Пастирске поуке

Бог је постао човјек да би човјек могао постати Бог

Издвојио бих два правца у развоју философске мисли, почевши од петог вијека прије Христа. Сљедбеници првог правца су били Платон и његови ученици, који су говорили да је све што постоји Бог и да без Бога нема ничега. На челу са софистом Протагором сљедбеници другог правца су тврдили да без човјека нема ничега, да је човјек мјера свих ствари и да се све што постоји мора вредновати према људским потребама. Прије двије хиљаде година је дошао Христос и открио нам истину да је, у ствари, Богочовјек мјера свих ствари и да је Бог човјека назначио да буде онај преко кога Он општи са овим свијетом. Свети Атанасије Велики управо је то рекао: Богјепостао човјек да би човјек могао да постане Бог.
Објава оваплоћења Христовог више је него потребна савременом човјеку, који се као и антички Грци налази у специфичној дијалектици између двије велике крајности. Прва крајност је његова мисао да је Бог трансцедентан и да га не може докучити, јер је негдје далеко, а друга крајност је његово увјерење да је Бог у овом свијету све и свја и да осим њега ништа друго не постоји. Хришћанство је свијету донијело равнотежу, која показује да је овај свијет створен и да он није Бог, нити у себи има божанску моћ, али да преко човјека може ступити у комуникацију с Богом.
Ради нашег спасења Бог нас је створио на почетку и ради истога разлога и циља Син Божији долази у овај свијет кад се испунила пуноћа времена. Најављен је громогласним ријечима пророка Јована у пустињи: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско. Долази Христос, који постаје један од нас и бива међу нама, прима нашу природу по свему и у свему, осим по гријеху и осим у гријеху. Христос је тај кроз кога је настало све што је настало, због кога је настало све што је настало и кроз кога се ми спасавамо.
Било је потребно да Бог дође међу људе и узме њихову палу, грешну, смртну природу и спаси је од трулежи. Обукао се у њу Син Божији и Син човјечији и постао један од нас, пријатељ наш и брат, да бисмо се и ми могли обожити видећи то и сједињујући се с Њиме. Из стања у којем се налази човјек мора изаћи и спасти се од болести и смрти. Не може се кроз самог себе спасити, као ни без другог човјека, али није могуће ни да се спаси кроз палога човјека, него управо кроз правога и истинитога човјека, какав је био Христос, Син Божији и Син човјечији.
Као што је постао прави и истински човјек, тако је Христос био и остао и прави и истински Бог. У личности Његовој су нераздјељено и несливено двије природе – божанска и човјечанска. Он је Спаситељ свијета и ми Хришћани за другог не знамо, како у молитви на Литургији кажемо: Сјећајући се, дакле, ове спасоносне заповјести и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневног васкрсења, узласка на небеса, сједења с десне стране Оца и другог и славног доласка, идаље Твоје од твојих Теби приносимо због свега и за све. То је најсажетије нешто што се може рећи о Његовој личности, од оног момента кад се пројавио и објавио и показао нама, и што ми у Цркви носимо као истину и на чему градимо наше постојање.
Све се ово десило пред очима људским – Бог је заиста дошао у овај свијет. Оно што је једино ново под сунцем и оно што једино спасава овај свијет јесте то што је Он по овом свијету ходио и дозволио људима да Га гледају, слушају, да говоре с Њим, да опипају ране Његове и гледају Његову истинску, добровољну смрт. Потом да се диве васкрслом Богу, да провјеравају да ли је Он заиста васкрсао, да Га гледају како се узноси на небо и слушају дивно обећање да ће Он поново доћи и послати им Духа Утјешитеља, који од Оца исходи. Негдје је речено да је достојан човјека и достојан вјере онај Бог који је хтио да се обуче у ову природу, овако грешну и слабу, и да је такву подигне, освети и својим Васкрсењем издигне изнад оног посљедњег непријатеља, којег смо научени од апостола Павла открили, а зове се смрт.
Након свега тога тај Бог шаље Духа Светога на дан Педесетнице људима и Цркви Божијој, апостолима који плачући говоре: Нећеш нас ваљда оставити сироте. Дух Свети освећује све и свја, Он чини и конституише једну заједницу људи који се добровољно крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа. Та заједница људи није проста гомила глинених лутака, него је освећена и у њу је ушао и стално јесте и долази Бог, што је значење ријечи: Алилуја, честе у црквеним пјесмама. Једино тако заједница бива осољена да се не може покварити и обљутавити, једино ће тако бити спремна за вјечно живљење и Царство Христово. Та заједница људи је Црква Божија, у којој постоје ред и поредак, па имамо епископе, свештенике, ђаконе, лаике.
Бог хоће да са овим свијетом општи и хоће да га спасе, али само преко човјека, односно преко Богочовјека Христа. Зато се ми и причешћујемо Христом и наше причешћивање Христом је, у ствари, спасавање. Ма колико да се неко труди, да се моли, да пости, да се упиње свим својим бићем и не знам какво чудо учини, ако се са Христом не сједини, нема му спасења и нема му лијека од смртне пропасти.
Наравно, увијек постоји могућност да неко каже: Нећу Спаситеља, нећу да вјерујем у Бога, нећу да живим, хоћу да умрем. И то је оставио Господ човјеку. Велики је то дар слободе и Божији благослов с једне стране, а с друге стране и велики изазов. Бог је постао човјек не да би човјек морао да постане Бог, него да му пружи ту могућност. Нема у Светом Писму да Господ говори: Мораш, хајде, него говори: Ако хоћеш, пођи за мном. И пошли су за Њим они који су хтјели, а они који нису, отпали су од Њега и Он им то није бранио. Такав је Бог кога славимо, из тога извире хришћански етос и начин живота.

ДвијехиљадегодинаодРођењаХристовог

Догађај доласка Спаситеља свијета, Христа, Црква пјева и слави као величанствени догађај доласка Сина Божијег. У молитви на Св. Литургији, између осталог, читамо: И када смо пали и отпали од Тебе, ниси престао да чиниш све како би нас узвео на небо и даровао нам Царство Божије. У тој ријечи садржана је сва историја Старога Завјета, од гријеха Адама и Еве до онога момента када је дошао Христос. Арханђел је благовијестио Пресветој Богородици да ће осјењена благодаћу Духа Светога родити Сина и да ће му дати име Емануил, што значи с нама је Бог. Приликом пописа становништва дошли су из Назарета у Витлејем Марија и Јосиф, њен муж. Нису имали гдје друго да преноће, него су се сакрили у Витлејемској пећини и ту се родио Спаситељ свијета. Анђели и пастири су то први прославили играјући и пјевајући: Слава Богу на висини, а на Земљи мир, међу људима добра воља.
Прошло је двије хиљаде година од тог догађаја, а његова слава се не умањује и свјетлост Витлејемске пећине сија и загријава сва срца која то желе и прихватају. По учењу Свете Цркве тај догађај је једино ново што се догодило под сунцем, заједно са осталим догађајима који су у вези са Христовом личношћу, од Благовијести до Његовог Вазнесења на небо. Догађај рођења Христовог је исувише славан и грандиозан да би га ико могао језиком описати и препричати, него би пред њим човјек могао само да ћути и тиме покаже мудрост, или да говори, али да се унапријед припреми на немоћ.
На Божић, на Васкрс, на те велике празнике Бог се дјеци открива. Открива се увијек на другачији начин, али преко њих можемо да схватимо да је тада Он ту, потпуно и изобилно. Кад смо били мали, један мој рођак је на Божић ујутру видио Богородицу и анђеле како играју у колу на златној слами усред ливаде, која је била прекривена великим снијегом. Он је имао седам-осам година, био већ одрастао дјечак, и таква топлина, таква радост га је обузела да се вратио и позвао мајку, ђеда, бабу, све живе говорећи им: Дођите да видите! А кад су дошли, рекоше му: Шта си видио, човјече Божији? Он их пита: Па зар не видите? А ђед увиђајући у чему је ствар каже: Ми нисмо достојни да видимо.
Зато овога Божића, када почињемо да славимо двије хиљаде година од Христовог рођења, бар се мало пред тим препаднимо, макар пред тим мало се смиримо и застанимо говорећи: Колико овај Спаситељ има година! А не да мислимо да смо ми спаситељи. Поготово немојте да се разуздавате пићем и храном кад дођу празници: Божић, други Божић, Крстовдан, Богојављење, Јовандан. Покушајте схватити да су то велики празници, у којима Бог излива своју благодат на нас, само ако ми то хоћемо, ако се Богу отворимо и не останемо затворени.
Ко може данас још да се похвали тиме да слави двијехиљадегодишњицу нечега, било чега, а што није већ умрло? Можемо да славимо неку цивилизацију од прије много хиљада година, али она је већ умрла и ми то чинимо у неко сјећање на њу. Можемо да поштујемо неку религију или неку идеологију које су трајале дуго, али оне су или већ све умрле, или им пријети смрт и немају лијека од смрти. Ми Хришћани имамо лијек против смрти, то је Св. Литургија и Онај за кога на Литургији пјевамо да је једини Свет. Христом се причешћујемо и Он се усељава у нас да би ми постали једно са Њим и они кроз које Бог општи са овим свјетом.

