Monthly Archives: септембар 2020
Слава Старе цркве у Мостару и молебан за благословен почетак школске године
У недјељу, 20. септембра прославили смо храмовну славу Старе цркве у Мостару, Рођење Пресвете Богородице. Литургију је служио мостарски парох, отац Радивоје Круљ, уз саслужење вјерног народа, пјевнице, чтечева и дјеце. Одслужен је и молебан за благословен почетак нове школске године. Онима који уче, и онима који их уче.
Пресвета Богородица на помоћ!
Тијана Башић, вјероучитељица
У Шћеници на Бобанима прослављена храмовна слава
На празник Рођења Пресвете Богородице прослављена је храмовна слава у селу Шћеници на Бобанима. Свету Литургију служио је протојереј-ставрофор Борис Бандука уз саслужење архимандрита Исаие и надлежног свештеника оца Милана Стањевића. Бројни мјештани бобанских села и њихови гости окупили су се на Малу Госпојину, да прославе храмовну славу. У току Литургије обављена је литија и ломљење славског колача. За све присутне добри домаћини припремили су трпезу љубави.
Слава цркве у Лугу
У недељу 20. септембра, у храму Рођења Пресвете Богородице у Лугу, служена је Литургија поводом славе цркве. Свету Литургију је служио јереј Милан Стањевић, уз присуство доста вјерног народа. У току Литургије обављена је Литија око храма и ломљење славског колача. Добротворима, који су помогли стварању услова за почетак реконструкције храма, додијељене су захвалнице. Радови су почели прије пар дана, а у овој фази планирано је да се заврше груби радови. Након литургије уприличена је трпеза љубави.
Благомир Одавић
Храм у Хуму код Требиња прославио своју славу
У недељу 20. септембра прослављена је Крсна слава храма Рођења Пресвете Богородице у селу Хум. Свету Литургију служио је надлежни парох протојереј-ставрофор Борис Бандука уз саслужење вјерног народа овога краја. У току Литургије је извршена литија око храма и обављено је ломљење славског колача. Послије службе су домаћини за трпезом љубави уз пјесму наставили дружење.
Храм на Хуму саграђен је 1713. године, а 2017. године је почела његова обнова. У току је фрескописање храма.
Слава цркве и помен жртвама логора у Челебићима
У Недељу 20. септeмбра 2020.г. уочи празника Рођења Пресвете Богородице, у насељу Челебићи код Коњица, прослављена је храмовна слава Храма Успења Пресвете Богородице. Свету Литургију служио је протојереј-ставрофор Милан Бужанин парох коњички, уз саслужење ђакона Дејана Грчића будућег пароха коњичког. Отац Милан је све присутне поздравио пригодном бесједом, а након свете Литургије, Пaрастоса и Литије пресјекао је славски колач уз присуство благовјерног народа из Челебића, Коњица, Јабланице и околних села и насеља . У наставку је приређена трпеза љубави испред Цркве коју је припремио домаћин Ћамил Авдић.
Црква Успења Пресвете Богородице саграђена је 1860.г. залагањем и трудом домаћина Марка Манигоде из мјеста Добригошће, који је мученички пострадао од турских зулумћара, а у протеклом рату је била уништена и девастирана у потпуности, а обновљена је 2011.г.
Света архијерејска литургија у Требињу о Спомену Светог Петра Зимоњића
Од Петра Јониног до Петра Богдановог
Сабрање светих на Сабор светих у Саборном храму у Требињу
У Недјељу четрнаесту по Педесетници, заједница вјерних сабрана у требињском Саборном храму, сјећајући се изнова и најприје Христовог Васкрсења, као и догађаја који се по предању везују за појас Пресвете Богородице, присјетила се и Светих мученика Јасеновачких, и васцијелог Сабора српских светитеља, а међу њима нарочито свете Анастасије, мајке Светог Саве. Сабрањем је началствовао презвитер Драгиша Томић, са требињским свештенством, који је тумачио еванђеоску причу о свадби царевог сина, указајући и на значај празника и светих које прослављамо у овај дан. Овом приликом, вјерни су цјеливали мошти Мученика Јасеновачких.
У оквиру Литургијског славља, Хор Саборног храма у Требињу „Света Анастасија Српска“, а међу Сабором српских светитеља, посебно се споменуо своје заштитнице, приносећи и раздјељујући славски хљеб, жито и вино.
