Daily Archives: 2. септембра 2020.

ОТВОРЕНО ПИСМО РЕИСУЛ-УЛЕМИ ХУСЕИНУ ЕФ. КАВАЗОВИЋУ: Православна црква у Црној Гори није организовала нападе на муслимане, већ стала у њихову одбрану

Поводом Саопштења реис-л-улеме исламске заједнице у БиХ др. Хусеин еф. Кавазовића, од 1.9.2020. године, издатог поводом напада на муслимане у Пљевљима – ЦГ,  као епископ који је члан Епископског савјета Црне Горе али и чија се епархија у највећој мјери налази на простору БиХ, дужан сам да предочим уваженом реису-л-улеми да је Епископски савјет Црне Горе, реаговао истог дана (у 10:44 часова) Саопштењем објављеном на сајту Митрополије, као и на свим сајтовима епархија које дјелају у Црној Гори. У њему се између осталог каже:

Сви људи су браћа и сестре, јер смо сви синови и кћери једнога Бога, Творца свих и свега. У таквој братској и сестринској љубави треба да проводимо и ове постизборне дане, као, уосталом и све дане свога живота. Надамо се да је тај дух братске слободе и поштовања оно што је побиједило и што побјеђује.

Немојмо да заборавимо да смо сви, без обзира на идеолошко-политичку, националну или вјерску припадност браћа и као такви грађани ове земље имамо права на своје разлике. Сада као никада морамо имати на уму ријечи Светог Петра II Ловћенског Тајновидца које је у ослобођеној Црној Гори поновио краљ и господар Никола: ”Брат је мио, ма које вјере био”. Немамо, међутим, ни као Хришћани, ни као цивилизовани људи, права да другог мрзимо због тога што има ставове другачије од наших. Напротив, апостол народа Павле вели: “Носите бремена један другог, и тако ћете испунити закон Христов.” (Гал. 6, 2)

Истог дана на сајту Митрополије (у 13:37 часова) је пренешено и Саопштење Пљеваљског одбора за одбрану светиња у коме се вјерници позивају да увијек и у свакој прилици буду људи, државни органи да раде свој посао, те се јасно каже да Црква није организатор јавних окупљања покренутих послије изборне побједе опозиције и да су сва славља која угрожавају мир и равноправност свих људи, као и међувјерску и међунационалну толеранцију непожељна и биће једнодушно осуђена.

У поподневним часовима истог дана нас је зато веома непријатно изненадило обраћање уваженог реиса у коме је СПЦ оклеветана као она која је сама  одабрала да буде носилац процеса у коме се ето дешавају и насилни инциденти и пролијева се невина крв. Подсјећам еф. Кавазовића да у Пљевљима није проливена крв (тј. нико није ни рањен, а камо ли изгубио живот, пошто је то основно значење ове језичке синтагме) да је носилац негативних процеса који се у Црној Гори одвијају, а нарочито у посљедњих годину дана, досадашња државна власт а не СПЦ, која је послије доношења дискриминаторског Закона о положају цркава и вјерских заједница невољно увучена у политичку борбу. Само из разлога што је само доношење закона било једна политичка и идеолошка одлука, која није заснована на правди и правима, која су у свим цивилизованим државама свијета неприкосновена, а то су право на слободно уживање имовине, право на слободу вјере и говора, право на једнак третман пред законом и уставом свих грађана, били вјерници или невјерници.

О одговорности и еманципованости црногорског друштва, па и саме СПЦ у Црној Гори, свједоче и данашње изјаве Митрополита Амфилохија и свих политичких лидера који су изборили изборну побједу (Кривокапић), (Бечић), (Абазовић), као и многобројних појединаца. Томе у прилог говори и данашња слика православних свештеника из Пљеваља који су са слоганом Не дамо светиње, под којим су устали у одбрану својих, овога пута стали у заштиту Хусеин-пашине џамије. Ко год је добронамјеран, а жели да види у чему се огледа однос СПЦ према муслиманима у Црној Гори, препознаће да се овај најбоље очитава у данашњој слици из Пљеваља, наступима њених великодостојника претходних дана и мјесеци, као и мирним литијама у којима су, раме уз раме са православцима, учешће узимали и припадници исламске вјероисповјести. Несрећни насилнички акти, који већма личе на монтирани покушај изазивања међунационалне и међувјерске мржње него на аутентичне шовинистичке испаде, о овом односу православаца према муслиманима у Црној Гори, насупрот горе наведеном, не говоре ништа.

