Daily Archives: 26. јануара 2020.

Молитвена осмина у Дубровнику

У суботу, 25. јануара 2020. године, у дубровачкој катедрали Госпе Велике одржана је девета по реду молитвена осмина (молитва за јединство хришћана), која се  сваке године наизмјенично одржава у православној цркви и у римокатоличкој катедрали у Дубровнику. Поменуте молитвене осмине се одржавају сваке године у периоду од 18-25. јануара у Дубровнику, Загребу, Сарајеву, Осијеку као и у многим другим мјестима широм свијета гдје живе хришћани.

Овогодишње молитвено окупљање је предводио дубровачки бискуп монс. Мате Узинић, а бесједио је епископ Захумско херцеговачки и приморски г. Димитрије Рађеновић. Црква је била испуњена вјерницима римокатоличке и православне цркве. Поред епископа Димитрија, присутни су били и свештеници српске православне цркве Владан Перишић, Стеван Ковачевић, Дражен Тупањанин и Мирослав Бошковић.

Оваква окупљања нису литургијског типа него само заједничка молитва да једном раздијељена Црква поново буде јединствена, онда када Бог у својој бесконачној мудрости одлучи да је за то дошло вријеме. Овогодишња молитвена осмина одвијала се под геслом ”указиваху нам не мало човјекољубље” (Дап 28,2) о чему је епископ Димитрије одржао сљедећу бесједу:

Драги оче Бискупе, браћо и сестре,

Говорити о јединству хришћана, за мене је велика част али уједно и изазов. Бојим се, ипак, само говорити о јединству, јер смо првенствено позвани на дјеловање, а свако добро, богоугодно и благословено дјело захтијева много напора, жртве, истрајности и повјерења – повјерења у Бога и људе и кроз све то, наше лично преображење и преумљење. Новозавјетни текст који смо читали недвосмислено говори о томе. Главни актор догађаја који описује Свети Лука у Дјелима Апостолским је Апостол Павле. Он је обраћени фарисеј, смјели мисионар, човјек великог ентузијазма чије је апостолство започело директном Божијом интервенцијом – избрањем кроз лични сусрет са Исусом на путу за Дамаск. Овај сусрет из коријена је измијенио не само Павлове свјетоназоре већ му је у потпуности преобразио читав живот.

Павла, дакле, видим као великог ентузијасту. А у чему се састоји његов ентузијазам? Христови првобитни апостоли (њих дванаесторица) дјелују унутар јудејске заједнице, док je Павле, како нас подсјећа међу многима и савремени чешки теолог Томаш Халик, смјело изашао изван оквира јудејске заједнице, те своју проповијед упутио паганима (многобошцима), различитим народима, различитих култура и религијских настројења. Данашња Христова Црква од краја до краја васељене почива на овој Павловој смјелости – смјелости која се очитује у изласку изван оквира устаљеног, добро познатог, сигурног комфора, макар он био у атмосфери  Божијег избрања, које Израиљ неупитно посједује до данас. Павле излази ван и упушта се у непознато. Иако је сусрео Бога у лицу васкрслог и вазнесеног Христа, он не бива лишен невоља, остављености, сукоба са сарадницима (расправа са Петром, напуштање Варнавино), па и окова, и на том последњем путовању, искушења и са морском стихијом и временским непогодама (описаним у овом одјељку Дјела апостолских).

Није дакле Павле био лишен невоља, али због тога није себе лишио поуздања у Божије старање. Иако је био у праву када је интервенисао да се не отискују од Крита јер би тиме избјегли невољу, он и у невољи зна да их Бог неће оставити па зато смјело говори: Зато, људи, будите расположени, јер вјерујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.

Павле иако сужањ у оковима, на лађи којом га воде у смрт, постаје водич (путовања) који своје сапутнике храбри да ће преживјети, инсистира од војника да не напуштају лађу јер ко изиђе са ње неће се спасти. Инсистира да једу, пред свима благодари Богу и разламајући хљеб једе у заједници са свима, послије чега свих двјесто седамдесет и шест душа бивају спасени од бродолома.

Потом, сачувана дружина спасених људи наилази на острво Малту чији их становници дочекују тако да код чланова посаде њихово гостопримство не може а да не изазове дивљење. Не заборавимо, радило се о паганима! С друге стране, Павле заузврат, из своје богате ризнице благодатних дарова, излива милост исцељења полажући руке на њихове болеснике и они бивају исцијељени.

Није ли ово образац дјеловања Цркве у свијету, који смо у међувремену заборавили?

