Манастир Тврдош

Недостају ми недјељна јутра у Тврдошу. Сједим у својој соби у Београду, тужна и болујућа каква сам обично ујутро и размишљам како ми недостају недјељна јутра у Тврдошу. Литургија почиње рано, мало иза осам сати, ми обично дођемо раније. И прва слика која ми је сад пред очима јесте бљештаво јутарње сунца на камену Леотара, који је гледајући од улице на супротној страни од манастира, сјај Требишњице изнад које је Тврдош, шаренило његових кула и конака, цркве, стазица које до ње воде. Као да је архитектура и декорација пропјевала неку дивну пјесму, о томе како се преображавају грађевине и људи, како је живот пјесма и кад је рад и одрицање и мука, како се људи овдје мијењају и како се треба ћутати и мало скупити пред овим мјестом, које је свједок преображења људи и птица и дрвећа и растиња што букти свуда унаоколо и чини Тврдош оазом у пустом предјелу камењара. И сво то биље као да је усмјерено навише, као чемпреси што су чудо међу стаблима, са гранама упереним к небу, тако и оно овдје, ако не видиш како убрзано расте и развија се ка небу, а оно га видиш како трепти и како је пуно живота. На улазу у манастир стоји кућица за птичице, и оне учествују у распјеваности предјела и његовом оживотворавању – јер овдје је све тако – живо и весело и изобилно у бојама, облицима, цвркуту, а мирно, скрушено и озбиљно у ходу и достојанству тврдошких монаха.

Црква је изнутра посебно украшена. Скоро је завршен живопис и таквих фресака ријетко гдје има. Све боје што красе манастир као неку праслику правог станишта човјека, на иконама су изражене и изображене у лицима и одеждама светитеља. Нико није тужан од њих, нико исувише пријек, нико предалек, нико преблизу. А црква је пуна кандила, украса и цвијећа, оно са свих страна избија, из вазни и вијенаца и китица на иконама, али ништа што је унутра није китњасти, нити непотребни детаљ. Заиста, када уђеш осјетиш да је то дом и кућа, јер никаква унапријед зацртана форма изгледа неке институције или неког „општенародног објекта” ту није играла улогу, него су изгледу простора доприносили они који су живјели и који живе и животворе ту. Који су одвајали од својих најљепших утисака о мјестима која су походили и доносили овдје, у дом Оца својега. Који најљепше плодове и залогаје од природе Њему приносе. Који гдје год иду, овдје се враћају.

И кад станеш у храм на литургији, дође ти да плачеш од љепоте што се разлива око тебе. И знаш како си мало ти допринио да од оваквог настројења унесеш у свој живот, како мало ичега ваљаног има у теби чиме би заслужио да стојиш овдје и како, иако стојиш, не биваш онакав какво је све овдје, и како и камен у Тврдошу има више живота него што га ти имаш. И једино што знаш јесте да би ти сад овдје служио, само служио, свакоме и без разлике, цијели свој живот. Само ако би ти могли направити сјеницу у близини, која би успут била и твоја лађа и твоје пристаниште, јер коначно знаш да си дошао тамо гдје си цијели живот стремио и да си препознао Онога који те је ту довео.

И плакао би дуго и топло, али те је мало стид од оних који те окружују, и стид те је рећи да коначно знаш да постојиш, и зашто то бива, по коме устројству и по чијем вођству. И шта год да се икад више деси, макар и да никада поново не дођеш ту, ти остајеш обиљежен овим што си кушао и благословен макар и ваздухом кога си овдје удисао.

Македонија

Лијепа земљо, да ли ће се у времену које нам предстоји десити то да ти продишеш својим вјековним плућним крилима, да се открију у теби од давнина положени залози и преображењско сјеме затрто у тековинама новог доба израсте у младицу која не зна за вијек и вријеме? Испод мреже шиптарске мафије, бизниса твојих политичара, сироте економије, сваштарских пијаца на ливадама тик поред стада оваца, ти лежиш – мала сељачка земља, опојне поезије и музике, живих дамара живота и језичких врела.

Ко ли ће и да ли ће ико осјетити кад твој чобан на бачији тихо рекне “не созерцувам” – не схватајући поруку громко пуштену са сусједне бачије да одјекује низ стијене – ко ће осјетити у само тој једној ријечи талог вијекова? Ко ће и помислити да се тај глагол налази као круна у степенастом когнитивном низу: разумијевања – схватања – поимања – созерцања? И да ли ће помислити о његовом древном коријену и народу који је чуо и памтио ту ријеч из својих књига? Или ако овом чобанину друг дође и каже да “прелестува” док прича о измишљеном “међедићу” из фолклорне фантастике и отмици дјевојке, ко ће иза прве семантичке површи значења: умишљаш, лажеш, слутити да се иза “прелестување” крије древна ријеч за кривовјерје?  И да је прва и примарна истина, судећи по томе, истина вјере, а да све друге истине, макар оне биле и пуке информационе јединице, произилазе из те једне и једине…

