Живојин Ракочевић

„Побегао сам из касарне из Вучитрна и, за Божић, отишао у цркву у Бабином Мосту да се причестим. Опазе ме и пријаве, па сам био десет дана у затвору. То су ми најлепши дани – нисам носио петокраку и нисам морао да поздрављам официре”, овако је своју животну, искуствену косовску причу започео Зоран Јевтић. Замонашио се 1960. кад је стигао са Косова и добио име Атанасије. Од тада се Косово и Атанасије не раздвајају. 

Предање каже да су око те древне црквице, у којој се причестио, сахрањени учесници Косовског боја, а ближа историја бележи да су страдале и помрле српске војнике из повлачења током Првог светског рата сакупљали по косовској равници и безимене полагали око минијатурног храма косовских Срба у Бабином Мосту. Прошли су овуда и краљеви војници Јевтићи из Брдарице код Ваљева, и вратили се као слободни људи са Солунског фронта и прели причу голготе и васкрсења једног народа. Све што су они сањали и све што се у оном затвору са причешћеним младићем Зораном Јевтићем догађало постало је део преживелих идеја које су сачувале православље. У тој малој косовској, војничкој затворској ћелији родио се победилац идеологије комунизма. Родио се неодступни борац за истину и најгласнији косовски побуњеник новог века. Комунизам је пао на колена пред вером малих и понижених, пред причешћем у убогим и запуштеним црквицама. Ту је Атанасије започео пут од Косова до Јадовна и никада га није завршио. Са самртне постеље тражио је, ових дана, од Љубише Чеперковића Бралке, Дејана, Живојина да му се нађу фотографије, проверавају подаци, истражују детаљи живота косовских Срба за седмотомно издање књиге „Од Косова до Јадовна”.

Ако је митрополит Амфилохије изникао из Ловћена, Косова и Јасеновца, владика Атанасије је најважнији српски путник од Косова до Јадовна. Његове три кључне тачке су Косово, Херцеговина и Јадовно. Нема страственијег, образованијег, детаљнијег, истрајнијег, духовитијег, љубазнијег и суровијег делатника на тој линији испуњеној патњама, радостима и вредностима које одређују карактер нашега народа. Наука, професура, сложени теолошки радови, полемике, политичка некоректност, инстикт који открива диктатора, муњевити рефлекс на угрожавање слободе, другачије мишљење у цркви које никада није рушило наслеђе Светога Саве кретали су се у духовној вертикали од Косова до Јадовна. Између те две тачке Херцеговина је његово највеће дело. Истинит, природан, емпатичан, динарски срчан и обликован косовским заветом он је, усред крвавог грађанског рата, обновио православље и вратио Светог Саву у његову ђедовину. Драма рата је његов карактер доминантно усмеравала према личности појединца који страда. У појединцу је откривао Бога и Херцеговина је то препознала. Од богоборачке, атеистичке и земље запуштених светиња постала је најхришћанскији део српског народа.

Хаос грађанског рата је тек утихнуо, а на Косову и Метохији почиње нови сукоб. Владике Атанасије и Амфилохије су у њему без остатка, да се нађу при руци тадашњем владики Артемију.

„Обишао је сваки крај Косова и Метохије, знао је свако село, свако црквиште и све је бележио, чувајући помен на оне који су пострадали за Христа, посебно нове косовске мученике Босиљке, Григорија, Василија, Харитона и Стефана”, написао је владика рашко-призренски Теодосије у опроштајној поруци из Болнице „Драгиша Мишовић”, у Београду, где се лечи од болести ковид 19, од чијих последица је и преминуо владика Атанасије.  

У тим временима Атанасије клечи у полутами Грачанице између фресака после дана у ком је сахрањивао побијене. Моли се и плаче. Убијеном фоторепортеру и сараднику „Политике” Момиру Стокући облачио је белу кошуљу, док му је подизао главу у рукама му је остао мозак. Онда се враћао и понављао: „Живо је васкрсло Косово!”

