањем народа, а њега је прекинула смрт, а ни тада није могло без политичких превирања. Имали смо писце, Његоша, писце с почетка 20. века. А што се тиче црквеног просвећивања, оно је углавном било отежано несрећним околностима, имали смо турско ропство, па кратко ослобађање. У ратовима нема просвећености, имали смо и период кад је могло да се ради на просвећивању, али у време комунизма Црква није имала могућности за то. Потом су дошле и те чувене деведесете, крај 20. века. Сада је коначно дошао период кад треба да се бавимо просветом на што бољи начин. Да би неко неког просвећивао, мора пре свега себе да научи. И то је говорио Свети Григорије Богослов, да би учио друге, мораш прво да учиш себе. Да ли смо ми имали довољно времена, и да ли смо довољно људи научили да буду учитељи и просветитељи – то је озбиљно питање. Једна је потреба људи да свештеник крсти, вјенча, пререже славски колач, сахрани, а друга је потреба да тај свештеник или епископ буде учитељ. У том смислу ово питање је јако комплексно. Онај који реже све те колаче, трчи са венчања на крштења и на сахране, питање је колико има времена да сам себе просвећује да би могао онда и друге да учи. Зато нам је потребан озбиљан систем који би могао да припреми људе за једну такву мисију. Свети Сава је први имао један такав систем. Он је своје ученике посадио као маслине по својој земљи, али он је те ученике очигледно припремао за ту мисију. Од тада до данас ми, међутим, нисмо сведоци таквог стања ствари.

Колико политика квари однос међу људима и не доприноси просвећености?

– Један изванредан теолог који је страдао од Хитлера, Дитрих Бонхефер, рекао је да ће будућност света зависити од тога да ли ће политичари хтети да за своје поданике имају слободне људе или ће хтети да имају поданике који нису слободни и који су просто гласачи. Мој утисак, нажалост, јесте да цели свет иде у том правцу, да политичари производе бројеве и гласаче, а не људе, и да што су ти гласачи мање обавештени, мање слободни, постоји већа вероватноћа да ће гласати за већег демагога. То је увек велика замка, када људи трагају за наводном сигурношћу. Свети Јован Златоусти рекао је важну реч: највећа несигурност је у сигурности. Као што каже једна песма на богослужењу „кад мислиш да си цео свет задобио, онда се претвараш у прах“. То је оно што људи заборављају. То су политичари свих времена, краљеви, цареви, фараони, заборављали и покушавали себе да обесмрте макар грађењем гробница.

Да ли онда то треба да нам буде подсетник на дневном нивоу, „проћи ће“ и да тако чувамо свој духовни мир?

– На дневном нивоу треба да нам буде подсетник да ће зло проћи и да зло нема способност да траје вечно, а да ће добро остати. И у нашој народној традицији и васпитању вуковског типа увек се каже – кад човек умре, са собом ништа не понесе, осим праведних дела својих. Зато треба да настојимо да то што радимо буде добро. Добра ствар у свему томе је да мада ми као људи радимо и добре и лоше ствари, оне лоше полако отпадају и ми настављамо даље, а оно што је добро, то не пролази. У томе је велика утеха или милост Божја.

О Кустурици и добру и злу

Шта Кустуричина мисија у Андрићграду значи за Србе?

– Сигурно да је свака мисија значајна, кад неко направи кућицу, то значи много, а камоли да неко направи и оживи један умрли град какав је био Вишеград. Да поред тог моста направи институт и да је то препознатљиво сваком ко ту сада прође, сигурно је необично важно. То може да буде добар пример. Сваки добар пример је важан. Проблематично је кад ствари не доведемо на чистину, кад не кажемо јасно, ово је добро, а ово није. Стално се прави неки микс између добра и зла. Моја омиљена реченица код Флоровског гласи: „Зло и добро функционишу заједно у свету, али синтеза између њих је немогућа.“ Шта ради ђаво? Он стално покушава да упетља зло и добро. Зато су нам важни људи који то стварно знају да разграниче.

Зашто су ситнице важне

Ваше приче пуне су скривених и нескривених детаља. Колико је не само за писца већ и за сваког човека битно да вежба око за детаљ?

– То је озбиљно питање. И то је ствар вежбе. Кад смо били монаси у Тврдошу, владика Атанасије нам је говорио да је пажња више од пола човека. Онда смо ми имали потребу да пазимо на све што се око нас догађа. Један мој свештеник каже да имам ђавоље око, да чим дођем у цркву прво запазим где нешто фали. То је у ствари жеља да се сваком детаљу прида важност. Позната је реч светитеља Јефрема Сиријског, да ко презире ситнице, тај пропада. То је добра поука кад причамо о детаљима… Све је битно, битне су ситнице јер човек који пази на ситнице, ходећи с камена на камен ће прећи реку, а онај који хоће да је пошто-пото што пре прескочи, врло лако може да упадне у реку и да га она однесе. Јако је важан моменат. У књижевнсоти једна реч, једна реченица може да буде кључна за неколико страница, она нас држи да читамо даље. Зато је и Андрић велики и највећи на нашем језику, јер није занемаривао ниједан детаљ.