Чујемо да твој народ излази “надвор”, а оно не на неки двор, него испред куће, у двориште по нашем. Немамо проблем да разумијемо твој језик, јер уистину то је један језик, са локалним варијантама и својим донекле самосталним дијахронијским развојем. Чујемо онај полуглас који смо затрли, средњовјековно слово, неизбјежно у баш свакој ријечи, макар на њеном крају, кога ти чуваш. “Тьга за југ” гласи назив једне пјесме Константина Миладинова, гдје тужни и болешљиви младић боравећи у сјеверној земљи жали за сунцем и благодатима југа у својој домовини.

Није случајно што је на твојој застави управо сунце, јер си земља југа, али није случајно ни то што је то старо знамење Александра Македонског преузело твоје државно вођство данас да се њиме дичи. Проблем јединства нације и њене независности су потражили у античком времену, као да ништа друго нису могли издвојити да те обиљеже као посебну и постојећу поред других малих балканских земаља, него да копају по антици, која припада цијелој оновременој Европи а заправо је аутентично грчка. Умјесто да ти граде ћуприје, уреде њиве, очисте ријеке и упосле народ, они пабирче по историји и анестезирају те инјекцијом националног заноса, који сам по себи, без прегалачке енергије, не значи ништа макар да је и сува истина…

А твом народу то и не треба. Као да он не зна ко је и шта је и без дневне политике. Па за њега је не бити са својима и на своме исто што и не постојати.  Сјети се само страшног израза “небиднина” Аце Шопова прије вијек и по изреченог да изрази страх од овог непостојања. Ми Срби немамо глаголску именицу од “бити”, поготово не у негацији, ова твоја је изражајнија од било какве пјесме, од било каквог политичког манифеста, и тешка као “тьга” што веје из твојих печалбарских пјесама, и љубавних вапаја…  И сама ријеч “печалбар” – у значењу онога који ради изван своје земље, па се у њу повремено враћа – нема никакву етимологију изведену о рада и дјелања, него од печали, старе ријечи за жалост… Али, и ако је постојала и ако постоји, та жалост македонског народа уопште није очајање и негација живота, него вапај попут оног псаламског: Пролију пред Њим мољеније моје, печал моју пред њим возвјешчују. Твоја печал носи на себи печат жртве и страдања, али и незатрте љубави, из чега и настаје онај красни народни мелос и поезија.

***

Код нас се тако широко распространила изрека да се кроз Србију не пјева, кроз Босну не игра, а кроз тебе, Македонију, ни не пјева ни не игра, јер су домаћи непревазиђени у обома. Без даљњег, сва твоја култура данас је народна култура у свим својим облицима.  И језик је потпуно народни и очитије је него код српског то да је за основицу књижевног језика узет онај говорни, али то је истовремено и онај који памти старину. Срби су се брзо досјетили, па послије Вукове реформе или преузели стране ријечи или оживили своје некадашње, па изградили какав такав књижевни језик који се “академски” доцније унапређивао.  И сам Вук је, насупрот својим ставовима, користио стотине српскословенских ријечи преводећи Нови Завјет. Македонци нису имали ову “академску” историју, јер је њихова земља будући тек одскора независна, 19. и 20. вијек провела у покушајима каквог-таквог државотворног организовања.  Још од Илинденског устанка па до данас тај процес траје, и стално говоре да ти се ноге климају, мислећи на оне које су нацртане на политичким мапама. А не виде те гдје, као у оно вријеме тако и данас, трчиш, хрлиш корацима од седам миља свом Женику у сусрет. И не питају се ко је тај Женик и коме су за мираз тако кићене све цркве којима си као бисерима опточена.

Илинденски устанак је био, као Први српски устанак, против Турака, против старе и оронуле турске империје, против албанских зулумћара, за слободу сиротиње раје, ништа неуобичајено за оновремени словенски живаљ на Балкану. Послије су се Македонци отимали од грчког утицаја и њиховог свештенства, језика и културе, руског, бугарског и других.  Данас твоји имају своју европски признату државу, али трвљење са сусједима се и даље наставља и доказивање свог аутентичног етноса. Ако јесу посебан народ, треба им пустити да се покажу и докажу, а не да постављају свој национални идентитет као априори супротан српском, бугарском или неком другом.

Један од чинилаца твог свенародног јединства јесте управо Православна Црква. Срби су се формирали као народ мање-више за вријеме Светог Саве, чијом заслугом је и добијена црквена независност, али је он није отео ни од кога. Била му је дарована.  Македонцима, како рече један уман човјек, данас треба један Свети Сава.  И треба да се неминовно спусти офанзивна и деструктивна политика водећих главара и црквених великодостојника који су у расколу са Васељенском Црквом и тиме ти мећу ужарено жељезо на живо месо.

