Daily Archives: 6. марта 2021.
Бесједа Еп. Максима на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија
Хлеб Живота, Нова Пасха и Земља Живих
Слово епископа Максима на исходу Атанасија архијереја
у саборном храму у Требињу, 6. марта 2021. године
Еванђеље по Јовану: 6,48-54
Рече Господ присутним Јеврејима:
Ја сам Хлеб Живота. Оци ваши једоше мãну у пустињи, и помреше.
Ово је Хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре.
Ако се запитамо које јеванђелско слово најбоље пристаје у овом литургијском помену пред ковчегом незаборавног Владике Атанасија, онда су то управо ове Господње речи из данашњег Јеванђеља.
Високопреосвећени Владико, Преосвећени Архијереји,
Часни Хоре Презвитера и Ђакона, благочестива црквена пуноћо,
Ако постоји моменат у времену када ове Господње речи добијају пуни смисао, то је онда овај садашњи тренутак Божанске Евхаристије. Садејством Духа Светога, свештеноначалством Митрополита Дабробосанског, саслужењем јерарахâ, презвитерâ и ђаконâ, учешћем народа месне Цркве и оних који су дошли издалека, „једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1Кор 10,16-17).
Истовремено, Херцеговина и цела Црква у празничној атмосфери тугује и радује се. Велики јерарх Владика Атанасије сабира све јер, као непосустали сејач Речи Божије, све упућује на Христа који као Хлеб силази са Неба да нахрани и утеши све присутне.
Али, шта значе речи:
Ја сам Хлеб Живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога Хлеба живеће вавек; и Хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света.
Најпре, запазимо да се човек храни Богочовеком, том храном на сву вечност, која је, како је сведочио Епископ Атанасије, једина храна достојна људског ишчекивања и људске природе.
Због тога је и живот Атанасијев био живот у благодати Литургије у којој као благослов доживљавамо и живот и смрт, и састанке и растанке. Сам он је живео тако да је његово присуство било благослов за све – и раније и сада, кад је преминуо.
Учио је све како да живе, како да се умивају, како да једу – и онај хлеб свакодневни и „Хлеб који силази с Неба”. И одлазећи није оставио празнину, нити било какву сенку, него само светлост и здравље које све утврђује и храни. Истрча трку наш Владика, добар рат ратова и Победу извојева!
Кроз цео свој живот (свештенодејствујући и пишући о Светој Литургији), Атанасије је сведочио, да је Богочовек Христос увек и изнова – наша НОВА ПАСХА и Земља живих.
Јудејци се пак препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо?
Препирали су се некада Јудејци међу собом, а и дан-данас се препиру неки који не разумеју Атанасијево литургијско завештање.
Који је разлог томе? Као прво, да би се присајединио том завештању, потребно је да усвојиш другачију логику литургијског живота и покајање као „најљепши цвијет људског поштења”.
А као друго, Атанасије није окупљао присталице и поклонике. „Створи Бог Атанасија и… пуче калуп”, истинито и духовито је говорио Митрополит Амфилохије, сведочећи о уникатности нашег упокојеног Јерарха. (Удостојио нас је Господ, по Свом Промислу, да животујемо и временујемо са двојицом Дивова!)
Изнад свега, Атанасијев животни подвиг се састојao у проповеди и сведочанству истинитости и лепоте Христовог богочовечанског Лика. Тим Ликом нам је разоткривена и јављена истина о Тројичном Бићу Божијем, о Тројичном стању унутарбожанског живота, о ономе што Бог јесте, како постоји одувек, како лично, Триипостасно егзистира као Отац и Син и Дух.
С обзиром на гласно сведочење, Атанасије је на сваком кораку био својеврсни „знак препоречни“. О њему се говорило „противречно“, па су га, тако, једни хвалили, други кудили, трећи збуњено гледали, у сталној недоумици; неке је, попут деце, привлачио као магнет а неке одбијао. У личности и деловању овог хришћанског богослова осећала се „хармонична парафонија“, то парадоксално садејство универзалне хришћанске духовности и конкретног народног животног и историјског искуства.
Осредњи духови који Атанасија не могу да сместе у своја мерила, сувише су били „мали да би стали у његов измучени уздах“, према стиху једног грчког песника.
А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи.
Владика Атанасије је имао живота у себи, и то у изобиљу. До те мере да су се други питали „одакле му ова снага”? Овај живот о коме говори Јеванђеље није неко пулсирање енергија, него живот у Христу ради ближњега, живот жртвовања.
„Живи живот“ — једну од својих најчешће понављаних синтагми — Атанасије је својим гласом, који је временом прелазио у храпави дубоки бас, изговарао као поруку за своје савременике.