Представник Епархије ЗХиП за културу и медије,
Бранислав Рајковић, ђакон
Епископ Атанасије присуствовао освећењу првог храма посвећеног мученицима јасеновачким
У недјељу, 31. августа/13. септембра 2020. године, када Православна Црква прославља Сабор српских светитеља и спомен мученика јасеновачких, у манастиру Рођења Светог Јована Крститеља, у Јасеновцу, у Епархији славонској, освећен је шрви храм на свету посвећен Светим новомученицима јасеновачким (фотогалерија).
Чином освећења параклиса (капеле) и Божанственом Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи славонски Јован, будимљанско-никшићки Јоаникије, диселдорфски и њемачки Григорије, источноамерички Иринеј, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, као и свештенство из више епархија.
Послије јеванђелског читања бесједио је епископ Григорије. Он је говорио о важности памћења, али и опасности злопамћења:
-Памћење је крајеугаони камен на коме се заснива наш хришћански идентитет, а то је подједнако памћење онога што је било и онога што тек треба да буде. Памћење не може бити смислено, ако се сјећамо само некога ко је некада постојао и више га нема, а не сјећамо га се као некога ко ће бити. Зато памћење не може бити пунозначно, ако само данас памтимо, а већ сутра ћемо заборавити. Памћење има пуноћу само уколико се укоријени и засади у вјечности у којој нема смрти, бола и жалости, у којој ништа не вене. Зато узносимо имена мученика у службу Божју, јер жарко желимо да се њихов спомен и њихово име заувијек настане у вјечном Божјем памћењу. Њихово и своје постојање ћемо осигурати само ако будемо записани у књизи живота вјечнога.
-Друга страна памћења није само заборав већ нешто много злокобније – злопамћење. Памтити значи с љубављу се сјећати пострадалих. Памтити значи сачувати имена мученика од заборава. Памћење значи не дозволити да се злочин икада више негдје понови. А злопамтити, пак, значи гајити мржњу у свом срцу према убицама. Злопамтити значи жељети зло крвницима, на зло узвраћати злом које трује наше душе силније од најљућег отрова. Злопамтити, на концу, значи жудјети за осветом и за туђом смрћу, истакао је владика Григорије.
Слава Цркве Светог Пророка Захарија и праведне Јелисавете у Јабланици
У недјељу 13.09.2020.г. поводом Храмовне славе служена је Света Архијерејска Литургија у Храму Св. Пророка Захарија и праведне Јелисавете у Јабланици. Свету Архијерејску Литургију служио јe Епископ Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Димитрије уз саслужење пароха паљанског јереја Дејан Бакмаза , пароха невесињског јереја Младена Чалије и домаћина пароха коњичког протојереја-ставрофора Милана Бужанина. Након прочитаног Јеванђеља присутном народу обратио се Епископ Димитрије пастирском бесједом.
Цркву Св.Пророка Захарија и Праведне Јелисавете саградио је ктитор Славко Ристић-Грга уз помоћ општине Јабланица, Владе ХНК/ХНЖ, Удружења Срба из Коњица и њихових потомака у дијаспори,Удружења коњичана Републике Српске, Честитог Братства Манигода, породице Јелачић као и бројних других приложника.
Након свете литургије парох Милан Бужанин се укратко захвалио свим присутним вјерницима, гостима, и донаторима , те позвао све присутне на чашу разговора уз припремљено послужење у порти храма.
Света Литургија у насељу Брадина
У недељу 06.септембра 2020.г. у насељу Брадина код Коњица служена је Света Литургија у капели на сеоском Гробљу. Свету Литургију служио је парох коњички протојереј-ставрофор Милан Бужанин, а на литургији је било присутно педесет становника овог села. Након Свете Литургије свештеник Милан је одслужио Парастос за све упокојене Брадињаке, а након тога сви присутни су свратили за трпезу љубави, коју су припремили домаћини из Брадине. У овом планинском мјесту до рата је живило око 600 Срба, а сад их стално живи само двоје.
Света архијерејска литургија на Мандиној Градини
На трагу древног Лабостина: од Ваведења, преко Успења до поновног Освећења
Трудом вјерног народа дувањског, залагањем пароха мостарског и администратора при Парохији дувањској, уз подршку фрањевачког братства Самостана Светих Ћирила и Методија у Дувну, као и Општине Дувно, обновљен је Храм Ваведења Пресвете Богородице на Мандиној Градини, у селу Рашћани, код Томиславграда, на подручју православне Црквене општине дувањске. На Оданије Успења Пресвете Богородице, Божанствено сабрање вјерних и освећење овог храма, и изнова васколиког времена и простора, предводио је Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. Црква Божија, сабрана овим поводом на овом мјесту, рукоположила је Душана Вучића за ђакона.
