Пише: Милутин Мићовић

Кад човјек по ведром дану гледа орлове на небу, задржи ту слику у себи и кад они ишчезну из видика. Тако задржавамо у сјећању велике људе које смо знали. И кад оду, остаје у нама њихов лик – не само изглед, него и њихов речник, ум, интелигенција, интонација, карактер, нијансе.

Тако се некако десило и са два духовна орла, владикама Амфилохијем и Атанасијем. Отишли су, али су остали међу нас и у нама. Кад с ове мале дистанце погледамо њихов долазак у наше крајеве, а сад и њихов одлазак, уочавамо неку велику промјену.

Дошавши у овај расељени и остављени народ, у њима је народ препознао себе, у њима је и добио оно што је сталним одсељавањем и изгубом кроз времена губио. На неки начин њиховим доласком на старе и историјски најзначајније светосавске епископске столице и овај народ се вратио у историјску матицу и ослободио комплекса маргиналности и провинцијалности. Ова двојица владика дошли су из великих свјетских културних и духовних центара, и нашли су овдје народ који генерацијама није одлазио са овог камена и простог народног предања. Али дочекани су као да су их ово црногорско-херцеговачко камење и остављени и маргинализовани народ чекали вјековима. С обје стране букнуло је обострано препознавање и радост узајамне подршке. Ова двојица не само да су донијели велике школе и знања, него су донијели сачувану, но преображену народност, коју је наш човјек одмах препознао. Народ је видио да су то њихови људи, који носе њихове претке, њихово памћење, а уз све то ону духовну дубину и непосредно озарење, које их је повезивало са својим светитељима, јунацима и мудрацима, старом славом и небеским даром.

Оно што је разликовало ова два духовна орла од других учених људи јесте духовна дубина и простота, божанска непосредност, спонтаност и надахнуће за дјелање, коју је и обичан народни човјек одмах осјетио, и на њу с љубављу одговорио.

Доласком митрополита Амфилохија на Цетиње одмах је активирано присуство Петровића, посебно два велика Петра који су стуб историјске Црне Горе.

Доласком владике Атанасија, који је понекад наглашавао да је старином Херцеговац, реактивирана је мисија Светог Василија тврдошког и острошког, европки и национални дух Јована Дучића, пјесничка љепота и простота Алексе Шантића, културни активизам Ћоровића и Слијепчевића. И Црна Гора и Херцеговина, које се прожимају и допуњују кроз историјски улог и народно заједништво, постале су опет значајни и утемељујући простор српске историје и суверени актер у савременим духовним и културним збивањима. Ова два духовна орла, подсјећала су на њихове претходнике и великане двадесетог вијека, владику Николаја Велимировића и оца Јустина Поповића, који су сачували Србе у двадесетом вијеку од духовне смрти.

За три деценије њиховог боравка на нашим просторима спојени су вјекови историјског сјећања, узидано је у нове храмове заборављено камење народног памћења и честитости.

Иако различити, ова два духовна орла увијек су се допуњавали. Један концентрисан и окренут духовној дубини и мистици, али и народним расколима, други, раскошни екстраверт, у донкихотовској борби са савременим демократско-демонизованим свијетом, увијек светоотачки стамен. Један се на народним саборима разговарао с гуслама и народном поезијом, други није много марио за високе норме понашања, више је волио да жагори са дјецом, дивећи се њиховим безазленим очима и чистим душама. Вјечан им спомен, и царство небеско!

(Аутор је књижевник)

Извор: Dan online – Stav: Odlazak orlova – 2021-03-08

Вијест о представљењу љубљеног нам у Христу брата, умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког, господина Атанасија (Јевтића), Јерарха Српске Православне Цркве, проузроковала је велику жалост.

Блаженопочивши епископ, угледан теолог, истицао се по свом опсежном научном знању, непрекидном истраживању и свом свеукупном доприносу. Био је дослиједан у придржавању јеванђелских начела, динамичан у дијалогу са српском интелигенцијом.

Пружио је народу Божијем истину Светог Писма и богатство отачке мисли, нарочито у периоду идеолошких сукоба, у прелазном стадијуму од понорâ атеистичког социјализма па до савремених опасних зона секуларног капитализма.

Упознали смо се за вријеме наших постдипломских студија на Богословском факултету Универзитета у Атини и од тада смо пола вијека заједно ходили приликом разних теолошких и међуправославних сусрета.

Аутентичан и ведрог карактера, храбар у испољавању својих ставова, својим присуством преносио је једну духовну ауру која је пробуђивала. Са видним болом према једној Цркви која разумије и одговара на савремена трагања, није престајао да се брине за јачање јединства Православља као и за њено пророчко присуство свуда у свијету. Оставио је једно драгоцјено теолошко наслиједство. Од срца саучествујући у жалости са Српском Патријаршијом, и ми смо у параклису Тиранске Архиепископије одслужили помен за покој његове дивне душе. „Блажени они који уснуше у Господу“.

Тирана, 6. марта 2021. г.

+ Анастасије, Архиепископ Тиране, Драча и цијеле Албаније

Извор: https://www.orthodoxianewsagency.gr/aytokefales_ekklisies/ekklisia_albanias/gnoristikame-kai-symporeytikame-ektote-miso-aiona/

Драги мој владико и стриче,

Свим Јевтићима био си и отац и мајка. Благодарећи твојим молитвама Господу, наша породица је изнедрила много образованих људи, али мислим да ти је најдраже било то што је Господ услишио твоје жеље и твог брата Радована и синовца Петра узео за Христове војнике, те их обукао у мантију.   

