Ваша Преосвештенства, поштовани господине председниче Владе Црне Горе, господо министри, часни и преподобни оци, преподобне матере и монахиње, посебно мати игуманија и сестре Пећке патријаршије, мати и сестре манастира Девича, о којима је Владика посебно бринуо, мати из манастира Јасеновца и сви остали овде сабрани.

Пошто је код нашег владике Атанасија све било мимо протокола, и ја ћу мимо реда али по благослову владике Димитрија, који ме је тога удостојио, да нешто кажем.

Данас су многи људи, пре свега Владике, исказали оно што је било најбитније у животу и раду Владике Атанасија. Из времена у коме га ја познајем, а ево ове године биће четрдесет година, могу само да искажем, да потврдим, оно што је већ речено , да је владика личност посебна и изузетна. Тешко га је ставити у неке оквире јер такви нису од овога света. Он је ван правила и ван оквира а тако се и понашао. Међутим, он је, што је најважније, добро разумео Тајну Цркве и нас је тако учио. Доласком у Београд 1972 године, вративши се из Париза, на Богословски факултет, донео је нешто ново. Најбољи преглед његовог живота и рада, архипастирског, богословског и свеукупног делања у Цркви и друштву, исказали су професори на ПБФ, када је у част митрополиту Амфилохију и владици Атанасију одржан скуп, Сабор, на тему српска теологија данас са једном темом=приказом њиховог живота и рада.Тада су професори, после свете Литургије, одржали низ излагања о Владикином раду и научним достигнућима из различитих области богословља. О његовом животу и раду ће свакако бити речи у даљем времену и биће потребно много прегнућа да се све то објасни и да се протумачи.

Ових дана многи људи су ме позивали, знајући да сам био свештеник на Косову и Метохији и какав је труд владика Атанасије чинио према Косову и Метохији и тамошњем народу. Многи су се јавили и мени је , морам да кажем, веома драго што ћу пренети њихове поздраве и њихова сећања на његову честу посету њима. Он то сада зна, а ево да и ви да то знате да се баш велики број људи растужио, кад су чули да нас је Владика напустио, и шаљу велике поздраве и изразе саучешћа, Епархији и свима у Херцеговини, јер је то губитак за читаву нашу Цркву па и шире.

У последњим данима и месецима, владика је припремао своје петокњижје о појединачним записима са Косова, Метохије, Јадовна, Јасеновца, Херцеговине и других мартиријума и то је требало ускоро да изађе. Какав је био, колико се трудио у пословима сведочења истине, најбоље показује његово стање у болници када је, у једном моменту, под кисеоником устао, сео на кревет и исправљао текст који је требало да пошаље у штампарију на исправку. То је невероватно, али и то говори о њему и потреби да се започето заврши.

Ја се надам да ће својим присутвом, телом у Херцеговини а на небу са светима, помоћи многима. Он је урадио доста тога од времена када је дошао 1992 године у благословену Светосавску и Световасилијевску Херцеговачку епархију. Он ће сада још више помагати обитељи тврдошкој и епархији херцеговачкој . Његова љубав неће престати, његова вера коју нам је показивао још као професор,остаће свети пример многима. Ми смо били задивљени, још као студенти и много чега другим у његовом животу. Дошли смо тада из средњих богословских школа на Богословски факултет у Београд, и нисмо богословље до тада тако дубоко разумели, Теологија нам се, а пре свега св.Литургија, што је једном приликом рекао владика Игњатије, открила кроз њега а посебно кроз његово тумачење дела Отаца Цркве. Тада нам се у већој мери открило и Свето Писмо али и смисао живота и спасења. Христа смо дотакли кроз њега. То су многи приметили и зато су често долазили да га слушају и на редовним предавањима али и свуда где је говорио или служио. Та благодат и снага која “није од овога света”, него,слободно можемо рећи, од Духа Светога, долазила је и то се осетило. Они који су још више боравили уз њега то су данашње владике,  Григорије, Максим, Димитрије, монаси, монахиње, свештенство, народ и деца овога краја и они најбоље знају како су Владику видели и доживљавали.

Драго ми је да је овдје отац Манос (проф. др Емануил Сарис) угледни професор, његов велики пријатељ кога је често помињао. Нисам ни знао да су се толико дуго познавали, 53 године. То што је он исказао, из свог угла, како  доживљава владику и како га је он видео ,то је задивљујуће. Биографи ће тек исказати живот и рад владике Атанасија и то ће остати једно велико и непроцењиво благо за наш народ и за нашу Цркву, али и за читав православни и хришћански свет. Рекао је владика Григорије, после сахране митрополита Амфилохија, да ће Сабору наше Цркве бити тешко због одласка Митрополита. Ја то могу да поновим за владику Атанасија. Савест је био, како је рекао владика Јоаникије, наше Цркве и понекад “глас вапијућег у пустињи”. Ово ће бити губитак за расуђивање о многим питањима и Цркве и државе. Надамо се свему најбољем, наравно и молитвама његовим. Неће нас оставити чак напротив, биће већег и јачег дејства, а ми да следујемо за њим.

Вечан помен и Царство Небеско, драги Владико!

свештеник Радивој Панић,
Требиње 06. март, 2021. године.

Обраћање окупљенима за трпезом у спомен на Владику Атанасија