Негде око Васкрса 2000. владала је општа оскудица у свему. Владика Атанасије бере маслачак и јестиве траве у дворишту манастира Грачаница. На трпези храма који је подигао богати и моћни краљ Милутин јела се трава. Атанасије је извадио лимун и зачинио маслачак. Гурман и крупни јеромонах Василије Делић држао се за главу и гласно изговорио: „Помрећемо од глади!”

Из Херцеговине се први, са игуманом архангелским Михаилом и фото-апаратом потписника ових редова, обрео у манастиру Девич. Голим рукама су склањали угарке са ћивота Светог Јоаникија Девичког и објавили свету да дренички утешитељ сиротиње није уништен у пожару који је до темеља разорио храм. Никакви разорни догађаји, а посебно људски и политички ставови нису могли довести у питање Атанасијево поверење у Косово. Политичка некоректност је била део његовог живота и јавног деловања.

Пре неколико година за Видовдан, направила се велика гужва на вратима свечаног салона у конаку манастира Грачаница. На улазу је владика херцеговачки Атанасије Јевтић, који крупним гласом грми на неког политичара: „Ти, да преиспиташ своју комуњарску историју, и да се оставиш српске историје!” Сви цупкају и чекају да се заврши „час” након дуге видовданске литургије, а патријарх Иринеј се смеје и, из групе званица, довикује: „Пусти нас Атанасије да уђемо!” Пролази поред политичара, узима га за руку и каже: „Добар је наш Атанасије.”

Пандемија вируса корона ове године је зауставила све, само не деда Тасу. Он је носио прославу Видовдана, и сваких неколико сати био на другом месту од разговора у овдашњем Дому културе до Новог Брда. Ту је служио помен у Цркви Светог Николе коју својатају овдашње власти. Албанац са моторном косилицом ометао је службу, владика плаховитог темперамента га није примећивао, само је на крају поновио оно своје: „Живо је васкрсло Косово!” Стигао је он да поред бројних послова буде и администратор Епархије рашко-призренске, у дворишту Дома културе подигао је 2010. године спомен крст као сећање на страдалнике. Обновљен је три дана пред његово упокојење.

За Призрен, његово наслеђе, људе и цркве говорио је да је реч о призренској галаксији и посебном свету. Живео је косовски завет и дао једну од његових најдубљих дефиниција. „То није нека идеолошка, националистичка или политичка конструкција, није нека земаљска или историјска теорија, него је косовски завет и опредељење српско само исповедање нашег хришћанског и православног идентитета, испољавање нашег црквено-народног духовног бића, сведочење о нашем трајном литургијском памћењу.” У име тог памћења и завета косовски Срби су му спустили на одар земљу са Газиместана, један камен из манастира Светих Архангела код Призрена и један камен са улазних врата манастира Девич поломљених у погрому 17. марта 2004. године.

Дан пред упокојење из Призрена је у Требиње стигао игуман Михаило. Онда је цела болница певала за владику Атанасија „Јечам жела косовка девојка”. Кратко је отворио очи.

Извор: Политика Online – Сећање на преминулог владику Атанасија: од Косова до Јадовна (politika.rs)

Пише: Милутин Мићовић

Кад човјек по ведром дану гледа орлове на небу, задржи ту слику у себи и кад они ишчезну из видика. Тако задржавамо у сјећању велике људе које смо знали. И кад оду, остаје у нама њихов лик – не само изглед, него и њихов речник, ум, интелигенција, интонација, карактер, нијансе.

Тако се некако десило и са два духовна орла, владикама Амфилохијем и Атанасијем. Отишли су, али су остали међу нас и у нама. Кад с ове мале дистанце погледамо њихов долазак у наше крајеве, а сад и њихов одлазак, уочавамо неку велику промјену.

Дошавши у овај расељени и остављени народ, у њима је народ препознао себе, у њима је и добио оно што је сталним одсељавањем и изгубом кроз времена губио. На неки начин њиховим доласком на старе и историјски најзначајније светосавске епископске столице и овај народ се вратио у историјску матицу и ослободио комплекса маргиналности и провинцијалности. Ова двојица владика дошли су из великих свјетских културних и духовних центара, и нашли су овдје народ који генерацијама није одлазио са овог камена и простог народног предања. Али дочекани су као да су их ово црногорско-херцеговачко камење и остављени и маргинализовани народ чекали вјековима. С обје стране букнуло је обострано препознавање и радост узајамне подршке. Ова двојица не само да су донијели велике школе и знања, него су донијели сачувану, но преображену народност, коју је наш човјек одмах препознао. Народ је видио да су то њихови људи, који носе њихове претке, њихово памћење, а уз све то ону духовну дубину и непосредно озарење, које их је повезивало са својим светитељима, јунацима и мудрацима, старом славом и небеским даром.