Као човјек који своју епископску и хришћанску службу обавља једним дијелом и на простору Црне Горе, као човјек који је рођен и пола живота провео на простору те државе и зато познаје тамошње прилике, желим да упутим апел уваженом реису да препусти локалним исламским лидерима у Црној Гори да кажу своју ријеч, и њоме заштите интересе своје заједнице, пошто је, желим да вјерујем, његова данашња производ незнања и неинформисаности, а не жеље да се изазову нове подјеле и нестабилност у црногорском друштву.

Подсјећам еф. Кавазовића и на позив, њему лично упућен, на отварање муслиманско-православног дијалога у БиХ, мог претходника на херцеговачкој епископији, владике Григорија, и наглашавам да је тај позив и даље отворен када је у питању захумско-херцеговачка епархија. На нашем локалном херцеговачком нивоу је ова сарадња и дијалог итекако жив и динамичан, захваљујући необичном ентузијазму, искрености и иницијативи уваженог муфитије мостарског, еф. Дедовића и читаве исламске заједнице којој је он на челу. Прије само неколико дана били смо скупа на јами Чавкавици и Корићкој јами и показали да дијалог и сарадња и мир имају перспектву, само ако избегнемо дневно политичке изјаве и надгорњавања, него, како је то у писму епископа Григорија наведено, ако тај дијалог водимо „без ичијег посредништва, али уз сарадњу и помоћ свих људи добре воље. Да позовемо у помоћ све интелектуалце, историчаре, теологе, социологе, философе, правнике, политикологе и тако редом, не бјежећи ни од једног болног питања“.

Треба да будемо свјесни тежине проблема и узвишености циља коме тежимо, а циљ је нелажан и искрен мир, циљ је истина, ма колико она болна била, циљ је заустављање освете, ма колико и на којој страни за њу било аргумената, јер Господ говори „освета је моја“,  а ми толико пута хоћемо да чинимо оно што је у Његовим рукама, а оно што је у нашим не чинимо или, по ријечима патријарха Павла, „не чинимо онолико колико можемо“!

Због свега овога сам, уважени ефендија Кавазовићу, изненађен којом сте брзином своје писмо ставили на столове страних дипломата у БиХ. Тврдим да нико од мене не би био срећнији да сте то писмо послали мени, своме сабрату у БиХ, па да сва питања међусобно отворено, братски и сусједски рјешавамо. Мислим да је то једини начин на који се постаје зрело друштво. Вјероватно је мало која друга земља на свијету као наша осјетила горчину позивања других да рјешавају наше проблеме. Желим да знате, уважени реисe да на том путу у мени имате најискренијег, не само сарадника, него и сабрата.

Није потребно да се праве компромиси са истином али истину треба говорити са добром намјером, у љубави. Треба као што се то у светим књигама каже – истиновати у љубави.

Надајући се да ове ријечи могу допринјети нашем заједничком будућем дјелању, поздрављам вас и остајем искрено посвећен изградњи мира међу православнима и муслиманима (и међу свима људима), како у нашој земљи, тако и свугдје гдје живе.

Димитрије, епископ захумско-херцеговачки и приморски

Заједно у Цркви и у школи – Молебан у Требињу поводом почетка нове школске године

Oве године, као што знате, све је мало другачије, услови су чудни али доста тога су и ваши преци прошли, и још неке теже периоде су пролазили, и ропства, и ратова, и оних периода кад није било школа, када се није могло ићи у школу… Ево ми данас, хвала Богу, у слободи можемо, па иако је мало необично, иако је мало неуобичајено.., треба да се стрпимо, и ускоро, даће Бог, да буде све нормално и све устаљено, осим тога што ми не треба да будемо устаљени, него треба да будемо стално бољи и бољи…


Овим ријечима, отац Дражен Тупањанин, предстојећи на Вечерњем богослужењу са Молебаном, призивајући благослов Божији и честитајући почетак нове школске године, обратио се требињским ученицима. 
Молебану, одслуженом првог септембра, испред Преображењског храма у Требињу присуствовало је мноштво ученика са својим родитељима, свештеницима, наставницима и вјероучитељима.

Честитајући нарочито првачићима, отац Дражен је, поред осталог, рекао: Као што сте у клупама, као што сте у школи, тако Бог хоће да нас види заједно и у Цркви, и тако жели да нас сабере све заједно код Себе, у Своме небеском Царству!
Представник Епархије ЗхиП за културу и медије,
Бранислав Рајковић, ђакон