А народ то много и не занима, Црква је Црква и имају већма повјерења у њу, зашто и не би?  У дубини имају правилну поставку ствари и вјерују својим епископима, по више генетски инкодираном повјерењу, још из турских времена, када је свештенство било једина чврста упоришна тачка у општем безакоњу… Твој народ зна да је његов прави идентитет заправо црквени, а сад их је само неко збунио и помео, па мисле да Цркву гоне због народа, и обратно.  Нико их заправо не гони. Они промишљенији и освјешћенији знају да је новијег датума то национално одређивање помјесних цркава, да је некад била Жичка архиепископија, Охридска архиепископија, Јерусалимска патријаршија и Пећка патријаршија, рецимо, као сједиште српског патријарха, односно патријарха свих православних хришћана који живе у тој области, било да је у питању Пећ, Охрид или Јерусалим.  Зато нам је несхватљив скорашњи прогон и заточење владике Јована као Охридског архиепископа, од стране македонске државне и клерикалне власти.

Не може се једним потезом пера или једним декретом уништити вјековни сâд твоје земље и отцијепити од сродника и браће ти по крви. Свака твоја пештера казује друго, сваки манастир, локална ономастика црквишта и црквине. Нека закопају дубље од пола метра на било којој ливади, наћи ће нешто од ове негдашње “биднине”, чак пресловенске.  Ископане темеље твоје цркве из 4. вијека често ће означити као “не грчки него македонски храм”, као да ништа друго у том споменику није битно?  Као да су заборавили ријеч апостола Павла који каже: Нема више Грка ни Јевреја, нема мушко ни женско, сви смо једно у Исусу Христу. Ко има права да својата твог и нашег Кирила и Методија, Климента и Наума, Горазда, Ангеларија, Саву? И зашто? Зар они нису словенски учитељи, зар одредница “словенски” није шира од међа три македонске њиве? Не може се једним потезом пера или једним декретом уништити вјековни сâд ове земље, не могу се органске везе које постоје прекинути омчом државне границе. У питању је нека забуна ако се такво мишљење увријежило. И ако је ко коме нанио зла у отимању за територију или инсистирању на својему, нека опрости.

***

Први нас демантује у свакој грубој подјели Охрид и његова лучезарна љепота.  Као што и опомиње тај словенски Јерусалим. Свако већ зна причу о 365 охридских цркава, по једној за сваки дан у години. Сваки имућнији домаћин је подизао капелицу свецу заштитнику своје породице. Највеће цркве у граду су Немањићке задужбине, а саборни храм Свете Софије је ктиторско дјело бугарског цара Самуила из 10. вијека.  Данас се тај храм између осталог користи и као концертна дворана.  И, уистину, слушајући у наосу разигране звуке Моцартове музике које изводе пијаниста и виолиниста испред царских двери и угашених кандила на иконостасу, запахњује из сваког угла средњовјековна монументалност здања, а фреске гледају са зидова како су одувијек и гледале, било да је у питању служба Божија или концерт класичне музике. И баш због тога се на потиљку осјећају погледи Светитеља, макар им окренули леђа и усредсредили се на звуке инструменталног извођења, као и нелагода због тога што је неко пристао на такву метаморфозу у изворној архитектонској функцији храма. Улаз у цркву, која би требало да је саборна и други дом за сваког твог Охриђанина, наплаћује се.

Цркве су ти постале музејски простори.  Ријетко их ко од мјештана посјећује, нико до туриста у својим утврђеним путањама. Овај град изгледа као изашао из оне приче са зачараним дворцем, гдје је у једном моменту зла вјештица окаменила дворац и све дворане у свој својој љепоти и сад они чекају доброг принца да их избави од скамењене непомичности и мраза непостојања.  Св. Јован Канео, црква св. Климента на Плаошнику, црква св. Николе Болничког, и низ оних које вире иза других већих, ушушкане у анис и смреку, у чемпрес и боровину својих вјековних лежишта – та мала здања су некад толико сведене архитектуре да се једва разазнају од околних грађевина у дворишту.  Град их држи попут крхког птичета на длану и сакрива од љубопитљивих погледа и излагања могућим опасностима. А путнику намјернику који у касна љетња поподнева, кад или су сви на језеру или у кафанама или на одмору, иде калдрмисаном путањом и немајући намјеру да разодијева мјесто којим ходи, него да га бар у својој души вјенча са вјечним оним предјелима – показује их тихо и ненаметљиво…

Човјек стварно не зна гдје је заправо дошао кад се обрете у Охриду и осврне око себе, нити у ком је времену, али осјећа да једној од цивилизација које су се уградиле у то мјесто припада свим срцем, да је култура која је слободно о Слову прословила овдје на свом језику у давна времена, говорила језиком његове вјере и његовог народа… Све молитве које смо досад упућивали Св. Клименту, на овом мјесту претачемо у земни поклон који правимо пред његовим моштима.  Љубећи му кивот, цјеливамо живу сјен свог Учитеља.