Извор: Блиц

Епископу Григорију додијељене награде „Кочићево перо“ и „Кочићева књига“ за 2017. годину

22. децембра у Коларчевој задужбини у Београду Епископу захумско-херцеговачком и приморском Григорију додијељене су награде „Кочићево перо“ и „Кочићева књига“ за 2017. годину, Задужбине „Петар Кочић“ са сједиштем у Бањалуци и Београду. Трочлани жири који је одлучивао о награди сачињавали су Никола Вуколић, председник Задужбине, Миљенко Јерговић, књижевник и Младен Весковић, књижевни критичар. Присутнима се прво обратио Вуколић, упознавши их са чињеницом да се „Кочићево перо“ већ више од 20 година додијељује „ауторима који на својствен начин слиједе љепоту Кочићеве речи и дубину Кочићеве мисли“, као и са чињеницом да је жири једногласно одлучио да групи таквих аутора приброји и владику Григорија. Међу нарочито важним порукама књиге „Преко прага“ Вуколић је истакао ону о томе да се људи не дијеле по вјерској и националној основи, већ постоје само људи и нељуди. Миљенко Јерговић сликовито је подвукао значај књижевности рекавши да књиге излазе већ хиљадама година „да људи не би потпуно подивљали“, те одредивши човјека као „биће које очекује причу“. Стога је Јерговић нарочито похвалио владикино кочићевско „чудесно умјеће приповједања прича“, које се пројавило упркос терету који представља његова епископска служба, која „читаоцима намеће ону врсту ауторитета коју књига заправо не воли“. Збирка „Преко прага“ ипак је пронашла, сматра он, свој пут како до од ауторитета еманциповане, тако и, што је још важније, до обичне, простодушне читалачке публике. Ово је нарочито значајно јер, увјерен је Јерговић, у питању је књига која има потенцијал поправљања нарушеног и поквареног у душама људи. Младен Весковић је, слажући се са претходницима истакао још неколико аспеката са којих се може сагледати значај награђене збирке. Прво, њен аутор је прекорачио устаљене оквире службе коју обавља, и први је, макар у последњих стотинак година, (поготово високи) великодостојник СПЦ који се широј јавности представља као књижевник. Друго, Весковић је похвалио једноставност владикиног приповједања, која би на први поглед могла заварати и заличити на невјештост, али се заправо ради о непретенциозности, избјегавању злоупотребе епископског ауторитета и покушај да се читаоцу обрати на најпријемчивији могући начин. За Весковића је значајно и интересантно и то што нам књига пружа увид у „живот свештеника унутра“, те нам омогућава да сагледамо шта он то види и чује у злим временима. Последњи се присутнима обратио и сам аутор, владика Григорије. У свом кратком говору владика се нарочито осврнуо на лик онога чије име носе додијељене му награде – Петра Кочића. Он се похвално осврнуо на његов списатељски дар, али и на бунтовни карактер, посебно пред стегама и оковима, те на његов сатирични и хумористични смијех. Владика је изразио жаљење због Кочићевог прераног упокојења, које нас је лишило нових дјела из његовог пера, цитирајући Дучића који је о Кочићевој смрти потресно говорио као о „једном нашем преломљеном мачу, замуклом гласу побједе и једној нашој изгубљеној бици“. Због свега реченог, добијање награде која носи управо име Петра Кочића представља за владику нарочиту радост, али и одговорност. Награду „Кочићево перо“ владици је уручио познати књижевник Владимир Пиштало, док му је награду „Кочићева књига“ додијелила глумица, сликарка и књижевница Ева Рас. Читавој церемонији додјеле наградâ присуствовао је, за овакве манифестације, изузетно велики број људи, међу којима и познати књижевници Драган Великић, Владимир Кецмановић, Ђорђо Сладоје и други. Свима присутнима владика је од срца заблагодарио на части и радости које су му својим присуством приредили.

Фото: Слободна Херцеговина
Видео : ТВ ХРАМ и РТРС

Свети Никола у Метковићу

У недељу када наша црква прославља Дјетињце у Метковском храму окупила су се дјеца из наше парохије. Тада смо прославили и Светог Николаја Мирликијског. Свету Литургију служио је парох Метковачки Борис Чоловић. После службе дјеци су подјељени пригодни дарови.