Прародитељскигријех

На почетку Библије је описан догађај када жена првог човјека, Ева, долази под дрво познања добра и зла. Змија, односно ђаво кроз змију, њу наговара да узме плод са тог дрвета, које је било једино растиње са којег је Бог прародитељима забранио да узимају плод. Све друго што је створено дао им је и повјерио, а ово им је забранио, не да би их мучио, него да би они могли показати своју слободу и благовољење да хоће да буду Његови искрени и истински пријатељи. Ђаво, који је сусрео Еву испод дрвета познања добра и зла, био је пали анђео који се одметнуо од Бога и хтио да он сам буде бог већи од Бога. Стрмоглавио се усљед своје гордости и пао у провалију, а за њим су кренули и многи други пали духови, анђели који су постали ђаволи и клеветници. Након што је ђаво као змија сусрео Еву испод дрвета познања добра и зла, услиједио је разговор између њих двоје, у којем је битан сваки детаљ.
Ђаво Еву прво пита: Шта вам је Бог заповиједио за ово дрво? Ту се открива, можда, да он не зна тачно зашто они не једу баш са овога дрвета. Посматрао их је и видио да са сваког другог дрвета и од сваког другог плода на Земљи једу, а од овога не узимају, али не зна зашто је то тако. А онда жена по својој наивности и брбљивости, коју, с опроштењем, има свака жена и дан данас, открива ђаволу зашто је то тако и говори му: Бог је нама рекао да ћемоумријетиуонајданукоји будемо узимали од тога плода. То је значило да ће ако буду јели то бити прекид њиховог односа, везе и заједнице са Богом и онда ће имати такву посљедицу која је за њих смртоносна. Бог је, наиме, хтио да им каже како су они по природи ствари само у заједници с Њим живи и живећи, а да ће умријети ако прекину ту заједницу.
А онда ђаво користи своје лукавство и говори јој, отприлике, овако: Нећете ви умријети ако узмете овог плода, него ћете ви онда постати као богови! То што је хтјела бити као Бог је вјероватно суштински разлог због којег Ева улази у замку и узима тај плод. На то се настављају и психолошки елементи, као што су ти да је плод био много лијеп за гледање, много укусан за јело и слично. Али, кад је ђаво рекао: Кад узмете од овог плода, бићете као богови, она је била потпуно савладана. У човјеку је, заправо, била утиснута та велика чежња и тежња да он стварно постане као Бог, да буде бесмртан, да буде жив. Бог му је то даровао, али је сад овдје дошло до једног замешатељства и до великог проблема. Прво Ева, а затим и човјек јој Адам обрнули су ред ствари и хтјели су постати богови против и тајно од онога, односно без онога који им је утиснуо ту чежњу и жељу.
По мом дубоком увјерењу, то је основни разлог њиховог пада. Ђаво им је понудио највећи домет који један човјек може да пожели, а то је да постане као Бог. И није било гријеха у томе да човјек има ту тежњу, то је оно што је добро и што човјек треба да има, али овдје је гријех у погрешној употреби ствари, односно у погрешном начину или приступу достизања до циља. Сама ријеч гријех на грчком (ариарти/а) значи промашај, односно недолазак до циља, буквално – промашај крајње мете. Само по себи, рецимо, није гријех да неко краде, чини прељубу, лаже, него је гријех управо у томе што тај чин њега одводи од циља, тјера га на странпутицу и доводи га дотле да сав његов живот, у ствари, буде један промашај.
Прекинувши заједницу са Богом, извором живота и бесмртности, људи су своју смртност утврдили опредијеливши се за њу и пренијели је на своје потомке. У томе је сва суштина тзв. прародитељског гријеха којег ми насљеђујемо. Није то онако како је углавном представљено у Римокатоличкој цркви – да би требало да сносимо дио њихове кривице и испаштамо због гријеха који је неко други урадио. Од Адама и Еве смо просто насљедили смртност, а Христос је дошао и понудио нам могућност да поново слободно изаберемо хоћемо ли ући у заједницу са Богом и тиме поништити првородни гријех, или не. Та нова опредјељеност за живот почетак је живота бесмртног.

Све што чините, чините у славу Христову

На једном мјесту апостол Павле даје велику поуку за читав живот говорећи: Све што чините, чините у славу Христову. Свети Оци су у својим поукама говорили да се човјек открива по томе како ходи, по томе како гледа и како говори, на сваком кораку, по свему. Све то морамо да чинимо тако да буде на славу Божију, па тако славећи празник, али и живећи свој свакодневни живот.
У једном примјеру из Јеванђеља фарисеј је дошао на молитву и хвалио се пред Богом својим постом и молитвом и давањем десетка и отишао је са молитве осуђен. Други примјер је из Старог Завјета, када су Мадијамци били у борби против изабраног јеврејског народа. Смислише они Јеврејима страшну замку: лијепе жене мадијамске слали су јеврејским младићима, најбољим ратницима, да би се они на тај начин раслабили и да не би били спремни на јунаштво у борби ради славе Божије и ради ближњих. А онда Инес, који је био војвода и прозрео лукавство мадијамско, нађе једнога од својих одличних војника са неком од тих жена и уби их заједно. Донио их је потом пред остале да их виде и ови одмах престаше да чине то што су чинили и ослободише се Јевреји од Мабијанаца. Каже Св. Јован Златоусти да Инес и овај његов чин остадоше славни и похвални у сва времена, а онај фарисеј који се молио остаде поруган у сва времена.
Наравно да је ово велики парадокс, али и није толики ако гледамо из хришћанске перспективе и тога да све што чинимо, чинимо у славу Божију. То је оно што се не може свести у уске аршине логике, нити се може свести на мјеру људскога расуђивања. Да би то расуђивање било облагодаћено, освећено и хришћанско, потребно је много више.
Тако сам ја прије неколико вечери био на разговору са врло моћним и угледним људима из ове наше земље и онда су они мени почели да причају: А зашто ви у Цркви чините ово, а зашто чините оно, зашто Марко овако, зашто Јанкоонако? И ја сам ту врло јасно видио њихов проблем. Они ствари у Цркви посматрају из перспективе овога свијета и своде их на моралистичке или психолошке мјере. Онда суде и пресуђују по своме сводећи хришћанство на неку идеологију или на неку религију. Хришћанство је много више од тога и много изнад тога. Оно је живи живот, а то је зато што је хришћански Бог, Св. Тројица, љубав и нема ону условљеност коју имају измишљени и лажни богови. Бог над боговима и господар над господарима – Христос, слободан је. Ми треба да се сјединимо са Њим, да иштемо и примамо Духа Светога и останемо тако једно са Њим и, ако Бог да, онда да кажемо ријеч Св. апостола Павла: Не живим више ја, него Христос живи у мени. Тек тада ћемо све што чинимо чинити у славу Божију.
Ево, рецимо, дошао је владика Атанасије у Херцеговину и викао, ружио, галамио на људе, а они кажу: Какав је то владика кад ружи људе? А ја им кажем да је све то што он грди људе, свака ружна ријеч, па чак и да је неког ударио – а није ударио – да је то све било на славу Божију. А има, опет, људи који говоре: Миле, Лале, а унутра су вуци грабљиви. Није тако као што ми мислимо да јесте, није ствар тако једноставна, ако је сведемо на мјере људске и на мјере просте логике.

Све што чините, дакле, чините у славу Божију. Било да једете, било да пијете, било да говорите, било да ћутите, било да ходате, било да сједите, да лежите, да радите, да не радите, било шта да чините, све у славу Божију чините. Мислиће неко да је то немогуће. И јесте немогуће да то учините сами, али је могуће ако призовете благодат Божију и ако вас осјени сила Духа Светога.