На месту или у непосредној близини овог обновљеног Храма, према предању али и према неким писаним траговима, па и пронађеним артефактима, од XIII вијека, постојао је Манастир Лабостин, Ваведења Пррсвете Богородице, који је касније једном или више пута разаран, да би 1891. дувањски Срби на овом узвишењу, званом Градина, подигли црквицу посвећену Ваведењу. Шездесетак година прије тога, један мјесни ратар у земљи је пронашао печат древног Лабостина, као и бронзани кључ, вјероватно од манастирске цркве, који су указали и подсјетили на постојање некадашњег манастира. Током ратних дејстава на овом подручју, са страдњима житеља овог краја, страдала је и поменута Богородичина црквица, да би у част Њеног Сина, у спомен Ваведења, а у Дан Оданија Њеног Успења била поново подигнута и освећена.
Овом догађају, поред Дувњака, расутих и пристиглих са свих страна, присуствовали су и фрањевци Самостана Светих Ћирила и Методија y Tомиславграду, као и локални имам, свједочећи о заједничкој доброј вољи и љубави према ближњима, што се, према бесједи Епископа Димитрија, „оцртало и ставило у темељ овога храма, кога сад осветисмо“.
Представник Епархије ЗХиП,
Бранислав Рајковић, ђакон
ОТВОРЕНО ПИСМО РЕИСУЛ-УЛЕМИ ХУСЕИНУ ЕФ. КАВАЗОВИЋУ: Православна црква у Црној Гори није организовала нападе на муслимане, већ стала у њихову одбрану
Поводом Саопштења реис-л-улеме исламске заједнице у БиХ др. Хусеин еф. Кавазовића, од 1.9.2020. године, издатог поводом напада на муслимане у Пљевљима – ЦГ, као епископ који је члан Епископског савјета Црне Горе али и чија се епархија у највећој мјери налази на простору БиХ, дужан сам да предочим уваженом реису-л-улеми да је Епископски савјет Црне Горе, реаговао истог дана (у 10:44 часова) Саопштењем објављеном на сајту Митрополије, као и на свим сајтовима епархија које дјелају у Црној Гори. У њему се између осталог каже:
Сви људи су браћа и сестре, јер смо сви синови и кћери једнога Бога, Творца свих и свега. У таквој братској и сестринској љубави треба да проводимо и ове постизборне дане, као, уосталом и све дане свога живота. Надамо се да је тај дух братске слободе и поштовања оно што је побиједило и што побјеђује.
Немојмо да заборавимо да смо сви, без обзира на идеолошко-политичку, националну или вјерску припадност браћа и као такви грађани ове земље имамо права на своје разлике. Сада као никада морамо имати на уму ријечи Светог Петра II Ловћенског Тајновидца које је у ослобођеној Црној Гори поновио краљ и господар Никола: ”Брат је мио, ма које вјере био”. Немамо, међутим, ни као Хришћани, ни као цивилизовани људи, права да другог мрзимо због тога што има ставове другачије од наших. Напротив, апостол народа Павле вели: “Носите бремена један другог, и тако ћете испунити закон Христов.” (Гал. 6, 2)
Истог дана на сајту Митрополије (у 13:37 часова) је пренешено и Саопштење Пљеваљског одбора за одбрану светиња у коме се вјерници позивају да увијек и у свакој прилици буду људи, државни органи да раде свој посао, те се јасно каже да Црква није организатор јавних окупљања покренутих послије изборне побједе опозиције и да су сва славља која угрожавају мир и равноправност свих људи, као и међувјерску и међунационалну толеранцију непожељна и биће једнодушно осуђена.
У поподневним часовима истог дана нас је зато веома непријатно изненадило обраћање уваженог реиса у коме је СПЦ оклеветана као она која је сама одабрала да буде носилац процеса у коме се ето дешавају и насилни инциденти и пролијева се невина крв. Подсјећам еф. Кавазовића да у Пљевљима није проливена крв (тј. нико није ни рањен, а камо ли изгубио живот, пошто је то основно значење ове језичке синтагме) да је носилац негативних процеса који се у Црној Гори одвијају, а нарочито у посљедњих годину дана, досадашња државна власт а не СПЦ, која је послије доношења дискриминаторског Закона о положају цркава и вјерских заједница невољно увучена у политичку борбу. Само из разлога што је само доношење закона било једна политичка и идеолошка одлука, која није заснована на правди и правима, која су у свим цивилизованим државама свијета неприкосновена, а то су право на слободно уживање имовине, право на слободу вјере и говора, право на једнак третман пред законом и уставом свих грађана, били вјерници или невјерници.
