Не очекујући, уствари и прије свега, ни сам дует, током његовог извођења нисам очекивао такву реакцију ни непосредно присутне публике, која је све и снимала, па ни њихово одушевљење на крају, које се онда проширило, као реакција на видео снимак, широм нашег окружења, што свакако није било за очекивати, макар у тој мјери. Иако сам и раније имао нека слична искуства, прво сам снимак, а затим и вијест, па наше изјаве за медије.., преко друштвених мрежа, интернет портала, штампе, видео и радио станица.., ширили су се заиста брзо и вишеструко, што још траје… Једино, а опет вјероватно само дјелимично, објашњење али и мој главни утисак, па и утјеха и охрабрење, јесте да велика већина људи није изгубила осјећај за добро, за лијепо, за Божанско, и ништа мање важно: ти исти људи нису се уздржавали да тај свој осјећај јасно и јавно искажу.

2. Како је дошло до сарадње са Армином Музаферијом? Да ли се познајете од раније, јесте ли вежбали пре наступа?
Током протеклих мјесеци, у вијеме оног најинтензивнијег првог суочавања са још трајућом пандемијом, неколицина пријатеља из Мостара, вјерујући у мој таленат, а као, у извјесној мјери, препознатљиво лице, замолила ме је да подржим један пројекат у којем се пјесмом – севдалинком подстичу људи да прихвате изазов и пјевајући и такмичећи се, такозвану социјалну дистанцу учине само физичком дистанцом, исказујући тако и подршку једни другима… Прихватио сам и послао снимак, пјевајући познату севдалинку „Тамбурало момче у тамбуру“ али и једну илахију, и то на турском језику, под назовом „Gel gör beni“. Поменуту илахију, а што сам такође, уз саме пјесме изрекао, снимио и послао, чуо сам и научио преко интерпретација управо врсног музичара Армина Музаферије, који је такође подржао поменути пројекат… Недуго затим, Армин се поново огласио, реагујући на мој снимак, на моје пјевање и помињање њега, пјевајући исту пјесму али на нашем језику… Е, оно што је услиједило управо је повод и за овај наш разговор, то јест, Армин Музаферија заказао је и одржао свој концерт у Требињу, позивајући и мене да присуствујем, а онда у једном моменту и да учествујем, пјевајући заједно са њим, и то управо ону помињану илахију… Да смо вјежбали, та изведба би сигурно звучала још много боље али нагласак ипак и није био на самом пјевању и музици, него на томе што смо то радили заједно, он као муслиман и ја као православни хришћанин, и притом свештеник – ђакон.

3. О чему говори песма „Gel gör beni“? Иако народ на овим просторима не разуме турски, емоцију су сви препознали. Ваш наступ је подељен на десетине хиљада пута и нема ни једног негативног коментара.
Наслов пјесме, који је уствари и почетак њеног рефрена, најбољи је сажети одговор о чему пјесма говори: „Дођи, види Љубав шта (ми) чини“. Њен аутор је чувени суфијски пјесник из тринаестог вијека, Јунус Емре, стваралац побожних пјесама о мистичној Божанској Љубави, и о опијајућој и изгарајућој љубави ка Богу, који нерјетко у својим стиховима помиње и побожне личности, попут, у овој пјесми, свог имењака Јунуса – Јоне, којег хришћани поштују као старозавјетног пророка… Та Љубав Божија лако је препознатљива онима који трагају за њом, а љубав према Богу и ближњима, (нај)универзалн(иј)а је људска емоција, стога и не чуди њено широко распрострањено препознавање, чак и само у мелодији или у заједничкој интерпретацији. Ипак, као што поменусмо на почетку, то и толико препознавање и одушевљење било је неочекивано за све нас, као и, заиста, скоро потпуни изостанак, макар јавних, негативних реакција, на снимак који је прегледан на стотине хиљада, а подјељен на десетине хиљада пута, као што казасте…

4. Осим што је музика пут до срца људи, шта је оно што спаја народе различити вера и националности који су не тако давно ратовали?
Као што, очигледно, свака различитост не мора бити узрок сукобима, ни сличности не узрокују увијек блискост, напротив, рекао бих. Својатање сличног и заједничког нерјетко је повод, узрок и/или посљедица сукоба међу сличнима. Оно што може да дјелује спајајуће на, у овом случају, различита вјероисповиједања, а сличне националности, вјероватно је (само)свијесност о својим увјерењима и припадностима, па тако и о међусобним сличностима и разликама… У том смислу, иако увјерен да је одлика нашег простора и времена мултирелигиозности, у смислу да се несумњиво ради о различитим вјероисповиједањима, нисам сигуран да се може говорити и о мултикултуралности, него прије о једној култури. Дио те јединствене културе јесте и наша заједничка музика, или макар онај њен дио, који почива на истој левантинској аудитивној естетици (и много чему другом), попут исламске мекамске музике и црквене, дакле сакралне али и профане ромејске (византијске) музике.  