Како човјек као цар Давид учествује у свом спасењу

Многи људи мисле да је у односу између човјека и Бога Бог тај који све чини, без којег не можеш ништа урадити, него само чекаш да ти Он нешто баци с неба и стрепиш од Његове казне. То је погрешно, јер се на тај начин искључује човјек и не дозвољава му се да он у свом спасењу узме учешће. Али, није довољно ни да се ми само опредијелимо за то да будемо с Богом и да стремимо. Бива и то да нас Бог понекад остави.
Требало би дозволити човјеку да он сам, иако гријеши, иако пада, иако промашује у границама свога живота, устане и каже оно што каже цар и пророк Давид: Покропи ме исопом и очистићу се, умиј ме и бићу бјељи од снијега. Тако Давид говори и разговара са Богом у Псалмима, гдје се види страшан пад једног човјека, али и његов подвиг покајања и устајања из глиба гријеха. Управо тај и такав човјек је био предак Христов. Од Давидовог корјена и сјемена се родила Богородица, коју Христос баш Богородицу из племена Давидова узима као кивот, као ковчег кроз који ће примити нашу људску природу.
Давид је, дакле, оличење једне људске природе и као такав он пада у гријех. Али оно у чему је његова снага, сила и због чега је до дана данашњег он велики пророк, наш отац и праотац, јесте то што он не остаје у том гријеху и не поистовјећује се с њим. Његов педесети Псалам за мене је потресан и кад говорим о њему, хоћу да кажем да знам шта значи пасти, погријешити, промашити, али и шта значи милост и љубав Бога нашег.
Гле, у безакоњима се зачех и у гријесима роди ме мати моја. Гле, истину љубиш, и јављаш ми непознатости и тајне мудрости Твоје, каже пророк Давид. Али је, по мом увјерењу, кључни тренутак кад он каже: Покропи ме исопом, и очистићу се; опери ме, и бићу бјељи од снијега. Дај ми да слушам радост и весеље, да се обрадују кости потрвене. Дакле, сав се био сломио, раслабио у том гријеху, и онда говори вјерујући и надајући се у милост Божију: Научићу безаконике путевима Твојим и безбожници ће се обратити к Теби.
Песедети псалам се завршава оним ријечима које читамо у Светој Литургији кад принесемо Свете Дарове на престол: По доброти својој, Господе, чини добро Сиону, и нека се сазидају зидови Јерусалимски; тада ће Ти бити благоугодна жртва правде, принос и жртве паљенице; тада ће приносити на жртвеник Твоје теоце. Тиме се то завршило и ту му је Бог опростио. Он поново устаје, постаје и бива човјек Божији, иако је по својој природи погријешио и пао.
Тако би и ми требало да стално устајемо и послије сваког пада завапимо као цар Давид: Помилујме, Боже, повеликојмилостиСвојој, ипообиљумилосрђасвогаочистибезакоњемоје. Опери ме добро од безакоња мога, и од гријеха мога очисти ме. Јер безакоње моје ја знам и гријех је мој стално преда мном. Теби јединоме сагријеших и зло пред тобом учиних. Да се оправдаш у ријечима својим и да побиједиш када ти суде.
Ма колико пута да паднемо, макар и стотину пута дневно, опет морамо да устанемо, Богу се помолимо као цар Давид, мало се отресемо и наставимо даље. Чињеница јесте да ће свако то подизање бити болно, ипак смо се мање или више разбили и ударили у том паду, али настављамо даље. На утакмици кад фудбалер падне и повриједи се, он ипак устане и настави да игра. Испочетка храмље, пече га рана, али ако активно учествује у утакмици, која је овдје парабола за наш живот, брзо ће на то заборавити. Неће му бити најбитније то боли ли њега нешто или не, него како да својом игром што више допринесе тиму за који игра. Ако би остао да лежи на трави и плаче, или да хода унаоколо и жали се на свој удес, нико не би имао користи од њега, ни он сам од себе. Чак је и понижавајућа таква ситуација.
Тако и ми гријешимо сваки пут кад очајавамо над сопственим гријехом, промашајем и падом, јер иако мислимо да се на неки начин тиме искупљујемо, опет остајемо егоисти који се само о себи баве. Људи имају обичај да се стално изнова баве својим гријехом и након што сагријеше. Хоће да побиједе гријех тиме што ће мислити на њега и елиминисати му жалац логичким путем. Никако не схватају да тако и даље настављају да пребивају баш у том истом гријеху и против греховности се боре оним што се назива неправилном борбом.
Ми придајемо себи превише значаја, па чак и својим гријесима и својим слабостима. У ствари је право усмјерење то да се човјек поправља и преображава у сваком новом сусрету са Богом и иде из стања у стање, по могућности из славе у славу.

Како је Петар по води ходио

Наша пала природа, Адамова, склона је гријеху, њој стално пријети пад и увијек може да буде повучена у смрт. За то имамо примјер у јеванђелској причи кад види апостол Петар Христа како ходи по води, па зажели и он да тако закорача.
Када је Христос ишао по мору, апостоли су већ били на лађи и спавали. Настала је одједном велика бура и дошло је до опасности да се лађа потопи, а неко је видио Господа да иде по води и рекао је: Ено, Господа! Петар, пошто је био пламеног духа и, као и сви они, богочежњив и пошто је хтио да надиђе законе природе, рекао је: Господе, дај да и ја идем по води. А Христос му рече: Хајде, дођи! И иђаше Петар по води, како каже Свето Јеванђеље, а онда се сагну и видје валове многе, уплаши се и поче тонути, па повика: Господе, спаси ме! Христос га узе за руку, извади га из воде и рече му: Зашто посумња, маловјерни? Видјевши како Богочовјек ходи, у Петру се пробудила она исконска људска чежња да се надиђу закони природе, па рече: Господе дај да и ја ходим по води. И Он му каже: Хајде. Хођаше Петар по води, али погледа испод себе и видје многе валове, уплаши се и поче тонути. Петар, који је и као такав опет оличење једна велике и снажне људске природе, онда завапи и каже: Помози, Господе! Христос га извуче из воде и рече му: Зашто посумња, маловјерни?
Прочитао сам о Петру у Јеванђељу небројено пута, али ми је једном приликом владика Атанасије протумачио овај догађај. Рекао ми је да док је Петар био загледан у Лице Божије и пренесен на Господа, он је могао да ходи по води. Али, онда кад је почео да обраћа пажњу на таласе, који, по ријечима тумача, у овој библијској параболи представљају људске страсти које нас запљускују, он се уплашио. Но, није било погубно само то што се он уплашио кад је видио таласе, него што је заборавио на Лице које га је малоприје водило по води, и зато је почео тонути. Престао је да гледа у Христа, да се узда у Христа и да се сав преноси у Христа. Гледајући Га и слушајући Га, Петар је имао ту моћ и могућност да надиђе своју смртну и палу природу и могао је да хода по води – односно, у пренесеном значењу, човјек по својим страстима. Чим је искључио Христа из свога идења по води, он је почео да тоне у воду, а тако и сваки од нас у своје страсти.
Свети Григорије Богослов је говорио како морамо више да се молимо, него што дишемо и да би требало да Христос постане наше дисање. У Светој Литургији имамо управо то – Он сав, цијели Христос, дарује се нама, улази у нас и ми се сједињујемо с Њим. Ми то често заборављамо и кад наиђе талас страсти, слабости, гријехова, уплашимо се и почнемо тонути.
Нема човјека да живи а да не гријеши, али оно што је радост и спасење за човјека јесте дар покајања. Покајање нам дарује Господ да онда када почнемо тонути, када нас бура страсти запљусне, кажемо: Господе, спаси ме, и Он нас онда спасава. Може да нас помилује, може да нас укори, може да ради шта год хоће, али Он нас увијек извади из пропасти, из муља страсти, из блата гријеха. Покропи нас исопом и ми бивамо умивени и бјељи од снијега, дижемо се из блата и стајемо на своје ноге.
Таквог Бога имамо и славимо, који нам дарује Царство Небеско, који је све чинио и све чини за нас. И кад падамо, Он не одустаје од нашега спасења. Са малим напором, вољом и чежњом можемо да се спасимо. Бог ће нас помиловати, даће нам покајање. Много је оних који су ушли у Царство Божије говорећи спасоносну молитву, коју свети Оци хиљадама година понављају: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.
Говорим вам ово из дубине душе и свог личног искуства – није само да сам то прочитао у књигама, него стварно тако живим, тако се борим, тако падам, тако устајем, тако се надам и вјерујем. Учим вас како знам и умијем као ваш епископ и свештеник, из чије руке, иако грешне, даје вам се Христос. Молим вас само да не дозволите да вас повуче слабост. Свака та наша слабост је као неки зли човјечуљак, ђаволчић који те вуче на страну и говори: Хајде овамо да ти кажем нешто, или те навраћа на било које зло. Отреси га одмах и реци: Нећу да причам с тобом. Борите се колико можете, колико знате и умијете и имајте свагда на уму у најтежим тренуцима у животу како је Петра Христос спасио. А ако је њега могао спасити, који је гледајући Христа сопственим очима посумњао, онда ће помоћи и нама и свагда нас извући из недаће на начин који је најбољи за наше спасење.

