Примивши Свете Тајне Тијела и Крви Христове, уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38 – ој години живота Младенка – Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара.

Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној Херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије), од благочестивих родитеља Миленка и Сенке, рођене Вујовић. Основну школу и Гимназију завршила је у Љубињу, студирала Пољопривредни Факултет у Београду.

Године 2003. ступила је у брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду.

Након Слободановог рукоположења у чин свештеника и његовог постављења на дужност пароха Јеленачко – Подострошког  2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу.

Године 2005. прелазе на парохију Даниловградску гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота.

За 13 година свога боравка и служења Цркви Христовој Маша са својим супругом, протом Слободаном даје великог и благословеног плода. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Тако је цијела свештеничка породица Зековић постала примјер и свједок истинског и правог живота са Богом са свим породичним, хришћанским вриједностима. Њен успјешни вјероучитељски рад се огледао у великом броју дјеце који се сабирао на вјеронауци. Маша није само предавала основе православне вјере, већ је дјецу упућивала на учествовању у Литургијском животу, на морално живљење, а кроз академије и духовне свечаности у дјеци откривала њигове дарове и таленте. Отуда су прославе и свечаности у Даниловграду биле једне од најљепших у нашој Митрополији, а дјеца из Даниловграда на Дјечијим Саборима увијек имала запажене и успјешне наступе, са којих су сваке године односили бројна признања. Због тако преданог и успјешног рада Маша је одликована признањем Вјероучитељ године.

Као што се град који на гори стоји не може сакрити, тако и њихово смирено служење Цркви није могло остати не примијећено. Због тога их Митрополит Амфилохије 2016. године шаље на нову дужност у храм Светог Јована Владимира у Бару гдје оца Слободана поставља за старјешину храма и Архијерејског протопрезвитера Барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при Храму.

Долазак на нову дужност се поклапа са почетком Машине борбе са болешћу, али је то не спречава да настави своје служење сабирајући дјецу Бара под сводове новог Храма, гдје је Маша за кратко вријеме окупила велики број дјеце, који су на овогодишњем Дјечијем Сабору показали велики успјех, како у познавању основа православне вјере, тако и у креативном осмишљавању и организацији Сабора.

Снага и сила Машине вјере најјасније се показала у току њене тешке болести. Примајући све са благодарношћу, тако и сазнање да болује од најтеже болести примила је смирено и са поуздањем у Господа.  У том духовном настројењу и непоколебљивјој вјери, причестивши се Тијелом и Крвљу Христовом, предала је своду душу Господу  на Онколошком одјељењу у Клиничко – болничком Центру Црне Горе.

Вјечан јој спомен и Царство Небеско!