Лађа којом Павле плови испуњена је различитим типовима људи – ту су скупа војници и сужњи. Услед невоље која их је снашла, стихије коју нико од људи не може контролисати, постају обједињени и сачувани вјером једног човјека, али не било каквог него човјека који аутентично свједочи Бога.

А шта се догодило са Црквом данас? Како то да смо изгубили смјелост пред новим изазовима. Шта се дешава са нашим лађама које и даље плове по морима у којима ни ми данас нисмо лишени стихија и бура. Ми често нисмо сигурни куда ће нас немирно море одвести јер смо, чини ми се, изгубили Павлову смјелост. Немамо повјерења једни у друге, затворени смо у себе и сами себи довољни. Почињемо ли да личимо на ону јудејску заједницу која је остала збуњена тиме шта да ради са својим ексклузивитетом избрања, па није знала како необрезаног примити у заједницу? Све мање личимо на одважног Павла који путује и плови, прима ударце али и утјеху, јер се труди да сваког задобије за Христа.

Он у несигурној лађи и неприлици вјерује а ми сумњамо. У бродолому он позива: Будите расположени, за шта ми често немамо снаге ни у мирној свакодневици. Он благодари, прелама хљеб и дијели га са војницима који су га оковали, а ми свештеници (поуздано знам за неке православне) често монополишемо евхаристијски хљеб не дајући га ни својим најближима, нашим парохијанима са којима служимо Свету Литургију и без којих то не бисмо могли ни чинити.

Надаље, у сусрету са паганима Павле не гледа на њихову различитост, већ на оно што је достојно дивљења – а то је њихово несебично гостољубље. Ми пак једни другима тражимо (па чак и инсистирамо на) различитости: цркава, заједница, народа, нација, култура, вјеровања и невјере, мушкога и женскога и све тако док не останемо потпуно сами са собом, па и тад не престајемо да разједињујемо и разграђујемо своје унутрашње биће, које не може имати цјеловитост без оног Д/другог.

А он, Апостол Христов, благодаћу која му је дата полаже руке на болеснике са Малте ни једном не постављајући питање које ми данашњи хришћани не бисмо избјегли да поставимо: којој заједници ови болесници припадају и да ли правилно вјерују. Павле очито прво несебично дијели дарове које му је Бог даровао, па тек онда формира заједницу. Ми за то немамо смјелости!

Свако вријеме има своје бродоломе и буре кроз које треба проћи да бисмо као Павле и његови сапутници били увјерени да иза свега стоји Божије старање. Из земаља нашег региона одлазе колоне и колоне младих и перспективних људи. Одлазе комплетне породице тражећи бољи и сигурнији живот у земљама Западне Европе, а ми за њима тугујемо. С друге стране у истом правцу и са истим циљем кроз наше, нажалост, опустјеле земље пролазе слични људи само другачије боје коже, друге религије, које ми често презиремо називајући их мигрантима. То да своје волимо а другачије презиремо иде дотле да поједине земље, и то позивајући се на хришћанску културу и етос, без имало стида, програмски помажу само хришћанским мигрантима. Шта мислите како би ово селективно „гостољубље“  звучало Павлу и његовим сапутницима и шта би то значило за њих, да су на нешто слично наишли на острву Малти послије бродолома?

Ето, браћо и сестре, због ових пропуста које поменух и због још много тога што данас пропуштамо да чинимо, ја вечерас са стрепњом и болом говорим о поменутој теми. Па ипак, моја стрепња није безнадежна, све док постојите ви који сте дошли да сви заједно покушамо да учинимо макар и ове мале кораке. А они, колико год изгледали недовољни или мали, а некима чак и непотребни, мене подсјећају на ону Павлову лађу која га је, ипак, довела до циља. Када је Павле преживио бродолом и кад је напокон стигао до Рима изговорио је ријечи које и ми ако устрајемо на путу јединства и истинског човјекољубља можемо у мало модификованом виду слободно поновити: Људи браћо, ја тиме што радих на јединству Цркве ништа не учиних против народа или обичаја отачких.

 

 

Савиндан у Клепцима

У Недељу, 26. јануара у чапљинском селу Клепци, прослављена је ђачка слава, први српски архиепископ Свети Сава. У литургијском слављу учествовали су сви ђаци који похађају наставу вјеронауке у овој општини, њихови родитељи и остали парохијани. Најмлађи су са својим свештеником преломили славски колач, након чега су услиједиле традиционалне рецитације и пригодно даривање пакетићима, а на крају и заједничко пјевање светосавске химне.