Али, на који начин је то чинио? Овај човек задивљујуће радне енергије спојио је хришћанску свест са оном епском, а као један од важних просветитеља којег имамо у модерном добу он је спајао патријархални морал са вечно новим хришћанским етосом.
Али најуверљивији доказ Атанасијевог живота у Христу јесте његова учешће „у заједници страдања”. Овај јеромонах је први међу српским свештеницима, јавно и на лицу места, служио опела жртвама нацистичког и комунистичког терора. Заложио се за то да се и те жртве, као и оне усташке, идентификују, достојно сахране и упишу у живу књигу народног памћења и праштања. Као што је по Босни и Херцеговини, Славонији, Српској Крајини, на Косову и Метохији стизао да обиђе порушене храмове или јаме новомученика, тако је у Европи, Америци или Аустралији стизао да посети и охрабри српске и друге православне парохије…
Због ове Атанасијеве будне монашке и епископске савести, као и хришћанске смелости, блажене успомене Патријарх Павле је својевремено рекао: „Потписујем све што Атанасије напише… мада не и све што каже“. А његов духовни отац Ава Јустин Ћелијски је једном младом човеку рекао нешто што још више изражава нашег херцеговачког Старца: „Да слушате оца Атанасија – јер он живи онако како говори“. Атанасијево „хаџилучко изучавање Светих Отаца” је по Ави Јустину било светосавски важно: „Њиме се гради ново небо над Српском земљом”.
Господо хришћанска, јеванђелска перикопа се завршава следећим речима:
Који једе Моје Тело и пије моју Крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан.
Ето, дакле, циља Небескога Хлеба и Божанске Литургије: она је кадра да нахрани васељену радошћу Васкрсења која побеђује смрт. У томе је слава Христова и зато чекамо васкрсење „у последњи дан”.
Када се 28. октобра 1968. године, на галерији руске цркве, одлазећи из Атине у Париз, опраштао од своје духовне деце, Атанасије је, како бележи монахиња Меланија, рекао:
„У мојој мисији циљ и тежња су ми само слава Христова. Ништа друго не желим. И молим Бога да ме анатемише (одлучи од Себе) уколико бих желео нешто друго осим славе Христове… Ако се изгуби цела вечност и са њом све вечности, ја ћу остати уз Христа и Он ће победити”.
Током шездесет година свештенослужења Епископ Атанасије је показао да је живео овим речима и да је стварно био христолики свештеник богослов, чија „богословска фрула“ не престаје да одзвања у Цркви Херцеговине и васељене, како је јуче написао Румунски Патријарх Данило. Атанасије је ово постигао најпре зато што је био истинити Предстојатељ Божанске Евхаристије у којој је настављао апостолско очинство и прејемство као службу искупљења Народа Божијег од пропадљивости и смрти.
Стога се данас радује Небо јер у своје наручје Господ дочекује свог верног служитеља. Радују се мајка Савка и отац Милан; радују се новомученици Косовско-Метохијски, Глински, Јадовински и Јасеновачки, Пребиловачки и Херцеговачки, поводом којих је упућивао Јеремијевске вапаје.
Драга браћо и сестре,
Оно што данас видимо пред очима нашим, ову пуноћу народа у Литургији у Требињу сабраног крај ковчега Херцеговачког Старца, не може а да нас не подсети на присуство и делатност Владике Атанасија од 1992. године у овој страдалној али славној светосавској епархији.
Ту су и деца да испрате највеће дете међу њима, доносећи му цвеће и земљу са Газиместана. Овај човек оштре физиономије а благе душе знао је да понекад критикује оне око себе, али и да пред истима трепетно беседи о значењу библијских, светоотачких и народних речи и појмова (попут назива Житомислић), не пропуштајући да себе представи као председника „мутаве деце“. Молимо га да нам опрости ако смо се понекад о њега огрешили!
Преосвећени Владико Херцеговачки Димитрије,
Напослетку, Амвон ка Теби управља своју реч. Сматра за своју дужност да изрази благодарност Цркве за оно што се данас, Твојим благословом, савршава у овом Граду. Желимо Ти, драги Владико, да и Твоје деловање буде и остане у духу Владике Атанасија, у наизврснијем смислу те речи, те да његове посредничке молитве ка Богу штите и укрепљују овај благочестиви Народ на добро васцеле Цркве и свих људи. А његово присуство у Тврдошу и Херцеговини нека служи као извор освећења, снаге и наде за Твоју паству, али и за све оне који овде долазе да изразе своје поштовање према Атанасију који је Херцеговину обновио и својом мудрошћу напасао. Амин.