Поред Петра и Радована, породица Јевтић имала је још једног свештеника, упокојеног оца Милоша. Жеља покојног Милоша била је да у Брдарици, на брду Диздаревачи, сазида храм, али су га зликовци убили, онемогућивши га тако да своју жељу и намеру оствари. Да је Бог свемогућ, види се и по томе што је твој брат, свештеник Радован, успео у томе и сазидао храм посвећен Васкрсењу Христовом. Да није било твојих молитава Господу, до зидања тога храма вероватно не би ни дошло.

Био си велики молитвеник, како за своју породицу тако и за цео српски род, али и један диван човек, који је својим строгим наступима, али пуним љубави, желео само најбоље онима ко је прекоревао. Знам да си за сваку изговорену грубу реч провео много времена у молитвама упућеним Господу.

Драги наш стриче, остављаш нас овде на земљи, селиш се у Царство небеско, а ми смо, иако тужни што напушташ овоземаљски живот, уједно и срећни јер знамо да одлазиш на боље место. Знајући колико си волео своје родитеље, а нарочито мајку, верујемо да ћете се срести у Царству небеском, јер је твоје молитве Господ сигурно услишио и твојим најдражим подарио Царство небеско.

Драги наш владико, а потом и стриче, деда, ујаче, и све остало најмилије што си био нама Јевтићима и православном народу – нека ти Господ Бог подари живот вечни и Царство небеско.

Томо Јевтић

Требиње, 6. 3. 2021.

Преосвећеном г. Димитрију
Епископу Захумско-Херцеговачком
У Требињу

Преосвећени,

са великим болом срца и жалошћу чули смо за уснуће и прелазак у Царство Небеско многопоштованог Старца и Епископа умировљеног Херцеговачког г. Атанасија, човјека који истакао се као истински стуб најсветије Српске Православне Цркве.

Блаженопочивши Отац свих нас, био је изворни човјек, са срцем дјетета, традиционалног домаћинског става и скромности, и истовремено обдарен изузетним природним даровима, великом снагом духа, смјелошћу и дубоким знањем. Привукао је чистом вјером својом, молитвом и промишљањем благодат Духа Светога, и постао сасуд Његов, надахнут тајновидац Свештенослужитељ, отачки гласник Богословља, духовни отац који љубио је дјецу своју, истински монах, човјек Саборне Цркве Православне, човјек цијелог Христа – као што је уобичавао да говори – отјелотворитељ свих елемената вјере наше, који се, као други Павле, учио поред скута највећег Гамалиила данашњице, уз већ међу Преподобне убројанога Оца Јустина Ћелијског.

Као насљедник таквог духовног нааслијеђа, и поред тога што су се тегобе и болести множиле, остао је плодотворан у дјелању и храбар у ставу и расуђивању. Трпио је дугогодишњу болест своју са узорном истрајношћу и стрпљивошћу и за собом оставио жив примјер јововског смирења уз слављење Бога, за све. Ништа није могло да поколоба његову духовну снагу, које је избијала из многонамученога тијела његовог као из извора, нити је било шта друго могло да заустави уста његова у ватреном проповиједању чисте истине и правде Христове у односу на савремене изазове, без да је узимао у обзир посљедице. Био је ватрени борац за права српскога народа, сапутник вјернима у тешким годинама рата и гоњења, а истовремено и подржавалац мирног суживота народа у чистом духу Јеванђеља, незлопамтљив и спреман да опрости свима.

Будући да смо, Преосвећени, од студентских дана познавали многочувеног и многомудрог Јерарха – преко поштованог Старца нашега Емилијана, са којим га је везивало блиско духовно пријатељство и љубав и, за којега је његовог синовска послушност била узор – након што смо ишчитали и проучили највећи могући број богословских списа које је као залог непроцјењиве вриједности оставио свецијелом Православљу, гајили смо према њему дубоко дивљење и љубав, пошто смо у дјелима његовим открили искуствено познање доживљаја великих Отаца и дјела њихових, али и самих преподобних подвижника пустињака и оптшежитељника. Радујемо се јер смо „очима видјели и ушима чули“ да оживљавао је свједочење Царства Небеског на земљи. Када би говорио, ријеч његова била је као набујала ријека, као да је окушао и пио од хране и пића Отаца, као да се са љубављу са њима надметао, као да је као члан учествовао на светим Саборима у древна времена она. Знамо да био је заједнички Отац свима, па ипак се посебно поносимо тиме што био је саговорник Старца Емилијана, отац наш и од најближих нам сродника по духу.

До краја је пак наставио да скрива дарове Божије под плаштом аутосарказма и каткад неконвенционалног опхођења. Човјек мира, милостив, нарочито ка свакој намученој и напаћеној души, будући да имао је познање палости људске природе, која на себи носи рану велику, коју је, по њему милој изреци, Христос излијечио, и палу природу вјером и покајањем васкрсао.

За ову прилику толико, Преосвећени, као помен вјечни многочувеном Оцу и Свештенослужитељу, будући да вријеме не дозвољава нам да препричамо све сусрете, дјела, ријечи и подвиге тог храброг Човјека.

У болу, као дјеца за оцем, због одласка тог и таквог Пастира, служили смо како доликује и приличи заупокојено Трисвето за вјечни покој богољубиве душе његове и помињемо име његово, и особно и на светој Проскомидији, молећи се да Велики Архијереј упокоји га у Земљи живих.

Молитвено желећи свима Вама утјеху свише и подршку Оца Вашега у наставку богоугодног служења Вашег, на добро и јединство Православне Цркве, цјеливамо свету десницу Вашу и са великим поштовањем обитавамо у Христу Исусу Господу васкрсломе чија је власт и над мртвима и над живима.

Да нас Отац свети свише благосиља, прати и шаље нам благослове Своје.

Игуман Свештеног Манастира Симонопетре
Архимандрит Јелисеј
и са мном у Христу братство моје

са грчког превела Маја Рашовић