Извор: Митрополија Црногорско-Приморска

Поводом учесталих напада на Цркву Епархије ЗХиП и њеног предстојатеља Епископа Григорија ми свештеници, игумани и игуманије манастира наше Епархије осјећамо јеванђељску одговорност и пастирску дужност да се вјерницима наше Цркве обратимо овим путем. Конкректно, ријеч је о клеветничком настојању неких новинара и медија који већ више година уназад јавно нападају првог међу нама, не бирајући ријечи увреде и стављајући му на душу најтеже кривице, због чега су неки новинари и правоснажно осуђени. Јасно је, а у неким текстовима се то и отворено говори, да је циљ њиховог посла свргавање нашег Eпископа са трона Св. Василија.
О томе ко евентуално стоји иза таквог посла – не бисмо да нагађамо. Оно што желимо је да јасно кажемо вама, нашој браћи и сестрама са којима служимо Спаситељу и чијим потребама служимо по својој моћи, да су такви напори за нас дјело нечастивога који жели да смути, збуни и саблазни, баш као што нас о томе учи Спаситељ у Божанским писмима (Mт.24.5,11). Наравно да у нечему таквом ови новинари не могу имати ама баш никаквог успјеха, али можда понеки неупућени читалац може и повјеровати некој од неистина.
Оно што дотична господа чине, називајући Епископа издајником, оним који продаје вјеру, који не брине за паству (посебно тамо гдје су православни мањина), који срамоти Цркву и како све не, јесте клевета која некима наивнима али и безазленима може да постане препрека на путу уласка у заједницу Цркве и тиме и препрека благодатном заједничарењу у истини Јеванђеља.
Због тога смо се и одлучили на овај корак.
Да бисте се сами увјерили у неоснованост поменутих оптужби позивамо вас, браћо и сестре, да се једноставно окренете око себе у нашим Требињу, Мостару и уопште на цијелој територији Епархије од Коњица на сјеверу до Метковића и Дубровника на југу. Видјећете оно очигледно, тј. како изгледају наше Цркве, колико је по милости Божијој вјерника у њима, особито младих и дјеце, колико хорова и уопште колико живота. Видјећете нове манастире у Данићима и Петровом Пољу крај Требиња, као и обновљене из пепела Житомислић и Завалу. Видјећете и ревносне вјероучитељке и вјероучитеље, образоване теологе и црквени поредак који на славу Божију функционише. И како онда вјеровати онима који вам говоре да је све то неистина, већ да смо Црква која не брине о вјери и продаје је? Далеко од тога да навођењем ових чињеница из живота наше Епархије желимо да величамо себе. Свако од нас, од првог до последњег, има за шта да се каје и то нико, па ни наш Епископ никада није порицао. Али, ако неко у времену када духовни живот Епархије доживљава процват, онога који стоји на челу те заједнице непрекидно назива ружним ријечима и непријатељем Цркве, онда такав не посједује баш никакав кредибилитет.
У медијском простору неки су се, по ко зна чијем налогу, напросто окомили на Епископа. Из њихових ријечи избија мржња и јед, недостатак чињеница и изобиље измишљотина. Истине, у коју се неки од њих куну – нема нигдје ни за лијека. Тако нпр. када у једном од текстова наводну „казну“ за једног од требињских свештеника стављају на душу Владици, онда кажу како је то због тога што је овај јавно читао писмо Епископа Атанасија, што је апсолутна измишљотина и никада се није десило. Или када легитимно премјештање свештеника назива казном, итд, итд. Такође, када се говори о проблему Српског Националног Вијећа у Дубровнику, опет клевете, јер је то тијело замољено да се исели из просторија Црквене општине, које су Цркви у том тренутку постале неопходне, на шта су у почетку са разумијевањем пристали, да би касније „окренули ћурак“ и почели да се жале на челу са предсједником СНВ, а уз свесрдну подршку неких новинара који од тога праве скандал, јефтино се играјући осјећањима оно мало преосталих православаца у Дубровнику у чијем наjбољем интересу ће се зграда и реновирати, и уз то наравно, изнова смућујући нашу паству. И најновије: зар би ико нормалан могао да повјерује да је православни свештеник ишао да служи парастос усташама, и то по налогу Епископа?! Такве и још многе жалосне измишљотине читамо, и сами запрепаштени количином неистина и бескрупулозности. А истина је да се на челу са Епископом, као свештеници Епархије, а нарочито они који служе у мањинским православним срединама, трудимо да будемо миротворци, јер нас је Спаситељ научио да су „блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати“(Мт. 5.9). Тачно је и то да се и молимо и боримо за јединство Хришћана. То је мисија заснована на Господњим ријечима „да сви буду једно“(Јн 17.21). И ма колико на нашем, многим невољама обремењеном простору, на моменте било непопуларно, као хришћани и свештеници дужни смо да то чинимо. Па и када због тога не побирамо аплаузе, као што их понекад добијају они који позивају на мржњу и бескрајно разрачунавање. Јефтино је и душепогубно такве кораке ка миру називати унијаћењем и покатоличавањем. А управо такве идеје промовишу поменути, градећи се и већим теолозима, и каноничарима и црквеним историчарима него што смо сви ми у Цркви заједно. Из пера истих није поштеђен ни Патријарх српски.
У тијело наше Цркве у Херцеговини такав „посао“ може да уноси немир и смутњу. Зато будите опрезни и „не вјерујте сваком духу“(1.Јов. 4.1). Ми, ваши свештеници, стављамо на знање првенствено вама, а онда и онима који неистине пласирају у јавност, да чврсто стојимо уз свога Архипастира и Епископа и нека не мисле они који хоће раздор и смутњу да у корпусу свештеника световасилијевске Херцеговине има таквих који би се окренули против њеног свештеног трона и онога који на њему сједи.
Вас са друге стране позивамо да, уколико имате недоумице или збуњеност било које врсте и по било ком питању, слободно питате било кога од нас и увјерите се да је овако како смо вам рекли. Пред нама је период Крсних Слава када ћемо имати прилику да се сусретнемо у вашим домовима, и поразговарамо људски и хришћански о свему што вас интересује.
Смирено вас и братски поздрављaмо желећи вам свима мир, радост и вјечно спасење у Христу Исусу, Господу нашем.

1. Протојереј-ставрофор Младен Жуловић

2. Протојереј-ставрофор Никола Јанковић

3. Протојереј-ставрофор Борис Бандука

4. Протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин

5. Протојереј-ставрофор Немања Дражић

6. Протојереј-ставрофор Никица Ајдер

7. Протојереј-ставрофор Александар Илић

8. Јереј Душко Шаровић

9. Јереј Мирослав Ратковић

10. Јереј Милош Ловрић

11. Јереј Драгиша Томић

12. Јереј Вук Милишић

13. Протојереј-ставрофор Благота Васиљевић

14. Протојереј-ставрофор Стеван Ковачевић

15. Протојереј-ставрофор Радивоје Круљ

16. Протојереј Небојша Радић

17. Јереј Бранимир Боровчанин

18. Јереј Марко Гојачић

19. Протојереј-ставрофор Небојша Коловић

20. Јереј Данило Боро

21. Јереј Александар Грчић

22. Јереј Александар Шмања

23. Протојереј-ставрофор Борис Чоловић

24. Протојереј-ставрофор Зоран Илић

25. Јереј Немања Лукета

26. Јереј Младен Чалија

27. Јереј Драго Зубац

28. Протојереј-ставрофор Велимир Ковач

29. Јереј Милан Стањевић

30. Ђакон Јакша Окиљевић

31. Јереј Миодраг Вртикапа

32. Јереј Милан Бужанин

33. Ђакон Крсто Авдаловић

34. Јереј Александар Гајић

35. Јереј Саша Којовић

36. Игуман Сава Мирић

37. Јеромонах Димитрије Рађеновић

38. Јеромонах Порфирије Гргић

39. јерођакон Антоније Глишић

40. Игуман Данило Павловић

41. Архимандрит Лазар Лазаревић

42. Игуман Василије Копитић

43. Јеромонах Марко Прцовић

44. Јерођакон Павле Јанковић

45. Игуман Исаиа Дан

46. Игуманија Текла Даскалаки

47. Игуманија Павла Ћузулан

48. Ђакон Владимир Вукановић

49. Ђакон Павле Ратковић

50. Ђакон Бранислав Рајковић

51. Ђакон Мирослав Бошковић

52. Ђакон Ратко Зубац

53. Ђакон Александар Црногорац

На празник Светог Петра Цетињског свечано је прослављена слава храма у селу Меданићи. Свету Литургију служио је парох Милан Стањевић уз саслужење ђакона Јакше Окиљевића и вјерног народа.
После литије и ломљења славког хљеба, домаћини су припремили трпезу љубави, на којој је договорена изградња парохијског дома у следећој години.