Јутрење и опијело упокојеном Епископу Атанасију
Испред Саборног храма у Требињу, јутрос од 8.30, служи се Јутрење и опијело упокојеном умировљеном Епископу захумско-херцеговачком и приморском Атанасију.
Молитве и благодарност из Симонопетритског Метоха у Атини
Од како је стигла вест о упокојењу нашег драгог оца и учитеља Атанасија херцеговачког, Оци Метоха Симонопетритског у Атини свакодневно служе помен и моле се за оца и пастира Цркве Христове. Владика Атанасије је оставио велики траг у Грчкој. Сигуран сам да многи Срби који су имали прилику да бораве и студирају у братској нам Грчкој, могу да дају свој опис о значају часног представљања српског имена пред браћом Јелинима нашег ”Ваљевског Херцеговца.”
Владика је поред својих честих посета поводом разних јубилеја, симпосиона, прослава у којим је узимао учешћа, имао и разлога да често долази због мноштва духовне деце која су препознала у њему духовног дива и искреног оца.
Од када сам дошао, благословом епископа Максима, у Симонопетритски Метох Вазнесења Господњег у Атини, имао сам тај благослов да често сретнем управо у метоху и владику Атанасија. Његови доласци су ишчекивани са радошћу и усхићењем свештенства и народа, а нарочито деце. Као и у нашим крајевима, владика је и код браће Јелина слободно, како само он то зна, одражавао радост, исправљао грешке, поучавао младе, грдио изгубљене са циљем да се пронађу у Христу, дружио са децом изазивајући интересовање и игру за коју само ”тлигодишњаци” знају и умеју.
По речима једне сестре Георгије, која има секретарско послушање у метоху, када би год Владика дошао у метох, сва устаљена пракса се окреће наопако, све постаје ново и облагодаћено радошћу, сви се отрежњавају и схватају да се налазе на месту и простору у којем се прожима Царство Небеско, сва деца са усхићењем, скакујући и радујући се игри, приступају да чују свету реч српског Владике. Док владика, као и код нас – у нашим крајевима, им показује колико има година, колико мачка има ногу и како иде у пачију школу.
Док нас грди и исправља, нас Србе, што не изговарамо тачно неке јектеније на грчком, Грке што су увели неке литургијске праксе које нису дио традиције, са децом у истом тренутку се радује и благосиља.
Након Литургија, Владика је често остајао да са народом прозбори, пробеседи, поучи. Приступа ми један појац, чика Коста, па са зачуђењем ми говори, хајде што говори грчки, али овако течно, са таквим богатим терминима, а да не причам каквом теологијом. Какво богаство имате ви Срби. И заиста, какво богатство, какав дар, каква радост да имамо таквог човека, таквог дива, таквог ”лава и срну.”
У метоху, у који је често владика долазио, Владикино име, заједно са именом митрополита Амфилохија, је уписано да се помињу у векове. Оставио је неизбрисив траг у свим сферама Црквеног живота овде и у целој православној васељени. Зато и јесте васељенски човек, који у себи спаја све светове својом љубављу, богословљем, црквеношћу, животом.
Хор отаца ових дана приступају и изражавају своје саучешће али и уједно траже Владикине молитве, заступништво пред Престолом, да их помене у Царству васкрслог Господа. Овом приликом и ја најмањи, молим и тражим његов благослов и молитву.
Царство ти Небеско драги Владико Атанасије.
Јеромонах Василије (Гавриловић)
Метох манастира Симонопетре
Св. Вазнесење
Атина
Испраћај Владике Атанасија у Земљу Живих
Архиепископ Катарски Макарије (Јерусалимска Патријаршија)
Спречен сам да физички присуствујем и да се опростим од мог учитеља као професора Богословског Факултета у Београду; мог Епископа мање од годину дана док сам био Панчевачки ђакон; богослужитеља и проповедника када сам служио у Манастиру Ваведење, а особито као поклоника Свете Земље и синкелиота док је боравио у Јерусалимској Патријаршији, изучавајући јеврејски језик и преводећи књигу Постања и Давидових псалама. Том приликом сам имао „друге богословске студије“, али овог пута „дијалектичког типа“.
Драги Владико, дугујем Твојој Љубави, богословском знању и подршци: у време док су други држали одстојање и другачији став везано за послушање у мом пастирском служењу.
Од мноштва утисака и мисли, покушаћу да истакнем оне најважније. Поменућу кратко дирљиве утиске из ходочашћа у Понту и Кападокији, служењу свете Литургије и живе описе о Светим Каподокијцима, док смо заједно следили путеве тих Отаца, тако да смо сви ми који смо у томе учествовали мислили да ћемо их тамо срести, а сусрели смо их док смо упијали твоје речи.