5. Рођени сте у Мостару. Ту вас је затекао рат, родитељи су вам погинули 1992. Како је ваш живот даље текао?
Избјегао сам у Бачку Тополу, гдје сам довршио основношколско и средњошколско образовање, и упознао своју садашњу супругу, са којом, након завршетка мојих студија менаџмента у Новом Саду, заједно проводим студентске дане у Београду: она, студирајући историју умјетности на Филозофском факултету, а ја теологију на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Године 2012. након пуних двадесет година, са њом се враћам у Мостар, гдје смо се и вјенчали, а након чега сам убрзо рукоположен за ђакона. У Мостару су се потом родили и наше двоје дјеце: Христина и Григорије, а већ пуних годину дана, живимо у Требињу, мада и даље често на релацији са Мостаром, па и Бачком Тополом. Моја супруга је кустос историчар умјетности у Музеју Херцеговине у Требињу, а ја сам, поред ђаконске службе, у нашој Епархији захумско-херцеговачкој и приморској задужен и за дјелатности у вези са културом и медијима.

6. Упркос чињеници да сте у рату остали сироче никада нисте говорили о вашој личној трагедији, нити се освртали у прошлост. Искључиво говорите о љубави, заједништву и суживоту, значају образовања… Шта бисте поручили онима који и даље живе у деведесетим? Како ставити тачку на мржњу, пребројавању крвних зрнаца, узајамне оптужбе о злочинима… ?
Никада о нашим ратним страдањима нисам говорио на трагичан начин, боље рећи.., или нисам наглашавао трагичност тог страдања.., зато што у тој самој констатацији трагедије, која сама по себи није спорна, а нарочито у ‘констатнтном констатовању’ неке личне, породичне, па и националне трагедије, не видим излаз из тог стања, ако је то циљ, а требало би да буде. Никад ми у потпуности није био прихватљив ни став: опростити али не заборавити. Свети Јован Лествичник би рекао да заиста опростимо само оно што заборавимо… Штавише нисам ни од оних који у памћењу зла и трагедија виде неки нарочит потенцијал за избјегавање истог зла, односно за његово непонављање. Нисам сигуран али ми се то памћење чешће чини као злопамћење, као изговор за осветољубивост и као потенцијал да жртва сама себе начини злочонцем, а злочинца учини жртвом. И тако у круг и у недоглед тако… И онда, умјесто само да памтимо прошлост, ми у њој живимо. Живјећи у садашњости, памтити треба жртве али не и зло. Дакле, порука и одговор би можда могао бити: Памтити жртве – заборавити зло! Јер оно што памтимо одржавамо у животу!

7. Одакле љубав према арапском језику? Мање је познато да сте га увели и у литургију. Реците нам нешто о томе.
Љубав према арапском језику, љубав је, уствари, према једној нарочитој левантинској аудитивној естетици, а понајвише љубав према неким људима, којима је та естетика, такорећи, матерња… Сам арапски језик у Литургију али и у богослужење уопште, увели су, опет, људи, односно Црква, на подручјима гдје је арапски током дужег раздобља потиснуо сирски, грчки и друге језике… Мени се у Мостару само указала прилика да учим неке основе арапског језика као и могућност да, говорећи неке дијелове Литургије на арапском, тај освећујући заједнички простор и вријеме повремено учинимо пријемчивијим опет појединим људима па и да себе саме и читаву заједницу учинимо пријемчивијим за људе у свом окружењу. Мостар је још увијек значајан и студентски центар, гдје се поред осталог налази и Колеџ уједињеног свијета, који похађају млади људи, долазећи у овај град са свих континената, а међу њима су и поједини православни хришћани, који су онда долазили и у наш храм. Поред српског, повремено се током богослужења у Мостару, тако, може чути и арапски али и енглески, грчки, македонски, грузијски…

8. Да ли политичари у региону потпирују националну нетрпељивост и због чега?
Радња коју овај глагол из питања означава, да би се успјешно спровела, и у буквалном и у симболичком значењу, увијек захтјева испуњавање више услова, а не само један, ма колико био моћан и утицајан, тако да и ако би одговор био потврдан због чега год било, ми који ту нетрпељивост не желимо, а нарочито ми, којима је заповјеђено управо супротно од тога, морамо настојати не само да и сами не потпирујемо, нити само да не будемо потпириви, будући трпељиви, него да будемо миротворци, активно дакле творећи и чинећи мир, што, ако је судећи по реакцијама, учинисмо и ми у гесту који је и био повод за овај разговор, позивајући сваког човјека: дођи, види Љубав шта чини!