Човјек се не може спасавати сам

Свакоме од нас у животу у Цркви дарује се Бог и дарује се сила Духа Светога, али ми треба с наше стране то да хоћемо, да примимо и кажемо: Ево слуге, Господе. Знате како је Марији на њено питање како ће да роди кад не зна за мужа, анђео рекао: Сила вишњега осјениће те и оно што родиш биће Свето и надјенућеш му име Емануил. Марија онда каже: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи твојој. То је вјера и повјерење у Господа.
Трпљење је, с друге стране, кад нас Господ остави а ми се не разочарамо и повучемо у себе, него Га и даље чекамо. Трпљење рађа наду, а нада изграђује, говори апостол Јаков. Кад нас онда Бог у том трпљењу посјети, дарује нам се велика љубав. Велика присност настаје између човјека и Бога и онда човјек каже оно што апостол Павле тврди: Не живим више ја, него живи Христос у мени.
Међутим, себичност људска, слабост, тежња ка егоизму, некад нас води чак дотле да кажемо: Шта ће мени Христос, ја ћу сам! Али, тешко ономе који је без Христа – нити има наде на спасење, нити има моћи да трпи, нити има вјере, која је основ и темељ свега, нити има способности да воли Бога и друге људе. Такав човјек је глина која ходи ка гробу и смрти, која је не само крај свега, него пораз, промашај и гријех, како је говорио преподобни отац Јустин у наше дане.
Исповиједам вам да кад год сам Христа заборавио, кад год Њега нисам имао за Бога, за брата, за пријатеља, био сам у несвијести и нисам знао шта ми се догађа. И онда сам говорио, сав унезвијерен, потрвен, онесвијешћен: Господе, спаси ме, и Он је увијек долазио и подизао ме. Никад ме није оставио, ма какав гријех да сам учинио. Ето, то је Бог наш.
Ја сам се, рецимо, посљедњих дана молио Богу да немам неких грешних мисли, које су ме мучиле и кажем: Боже, помози ми, не могу да се изборим, толико сам глуп и слаб. Синоћ упалим кандило уочи Св. Николе и кажем: Како год и шта год да ми се деси, каква год да ми дође грешна мисао, ја ћу устати и молићу се Богу, и тако легнем. И стварно ми домало дође грешна мисао и ја не устанем да се помолим Богу. Угаси се оно кандило и настане мрак. Ја се онда уплашим и кажем: Боже драги, зар си тако добар и благ да ме овако опомињеш, и постидим се јако. Причам вам ово не да видите колико сам ја слаб, него колико је Бог добар. Није било вјетра у соби од кога би се угасило кандило, можда би рационалисти рекли да је било неке воде у кандилу, али сам ја ствари поставио овако.
Није наш Бог онај кога можемо условити и коме можемо рећи: Ако ја будем постио, ти ћеш мени да даш ово, ако се ја будем молио, ти ћеш мени да даш оно, ако ја будем ишао у Цркву још и ово ћеш да ми даш. Ништа ти нећу дати, рећи ће ти Он. Ништа нема чиме би могао да Га блокираш, да Га условиш, да Га свежеш. Једино можемо рећи као онај цариник: Господе, нисам достојан подићи главе ка небу, јер сам грешан. Господе, милостив буди мени грешном. Тај човјек је отишао из храма оправдан, иако није давао десетак, иако није постио, није се молио, није долазио редовно у Цркву, а још је сигурно као и сваки цариник крао од људи. Био је зато покајан и као грешан човјек завапио Богу и Бог је њега оправдао.
Наравно, није могуће ни учинити тако да свјесно гријешимо и онда дођемо Богу и кажемо: Знаш шта, ти си рекао да грешнике милујеш, па сад изволи. Не можемо тако.
Светог Антонија Великог, који је био молитвеник, подвижник, једна грандиозна личност и монах пар еxелланце, једном су напали ђаволи. Бог га био оставио, а Антоније није имао благодати и снаге да се избори и пребили су га демони на мртво име. Он је ипак остао вјеран и у таквој ситуацији и није им се предао, јер је прије имао благодат и предокус Царства Божијег. Имао је вјеру, а по вјери имао наду и имао трпљење. Када га је послије тога посјетио Бог, озарио га и уселио се у њега, каже Њему Антоније: Па, гдје си био досад, гдјесибиокад су ме мучили? А Он каже: Ту сам био Антоније и гледао сам твоје јунаштво.
Тако би и ми требали угледајући се на Светог Антонија и Светитеље Божије да живимо у трпљењу. Врло је важна за човјека крајња мета и крајњи циљ, његов крајњи домет, који је за Хришћане избављење од гријеха, смрти и од ђавола. Ђаво ту и није толико пресудан колико је пресудан други непријатељ, посљедњи непријатељ по ријечима Св. Апостола Павла, а то је смрт. Наш циљ није избављење од смрти само по себи, него је спасење и живот бити у заједници са Богом.

Прича о Светом Сави и тројици побожних људи

Богу се молимо и Бог нам помаже, а молити се можемо на разне начине. Има једна народна прича како је Свети Сава на неком острву наишао на тројицу побожних људи, који су скакали преко неког канала и говорили: Тројица вас, тројица нас, спасите нас, јер њих су била тројица, а и Бог је Св. Тројица. Свети Саво им рече: Људи, нема смисла да се молите тако, није то баш добро и научио их Оченаш. Кад су они научили Оченаш, он је сјео на брод и пошао са острва. Само што је кренуо, кад угледа њих како трче по води према њему. Пренеражен он их упита: Шта је, људи? А они веле: Заборавили смоону молитвушто си нам рекао. Негдје до пола смо упамтили, а оно остало смо заборавили. Видјевши како су они ходили по води, Сава им каже: Не треба вама то. Вратите се и молите се као што сте се и досад молили.
Према томе, није молитва само то да узмемо и прочитамо нешто одређено и тиме завршимо посао. Бог се не да условити. Тешко је рећи каква би молитва требало да буде. Могу да вам говорим о којечему из свог искуства, али о молитви не могу да вам говорим. Први египатски монаси су имали правило да молитва треба да буде кратка и одсјечна и то се мени много допада.

Не уази сеуЦрквубезпокајања

Имамо случајева данас да улазе људи у Цркву тек тако, олако, и то није добро. Не може се ући у Цркву као у ресторан, него једино као цариник, са покајањем и вјером. Постоји проблем да су многи ушли у Цркву и хоће да приме нови квасац, а немају снаге да избаце стари. Онда и овај нови квасац обљутави кад се помијеша са старим. Зато је потребно избацити стари квасац, то значи стари живот, старог човјека, и борити се против њега да би дом душе био очишћен. Али, тај дом треба одмах настанити новим квасцем, који је Христос.
И ми који се сматрамо вјернима требало би мало да се пренемо и да не мислимо да је ићи у Цркву тек тако – лијепо, модерно, даће нам Бог ако се молимо. Све је то тачно, даће нам Бог, али гдје смо ми у свему томе? Потребно је да у Цркву уђемо са покајањем. Дакле, не да сам ја први, да сам ја најбољи, не да сам ја бољи. Не можемо ми Бога условити, натјерати и рећи му као онај фарисеј у Јеванђељу: Ја постим сриједу и петак, дајем сиромасима понекад понешто и ево ја сам тај коме Ти треба сад да даш све што узиштем.
Јасно каже Свети пророк и цар Давид да се Бог гордима противи, а смиренима даје свој благослов и благодат. Од људи који су у Цркви очекује се да поднесу смирење пред Богом, једни пред другима и пред овим свијетом. Смирење је и страдање, зато би требало да будемо смирени увијек. И кад нас људи воле и кад нам се ругају и кад хоће да нас понизе до краја, ми не смијемо престати да их волимо и благосиљамо.
Неки од вас су долазили код мене, увијек мучећи се око којечега, причајући, наричући, али стално су долазили са истим проблемом. Никако нису увиђали да би и сами нешто требало да ураде, да се преуме и покају, а не да стално очекују од мене да им тумачим шта их је то снашло. Отац Јоил је причао како му је неки студент стално долазио да му он чита молитву пред испит и послије тога, стварно, полагао испите. Онда је о. Јоил рекао том студенту: Не могу више ја полагати испите за тебе, него узми ити мало учи! Требало би да се кајете, дакле, али то покајање мора да буде искрено. А, не: Ево мене,Боже, такав сам, слаб, не могу да се исправљам. Ако се искрено покајете, Бог ће вас подићи, морате схватити то.
Својој духовној дјеци која се исповиједају стално код мене био сам рекао да иду код неког другог духовника, а они су ми разљућени одговорили: Ти си нама опраштао ове мале гријехе и кадсмоти сад почели исповиједати и велике гријехе, нећеш више да нас слушаш. Рекао сам им: Па нисам вам ја опраштао, људи Божији, него Бог. Једини је Он милостив и једини Он и може да опрости. То је моја слабост као духовника што сам им дозволио да се понашају тако. Упали су у неко блато и требају се из тога извући, а већ је мало теже, јер би сад требало мало више горчине прогутати. Морате се покајати,говорио сам им,а покајање значи да се промијените, да се преумите, да кажеш:Нећу више, да пљунеш на себе.
Св. Јефрем Сирин је говорио умирући и на задњем издисају: Оставите ме, треба ми пет минута за покајање. То је говорио он, који је сав свој вијек провео у молитви, посту, животу чистом, чедном и честитом. Неки други Свети су говорили при крају самог свог живота: Сад тек почињем!
Кад сам био код старца Јосифа у Светој Гори и питао га: Шта радиш старче, он ми је одговорио као неко дијете: Ево, стидим се, осиједио сам и старе су ми кости, а немам чиме да се похвалим. Био запрепаштен таквом смиреношћу старца који је сав свијетлио, сијао, сав био радостан кад сам га угледао. Осјећао сам као да сам дошао у неко ванвремено поље док сам био у његовој близини. Његово тијело и његова соба су миром мирисали. А не као што има људи који се тако намиришу да кад прођу поред мене, који имам осјетљиво чуло мириса, застанем мало како би ме прошла мука од њиховог мириса.
Угледајући се на примјер светитеља, и ми би требало да његујемо покајање у себи. Све што бива и све што јесте око нас, сваки детаљ нашега живота је важан и у сваком тренутку можемо да кажемо: Ево, досад сам гријешио, досад сам падао, досад сам био лицемјер, али, ево, од данас нећу више. То може да буде један нови узлет, нова нада, наша нова радост живота. Или, можемо да кажемо: Ето, провео сам толико времена, ништа немам, шта да радим – да се препустим слабостима, страстима и да тако умрем и крепам.
Хришћански живот није нека проста логика, неке норме, неки узуси, које ако испунимо десиће нам се нешто. Напротив, то је живи живцати, прави, истински, непредвидиви, лични однос Бога и човјека, и човјека и човјека. Често је болан, јер таква заједница раздире наш егоизам и нагони нас на покајање увијек изнова, али смо увијек слободни да изаберемо да живимо истински или да животаримо у апатији, летаргији, у некој вјештачкој екстази и сличним егзистенцијалним надомјештаљкама. Спасење и живот је Бог, који нас позива и призива да и ми, дјеца Његова, насљедњици Његовог Царства, будемо као Он и живимо вјечно. Али, то је наш циљ, успјех, побједа и погодак, чији је предуслов покајање. Зато је долазак Спаситеља и најављен ријечима Св. Јована Крститеља: Покајтo се јер се приближило Царство небеско.