Мало опширније помињем твој деветомесечни боравак у Светој Земљи који је оставио упечатљиве утиске епископима, братству, чуварима Пресветог и Живоносног Гроба Господњег, монахињама, ученицима богословије, младим и старим хришћанима, и припадницима других вера.
Кога год да сам срео од оних који су тебе тамо упознали – питао је за тебе. Неки сада мени изјављују саучешће, а јуче ми је и један сабрат Јерусалимац послао поруку: „Уснуо је лав…“.
Био си необичан поклоник Свете Земље са више аспеката. Твоје ходочашће је остављало трагове, а у очима људи који су видели хиљаде и хиљаде поклоника, изгледало је као да са њима имаш исконске везе, дубоко познање и схватање тих места – као да си припадао тамо, иако си био кратко, изгледало је као да си ту одувек. Хтео си да доживиш простор, да корачаш тамо где су стајале ноге Спаситеља, апостола, мученика, проповедника, подвижника, да упијаш благослове, да дишеш ваздух, да посетиш сваки крај, да добијеш искуство пустиње.
Удивили су се житељи Града Божијег, као и бедуини, па чак и они граничари, када сам те дочекао по повратку са Синаја, када си носио у својим пртљазима само камење и старо стабло пустињског дрвета, као и на аеродрому када си у повратку носио више десетина килограма камена, поред књига и фотографија – заједно са онима који су то са тобом носили у манастир Тврдош.
Желео си да део ове Свете Земље коју носиш у свом срцу однесеш и у свој Тврдош, и да обновиш везу Свете Земље на један видљив начин са Србима, као што је то раније урадио и Свети Сава.
Деци си био познат као „зец“, а старијима као „лав“. И ниси могао бити другачији од свог истоименог Александријског архипастира Атанасија – у овоме није погрешио онај ко ти је дао то име на постригу. Лавовски и јуначки си се борио за Цркву, за саборност, за еклисиологију, за светоотачко предање, за име Христово, за Косово и Метохију, за Јасеновац, за сироте, рањене, избеглице, за сиромашне и највише за децу – пошто си био и остао срцем вечито дете.
Од сада на даље све више ћемо се дивити твојој јединствености, искрености, аутентичности, дубини, ширини, у мери раста Богочовека као свеправославне и свечовечанске личности – као једном од великих, ако не и највећем патрологу нашег времена.
Сада ово смем да кажем, не супротстављајући се твојој скромности. А нећу добити ни твоје благе батине.
На крају бих рекао и следеће: након богослужења Страсне седмице и Васкрса када сам по одлуци Светог Синода отпутовао за Катар, по повратку у свети Град, први пут сам поред твојих очинских савета и подршке, од тебе добио титулу: „шеик ал Катар“.
Прими ове скромне речи из земље Светог Исаака Сирина, са овоземаљском људском тугом, али и са радошћу да си настањен у Вишњем Јерусалиму, у небеској Земљи Живих.
Моли се пред наднебесним Жртвеником заједно са Патријархом Павлом, Митрополитом Амфилохијем и осталим саслужитељима пред престолом Јагњета за све нас, осиромашене и сироте на земљи.
Огледало, загонетка, личност, икона, недоумица, истина
Слово Митрополита Месогеjе и Лаврeотике Николаја, на промоцији грчког издања књиге Епископа Атанасија Од слободе ка љубави, одржаној 24. фебруара 2013, у сали филолошког удружења „Παρνασσός“, у центру Атине.
Слика
Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцепана, закрпљена, истрошена, кратка, накриво одевена. Раскопчан око врата. Скуфија стара, знојава, изношена, набачена на главу какобило, никада како треба. Чарапе кратке, савијене на доле, виде се ноге, сасвим црвене, отечене. Ципеле у јадном стању; увек одлепљене, упропашћене. Све старо, у ритама, за бацање. Можда све то овде задобија вредност и служи свом циљу скривања ризнице.
Фигура посебна, накрива. Слика лоше урађена.
Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре.
Тело дебело, нескладно, тешкопокретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено.
Ход тежак, несиметричан.
Глас као гавран. Оштар, тврд, нагао, безбојан. Када пева постаје још гори, руши се сваки осећај музикалности. Потпуно одсуство музикалности.
Реч изобилна, али без структуре, скаче са теме на тему.
Начин неорганизован, овлашан, често без дискреције, непредвидив.