Прослава Светог Николаја у Манастиру Тврдош

Поводом празника Светог Николаја, у Манастиру Тврдошу, Свету Архијерејску Литургију служили су Епископ ЗХиП Г. Григорије и умировљени Епископ ЗХиП Г. Атанасије, уз саслуживање свештенства и монаштва наше и сусједних епархија. Након читања Светог Јевађеља бесједио је Владика Григорије. Послије освећења славског колача и жита, Епископ ЗХиП Г. Григорије је поздравио све присутне и честитао славу Еп. Атанасију и свима свечарима. Празновање Светитеља Божијег Николаја, и славе Владике Атанасија, настављено је у  трпезарији славским ручком.

Празник Светог Николаја у Саборном храму у Требињу

Поводом празника Светог Николаја, у саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу је служена Света Литургија. Свету Литургију служио је протојереј-ставрофор Никица Ајдер уз саслужење свештенства наше епархије. Свету Литургију је уљепшало крштење двоје нових чланова цркве Христове. Причешћу је приступило мноштво народа и дјеце. Послије Литургије пререзани су славски колачи. Празновање Светитеља Божијег Николаја, народ је наставио у својим домовима.

Свети отац Николај-дјечија радост

У складу са дугогодишњом васпитном праксом Основне школе ,,Вук Караџић“ из Требиња , и ова генерација њених првака је јутрос у Саборном храму Преображења Господњег приредила приредбу посвећену Св. Николи. Тематским рециталом, који су брижљиво припремали са својим учитељицама, најмлађи ђаци су обрадовали своје родитеље и остале присутне. Старјешина храма, о. Младен Жуловић, их је благословио и даровао никољданским слаткишима.

Епископ Григорије посјетио црквени вртић

Данас је дјеци у црквеном вртићу „Света Евгенија-царица Милица“ у Требињу уприличена велика радост. Уз дружење, пјесму и игру са дјецом Његово преосвештенство Епископ ЗХиП Г. Григорије подијелио је дјеци пакетиће поводом предстојећих празника . Уз пакетиће дјеца су добила и последњу књигу Владике Григорија „Преко прага“.

Света Архијерејска Литургија у селу Ђедићи

У недељу,  17. децембра, на празник Свете великомученице Варваре и Преподобнога Јована Дамаскина, прослављена је слава у селу Ђедићи. Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ ЗХиП Григорије, уз саслужење свештеника наше Епархије и молитвено учешће монаштва и вјерног народа. Послије освећења славског колача, Епископ Григорије се обратио народу надахнутом бесjедом. Након тога, за све присутне уприличена је трпеза љубави. 

Четрдесет дана од упокојења протопрезвитере Младенке – Маше Зековић

У суботу, 16. децембра 2017. године навршило се четрдесет дана од када је Господ призвао у Царсво своје непролазно протопрезвитеру Младенку – Машу Зековић, вјероучетиљицу из Бара.

У манастиру Ждребаонику, уз присуство великог броја вјерног народа служена је Света заупокојена Литургија и парастос поводом четрдесет дана од упокојења.

Свету Литургију је служио архимандрит Данило, игуман манастира Житомислићи, уз саслужење великог броја свештеника из Митрополије Црногорско-приморске, епархије Захумско-херцеговачке и Будимљанско-никшићке, као и у присуству преосвештеног владике Атанасија, умировљеног епископа Захумско-херцеговачког.

Након прочитаног Светог Јеванђеља, игуман Данило протумачио је ријечи Христове истакавши да када год слушамо ријеч Јеванђеља ми слушамо Христову објаву увијек изнова јављену сваком од нас.

“ Три су кључне ствари које нам данашње Јеванђеље објављује: Најприје, да Христос суди онако како је воља Оца Небеског, друго, да је Царство Небеско смисао нашег живота и треће, да је Васкрсење темељ наше вјере“, нагласио је игуман Данило.

„Нека Господ упокоји нашу сестру Младенку, јер данас и ми осјећамо Васкрсење Христово као нашу најважнију смјерницу нашега живота“, рекао је отац Данило.

Након Литургије, на монашком гробљу, гдје је и сахрањена Младенка, парастос је служио владика Атанасије који се очинским и пастирским ријечима, ријечима утјехе и охрабрења обратио Младенки, њеној родбини и сабраним вјерницима рекавши, Крст је Васкрсење, а Васкрсење не бива без смрти, то је пут који је пропутио Богочовјек и ми идемо Његовим путем.