***

Само народ и човјек који су пали у самозаборав не знају која је вриједност учитеља и како су опаки лавиринти људског знања и умовања без путовође, како је опасна изречена ријеч без свог крајњег циља, као одапета стријела која пада и убија и без знања одашиљаоца.  Само бесловесан Словен не зна да је први пут прословио и своју ријеч усмјерио ка Једном циљу када је преводећи са грчког Јеванђеље Јована Громова записао: Искони бје Слово. И да је на словенском југу први расадник тих јеванђељских ријечи, из којих онда и произилази свака друга смислена ријеч и словљење, био овдје у Охриду прије цијелог једног хиљадугодишта. Као из скупоцјеног и сунцесабиратељног стакленика оне су се онда расадиле ка сјеверним земљама и тако постале саднице свих оних бешчислених ријечи које ће се изглагољати у наредним вијековима. Кажемо, само народ који је пао у самозаборав не зна која је вриједност Учитеља.

Лијепа земљо, препознајеш ли нас кад ти идемо у походе?  Испод псевдоевропских тржишних билборда, начичканих џамија, прашњавих улица твојих градова, забачених села са наоружаним албанским живљем спремним за рат, препознајеш ли нас кад тобом ходимо? Чује ли нас Свети Наум када му дођемо у рукозидану цркву, пробијајући се кроз гомиле туриста у купаћим костимима, продаваца кораља и охридских бисера, улазећи кроз капију манастирског конака претвореног у хотел? На прстима танкоћутно прилазећи моштима му, чује ли нас бар он кад му ходимо, ако ми ни мисли своје не чујемо од буке која га окружује?  И брине ли се за свој народ и тјеши ли га, макар нико и не знао за тајне посјете Светитеља заштитника свих убогих, умоболних, зломислених, објармљених плећи, које витла љута бура душе и тијела?

Памти ова земља више него што свједоче њени споменици обнажени пред фотоапаратима туриста. У тишини и даље живе пештере високо у македонским стијенама и брдима, гдје су са птицама у пећинама гнијезда свијали пустињаци, гдје и ботаничарски трагач за ријетком биљком, долазећи до далеког врха, мисли да је можда баш он први открио непатворену природну красоту стијене и пропланка. А онда се затекне у пештери осликаној фрескама, из времена много даљег него што сеже памћење његовог претка до деветог кољена. Овдје је природа примила свештене цјеливе једне превасходно монашке средњовјековне културе и остала заљубљена и вјерна својим просцима и украситељима до дана данашњег. И шапуће као испрошена невјеста о тој својој тајни, а ти нам је, Македонијо, само понекад преносиш, а и тада не тако да је можемо смјестити у један есеј или једну слику. Како и рече Константин Философ – коме је представљајући се као Грко-Бугаро-Србин било зазорно у оно доба средњовјековља да се сврста и у једну нацију – Јер ову земљу не украсисмо ми ријечима, ни житељи који су на њој – јер од бездне капљу у ваздух бацисмо – но Бог, који од почетка дела и украшава…

Слика болне располућености

О филму Турнеја и поводом њега

Успјешни филмски редитељ Горан Марковић обрадовао је публику још једним од својих остварења – филмом Турнеја, који као и многи који нам долазе из Београда у посљедњих деценију и по имају за тему рат у БиХ 1992-1995, назван отаџбинским ратом у Републици Српској а агресијом на БиХ у Федерацији БиХ, у оба случаја по принципу nomen est omen, пратећи суштинске поводе за избијање рата сагледане из визура супротстављених страна.

Рат је као тема одвајкада присутан у умјетности, неријетко се у књижевности узима и као метафора живота, као што и умјетност, реверзибилно, утиче на стварност у којој настаје.  Нарочито је ово скопчано са сваком врстом наратива, тј. епиком као књижевним родом – који почива на трочланој вези приповједача, догађаја о коме се прича и онога коме је све то упућено – примордијално и настајући у раним замецима пјевљиве мисли човјечанства око ратних тема.  Без њих епа ни нема, као ни без битака и јунака и великих митова изграђених на њима – мита о постанку свега на земљи и крајњој сврси људског пута, мита о трагању за срећом и повратку у Отаџбину.

Зато је сваки еп, поред тога што је био препричавање историјских догађаја у стиху, са фолклорним кићењима у стилу и у облику, истовремено нудио и визију тих истих догађаја дату из угла наизглед објективног приповједача.  То је била и његова функција и задатак, да артикулише пред-метнуту му стварност и тако да смисао прошавшим збивањима, а не да просто фактографски фиксира догађај и сачува га памћења ради за будуће генерације, у недостатку било каквих других техничких помагала.  Понешто од ове архајске поставке приповиједања задржало се у свим облицима наративне умјетности – није случајно што је и роман назван епопејом грађанског друштва (Хегел) – а међу њих се по својој структури може сврстати и филмска умјетност. Особито је то изражено у оним њеним жанровима гдје је у основи приче историјски догађај, а нарочито ако је тај догађај рат. 