Литург који прави неред. Све помера са свог места. Само Свети Путир остаје на свом месту, збринут и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Као што он сам воли да каже: „мирујем… немиран“.
Поред њега, ако си важан, биваш приморан да ћутиш, да заборавиш на свој значај или се изнутра буниш. Ако проговориш, трошиш своје достојанство. Ако си детенце, прво се уплашиш, а затим полудиш од одушевљења. Ако си његов, трпиш и збуњујеш се. Ако си у часу богослужења и пожуриш да учиниш оно што знаш, чујеш оно што никада ниси ни помислио. Ако си организован, сасвим губиш ритам. Ако си како треба, не знаш где да се сакријеш.
Тип несистематичан, несиметричан, хаотичан. За вид и за слух готово одбојан.
Ако судиш и размишљаш, биваш саблажњен. Ако останеш при томе што видиш и не размишљаш, одбацујеш га са манијом.
Речено је статуа, слика, изглед човека. Сигурно мало претеран у негативном нагласку. Надам се да ћу у наставку успоставити равнотежу.
Загонетка
Глас његов непријатан, ритам непостојећи, рима тешка; али реч његова магична, нечувена, аутентична, аутентична, истинита по садржају.
Изглед његов, непривлачан; али поглед магнетичан, проницљив.
Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звер; из близа детенце… 76 година. Велико дете!
Када га гледаш, показује се нељубазним, те журиш да га осудиш; када га упознаш, пред собом видиш једног ретког господара. Осим речи, он увек има и нечег материјалног да пружи. Он никада не заборавља доброчинство и искрено узвраћа захвалност, увек изворно, искусно али без претварања. Увек га престиже.
Када га слушаш спонтано, он је тежак, распарчан, неусаглашен; ако га пратиш жедно, он је река мудрости, извор истине, доживљај духовне различитости, слутња јединствене вредности.
Као цвет пун трња, које штите своју ризницу. Дивљи цвет који ипак рађа живот и миомирише. Сасвим је стран цвећу из цвећара за трговину. На њему ничега намештеног. Ничега извештаченог. Сасвим без технике. Недодирнут историјским током, друштвеним схватањем, лажју компромиса, али веома присутан у збивањима.
Он је и епископ. Никаква веза са уобичајеном сликом епископа. Ни стил, ни начин, ни реч, ни израз лица не указују на уобичајено. Његова архијерејска митра, панагија, дикирије и трикирије, одежде, све је чудно. Али све слободно од експлоатације тржишта, од навика многих, од преовладавајућих менталитета. Све следи ритам практичне логике, следи ритам његове слободе. Немогуће га је клонирати, опонашати.
Он ништа не крије. Нема никаквог покушаја да улепша ствари да заокружи реч, шта више, он спонтано погоршава слику о себи. Помаже ти да му нанесеш неправду. Можда чак није ни свестан тога. Непретенциозан. Супротан лицемерју. Заиста истинит.
Ко је он. Шта хоће свим тим? Шта представља? Да ли јесте или се показује? Да ли је неблагородност то што има, или у себи скрива ризницу господства? Да ли је својеглав, чудан или скривени великан?
Личност
Ум блистав и просвећен. У свему гибак и лако покретан. Знања недокучива. Памћење бескрајно. Мисао брза. Хитрина и живост. Суд и синтеза јединствени. Поима дубоко. Још дивније од знања и доживљаја његова креативно понирање у тајну истине и живота.
Ширина схватања. У њему места има за све; у уму, али много више у срцу. Он је васељенски и свесветски и надсветски човек. Присуство пуно сигурности и силе. Савестан и храбар. Неустрашив. Смелост и иницијатива. Младост и свежина. Креативан и разоран. Пун живота.
Предањски и новатор. Шаљив и дубок. Пун истине.
Дубоко његово сродство са веома дубоком прошлошћу, предањем; јака његова веза са оним што је даље од есхатона. Борац са временом и његов победник. Јединствен. Непоновљив. Пун слободе.
Познавање историје задивљујуће, светоотачки осећај убедљив, богословска равнотежа неуобичајена, ретко познавање философије, познавалац детаља истине, и њених тајни.
Уопште није важно где се родио; шта и где је студирао, где је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човек.
Он увек говори о тајни божанског Оваплоћења. Христос – савршени Бог и савршени човек, Богочовек. На тој основи веома божанствен и веома човечан, и више од тога: оба заједно; и веома смирен.
Срце које се прелива добротом, спремно за највећу жртву. Друштво његово су напаћени, заборављени, наги, онеправдовани. Учен као ретко ко, друштвен као нико. Пријатељи његови – деца. Дете је и он сам. Мудрост старца, једноставност детета. Остареће и остаће дете. Прима Царство Божије као један од те деце. Он постаје свима све и чини све „најмањој браћи Господњој“.