Христосимјерењевремена

Мјерење времена је ствар људског договора. То што се мјери кад је сунце изашло, кад се вратило, кад се Земља обрнула око њега, за нас Хришћане нема неки пресудан значај. Чињеница је, такође, да смо ми људи који живе у овом свијету, у његовим мјерама и границама простора и времена. Но, за нас је битније да је Христос алфа и омега свега, него да ли је, рецимо, шест или седам хиљада или седамдесет хиљада или седам милиона година прошло откако је свијет створен. За Бога је хиљаду година као један дан и један дан као хиљаду година, пише у Библији. Он ће да збрише све границе кад за то дође вријеме.
Такође, не догађа се нешто ради одређеног дана, нити је дан нешто сам по себи. Рецимо, 19. децембар добија за нас силу и снагу тек онда кад ми знамо да је то Свети Никола. Празнину дана и његову природу то чини другачијом, јер личност Светог Николе освећује тај дан и даје му квалитет. Нову еру у којој живимо чини такође личност, Христова личност, али та личност чини не само оно што је било и што јесте сада, него и оно што ће бити. Христос је онај Бог који је одредио ову историју оним што је било прије Његовог доласка и оним је било послије Њега и оним што ће бити када Он дође поново. Зато је Он Бог, зато је Његова личност најкрупнија и најсветија и зато Га славимо.
Ја сам као дијете сваког Божића осјећао неизмјерну радост, топлину, благодат и благослов празника, а вјерујем да тако осјећају сва православна дјеца и сва хришћанска дјеца овога свијета. Мећутим, шта ће бити ако неко премјести да Божић не буде више 7. јануара, него, на примјер, 14. фебруара? Да ли неко стварно мисли да тада више неће бити благослова? Наравно да ће га бити.
Можемо тако почети да рачунамо вријеме другачије и утврдимо да није седми јануар седмог јануара, него седмог фебруара или седмог априла. Мислите ли да ће се нешто промијенити? Наравно да неће. Нису дан ни датум нешто што може условити Бога да Он баш тога дана даје своју благодат, него је повод онај који освећује све и сва, а то је Христос.
Мени је, рецимо, прекјуче био тридесет други рођендан и ја сам све вријеме мислио да је тридесет трећи, толико сам се бринуо о томе. Осамдесетшесте-седме године сам био ухапшен од тадашње УДБ-е и приведен полицији, зато што сам био на неком предавању које је држао Војислав Шешељ. Све нас који смо тамо били су ухапсили, а и мене с њима. И док смо сједили у полицијској станици, питали су ме кад сам рођен. Седамнаестог децембра, кажем. Па, вама је данас рођендан! Е, рекох, сретан ми рођендан! Нисам знао да ми је рођендан. Моја мајка је мени стално честитала рођендан седамнаестог децембра и стално ме подсјећала на то, али је мени битније од мог рођења да се тог седамнаестог слави Св. Јован Дамаскин, да је била недјеља кад сам се родио и да су били Дјетињци. То је оно што мени ствара радост, а то што је био 17. децембар сасвим је небитно.
Људи обично имају карактеристику да ствари изврну и гледају наопако, тако је и са поимањем времена. Нешто стално броје и пребројавају и мисле да ће нечим другим а не Христом моћи да спасу себе и свијет.

Не љутите се једни на друге

Не смијете се љутити једни на друге и подозријевати једни о другима говорећи: Он мене не воли, он мене мрзи, он је овакав и онакав, наопак и слично. Нећете сигурно тако говорити кад вас Бог посјети, кад вас благодат Божија дохвати. Вели један отац за Божију благодат: Како је то мене погодило, каже, ма ја сам волио све неизмјерно: краве, овце, биље, траву. Тако се и ви сјећајте тога, а не да се бавите залудним мислима: Он је мене погледао криво, или, како ми се жале дјеца коју их исповиједам: Он је мени рекао то, она је мени рекла ово. Па шта, велим ја. На Литургији кад се причестим, не могу се сјетити да ме је неко некад увриједио. Увијек се сјећајмо како је Христос и у посљедњем нашем брату и да се преко њега, преко човјека и ми спасавамо.
Молите се Богу једни за друге и волите једни друге, макар колико вам се неко не свиђао, макар колико неко имао “црне очи у глави”. Немојте да будете немарни око тога и немојте да се љутите једни на друге. Кажу ми моји послушници: Увриједио си ме! Па како сам те увриједио, кажем, ја се упоште не могу сјетити? – Рекао си ми ово пред овим, оно пред оним.То је сујета, велим. Јесте сујета, али ти си мене увриједио. Вјерујте ми, ја одболујем то, али онда опет размишљам какав сам ја владика, попеше ми се на главу.
Гријешимо, стално гријешимо према другим људима, према Богу, према себи самима, али је највећи гријех остајати у гријеху и злопамтити гријех. Тога се чувајте и држите у срцу ријечи молитве Господње: И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.

Човјек је створен за бесмртност

Често смо у прилици да слушамо од различитих људи да је Хришћанство дало свој велики допринос развоју архитектуре, сликарства, књижевности, умјетности уопште. То говоре људи различити, недобронамјерни и добронамјерни, они који мало или чак врло много знају. Моје је дубоко увјерење, а мислим да је то и став хришћански, да то није суштина и да то није најважније од онога што Хришћанство собом носи.
Хришћанство, прије свега, носи оно што ни једна друга религија, покрет, формација, или било каква људска организација нема, а то је оно што Свети Игњатије Антиохијски назива, “лијек за бесмртност”. Смрт је посљедњи човјеков непријатељ, коме Хришћанство одузима моћ и за кога апостол Павле каже: Гдје ти је смрти жалац, гдје ти је, пакле, побједа?
Да би се на неки начин помало разумјела смрт, требало би рећи да је свијет у којем живимо створен ни из чега. Самим тим што је створен и не постоји од вјечности, он је прожет смрћу, пропадљивошћу и пролазношћу. У самој својој утроби носи смрт, која долази без обзира шта ми радили и колико јој се отмали.
Ако би остало само на овоме, могло би се рећи да је ипак Бог зао, да Он није љубав кад бесмртност чува само за себе. Међутим, човјек је икона Божија и као таквом пружена му је могућност да се обесмрти признавајући Бога за свог Оца и Творца. Икона Божија у човјеку је слобода, а слобода увијек подразумијева љубав, као што увијек подразумијева и заједницу.
Човјек је створен од земље, али да би био душа жива удахнут му је Дух Божији. Створи Бог човјека, каже се на првим страницама Библије, мушко и женско створи их. Од почетка их је, дакле, било двоје – Адам и жена му Ева. Створени су од створене материје у једном тренутку историје времена, што су предиспозиције да први људи имају смрт као природно исходиште свог живота.
Човјек је цио створен смртан, али је исто тако сав створен за бесмртност у заједници са Богом. Једина предиспозиција за његову бесмртност јесте дарована му слобода, којом одлучује хоће ли он Бога или неће. Позван је и призван од Бога, али не тек тако. Није му само нереално речено: Хајде, дођи ти да будеш бесмртан, кад је већ сав створен смртан. Даром слободе човјек може да ступи на пут свог обесмрћења, али не може га освојити одједном. Потребно је доста времена да у динамици односа са Богом развије своје биће и оспособи га за једну тако велику могућност.
Адам је имао прилику да заједно са Евом разговара са Богом, да буде у тијесној вези с Богом, уђе у сабор Свете Тројице и да његово биће на тај начин већ доживљава бесмртност. Међутим, Адам и Ева су погријешили оног тренутка кад су окренули своје лице од Бога Живога ка стварима, смртним и пропадљивим. Почели су да траже извор живота у овом свијету, који је исто тако као и они створен и смртан.
Кад год се човјек окрене овом свијету и кад из њега хоће да извуче живот, он се, у ствари, окреће самом себи и из самог себе хоће да извуче живот. У томе, наравно, не успијева и зато је Адамов гријех био један велики промашај. Окренуо је леђа од пријатеља, Бога, који га је на неки начин замолио и рекао: Ако хоћеш жив да будеш, немој да узимаш са дрвета познања добра и зла, јер у онај час кад будеш јео, умријећеш. Није то била нека пријетња Божија, него је то била премудрост Божија.
Једини начин да човјек пројави своју слободну вољу и оствари се као слободно биће била је управо дата му могућност да послуша Бога или да га не послуша. Он је изабрао ово друго. Бог му је, у ствари, рекао: Немој ту да тражиш живот, јер ако га ту будеш тражио, нећеш га наћи. Човјеку је ипак примамаљивија била понуда змије, која је нудила тренутно рјешење: Ако будете јели са овог дрвета истог часа ћете постати богови.
Ева, па Адам онда су узели плод са дрвета познања, стоји у Библији, али, наравно, нису постали никакави богови послије тога. Својевољно су прекинули однос са Богом, али не просто једењем воћке или прекршавањем заповијести, не неким моралним преступом, него својим егоизмом. То се дешава сваки пут кад човјек хоће из из самога себе, из својих сила и природних могућности да извуче живот. Није Бог рекао Адаму: Умри, несретниче, него је смртност Адамова постала природна посљедица одвајања од извора Живота.
Сјећам се ријечи владике Николаја Велимировића: Господе, срце је моје тужно и душа се моја хлади што многи оставише Тебе и одоше да траже храну на њивама глади. Адам и Ева су, дакле, отишли да траже храну на њивама глади, отишли да траже храну тамо гдје је нема. Наравно, био је ту и наговор сатане, змије, да ће им храна од Бога створена, врло фина за гледање и врло укусна за јело, дати живот вјечни. Али је то ипак била само створена храна, која није могла да даје живот јер није имала живот у себи.
Читав овај свијет, Земља и свемир, створен је за човјека и у њему је возглављен – Човјек је макрокосмос у микрокосмосу, по ријечима Светог Григорија Богослова. Ништа на овом свијету није лоше само по себи, него је однос човјеков према стварима, земљи, било чему тај који чини нешто добрим или лошим. О томе говоре монашке приче. Рецимо, калуђери казују како нам се често дешава да једемо, гостимо се и на неки начин уживамо у стварима овога свијета, а већ у нашим устима то се претвара у прах и горчину. А ономе који пости и једе горку траву, све што поједе претвара му се у сладост и причињава му радост. То су парадоксалне, али истините ствари.
Иако се човјек отцијепио од заједнице са Богом, Бог није оставио своје створење, него је учинио све да га поново узведе до првобитног достојанства. Али, никада није инсистирао на Себи, пошто зна да ништа не може да се деси без човјекове слободне воље. Било је потребно да се догоди све што је описано у Старом Завјету, толико плакања, молитве, уздаха, туге, плача, чежње за Богом и на крају да дође Христос.
Христов долазак је Јован Крститељ објавио ријечима: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Дакле, покајање је битан моменат у процесу повратка човјека у заједницу с Богом, То је цвијет људског поштења, како отац Јустин каже. Али, ни оно није довољно само по себи, него је потребно било да дође Христос и уради оно што није урадио Адам. Појавио се Син Божији као нови Адам, узевши нашу пропадљиву и смртну природу са свим њеним особинама, осим гријеха. Створеност, тиме и смртност људске природе, учинио је бесмртном из неизмјерне љубави према Оцу и Духу Светоме и према свијету, који је створен кроз Њега самога. По ријечима светих Отаца, Христос би дошао и да није човјек погријешио, само би све тада било другачије.
Христос нам је показао да је човјек позван и призван да живи на начин на који постоји Бог. А Бог постоји, како свједочи свето Откривење, тако што Отац увијек воли Сина и Духа Светога и Син воли Оца и Духа Светога и Дух Свети воли Оца и Сина и то ничим неусловљеном, потпуно апсолутном и слободном љубављу. Нема Оца без Сина и Духа Светога, нити Сина без Оца и Духа Светога никада. То је начин на који постоји Бог и тако је Бог створио по икони својој човјека да постоји и да има вјечни живот. То се може постићи једино ако човјек и свијет у којем живи слободно изабере да се веже с Богом, да се споји с Богом, с Њим да се сједини и са живим Богом постане живи свијет и у том свијету живи људи.