Ма колико то превазиђено изгледало у умјетности која је већ одавно усвојила принцип ауторског начела, а с тим у вези у либералном друштву и принцип слободе креативног односа према стварности, у ратним наративима читаоци/гледаоци и даље по логици трасираних механизама очекују од „објективног приповједача“ да пружи визију догађаја, тим прије ако су они били њихови учесници или непосредни посматрачи.  То је искушење и одговорност коју ће тешко моћи да избјегне било који књижевник/редитељ, без обзира на све логичке аргументе који би могли да га лише тог бремена.  Нарочито зато што је и његово остварење намијењено превасходно широј заједници, у првом реду националној, а не само колегама умјетницима или не стриктно страном тржишту.

Овдје је ријеч о филму Горана Марковића Турнеја, односно о визији коју он ствара о потоњем рату, названим у колоквијалном београдском говору просто ратом у Босни.  Филмска прича прати судбину трупе глумаца који у потрази за хонораром, због авантуре и разбијања монотоне свакодневице крећу 1993. године из Београда у тадашњу Републику Српску Крајину на позив једног од команданата, да својим игроказима разоноде српске војнике на ратишту. У основи приче је идеја о несхваћености умјетника у овом свијету, а рат је искориштен и као њена илустрација али и својеврсна промоција личних политичких ставова редитеља (Саша Јанковић, Драма деведесетих, НИН бр. 3020 од 13.11.2008).  Ма колико објективно било виђење са стране, чиме се претендује и на позицију неутралности, ова филмска визија рата у Босни се у постојећем националном контексту несумњиво намеће као виђење из Центра, при чему се самом попришту рата недвосмислено одређује статус Периферије.  Како Периферија/Република Српска нема сличну филмску причу (а питање је да ли је може и имати док она сама финансира пројекте из Центра/Београда), али превладавајуће виђење рата свакако има, потребно је бар назначити неке нијансе у овом политичко-умјетничком раслојавњау исте приче.

Виђење из „Центра“

За велики дио млађег србијанског нараштаја из деведесетих, али и за дио старијих генерација, географска одредница Босна поприлично мутно представља све оно што се налази преко Дрине далеко на сјевер и запад до Хрватске, и на југ, ваљда до првог културног прага, Дубровника: неке шуме и ријеке, села и вароши у којима живе сродници им по националној основи, али по цивилизацијском степену напретка свакако назадан свијет који још није изашао из миљеа турске махале.  Тај свијет је једва дочекао ратну похару која је дошла са распадом бивше СФРЈ, жедан крви и пун некултивисаних нагона за убијањем као потврђивањем мушкости. То су они „јунаци“ што рукама деру и ждеру јањце, пију из флаша јефтин алкохол и понашају се свјетлосним размјерама далеко од сваког bon vivant манира који би их научио рафинираности, смекшаним покретима, пристојности да кажу хвала и извините, окупају се, насмијеше се и кад им ништа није смијешно, убаце у разговор интелигентну необавезну опаску, да уживају живот а не да га грабе тако да хоће сад и хоће све. Због њих је, коначно, и бомбардован Београд – као да културна престоница има нешто с том отпадијом – и у свијету направљена блокада свему што носи придјев српско. Због таквих дивљака који на прагу 21. вијека не умију да се умију сами и одмакну се од ретроградне идеологије крви и тла, да прекину разгоропађено окупљање око ватре и пребројавање плијена, испашта сад цијела нација јер бива идентификована с тим и таквим несојем, задриглим, смрдљивим и непросвијећеним.

Просто, то је народ нултог цивилизацијског степена.  Питање је да ли они знају сва слова азбуке а камо ли ко је Џавахарлал Нехру, као граничар у Марковићевом филму, коме је непознато да Београд има улицу с тим именом па мисли да је то један од глумаца и хоће да га ухапси зато што му име звучи муслимански.  Ништа бољи нису ни они војници којима се представе на турнеји приказују; неспособни да покажу елементарну пажњу у праћењу фабуле, звижде на сваку појаву женске особе и испољавају рудиментиране сексуалне нагоне. Како милозвучно одјекује у тим ентеријерима београдски акценат и загребачка језичка углађеност наспрам алингвалних крикова и псовки у локалном дијалекту. Све заједно то можемо сврстати под балканизам у најгорем конотативу тог израза, са све буретом барута националне мржње, па претпостављам да је зато Министарство просвјете и културе Републике Српске, између осталих копродуцената, и финансирало снимање овог филма, из разлога чисто попечитељских и мисионарских.