Наизглед диваљ, а у срцу светост. Без благодати у слици, пун благодати у личности. Пун љубави и апсолутно слободан.
Богословље
Пред нама је нова књига владике Атанасија Од слобода до љубави. Једно поглавље говори о хуманизму Светог Николаја Кавасиле, а другоно нествореним енергијама Божијим по Светом Григорију Палами. Читајући те текстове, срећеш се, не са обичним професором који те учи, нити са образованим епископом писцем коме се дивиш, већ са једним рођеним богословом. Дубоко познавање дела ове двојице великих отаца богослова и историјских елемената, који представљају оквир живота њиховог. Види се живи однос са етосом и богословљем њиховим. Углавном се, пак, чује богословски дах једног савременог богослова.
Не задовољава се само понављањем и анализом њихових мишљења и ставова, већ предузима анатомско удубљивање у њихове тајне и динамично интервенише богословски градећи на њиховом темељу. Говори богословски као својим матерњим језиком.
Читајући Григорија Паламу
Један поглед на друго предавање. Онако како он сам пише.
За приступање тајни Божијој постоји само један пут, откривење Божије пре свега у творевини, затим у промислу, избављењу, у домостроју спасења, то јест откривење Божије у историји (стр. 203).
Да би објаснио разликовање између Божије суштине и енергија Његових, тврди да Сушти није постојећи, него да је он сасвим други, Свети, „другачији“. Поред њега постоји другачија стварност, постоји свет (стр. 204). Јављање живога Бога као личности јесу „нестворене енергије“ Његове. Сушти не постоји у древној јелинској философији, као ни божанство, у средњем роду, нигде се не сусреће у Библији. Није Сушти из бића, већ је биће из Суштога. Личност има првенство (стр. 205). Сушти је првоначална реалност (стр. 206).
Дела Божија су Његова слободна дејства. Да ли ће их Он чинити или не, питање је Његове слободе, што претпоставља Њега као личност. Дела Божије: свет, човек, нису производи нужности, нити су производи дејства (=енергије) и воље, већ су дела Делатника и Вољнога (стр. 208). Не можемо да прихватимо Бога без енергије (стр. 209). Не говоримо о својствима Божијим, већ о дејствима (=енергијама) (стр. 215) Дејствујућег, које нам Га објављују.
Претходи да су Отац, Син и Свети Дух у заједништву између себе а затим констатујемо да имају једну заједничку суштину (стр. 210). Богословљем о Енергијама Божијим, Палама нам указује на Живог, библијског Бога, Који ничим није одредив, него је жива личност, битујућа личност (стр. 210).
Још је и слободан, не везан за питање смрти или бесмртности, постојања – непостојања. Речено важи за дела Егова (стр. 211). Он није везан Природом, чак ни својом Суштином. Он њу има, а не она Њега.
И антрополошке последице: нисмо створени да бисмо постојали, већ да непрестано општимо (стр. 216). Вечни живот није неко блажено гледање Бога, већ живо заједничарење живих личности (стр. 218). Зато смрт није наша слепа судбина. Треба да устанемо против ње. Ми смо призвани у живот. Не можемо да не будемо револуционари против смрти (стр. 207).
Кроз Светог Николу Кавасилу
Речено нас води ка другој омилији о хуманизму Светог Николе Кавасиле, у којој срећемо изразе попут: отворено богословље, слобода и живот.
Говорећи о Кавасилином христоцентричном хуманизму, оно што непрестано понавља јесте то да је човек биће отворено, створено за живот, да непрестано учествује у животу, да живи, да се развија, да расте, да је у непрестаном динамичном покрету и богаћењу (стр. 90).
Кавасилу назива отвореним богословом и веома питомим човеком, који, како каже, није ни против Паламе, нити је много за њега. Он човека види, не издвојено, већ у односу са Христом, не само као Богом, већ као Богом Који је постао човек. Ослобођен од монофизитског искушења, изражава христолошку и христоцентричну антропологију. Очи, жеље, тежњу према љубави, све је у човеку створено од Бога да би упућивало Христу, али као Богочовеку (стр. 88).
Обожење је сједињење са Христом, али без ишчезавања, него са испуњењем у Христу, и живљење у пуноћи. Имамо вечну могућност за узрастање и напредовање, за пуноћу живота (стр. 95).