Оно што је разликовало ова два духовна орла од других учених људи јесте духовна дубина и простота, божанска непосредност, спонтаност и надахнуће за дјелање, коју је и обичан народни човјек одмах осјетио, и на њу с љубављу одговорио.

Доласком митрополита Амфилохија на Цетиње одмах је активирано присуство Петровића, посебно два велика Петра који су стуб историјске Црне Горе.

Доласком владике Атанасија, који је понекад наглашавао да је старином Херцеговац, реактивирана је мисија Светог Василија тврдошког и острошког, европки и национални дух Јована Дучића, пјесничка љепота и простота Алексе Шантића, културни активизам Ћоровића и Слијепчевића. И Црна Гора и Херцеговина, које се прожимају и допуњују кроз историјски улог и народно заједништво, постале су опет значајни и утемељујући простор српске историје и суверени актер у савременим духовним и културним збивањима. Ова два духовна орла, подсјећала су на њихове претходнике и великане двадесетог вијека, владику Николаја Велимировића и оца Јустина Поповића, који су сачували Србе у двадесетом вијеку од духовне смрти.

За три деценије њиховог боравка на нашим просторима спојени су вјекови историјског сјећања, узидано је у нове храмове заборављено камење народног памћења и честитости.

Иако различити, ова два духовна орла увијек су се допуњавали. Један концентрисан и окренут духовној дубини и мистици, али и народним расколима, други, раскошни екстраверт, у донкихотовској борби са савременим демократско-демонизованим свијетом, увијек светоотачки стамен. Један се на народним саборима разговарао с гуслама и народном поезијом, други није много марио за високе норме понашања, више је волио да жагори са дјецом, дивећи се њиховим безазленим очима и чистим душама. Вјечан им спомен, и царство небеско!

(Аутор је књижевник)

Извор: Dan online – Stav: Odlazak orlova – 2021-03-08

Вијест о представљењу љубљеног нам у Христу брата, умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког, господина Атанасија (Јевтића), Јерарха Српске Православне Цркве, проузроковала је велику жалост.

Блаженопочивши епископ, угледан теолог, истицао се по свом опсежном научном знању, непрекидном истраживању и свом свеукупном доприносу. Био је дослиједан у придржавању јеванђелских начела, динамичан у дијалогу са српском интелигенцијом.

Пружио је народу Божијем истину Светог Писма и богатство отачке мисли, нарочито у периоду идеолошких сукоба, у прелазном стадијуму од понорâ атеистичког социјализма па до савремених опасних зона секуларног капитализма.

Упознали смо се за вријеме наших постдипломских студија на Богословском факултету Универзитета у Атини и од тада смо пола вијека заједно ходили приликом разних теолошких и међуправославних сусрета.

Аутентичан и ведрог карактера, храбар у испољавању својих ставова, својим присуством преносио је једну духовну ауру која је пробуђивала. Са видним болом према једној Цркви која разумије и одговара на савремена трагања, није престајао да се брине за јачање јединства Православља као и за њено пророчко присуство свуда у свијету. Оставио је једно драгоцјено теолошко наслиједство. Од срца саучествујући у жалости са Српском Патријаршијом, и ми смо у параклису Тиранске Архиепископије одслужили помен за покој његове дивне душе. „Блажени они који уснуше у Господу“.

Тирана, 6. марта 2021. г.