У саборности примамо Христа

Разлика између Христа и Адама, а то би требало да буде разлика између сваког Хришћанина и других људи, јесте у томе што Христос ни у једном тренутку свога живота на Земљи, свога дјела и свога учења, није био егоиста. Он све што ради, ради за другога, усмјерен је да помогне другоме, да буде жртва за другога и на крају чини оно што и сам говори у Јеванђељу: Нема веће љубави од те да ко свој живот, своју душу положи за ближње своје. Из Христовог Јеванђеља, из Његовог начина живота тако видимо шта Он од нас очекује.
Послије Његовог доласка и послије Његовог Васкрсења ништа више није онако како је било прије тога. Смрт је побијеђена, жалац њен је сломљен и она нема више такву моћ. Човјеку је конкретно и директно дата могућност да се, користећи свој велики дар слободе, сједини са Христом, да једе не храну која производи и доноси смрт, него храну животворну, само Тијело и Крв Господњу. На тај начин се причешћујемо Живим Богом, Христом, који никад није без Оца и Духа Светога. У саборном чину Свете Литургије, кад се сви окупљамо на једно мјесто и причешћујемо Господом, ми пројављујемо љубав једни према другима. Све је то у Христу благословено и пред Богом познато и признато.
Црква Христова је мјесто и догађај спасења, она нам отвара врата раја и кроз њу почињемо да живимо једним сасвим другачијим начином живота. У Цркви више нисмо онакви какви јесмо по природи, него смо онакви какви би требало да будемо по благодати Божијој. Ту постајемо познати као дјеца и пријатељи Божији и узимамо замах према вјечном животу, излазимо из оквира које нам поставља овај живот и његово скончање у смрти. То је оно што нуди Хришћанство овоме свијету и свакоме од нас и то је оно због чега је потребно да примимо Христа и признамо га као свог Цара и Бога.
У саборности примамо Христа, јер Он тако хоће, тако нам је дао и рекао: Тамо гдје су два или три сабрана у име моје, тамо сам ја међу њима. То значи да би требало да будемо сабор сабран у Име Свете Тројице, јер наша међусобна љубав и наше сапостојање тиме је све боље, јаче и чвршће. Ако смо сами, бићемо увијек изложени опасности да оболимо од болести која је суштински проблем човјека савременог свијета – од егоизма, односно опасности да мислимо да можемо постојати сами и без другога. У том случају ћемо искључити слободу и почети да тражимо у себи самима биће и постојање, а тамо их нећемо наћи.
Несрећа је велика уколико се не оствари љубав, уколико се не изрази слобода и уколико се не уђе у конкретну заједницу, а најконкретнија заједница коју Бог познаје је Црква. Нажалост, има људи који долазе у Цркву и на неки начин показују своју вољу да заједничаре, али и у самој Цркви хоће да буду сами. То није могуће, јер је човјек биће створено за заједницу.
Нарочито би млади требало да схвате ово на вријеме. Ако се буду формирали као неки особењаци, посебњаци или као они који неће да себе дају за другога и такви дођу у неку тридесетпету или четрдесету годину, биће муке с њима. Или ће бити од њих алкохоличари или никоговићи. Не може човјека, нарочито оног који је млад, задовољити ништа, никаква сласт и страст, нити храна, нити ишта што постоји под овим небом и на овој земљи, осим то да га неко воли и да он неког воли и никог да не мрзи. То је једино што човјека чини срећним. Све друго је лаж и опсјена.
Кад смо предавали у школи, говорили смо дјеци о овоме и наводили им један примјер. Рецимо, шта би било да некој дјевојци младић кога она воли каже: Ти за мене више не постојиш! То би за њу било страшно и никаква царства овога свијета не могу је спасити, нити јој помоћи. Или кад неком каже брат и пријатељ: Ти не постојиш више за мене, па он у одређеном смислу не постоји више, несрећан је ако има имало хришћанске, људске љубави. Све друго пада у воду, макар да је у питању и највећи моћник.
Живимо једни од других и једни ради других и други јесте наш живот. Из искуства знамо, макар искључили Христа, да нећемо моћи иколико постојати ако једни друге не признајемо да постојимо и да јесмо. Кад се још у ту нашу људску заједницу, на наш позив и призив усели Бог и благослови је, онда то постаје неразориви савез љубави.