„Мене подсјећа ова наша сестра Маша, на моју мајку. Дјецо, и ја сам млад остао без мајке, чак нисам био на њеном испраћају, али те вечери када се она упокојила осјаћео сам страшно гушење и муку и знао сам да се нешто дешава. Она је остала као примјер. Тако и наша Маша многима је пропутила пут, и својој дјеци али и другима показала примјер како се носи Крст и иде за Христом. Ја сам запазио покојну протиницу пред Храмом Васкрсења у Подгорици и по лику њеном и по понашању њеном видио сам да је путник за Царство Небеско, и Господ је призвао у своје Царство, јер Господ у свој врт изабира најљепше цвјетове.“

„Хришћански је да заплачемо, први хришћани су плакали за архиђаконом Стефаном на његовој сахрани, свједочи апостол Лука у Дјелима Апостолским, и није срамота плакати, али да плач иде у радост, јер нисмо на земљи изгубљени него смо путници за Царство Небеско.“

„Нека Господ упокоји нашу сестру Младенку и нека је благословена и нека јој Господ дарује вјечну младост јер је Његово Царство вјечно младо, а ви дјецо да будете радосни и да се сабирате око мајке, јер мајка вас са неба благосиња и чува, мајка је увијек радост и да будете послушни своме оцу јер вам је он од сада и отац и мајка“, поручио је владика Атанасије.

Након богослужења за све присутне је припремљена трпеза хришћанске љубави за којом је настављено сабрање уз присјећање и разговор о Младенки, чији лик и дјело је остало неизбрисиво урезано у памћење сваког ко се и једном сусрео са њом.

Радост вјечнога живота и силу вјере у Христа Васкрслога Маша је свједочила, не само док је земљом ходила, већ и у часу упокојења и тих дана до сахране, речитије него сви речити проповједници.

Осмијех, којим је даривала сваког ко је дошао да се последњи пут опрости од ње био је њен поклон и дар који се чува у срцу човјековом као бесцјен благо.

Машин осмијех са упокојеног лица био је свједок истинитости вјере, био је утјеха који је Господ њеним молитвама послао свима, а на првом мјесту њеном супругу, дјеци, брату, оцу и мајци.

Тај осмијех носио је поруку – срешћемо се поново, али у сретању у коме више нема растанка, у коме ће све људске мудрости утихнути а само ће осмијех говорити. Јер осмијех је огледало душе. Машин осмјех је говорио да се туга у њеној души никада није уселила.

Господ да јој дарује Царство Небеско и вјечну радост, а проти Слободан и дјеци утјехе, благослова и здравља. Вјечан јој помен!

Више на: http://www.mitropolija.com/cetrdeset-dana-od-upokojenja-protoprezvitere-mladenke-mase-zekovic-gospod-u-svoje-vrtove-uvijek-izabira-najljepse-cvijece/

Епископ Григорије на Сајму књиге у Истри гостовао у програму „Доручак са аутором“

10. децембра 2017. у оквиру 23. по реду Сајма књига у Истри, eпископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије учествовао је и у традиционалном програму Доручак с аутором. Овај програм на најбољи могући начин повезује аутора, његово дјело и читалачку публику. Омиљен код публике, изузетно медијски попраћен, с увијек интригантним гостима и ауторима, о Доручку се може говорити као о најпопуларнијем сајамском програму који традицију свог одржавања наставља и ове године, са водитељем Аљошом Пужарoм. Међу осталима, на Доручку су досад гостовали Umberto Eco, Claudio Magris, Tess Gallagher, Orhan Pamuk, Dacia Maraini, Andrej Kurkov, Andrea de Carlo, Jiři Menzel, Péter Esterházy, Predrag Matvejević, Arsen Dedić, Zeruya Shalev…

Света Архијерејска Литургија у Пули

Светом архијерејском Литургијом, дана 10. децембра текуће године, на празник Светог мученика Јакова Персијанца и Светог Јакова Ростовског, у храму Светог оца Николаја Мирликијског у Пули, прослављена је двадесет седма Недеља по силаску Светог Духа на апостоле – Педесетници.

Свету Архијерејску Литургију служили су Преосвећени Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије, Преосвећени Епископ далматински г. Никодим, и домаћин Епископ горњокарловачки г. Герасим уз салужење: јеромонаха Севастијана (епархија далматинска), архимандрита Наума, јереја Јована Галамића, јереја Дарка Дугоњића, ђакона Миленка Лошића (епархија далматинска) и ђакона Будимира Кокотовића.

По окончању Свете Литургије Епископ Григорије обратио се присутним верницима честитавши им данашњи празник и поучивши присутне о прочитаном одломку из данашњег Јеванђеља. Након тога Епископ Герасим захвалио се бираним речима Преосвећеним Епископима Григорију и Никодиму на посети храму Светог оца Николаја у Пули и Епархији горњокарловачкој пожелевши им свако добро од Господа.

Извор: Епархија Горњокарловачка