Неуређеност балканског типа добија на експресивности у филмском језику кад имамо у виду и миље који рат неминовно доноси – порушене куће, оједени зидови, пећи бубњаре, разроване улице, што у пуноћи свог натурализма служи као изврстан умјетнички мотив, понекад исфорсиран намјерном потцртаношћу. Најнормалнији гест гостопримства је кад учен човјек, хирург (С. Цветковић), служи кафу глумцима у крвавим шољицама; сасвим је обична ствар кад муслиманске заробљенике голе по зими провозе на аутима, и све тако и томе слично.  Међутим, можда не би било згорег поставити питање које су претпоставке за настанак балканског миљеа и ко је крив за његов изглед данас? Шта је све Балкан – да ли само дивљаштво од кога се треба отргнути или има још понеки комад реалности који би требало сагледати да бисмо знали гдје се налазимо? Коју/чију оптику узимамо када се осврћемо око себе?

Истрајност стереотипа о Балкану као мрачној рупи Европе, бурету барута, означен је у науци већ као балканистички дискурс, у Фукоовом значењу тог појма, а ктетик балканистички дат је из перспективе Западне Европе коју је заузела према оној Источној, означеној некада као европска Турска.  То је идеја која има своју историју и традицију мишљења. У бројним, сада већ култним студијама (М.Тодорова, В. Голсворти, Р. Вест) показано је како је још од позног 18. вијека усвојена слика о Балкану као насеобини дивљачних европских племена, која нису прошла кроз ступњеве развоја западног друштва од ренесансе наовамо, а приде су још била под турском окупацијом вијековима, што је само још више продубило културолошки јаз. Њима треба мисија еволутивно напредније браће, и правила која важе за уређена друштва у другим државама овдје немају своје мјесто – зато све што се ради на Балкану у име људских права, овога или онога, оправдано је, чак и онда кад се изврће у своју супротност. Сличан је однос који Француска и Велика Британија имају према Истоку аn generale, и који је заснован на оштрој онтолошкој и епистемолошкиј дистинкцији између Оксидента (западне хемисфере свијета која је у позиционој супериорности) и мистичког и назадног Оријента. Позадина и балканизма и оријентализма је политички ангажман, империјалистички интерес великих сила.  Посредно он утиче и на производњу знања, научне институције, имагинацију – романе, епове, теорије, друштвене описе, путописе – јер ма колико се политика одвајала од културе, научник и умјетник су увијек уплетени у мрежу сложених околности свијета којем припадају. То је до те мјере присутно у западном свијету да се поставља питање како се уоште друге културе могу проучавати из не-репресивне и не-манипулативне перспективе (Е. Саид, Оријентализам).

Често „онај који не може да издржи боравак са окуженима у leprosorium Balkanicum доживљава туђи provisorum mundi као своју потребу и олакшање“ (Б. Шијаковић, Критика балканистичког дискурса), зато је потребно повремено нас подсјетити гдје живимо и како бивамо виђени „изнутра“, макар се радило о погледу из „Центра“ на „Периферију“, како је већ назначено. Поред тога што је показао сву назадност балканистичког културног модела у српској варијанти с краја 20. вијека, филм Горана Марковића је веома наглашено изнио проблем националне самозаљубљености, тј. масовну патологију која се у социолошким наукама назива етнофилетизмом, а у хришћанској Цркви та је појава чак на једном од васељенских сабора осуђена као јерес. То је пошаст која једну нацију води у изолацију и ксенофобију и заиста је жалосна чињеница да су јој Срби често надомак.

Свијест о изабраности мимо других народа свијета, о вјековној завјери која се надвила над племе мало и кукавно, посљедњи бранич части и поштења у свијету који је у злу огрезао, у доба када се сва Европа уједињује, може само да уназади нефрустриране, нормалне појединце у колективу који живи у самообмани сопствене величине.  Ситуација би се могла упоредити са ситуацијом кад у једном друштву постоји члан који свима иде на живце јер стално нешто критикује и запомаже, скреће пажњу на себе и не жели да покаже минимум прилагођавања, у ствари кријући иза свега личне комплексе и страх од испољавања.  Врхунац тог отуђења и бијега од стварности је изговор о тобожњој „небескости“ Срба, о томе како они ни немају потребу за учешћем у овосвјетским збивањима јер је њихово жилиште на небесима и једино што треба да раде јесте да чекају да се тамо и преселе.  Док се то не деси могу да сједе и гуслају, митологизујући историју, која је као што сав нормалан свијет зна – ништа више од низа хронолошких чињеница, а кад су у питању ратови – жалосно свједочанство о биолошкој потки бића човјековог, која се, осуђена на еволуционистичке механизме, устремљује на слабије – до истребљења нашег или њиховог. Зато се и каже да историју пишу побједници. Просвијећен свијет пак ако и не воли комшију, неће се заскочити да га убије, јер живи у демократском друштву које је прихватило одређене кодексе понашања и своје односе, како је то једино и могуће међу људима, темељи на договору. И зашто би ико био против тога?

