Daily Archives: 29. марта 2021.
Рањени смрћу, са надом у Живот – Погребење дјетета Вукашина
фото: Радио Невесиње
Умјесто воштанице на одар – Протојереј-ставрофор Славко Зорица
Протојереј-ставрофор
Хаџи МИЛЕНКО СПРЕМО
Давно је речено да не треба тежити да се буде човјек од успјеха, него човјек од вриједности. Јер човјек од овосвјетског успјеха је сличан бљеску који се за тренутак појави и још брже нестане. Насупрот томе човјек од вриједности је онај који све вриједности од Бога му дане задржава у себи и њима живи и освјетљава свој живот, и живот других, трудећи се да то свјетло никада не усахне. Он постаје видјело свијету и град који на гори стоји (Мт 5,14), који се не може сакрити.
Истински човјек од вриједности јесте и наш драги прота Миленко. Тих и ненаметљив, завидно образован из области теологије и права, увијек је био радо виђен у друштву.
Рођен у поднебљу гдје се његовала честитост, чојство и јунаштво, о. Миленко је све то самим својим рођењем задобио и кроз живот посвједочавао. Бог га је упутио од ране младости да изучава закон Божји јер у закону Господње је воља његова и у закону Господњем поучавао се дан и ноћ (Пс 1,2). Поред закона Господњег, прота је изучавао и закон људски, упоређујући га са законом Божијим. Добро је знао да хришћански морал чува и правне науке од девијација и да сваки правник треба да зна да се право без морала претвара у тиранију.
На опроштају од проте Миленка више говорника је споменуло, с правом, његову отменост и господство у животу и раду, у опхођењу са људима. У то се много пута увјерио и потписник ових редака. Такав његов став произилази из смирености и скромности. Добро је знао да је први међу људима само онај који је свима служитељ (в.Мк 10,44). Ту еванђелску поруку о. Миленко је вазда имао на уму и зато је својом благошћу и смјерношћу освајао све с којима се сретао.
Знао је Прото да је и страдање крста добродјетељ и да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије (Дап 14,22). Зато је у моментима страдања, којих није било мало, имао ово на уму. И тако, уз помоћ Божију, побијеђивао је сва искушења.
Прото се трудио да све, што се човјеку деси у животу, осмисли и пред собом и пред повереном му паством, и пред својом породицом. Нарочито пред породицом. Зато га је Бог наградио честитом супругом, дјецом и унучади, које је све извео на прави пут; да буду честити људи и корисни чланови друштва. Стога можемо рећи, попут Псалмопјевца: Он је као дрво усађено крај извора воде, које род свој доноси у вријеме своје, и коме лист не вене: што год ради, у свему успијева (Пс 1,3). Протина породица заиста има разлога да се поноси њиме, као и он са њима.
Ми који смо га вољели и задржали у молитвеном сјећању помало смо затечени његовим напрасним пресељењем, те смо помислили да нас је пребрзо напустио. Међутим, зашто је то тако само Бог зна. Мудро каже наш народ да је свако дуго живио ако је умро као поштен човјек. А наш драги брат и саслужитељ о. Миленко је такав умро. Можда је у праву и један наш савремени мислилац који каже да често треба на вријеме умријети да би човјек доживио мање невоља у овом свијету који у злу лежи (1.Јов 5,19).
Вјечан ти помен и Царство небеско, драги брате и саслужитељу, оче Миленко!
Протојереј-ставрофор
Славко Зорица
Сећање на владику Атанасија – Презвитер Иоанис Никопулос, Патра (Грчка)
Аутентично бескомпромисан и подвижнички смирен
Било је то за мене искуство без преседана и велики благослов када сам, негде у пролеће далеке 1985. године, први пут посетио чувену Свештену обитељ Св. Архангела Михаила и Гаврила у Ћелијама, где је живео и подвизавао савремени Србин светитељ о. Јустин Поповић. Ово искуство је било и дражесно због тога што сам био део групе од десет студената Богословског факултета у Београду, на челу са тада јеромонахом о. Атанасијем Јевтићем, вољеним и поштованим професором. Међу студентима били су Прле Перић, данашњи Српски Патријарх, Ненад Милошевић, данас професор на Богословском факултету, Зоран Јелисавчић, такође професор, затим Милоје, Василије, и други… чијих се имена не сећам.
Кренули смо аутобусом из Београда са одредиштем у граду Ваљеву у централној Србији, који се налази око осамдесет км удаљен југозападно од Београда. Налазили смо се на одстојању од 6 км од манастира у коме је преподобним животом последњих тридесет година свог живота живео наш Светитељ. Одатле смо се пешице запутили најпре у село Лелић у коме се родио други савремени Србин светитељ Николај Велимировић…
После Свете Литургије и помена који смо извршили, прошли смо лепим путем кроз зелене шуме тог краја и стигли смо до Манастира Ћелије где је читавих тридесет година затворнички живео о. Јустин Поповић.
Током целог пута имао сам прилику да уживам у изненађујућој лепоти српске земље, али и у благословеном присуству једне експлозивне личности – о. Атанасија. Био је хитар у ходу, и стално је предњачио тако да сам га само ја, бивши атлетичар, некако лакше пратио да бих искористио прилику да га видим и чујем што сам више могао!
И заиста – овде бих за тренутак застао са парентезом – од тада па током читаве деценије, Бог ме је удостојио да живим непоновљиве тренутке крај „Тасе”, како смо имали обичај да га зовемо. Чега прво да се сетим? Незаборавних фудбалских сусрета нас студената на Калемегдану? Његових недељних предавања у сали Патријаршије? Недељне Свете Литургије у Манастиру Ваведење на Сењаку? Његових с ничим упоредивих предавања на часовима патрологије, црквене историје и етике? Наших приватних личних сусрета поводом мог магистарског рада? Незадрживе љубави и заштите према мојој личности? Слава Богу за све!
На сваком његовом кораку, у свакој његовој мисли, непрестано је научавао имајући једну изворну унутрашњу радост и неисцрпни хумор. Моје колеге студенти су га много волеле и цениле због тога што је био: изворан, аутентичан, бескомпромисан, револуционаран, експлозиван, подвижнички и смирен, изван сваког калупа. Обдарен са ретком генијалношћу, полиглота без напора, са добрим студијама у Грчкој и Европи, неуморни путник на све стране, а уз то је имао и печат једне физичке господствености и дражи која је освајала његово окружење.
Застали смо наједном да бисмо погледали како се манастир појављује у дубокој даљини. Околна област са многим брдима и малим долинама чине манастир невидљивим те посетилац мора да уђе у малу долину да би га видео. Зато је карактеристична и фотографија коју прилажем.
Манастир је саграђен у горском, живописном и зеленом месту, у долини на граници са селом Лелић. Простор око манастира је био изузетан, упечатљив, лепо уређен са брижношћу и великом љубављу. Преовлађивала је потпуно зелена трава са архитектонски дивним црквеним зградама.
Одмах смо се упутили ка гробу Светог Јустина, одслужили помен, помолили се и заискали молитве нашег Светитеља, како бисмо и ми задобили просветљење Божије у нашем животу. Монахиње су нас у подне послужиле уобичајеним манастирским обедом са пуно љубави према надоносним младим теолозима наше Цркве.
Заблагодаривши Светом Тројичном Богу за ово велико духовно искуство које нам је даровао и добивши у наше „бисаге” богате благослове наших Светих, запутили смо се назад ка Београду.
Слава Богу за све! Атанасију Епископу умировљеном Захумско-херцеговачком – вечан спомен!
EPSON MFP image