+ Анастасије, Архиепископ Тиране, Драча и цијеле Албаније

Извор: https://www.orthodoxianewsagency.gr/aytokefales_ekklisies/ekklisia_albanias/gnoristikame-kai-symporeytikame-ektote-miso-aiona/

Драги мој владико и стриче,

Свим Јевтићима био си и отац и мајка. Благодарећи твојим молитвама Господу, наша породица је изнедрила много образованих људи, али мислим да ти је најдраже било то што је Господ услишио твоје жеље и твог брата Радована и синовца Петра узео за Христове војнике, те их обукао у мантију.   

Поред Петра и Радована, породица Јевтић имала је још једног свештеника, упокојеног оца Милоша. Жеља покојног Милоша била је да у Брдарици, на брду Диздаревачи, сазида храм, али су га зликовци убили, онемогућивши га тако да своју жељу и намеру оствари. Да је Бог свемогућ, види се и по томе што је твој брат, свештеник Радован, успео у томе и сазидао храм посвећен Васкрсењу Христовом. Да није било твојих молитава Господу, до зидања тога храма вероватно не би ни дошло.

Био си велики молитвеник, како за своју породицу тако и за цео српски род, али и један диван човек, који је својим строгим наступима, али пуним љубави, желео само најбоље онима ко је прекоревао. Знам да си за сваку изговорену грубу реч провео много времена у молитвама упућеним Господу.

Драги наш стриче, остављаш нас овде на земљи, селиш се у Царство небеско, а ми смо, иако тужни што напушташ овоземаљски живот, уједно и срећни јер знамо да одлазиш на боље место. Знајући колико си волео своје родитеље, а нарочито мајку, верујемо да ћете се срести у Царству небеском, јер је твоје молитве Господ сигурно услишио и твојим најдражим подарио Царство небеско.

Драги наш владико, а потом и стриче, деда, ујаче, и све остало најмилије што си био нама Јевтићима и православном народу – нека ти Господ Бог подари живот вечни и Царство небеско.

Томо Јевтић

Требиње, 6. 3. 2021.

Преосвећеном г. Димитрију
Епископу Захумско-Херцеговачком
У Требињу

Преосвећени,

са великим болом срца и жалошћу чули смо за уснуће и прелазак у Царство Небеско многопоштованог Старца и Епископа умировљеног Херцеговачког г. Атанасија, човјека који истакао се као истински стуб најсветије Српске Православне Цркве.

Блаженопочивши Отац свих нас, био је изворни човјек, са срцем дјетета, традиционалног домаћинског става и скромности, и истовремено обдарен изузетним природним даровима, великом снагом духа, смјелошћу и дубоким знањем. Привукао је чистом вјером својом, молитвом и промишљањем благодат Духа Светога, и постао сасуд Његов, надахнут тајновидац Свештенослужитељ, отачки гласник Богословља, духовни отац који љубио је дјецу своју, истински монах, човјек Саборне Цркве Православне, човјек цијелог Христа – као што је уобичавао да говори – отјелотворитељ свих елемената вјере наше, који се, као други Павле, учио поред скута највећег Гамалиила данашњице, уз већ међу Преподобне убројанога Оца Јустина Ћелијског.

Као насљедник таквог духовног нааслијеђа, и поред тога што су се тегобе и болести множиле, остао је плодотворан у дјелању и храбар у ставу и расуђивању. Трпио је дугогодишњу болест своју са узорном истрајношћу и стрпљивошћу и за собом оставио жив примјер јововског смирења уз слављење Бога, за све. Ништа није могло да поколоба његову духовну снагу, које је избијала из многонамученога тијела његовог као из извора, нити је било шта друго могло да заустави уста његова у ватреном проповиједању чисте истине и правде Христове у односу на савремене изазове, без да је узимао у обзир посљедице. Био је ватрени борац за права српскога народа, сапутник вјернима у тешким годинама рата и гоњења, а истовремено и подржавалац мирног суживота народа у чистом духу Јеванђеља, незлопамтљив и спреман да опрости свима.