Сва етнофилетистичка реторика стала је у уста писца-идеолога главнокомандујуће власти кога сјајно у филму игра Воја Брајовић. Он је прототип удворице који сервилношћу свог језичког дара купује себи славу и комфор, слаткорјечивошћу чеше уши владајуће клике, пружајући им илузију о племенитости и узвишености борбе коју воде. Обично и бива да они који су у ријечима јаки, на дјелу се покажу као кукавице, као што то и иначе инфлација ријечи надокнађује недостатак оног о чему се говори у стварности, а књижевницима је то ужа специјалност. Срби су свети народ и зато је сав свијет против њих, то је конспирација васионских размјера, сора је на санскриту небо, одатле коријен етнонима Србин. У подтексту се исмијава тренд етимолошких натезања код псевдо-научника Србенди, а све то у мутљагу језичког насљеђа предисторије.

Командантски кабинети су окићени сликама српских војвода из прошлих ратова, представама старих ратника и битака, националним грбовима, иконама Кнеза Лазара, фотографијама ратног предсједника државе и врховног заповједника војних снага – то је идеолошка „иконографија“ која је у позадини борбе и која би требало да је оправдање и смисао. Али то је, нажалост, само декор – у тим и таквим кабинетима сједе људи који једва знају таблицу множења напамет, који псују све па и Бога, у кога се можда негдје друго заклињу, који не живе тај идеолошки став чију су сликовну симболику покачили по зидовима, него га напротив, својим поступцима поричу. Уопште, ратно профитерство свих и свакога ко је био у прилици за такво нешто, јесте чест лајтмотив филма па је исмијано и Коло српских сестара, које је приказанао као свита баба ухваћена у новчаном „колу“ донација и хуманитарне помоћи и директно је у спрези са главнокомандујућим штабом.

Питање са почетка текста о визији рата коју нам нуди редитељ кроз причу у којој се, кроз собитија глумачке трупе, пресликавају фрагменти прошавше стварности, summa summarum, своди се на одговор: да је рат идиотска појава, дивљаци из Босне су криви за његов настанак и просвијећени Београђани су, на сву срећу, успјели да извуку живу главу, изричући на крају апологију умјетности у монологу из Ифигеније на Тауриди. Захваљујући том монолошком иступу млада глумица (коју игра Јелена Ђокић) успијева да спаси трупу из шака муслиманске војске (они су танкоћутни и посебно осјетљиви на драмске монологе, за разлику од босанских Срба!) и тако глумци стижу свом позоришту у Београд, срећни што су извукли живу главу.

Осврт са „Периферије“

Мора се ипак поставити питање да ли су могући анационални поглед на прошли рат и потпуна дистанца умјетника који, позивајући се на универзалну и наднационалну природу свог занимања, ни у најмањој мјери не осјећа припадност народу у коме је рођен и чијим језиком говори?  То јест, да ли је о рату могуће говорити без становишта?  Или редитељ нема довољно улазних података да би то становиште заузео?  Зато бисмо се подсјетили на неколико ствари у вези са босанским дискурсом.

Босна је земља у којој државност никада није била тако чврсто одређена као у Србији, а један од покушаја да се она формира јесте и крунисање краља Твртка у Милешеви 1377. године, на гробу Светог Саве, као краља Срба, Босне, Приморја и Западних страна.  Овдје је живио и живи православни словенски живаљ који је осјећао припадност српском народу по кључу вјероисповијести и етногенезе, пресијецан својевремено због геополитичке позиције и граничне изложености јересима, и који је вијек проводио у сусједству римокатоличке браће Хрвата а касније, са исламизацијом која је дошла за вријеме ропства под Турцима, и муслиманске браће, у мањој мјери и Јевреја Сефарда.  Топос српске историје је подијељеност народа Дрином, племенитом међом, и тежња ка уједињењу, коју су мање-више имале и оствариле све европске нације у 19. вијеку.  У ширем смислу, у књижевности и умјетности, као опште мјесто дискурса о Босни јавља се свијест о необичном амалгаму вјера и нација на овом тијесном тлу, о чему је тако плодно писао Иво Андрић.