Живот значи разрастање човека и учешће, непрестано општење, тј. могућност учешћа и општења све више и више. Само тако човек превазилази своје оквире (стр. 90). Религија, када није реч о живом Богу и живом човеку и њиховом сусрету, постаје идол (стр. 91). Човек је створен за живот, што значи за општење, то јест за љубав. Није створен да се затвори у себе, већ да непрестано превазилази себе дајући све силе своје (стр. 93).
То је одговор на изазов савременог хуманизма. Ако својим умишљеним достигнућима учинимо човека биолошки другачијим, срозаћемо га у беспомоћно стање (на пример помагалима за срце и дисање са иструлелим мозгом или учинивши га генетски јаким а душевно неспособним), тако измењеног у људскости, да се упиташ: да ли уопште вреди сав тај труд који се зове историја или цивилизација или наука или човеков покушај (стр. 97).
Богослов
У неком тренутку, када говори о Фотију Великом и његовој школи, помиње ширину њиховог знања, говорећи: Колико много су ти људи читали… зато су и могли много да ураде, као Кирило и Методије (стр. 87). Такву ширину знања срећемо и код епископа Атанасија. Али то само по себи нема велики значај.
Са јединственим широкогрудим смирењем он признаје вредност свих савремених богослова. Нека допусти, међутим, и нама да исповедимо: други могу бити значајни, али он нас надахњује сигурношћу истинитог. Не дивимо му се због његових дарова. Имамо поверење за критеријум истине којим одишу његова реч и живот. Богословље његово је отворено, живо и утемељено, отачко, истинито, убедљиво Православно. Његова богословска реч, премда има јак темељ знања, није интелектуална нити мислилачка. Иако се изражава веома срдачно, није сентименталан нити раздражљив. Чује се као свевремен, стабилан, аутентичан. Произноси се веома са срцем кадрим да све потврди, али не и да га понесе.
Плод такве антропологије је отворен човек. Тако бисмо могли сажето да окарактеришемо епископа Атанасија: човек отворен, човек љубави и слободе. Његово дело и живот не само да одишу слободом и љубављу, већ и откривају њега самог као слободног и љубећег. Будући сам слободан, ослобађа и нас. Да употребимо његове речи, својом великом љубављу, дарује свима нама радост постојања и заједништва у љубави, која је врхунац (стр. 93). Он нам помаже да саздамо себе за вечност (стр. 92).
Благодаримо њему.
Са јелинског превео Д. Ристић
Писмо саучешћа Епархији ЗХП – Епископ источноамерички Иринеј
Поводом упокојења Његовог Преосвештенства, умировљеног
Епископа захумско-херцеговачког и приморског др +АТАНАСИЈА
„Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца.
Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем.“
(Прва Посланица Коринћанима 4:15)
Ваше Преосвештенство,
Поводом упокојења, свима нама веома вољеног архипастира, Његовог Преосвештенства, умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског др АТАНАСИЈА, Вама и свему свештенству, свештеномонаштву, монаштву и верном народу Нама, срцу присној Епархији захумско-херцеговачкој и приморској, као и пуноћи Српске Православне Цркве, овим упућујемо изразе Нашег искреног саучешћа.
Много тога је речено, и још више биће речено о томе, колико су многострука остварења овог, заиста јединственог и великог Божјег човека, изврсног теолога и громаде од архијереја. Епископ Атанасије је уистину био и остао, изузетан, несвакидашњи, и непоновљив лик у животу наше Свете Српске Православне Цркве, и васцелог Православља.
Као и наш вољени Митрополит Амфилохије који га је претекао у свом уснућу, владика Атанасије био је покретачка снага патристичког и литургијског препорода наше Православне Цркве. Преобразио је веру и народ у Херцеговини. У једном часопису описан као „оркан који је сишао над Требиње“, владика је био највећи обновитељ онда када је све деловало изгубљено, громогласно бодрећи свој народ да остане при својим огњиштима, и присуством своје чврсте архипастирске деснице спасивши српско Требиње и крунисавши га стабилношћу. Његова чудесна личност и научно наслеђе наставиће да живи у нашој успомени и нашим животима.
Нека се блаженопочивши епископ Атанасије, наш неумировљени заступник пред Престолом Васкрслог Господа, увек сећа нас у својим светим молитвама, као што то и ми чинимо за њега. Нека се моли за спас своје Херцеговине, као и вољеног Косова и Метохије, и за спасење свих нас!
Вечнаја памјат у Царству Цара Славе, слуги Божјем, нашем у Христу вољеном брату и оцу, добром епископу Атанасију!