Будући да смо, Преосвећени, од студентских дана познавали многочувеног и многомудрог Јерарха – преко поштованог Старца нашега Емилијана, са којим га је везивало блиско духовно пријатељство и љубав и, за којега је његовог синовска послушност била узор – након што смо ишчитали и проучили највећи могући број богословских списа које је као залог непроцјењиве вриједности оставио свецијелом Православљу, гајили смо према њему дубоко дивљење и љубав, пошто смо у дјелима његовим открили искуствено познање доживљаја великих Отаца и дјела њихових, али и самих преподобних подвижника пустињака и оптшежитељника. Радујемо се јер смо „очима видјели и ушима чули“ да оживљавао је свједочење Царства Небеског на земљи. Када би говорио, ријеч његова била је као набујала ријека, као да је окушао и пио од хране и пића Отаца, као да се са љубављу са њима надметао, као да је као члан учествовао на светим Саборима у древна времена она. Знамо да био је заједнички Отац свима, па ипак се посебно поносимо тиме што био је саговорник Старца Емилијана, отац наш и од најближих нам сродника по духу.

До краја је пак наставио да скрива дарове Божије под плаштом аутосарказма и каткад неконвенционалног опхођења. Човјек мира, милостив, нарочито ка свакој намученој и напаћеној души, будући да имао је познање палости људске природе, која на себи носи рану велику, коју је, по њему милој изреци, Христос излијечио, и палу природу вјером и покајањем васкрсао.

За ову прилику толико, Преосвећени, као помен вјечни многочувеном Оцу и Свештенослужитељу, будући да вријеме не дозвољава нам да препричамо све сусрете, дјела, ријечи и подвиге тог храброг Човјека.

У болу, као дјеца за оцем, због одласка тог и таквог Пастира, служили смо како доликује и приличи заупокојено Трисвето за вјечни покој богољубиве душе његове и помињемо име његово, и особно и на светој Проскомидији, молећи се да Велики Архијереј упокоји га у Земљи живих.

Молитвено желећи свима Вама утјеху свише и подршку Оца Вашега у наставку богоугодног служења Вашег, на добро и јединство Православне Цркве, цјеливамо свету десницу Вашу и са великим поштовањем обитавамо у Христу Исусу Господу васкрсломе чија је власт и над мртвима и над живима.

Да нас Отац свети свише благосиља, прати и шаље нам благослове Своје.

Игуман Свештеног Манастира Симонопетре
Архимандрит Јелисеј
и са мном у Христу братство моје

са грчког превела Маја Рашовић

Његовој Светости Архиепископу пећком,
Митрополиту београдско-карловачком и
Патријарху српском г. Порфирију

Ваша Светости, возљубљени сабрате и саслужитељу пред престолом Божјим,

У име архипастирâ, научно-богословске заједнице и све пуноће Руске Православне Цркве, приносим Вам саучешћа поводом упокојења преосвећеног владике Атанасија (Јевтића). Молим се за покој душе новопрестављеног архијереја.

С братском љубављу у Господу,

Патријарх московски и све Русије
Кирил

Извор: Кабинет Патријарха српског

Његовој Светости Архиепископу пећком,
Митрополиту београдско-карловачком и
Патријарху српском г. Порфирију

Ваша Светости,

Са болом смо примили вест о упокојењу у Господу умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића). Владика Атанасије – Епископ бесмртног имена остаће упамћен у Православној Цркви као веома харизматична, угледна и дубоко верујућа личност, као достојан пастир и скроман монах, који се у науци показао као велики познавалац Светог Писма, Патрологије и Догматског богословља.

Напустила нас је једна од најупечатљивијих личности савременог православног богословља, која је оставила иза себе богата богословска дела, преведена у целом свету. Епископ Атанасије је често гостовао у Бугарској и држао академска предавања у нашим богословским школама.

Изражавамо саучешће Вашој Светости и Светом Синоду братске нам Српске Православне Цркве, и молећи се Господу и Спаситељу Исусу Христу да опрости свако сагрешење новопрестављеном архијереју и да душу његову настани тамо где праведници почивају, јер блажени мртви који од сада умиру у Господу! Да, говори Дух, нека почину од трудова својих, а дјела њихова ће слиједити за њима (Отк. 14, 13).

Бог да упокоји међу светима својим и трудољубовог раба свога епископа Атанасија. Нека му је вечан и блажен помен!

С братском љубављу у Христу,

Патријарх бугарски
Неофит

Извор: Кабинет Патријарха српског