У савременој историји на овом простору створен је мит о етничком конфликту гдје се борба за ресурсе и моћ погрешно представља као сукоб националних идеологија.  Данас већ и врапци на гранама знају да се рат, упркос свему изнутра, могао спријечити само да је било интереса великих сила.  Рат је заиста зло, то ваљда управо овдје не треба доказивати, нисмо видјели ниједну мајку, жену или сестру која је срећна испраћала сина, мужа или брата на фронт.  Али, рат се десио, народ је пострадао. Данас, послије свега, имамо један вакуум па неки кажу да је то била само глупост неколицине и голи интерес политичке олигархије, и да су жртве људи само колатерална штета.  Неко се опасно поиграо са овим свијетом, који је, истина, показао своју незрелост у много чему, али у исто вријеме и спремност да, кад је већ требало, проборави године по рововима и чукама, да се вашљив и смрдљив у тужним избјегличким колонама креће и сналази под условима који ниште свако људско достојанство, али – да ли зато јер је то својевољно изабрао? Bonvivant у овом случају није ствар опредјељења.

Дани рата и године које су услиједиле су оне у којима Срби преиспитују свој идентитет и тај процес је још увијек незавршен.  Народ у Босни је и даље у „постратном транзиционом периоду“, да не кажемо на рубу сиромаштва и бесмисла.  Обично се и каже како посљедњи рат још није добио своју идеолошку дефиницију, и управо се очекује да њу дају учени људи и умјетници, поготово ако је рат тема коју обрађују. То није патетични позив на савјест и уважавање чојственог ратничко-патријархалног морала из прошлости, или на пројављивање било каквог културног модела који би био изнад свега „српски“.  Ако га већ редитељ нема, нема га, није то ни добро ни лоше само по себи; културно насљеђе и није нешто што се по инерцији само преноси с кољена на кољено већ тражи и улог примаоца. Не, ово је позивање на умјетнички дар редитеља који у овом случају сложене и вишеструко захтјевне теме, као и племство – обавезује!

Ларпурлартизам, самосврсисходност умјетности, кад је рат у питању, код озбиљних стваралаца у 20. вијеку превазиђена је и напуштена појава, сјетимо се само Адорновог питања о смислу поезије послије Аушвица. А да не говоримо о елементарној људскости кад је у питању третирање жртве. Јер, за разлику од глумаца у филму који све вријеме грчевито чувају своје животе, народ је „у Босни“ махом гинуо да би сачувао туђе животе.  Народ има потребу да зна да његово страдање има логику и логос, и овај народ „у Босни“ је још у ишчекивању артикулације свог ратног страдања.  А као што је познато, уколико човјек нема свијест о логици, логосности свог страдања, он постаје звијер, и да се вратимо биологији, потврђује ону латинску homo homini lupus.

У филму Турнеја приказана је једна злоупотреба свега онога на шта су се људи позивали у крајњим животним ситуацијама борбе и страдања, гдје човјек не може да учествује а да не зна због чега то ради, за шта се бори, и на крају крајева, за шта је спреман да да свој живот.  Исмијани су завјет предака, штићење нејачи, сјећање на Његоша и Лазара.  Злоупотреба је постојала, свакако, али као и у било ком другом случају она нема примарно него секундарно мјесто, као и зло уосталом, или порок, или мана, и не постоји без оног позитивума кога извитоперује.  Нико не каже да је рата требало да буде и нико се садистички не наслађује над жртвама, не раскопава их и не кити се таквим ордењем.  Али кад је страдања већ било, треба рећи и да је оно у традицији Срба као народа хришћанске вјере схваћено као мартиријум (мученије), јер је први мученик, архиматрис, био Христос који је распет у вријеме Понтија Пилата за мартирион, свједочи Јеванђеље (1 Тим. 6,13).

Било ком просјечно образованом европејцу, а поготово ерудити вишег калибра, није потребно посебно објашњавати даљњу генезу мартиролошког етоса у европској цивилизацији, а онда посредно и у српској књижевности која је то кроз вијекове исфилтрирала као својеврстан завјет.  Занимљиво је да је тај етос и у психоанализи добио своје поткрепљење са логотерапијом чувеног Виктора Франкла, која је један од терапевтских начина осмишљавања људске патње, управо настала у граничној ситуацији ратног конц-логора.  То није патологија патње, мучења и жртве, него став који је свједочење широких димензија људског бића у друштву које понекад те димензије сужава и кроји их (брато)убилачки по својој мјери.

Ако се рат просто искористи као умјетнички оквир за артифицијелну авантуру која има за циљ да покаже надмоћ умјетности над историјом, умјетник мора да рачуна да ће се, хтио он то или не, самим тим што користи ратне теме, од њега очекивати епска позиција колико-толико „објективног приповједача“. Јер, сваки мотив из те приче изазива колоплет асоцијација код његових савременика и уколико не нуди неку визију, осмишљавање страдања десетина хиљада људи, биће болни удар на још увијек постојећи зијев бесмисла.  Ако се као суфинансијер филма потпише Министарство просвјете и културе баш те државе коју је народ добио послије отаџбинског рата, и којим се потписом верификује оправданост и државни интерес, то ће се схватити као званични став државне институције и довешће до питања: ако је ово био отаџбински рат, која је то Отаџбина из њега проистекла?