Пресудан је израз наше слободе

Свака заједница личности је све јача што је више заснована на слободи и љубави. Ово се најбоље види у Светим Тајнама. Ако се узме било која Света Тајна, крштење, вјенчање или чин монашења, види се да је свугдје пресудан израз наше слободе.
Прије вјенчања постоји тзв. предбрачни испит, на који долазе заручници и ту их свештеник испитује о њиховој слободи да уђу у чин заручивања, о њиховим односима, да ли су сродници и да ли постоји било каква сметња за њихов брак. Ако то тада изразе како треба, он онда благосиља да дођу на вјенчање. Вјенчање на почетку никад није је вршено ван једне велике заједнице, која је била увијек литургијска заједница. Данас се вјенчање може вршити и изван Литургије, али ни оно никада није без свједока – кумова и без сватова, који су као нека заједница већег броја свједока.
На Црквеном вјенчању посебно је истакнут моменат слободе. Пред кумовима и сватовима младенце пита свештеник: Да ли ти, рецимо, Милане, узимаш слободно себи за жену ову која стоји поред тебе? Он мора да каже да или не, по својој слободној вољи, и без тога не може да буде вјенчања. У том моменту, кад је већ све доведено пред свршен чин, постоји још ово питање за младенце, које обезбјеђује, колико је то могуће, њиховој заједници да у будућности буде постављена на здравим основама. То је пресудно зато што ће брак ако није на самом свом почетку заснован на слободи бити осуђен на пропаст. А ако је заснован на слободи и ако њих обоје изразе да хоће по слободној вољи да буду супружници, онда свештеник каже: Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа и на њих силази благослов Божији.
Исто то изјашњавање, само још драстичније, постоји у чину примања монашког пострига. Тада свештеник који чини постриг, обично то бива игуман или епископ, у једном моменту даје маказе којима постризава будућег монаха и каже: Узми ове маказе и дај ми их! Он узима маказе и даје му их, а игуман их баца и поново каже: Узми ове маказе и дај ми их! Он поново узима маказе и доноси му их, тако три пута. То је чин којим човјек који се постризава изражава да он потпуно слободно и потпуно вољно улази у подвиг монаштва. Кад неко одлучи да оде у манастир, он улази у конкретну монашку заједницу конкретног манастира. Манастир има братство и првога међу њима, игумана, има људе који су у ту заједницу ушли слободно и има све оно што чини једну заједницу заједницом. Будући монах изражава своју слободу да би тиме његова будућност у тој конкретној заједници била постављена на здравим темељима и да би он могао истрпити све оно што заједница собом носи. Тако ће касније кад дођу искушења монашког живота, он моћи да каже: Ја сам ово сам изабрао, ово је била моја слобода и ја сад то треба да изнесем и издржим. Није ме нико на то присилио.
Слобода је у светоотачком искуству, у православном богословљу, увијек неодвојива од љубави, зато што једино она љубав која је слободна може да се назове правом љубављу. То је икона Божија у човјеку, како је говорио Свети Григорије Низијски. Зато Христос нема у себи то да мораш и да ти заповиједа да идеш за Њим, него је код Христа увијек ријеч: Ако хоћеш. Код доброг духовника, код доброг игумана и доброг човјека нема присилног улажења у било какву заједницу, ни у монашку, ни у брачну.
То је основ, а основ је оно што је јако битно да би све друго што буде изграђено било добро. Као кад се гради кућа, ако се не изгради на добром темељу, може да се сруши. Христос је о томе рекао у Јеванђељу причу о мудром и немудром човјеку. Мудри човјек је саградио кућу на камену и ударише вјетрови, ударише буре и таласи, а она кућа остаде. Други, немудри човјек је саградио кућу на пијеску и наиђоше вјетрови и буре, а она кућа пропаде. Кућа која неће пропасти, која је саграђена на камену је кућа заснована на слободи, на вјери и љубави у Бога.
Бог је постао човјек такође захваљујући слободној вољи једне дјевојке, Дјеве Марије. По неизмјерној слободи Бог Отац шаље свога Сина да постане човјек, али претходно пославши анђела Гаврила да се јави Пресветој Богородици у јерусалимском храму и каже јој: Ти ћеш родити сина и надјенућеш му име Емануил. А она га пита: Како ће то бити кад ја не знам за мужа?Сила вишњега осјениће те и оно што родиш биће Свето, каже анђео. Марија је тада имала могућност да изрази своју слободу на позитиван или негативан начин. На нашу апсолутно неизрециву срећу она се Богу даје, одлучује да позитивно одговори и каже: Да, Господе, ево слушкиње твоје, нека ми буде по ријечи Твојој.
Маријино: Да, Господе било је пресудно да би се могла остварити богочовјечанска заједница и да би се могла поставити на здраве темеље. На том темељу се изградила и наставила да се гради Црква, која је вјечна заједница Бога, људи, светитеља и анђела и једна непрестана љубав. У Цркву се такође долази само преко слободе, преко слободног исповиједања да хоћемо за Христом да идемо и будемо људи који живе у заједници са Богом.
Бог тако постоји и Бог хоће да ми тако постојимо. Позвани смо и призвани да будемо обожени људи, слободни, живи људи, да не будемо само глина која се креће. То собом носи разна искушења, зато сваки дан и читамо кад се молимо Богу: Не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Избављени од искушења ћемо бити ако схватимо да своје биће и постојање не можемо наћи сами у себи, него у другоме, а тај други је Бог наш и брат наш. То су двије заповијести Новога Завјета о којима висе сав закон и сви пророци: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свим бићем својим, свим умом својим, свом снагом својом и Љуби ближњега свога као самога себе.
Без овога нећемо моћи да уђемо у животну игру, која се игра на све или ништа. Ако не уђемо одговорно и не схватимо да смо ми ти који имамо у себи назначен позив и призив да будемо боголики, бићемо преварени као што је ђаво преварио Еву и Адама. Рекао им је: Ма није то тачно што је Бог рекао вама да не узимате са дрвета познања добра и зла, него је тачно то да ћете ви постати богови ако то узмете. Пошто су имали исконску чежњу да постану богови, видјели су како Бог постоји и како је то божанствено и узвишено, па су се и они полакомили да узму од тог плода и заживе божанствено. Злоупотријебили су своју слободу у односу са Богом.
Наравно да је лако о томе говорити, а да је то тешко спровести у дјело, јер се тражи велики подвиг. Некоме се да лакше, некоме брже, неко се мучи, а неко врло лако посегне за стварима овога свијета и брзо окрене леђа Богу. Некоме Бог дарује дар покајања и он се увијек изнова обнавља и увијек изнова напредује из благодати у благодат, код других то бива касније, али ипак бива. Битно је то да нико не остаје потпуно остављен од Бога.

Разлика између литургијског и другог сабрања људи

Основна човјекова потреба је да буде у некој заједници, да се сабира са другим људима који имају одређене, или неодређене циљеве и тако се испуни на неки начин. Разлика пак између литургијског сабрања православних Хришћана и сабрања неке друге заједнице људи, нпр. играча на стадиону, огромна је. Господ је рекао: Гдје сте два или три сабрани у име моје, ту сам и ја међу вама. Битно је, дакле, у чије име се сабирамо.
Рецимо, може се узети примјер фудбалске утакмице. Играју Звезда и Бајерн и том догађају претходи читава процесија припрема, психолошких и сваких других. Ту су натписи у новинама, типа: “Играће Михајловић”, “Повријеђен је Цветковић”, “Судије су из Холандије”, “Карата више нема”, “Биће присутно 100 000 људи”итд. Све то на неки начин води и узводи ка том догађају који ће се одиграти, а код човјека ствара једно усхићење и он се полако спрема за то.
С друге стране, једном празнику као што је Божић или Васкрс за хришћане претходе такође припреме кроз пост. Постоје припремне недеље за пост, па сам пост Божићни односно Васкршњи, са обиљем богослужења која спремају и узводе човјека ка предстојећем празнику. Онда долази Велики петак, или Бадње вече, у Цркви се служи претпразнчно богослужење и полако се улази у тај велики догађај који предстоји. На сам празник кључан је сабор људи који су дошли у име Господње и догађај Литургије.
На догађај утакмице људи долазе сабрани, рецимо, у име Црвене Звезде. Гледају игру, навијају са другим људима који су звездаши, а ако наиђе неко од противничких навијача, у најмању руку га пребију. Утакмица се стварно може назвати догађајем: људи улазе, излазе, ту је свечана ложа, све то има свој ритуал и навијачи имају своје системе како да све то направе, а из комерцијалних разлога се то и подстиче. Међутим, утакмица траје 90 минута и завршава се. Резултат може да буде губитак, неријешено и побједа, али, најстрашније је то што се, без обзира какав је резултат, човјек враћа празан од тог догађаја. И побједницима је једино испуњење у томе што ће се ругати овима што су изгубили. Нема никакве друге среће ту, осим ако је та утакмица била квалификација за неку другу и онда предстоје припреме за њу.
У литургијском догађају је то суштински другачије и неке друге димензије се подразумијевају. Подразумијева се, прије свега, да бивамо оживљени на најбољи могући начин, Тијелом и Крвљу Господњом. Излазимо из Цркве и имамо потребу да загрлимо цијели свијет, да волимо свакога, чак и своје непријатеље. Наш живот као да почиње изнова, поништено је све оно лоше и зло што је било у њему јер Христос све ново твори.
То је основна разлика између литургијске заједнице и било које друге заједнице људи.
Ипак, није свака заједница ван Цркве празна и није супротстављена Цркви. Није зло ако се иде на утакмицу или на митинг, него је то различито од догађаја Литургије. У крајњем случају, и они који иду на утакмицу и они који иду на митинг требало би да се саберу пред Чашом Христовом и да се сједине са Христом.
Нико не брани никоме да иде на утакмице, нити да иде на митинг, нити да иде да студира, да игра, пјева и слично. Али, крајње спасење у свакој заједници је сабирање у име Бога, у име Христа. Не мора да значи да навијачка заједница или било која заједница људи а приори није добра, да је противбожна и да ти људи не бивају испуњени нечим. Ништа није лоше само по себи. Није лоша била ни она воћка што ју је Ева појела, напротив, била је то лијепа воћка, али заснивати живот на њој је права бесмислица.
Ја волим да играм и гледам фудбал, нарочито кад је добар, али без обзира на то знам и осјећам да ту нема испуњења, да је то њива глади која човјека оставља празног. Исти је случај са храном коју морамо да једемо. Стално је узимамао изнова и никада се не засићујемо.
Христова храна потребује стално узимање изнова, такође, јер ми то изгубимо окрећући се смртности и стварима овога свијета. Тако ће бити све док Христос поново не дође да испуни вријеме и док не будемо Њиме испуњени сасвим.

Да ли је само душа бесмртна?

Човјек је створен као смртно биће. Самим тим што је створен и што има свој почетак и свој крај – он је смртан. Кад се каже човјек, мисли се и на душу и на тијело, па се, према томе, не може рећи да је само душа бесмртна, а да се тијело доведе у неки незавидан положај као смртно. Међутим, не може се рећи а приори ни за душу да је бесмртна, ако се зна да је све створено подложно смрти и да је све створено ни из чега. Може се рећи, и то је по мом мишљењу најздравији хришћански став, да је човјек смртан тиме што је створен, али да је позван да буде бесмртан по благодати. Човјек је бесмртан по благодати, што значи сједињењем с Богом. Свети Григорије Богослов каже: Оно што се сједини са Христом, оно је спасено. Ако се неко сједини са Христом, он је бесмртан, спасен и ушао је у живот вјечни.
Кад поставимо ствари тако да благочестиве душе преминулих у Божијој вјери, оних који почивају у руци Божијој и које Бог познаје, покушамо да издвојимо некако од тијела, видјећемо да ту нешто недостаје и да нема цијелог човјека. Зато је потребно да дође до Васкрсења цијелог човјека, као што је Христос васкрсао, и тек је онда то потпуно спасен човјек. На примјер, кад се молим за покој душе мога оца, брата, пријатеља, никад не помислим: Сад ћу да се молим за душу, па ћу послије за његово тијело, него се молим за његову личност, за њега цијелог.
Колико је важно тијело и како Бог може, ако хоће, да нам пројави бесмртност тијела, свједочи нам Свето Писмо, Свето Предање, Црква и наша вјера. Скоро сам размишљао о томе кад сам био код Светог Василија Острошког, слава му и милост. Наслонио сам главу на његове груди и рекао: Ако се Свети Јован насљанао на Христове груди по Христовој дозволи, ја ћу се, Свети Василије, наслонити на твоје, без твоје дозволе, јер знам колико си ти добар и благ. То ме много окријепило и обрадовало, да сам рекао: Ево, шта је спасен човјек, Светитељ, и помислио: Па могао би свако од нас постати светитељ!
Али, Бог прославља онога кога Он хоће и једино што се од нас очекује је да имамо такво смирење за молитву Богу да нас помилује и спасе.