О одговорности и еманципованости црногорског друштва, па и саме СПЦ у Црној Гори, свједоче и данашње изјаве Митрополита Амфилохија и свих политичких лидера који су изборили изборну побједу (Кривокапић), (Бечић), (Абазовић), као и многобројних појединаца. Томе у прилог говори и данашња слика православних свештеника из Пљеваља који су са слоганом Не дамо светиње, под којим су устали у одбрану својих, овога пута стали у заштиту Хусеин-пашине џамије. Ко год је добронамјеран, а жели да види у чему се огледа однос СПЦ према муслиманима у Црној Гори, препознаће да се овај најбоље очитава у данашњој слици из Пљеваља, наступима њених великодостојника претходних дана и мјесеци, као и мирним литијама у којима су, раме уз раме са православцима, учешће узимали и припадници исламске вјероисповјести. Несрећни насилнички акти, који већма личе на монтирани покушај изазивања међунационалне и међувјерске мржње него на аутентичне шовинистичке испаде, о овом односу православаца према муслиманима у Црној Гори, насупрот горе наведеном, не говоре ништа.
Као човјек који своју епископску и хришћанску службу обавља једним дијелом и на простору Црне Горе, као човјек који је рођен и пола живота провео на простору те државе и зато познаје тамошње прилике, желим да упутим апел уваженом реису да препусти локалним исламским лидерима у Црној Гори да кажу своју ријеч, и њоме заштите интересе своје заједнице, пошто је, желим да вјерујем, његова данашња производ незнања и неинформисаности, а не жеље да се изазову нове подјеле и нестабилност у црногорском друштву.
Подсјећам еф. Кавазовића и на позив, њему лично упућен, на отварање муслиманско-православног дијалога у БиХ, мог претходника на херцеговачкој епископији, владике Григорија, и наглашавам да је тај позив и даље отворен када је у питању захумско-херцеговачка епархија. На нашем локалном херцеговачком нивоу је ова сарадња и дијалог итекако жив и динамичан, захваљујући необичном ентузијазму, искрености и иницијативи уваженог муфитије мостарског, еф. Дедовића и читаве исламске заједнице којој је он на челу. Прије само неколико дана били смо скупа на јами Чавкавици и Корићкој јами и показали да дијалог и сарадња и мир имају перспектву, само ако избегнемо дневно политичке изјаве и надгорњавања, него, како је то у писму епископа Григорија наведено, ако тај дијалог водимо „без ичијег посредништва, али уз сарадњу и помоћ свих људи добре воље. Да позовемо у помоћ све интелектуалце, историчаре, теологе, социологе, философе, правнике, политикологе и тако редом, не бјежећи ни од једног болног питања“.
Треба да будемо свјесни тежине проблема и узвишености циља коме тежимо, а циљ је нелажан и искрен мир, циљ је истина, ма колико она болна била, циљ је заустављање освете, ма колико и на којој страни за њу било аргумената, јер Господ говори „освета је моја“, а ми толико пута хоћемо да чинимо оно што је у Његовим рукама, а оно што је у нашим не чинимо или, по ријечима патријарха Павла, „не чинимо онолико колико можемо“!
Због свега овога сам, уважени ефендија Кавазовићу, изненађен којом сте брзином своје писмо ставили на столове страних дипломата у БиХ. Тврдим да нико од мене не би био срећнији да сте то писмо послали мени, своме сабрату у БиХ, па да сва питања међусобно отворено, братски и сусједски рјешавамо. Мислим да је то једини начин на који се постаје зрело друштво. Вјероватно је мало која друга земља на свијету као наша осјетила горчину позивања других да рјешавају наше проблеме. Желим да знате, уважени реисe да на том путу у мени имате најискренијег, не само сарадника, него и сабрата.
Није потребно да се праве компромиси са истином али истину треба говорити са добром намјером, у љубави. Треба као што се то у светим књигама каже – истиновати у љубави.
Надајући се да ове ријечи могу допринјети нашем заједничком будућем дјелању, поздрављам вас и остајем искрено посвећен изградњи мира међу православнима и муслиманима (и међу свима људима), како у нашој земљи, тако и свугдје гдје живе.
Димитрије, епископ захумско-херцеговачки и приморски