Почаст сени владике Атанасија – „Косовски божури“
Учествујући у општенародној земаљској радоносној тузи, придодајемо и ми своју кап рањивости и бола упокојењу јединствене појаве, нашег владике Атанасије, дубоко учествујући у радости целог Небосвода за велику заједницу свих светих, којој се он сада придружује.
Одважно бранећи слово, част и светост Косова и Метохије, као јединствене целине, јединственог ентитета и бића нашег народа, неодричући се ниједног квадратног метра огњишта, црквеног дворишта, потока, равногорја и гробостроја.
Захвалност тој љубави одаје данас сав живи свет на тим пољима, и живи свет народа Божијег данас опстајућег на Косову и Метохији. Али и сав свет уснули под тим пољима и горама лежећи, мученички постарадалим и мирно уснулим за одабир вере и часног живота.
Почаст сени владике Атанасија, нарочито одају данас сва деца Косова и Метохије, припадајућа роду из племенитог биља Косовских Божура, и поклон пред њим чине за друга им верног и пријатеља вечног.
Танана дечија душа спознала је душу владике Атанасија као такву истинску душу, Божију и дечију, распету са распетима, састрадалну са страдајућима а свагда васкрсавајућу у Васкрсломе.
У име те деце Божије, сећајући се надежних посета у најненадежнија времена страдања Косова и Метохије, у радости Васкрсења, рајска насеља, вечни помен и милост Божију моле за тебе владико Косовски Божури.
Драгана из Велике Хоче
Милош из Ораховца
Маја из Велике Хоче
Јелена из Гораждевца
Ивана из Грачанице
Лепосава из Велике Хоче
Милица из Косовске Митровице
Милан из Кметовца
Јелена из Велике Хоче
Милица и Мирјана из Приштине
Свештеник призренски Јован из Ораховца,
Гаврило Кујунџић и његова хармоника из Ораховца
Ивана Жигон, руководилац ансамбла
Ратомир Мијановић – Владико, плаче Херцеговина од Прења до мора, вјечна ти памјат!
Зајезериће вечерас из многих очију синова и кћери земље Херцегове.
Зажубориће из очињег вида и оне сузе које су се чувале за најтеже тренутке. Плакаће и ко плакао никад није. Заридаће и они што су гордо земљом ходали не схватајући да смо ништа и ништавни, сирак тужни без игдје икога.
Моје племе је болом увенуло и тугом заспало… Отишао је наш најбољи. Наш заступник пред престолом Бога живога, наш добри владика Атанасије, наш отац и ђед, онај који је све гријехе нашег народа на себи носио.
Низаће сузе у бисере духовна дјеца његова, дјеца погинулих бораца које је грлио својом добротом, плакаће сироти, болни, весели и тужни… Заплакаће вечерас и небески светитељи пребиловачки, житомислићки, ржанодолски, корићки, косово-метохијски и многи други мученици. Заплакаће и стари Вукашин из Клепаца очима које на оба свијета виде. Заплакаће на небесима и сва духовна чеда Твоја прерано преминула, наши преци, наши источници…, уснули у Господу.
Које ријечи да саставим, каквим словима и додацима да украсим причу о човјеку који је овој нашој Херцеговини вјеру вратио. У који кутак сјећања да одем, а да се сјетим како је дјецу нашу, нас, наше родитеље крштавао, који нам је вратио и Светог Саву и Светог Василија…. Шта да кажем о нашем владици који је са собом, гдје год да је долазио – на положаје за вријеме одбране Херцеговине, у школе, код болесних и умирућих, доносио мирис тамјана и Божије свјежинe…
У том је мирису и осјећао се развигор вјечне младости и живости, који је у свима нама будио вољу на покрет који нас је водио Христу у загрљај.
Гдје су ми књиге, реченице, слова… ућутале су се и повукле пред неминовнoшћу.
А сјећам се да нас је све волио и својом племенитошћу, добротом, строгоћом… Једном је рекао – грдим те јер те волим. И родитељи грде дјецу своју јер их воле.
Боже, ти си кроз нашег владику, тих ратних година доносио да смо се, упркос бомбама, погибијама, страдањима и мучеништву, осјећали животну радост.
Али, ево, док ходам ходницима сјећања, написаћу да православље тугујe, а чини се највише владико Твоја Херцеговина… Од Прења до мора, од Пребиловаца, преко Невесиња и Билеће до Љубиња и Требиња.
И драго ми је да ти се жеља испунила. Жеља свети владико, коју си рекао кад си био устоличен на Видовдан, ратне 1992. године у Саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу – „Нека би Бог дао да и ја овдје оставим кости, јер је ово света земља и гробови су свети и свијетли“.
Твој ће гроб нама свијетлити и показивати пут у Царство небеско.