Значај духовног вођства

На самом почетку Љествице Свети Јована Љествичника се налази једна лијепа реченица, која отприлике гласи овако: Свако од нас мора имати неког Мојсија да би био изведен из Египта, проведен кроз Црвено море и избављен од руке Амалика. Икона те мисли је старозавјетни догађај кад је из египатског ропства Мојсије извео Израиљце. Израиљци су били вођени Мојсијем, а Мојсије је био вођен Огњеним стубом, који је био икона Христова.
Ту се види како је важно и потребно, добро и спасоносно да имамо вођу, ако хоћемо да изађемо из египатског ропства. А старозавјетни Египат је увијек слика и име за духовно ропство. Египат коме ми робујемо је наша природа, наше страсти, муке које нас окружују у овом свијету. Да би били изведени из тога сигурно да је много боље и лакше поћи за неким Мојсијем, кога је Бог већ облагодатио, ко се испунио Богом и види Огњени стуб, који је заправо Лице Христово. То је потребно свакоме од нас, свим Хришћанима, а поготово људима који хоће да живе подвижничким животом у манастирима. Да би тај духовни ход био сигурнији, нарочито је важно у почетним корацима имати духовног вођу, који ће нам дати руку као Господ Петру на Генисаретском језеру. Тако сваки од нас има тај неки проблем да обраћа пажњу на све страсти које нас запљускују, прљају, и нема ту снагу да се пренесе на Господа, те му је потребна нека јака рука која ће га избављати и показивати на Лице Господње.
То је можда везано и за причу једног монаха са Свете Горе, коју ми је испричао једне ноћи кад смо били на бдењу. Изашли смо из Цркве да се умијемо, јер нам се спавало, и ја сам му рекао како ми је тешко да издржим тај ритам на Светој Гори. Али сам дошао, рекох, зато што ми је тешко и тамо гдје живим, у свијету, па хоћу овдје да се молим Богу. Али, ево, видим да ми је опет тешко. А он ми одговори и рече како је он седам година имао велику муку са самим собом, као и ја – са страстима, са тим посезањима за стварима овога свијета и онда је једног дана одлучио и рекао: Ја више не могу, одлазим из манастира јер не могу ово да издржим. Но, само прије него што оде и напусти манастир, одлучи да оде до старца Јефрема, познатог духовника и да му то каже. Кад је дошао код старца, прије него што му је било шта рекао, овај га узе за раме и рече: Зар презиреш Онога кога су распели због тебе?
Тај монах се вратио у своју келију и сад је већ двадесет година како је у манастиру и нема неких великих проблема. На мене је то оставило снажан утисак. Сјећам се из књига светих Отаца, старих и нових, како нас увијек опомињу да нас Бог воли и да је због свакога од нас Бог дошао и умро и васкрсао. Кажу и да је, кад се сваки од нас родио, Бог показао своју вјеру у човјека. Показао је тиме како хоће да се човјек спасе, да живи, нудећи крштењем да изаберемо хоћемо ли га за свога Бога, Оца и пријатеља.

Три Христова искушења

У Светом Јеванђељу је описан догађај када је Господ Исус Христос након што га је крстио Јован у Јордану, отишао у пустињу да се подвизава и пости. Кад сам био у Јерусалиму и у Светој земљи, видио сам тачно та мјеста на којима је Он био – мјесто на којем га је крстио Јован, град Јерихон, кроз који је прошао идући у Јорданску пустињу, потом сам био на Гори Кушања, гдје се налази манастир Свете Четрдесетнице. То мјесто је врло слично нашем Острогу, с тим што се испод Горе Кушања налази једна врло богата долина, Јерихонска долина. Она је велика оаза у пустињи у којој расту најбоље банане на свијету и у којој нема каквог нема земаљског блага и растиња. Гора Кушања се диже врло високо изнад Јерихонске долине, ту је сада израелска војска и одатле гледају на Јерихон и Арапе. Господ је ту постио четрдесет дана и четрдесет ноћи и има сачуван камен на којем се молио. Тај камен је сад олтар на којем се служи служба Божија.
Пун Духа Светога тамо је био одведен Исус, Син Божији и Син Човјечији. Четрдесет дана га кушаше ђаво и Он не једе ништа у те дане. Кад се они навршише, огладње Исус као човјек, и ђаво му приступи рекавши: Ако си Син Божији, реци овоме камењу да постане хљеб!
То је било прво Христово искушење, а то је, заправо, искушење свакога од нас. Искушење нам је што имамо проблем са сопственом природом, која је створена и која је као таква усмјерена да своје животне сокове, своју енергију, добија из природе око нас, која је такође Богом створена. Из природе човјек увијек једе и никад се не насићује и увијек изнова има потребу да из ње пије, али никад не утољава жеђ за трајно. Дакле, по нашој створеној природи имамо потребу да једемо, неопходно нам је да из других створених ствари црпимо енергију и храну за живот. То нам ипак не бива довољно, јер се по нечему човјек разликује од животиња, којима је као и нама нужно да једу да би преживјеле. Зато Господ одговара ђаволу: Не живи човјек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста Божијих.
Овдје нас Господ упућује на то да човјек, иако створен, иако му је неопходно да једе, итекако живи много више од сваке ријечи Божије, него што живи од једења и пијења. Учи нас и поучава како није могуће да из оних ствари које су створене извучемо живот и добијемо живот у правом смислу те ријечи, а да занемаримо ријеч Божију, која је много важнија за живот. Човјеку изгнаном из раја ријеч Божија даје обећање да ће доћи Месија, да ће доћи Спаситељ и избавити га из ропства тијела и смрти ове, како каже Свето Писмо. Ова Ријеч Божија је, у ствари, сам Логос Божији – Исус Христос. У тренутку кад се бори са ђаволом као човјек, Христос своју снагу и своју побједу више ни у једном тренутку не може да црпи из, како би рекли наши политичари, природних ресурса, него мора да узме снагу од Бога. Као Син Божији зна да је у Богу и у заједници са Богом живот, зато ђаво и губи на свом првом искушењу и настоји да пређе на друго.
Кад га је извео на врх високе Јерихонске Горе, ђаво је за трен ока показао Исусу сва царства овога свијета. Заиста је било примамљиво човјеку у пустињи, који четрдесет дана није јео ни пио, задобити сва блага овога свијета, а поготово је то лијепо у том тренутку ђаво могао представити. Рече му ђаво: Теби ћу дати сву власт и славу, јер је мени предана и коме хоћу дајем је. Ако се поклониш преда мном, биће све твоје.
То је друго искушење на које нас ђаво лови. Оно је утемељено, такође, на људској страсти, али која више није само природна и тјелесна. Ђаво прелази на једну психолошку и помало духовну болест човјекове створене душе, а то је славољубље и властољубље. Није више само тјелесна природа та која има своје потребе, него и душа има своје потребе, којима је наклоњена и из којих црпи своје постојање и којима тежи да би нашла задовољење. Често пута задовољење тих потреба душа погрешно пројектује у тежњу ка слави, власти и сласти, ка великом имену и ка томе да јој се људи клањају и поштују је. Све то потребује и чини јер има једно стално осјећање и трајно стање незадовољства, у коме јој никад ничега није довољно. Често нема те власти и славе која би је до краја задовољила.
То можете да видите на нашим и свјетским политичарима и не само политичарима, него и уопште на богатим људима. Каже Свето Писмо: Тешко је богаташу ући у Царство Небеско, вјерујте да јесте, јер је богатство и богаћење заиста велико искушење. Имао сам прилику, или неприлику, да сретнем многе богаташе и у тим сусретима сам се најбоље увјерио у ову ријеч Јеванђеља. Наравно, треба рећи да сам међу њима срео и побожне људе, који су ту муку превазилазили са подвигом.
Ово друго кушање ђаволово је још комплексније од првог, али не заборавимо да оно у себи већ садржи оно прво. Дакле, човјек је већ гладан и ђаво је прешао преко тога не заборављајући то. Ставља га пред још компликованија искушења, укључујући ту и друге људске слабости, не само тјелесне, него и духовне. Исус ђаволу одговара и на то ново кушање ријечима: Иди од мене, Сатано, јер је писаноГосподу Богу своме клањај се и њему јединоме служи.
Овдје нас Господ учи, не само ријечју, него и дјелом и примјером да клањати се и служити треба једино Господу Богу своме, што искључује служење било коме другом. То у крајњој линији значи апсолутну слободу од сваке покорности, од сваке обремењености, опхрваности било каквим узама. Христос се ту ослобађа и нама показује како ми можемо да се ослободимо сваке славе, части и сваког искушења у вези с тим, а има их на стотине, ситних, мање ситних, крупних и свакаквих. Наравно, то не искључује служење онима који Богу служе. Ми кад смо послушни мајци, оцу, брату, сестри, пријатељу, свештенику, игуману или игуманији, нисмо покорни тад човјеку, него Господу Богу коме је покоран тај коме служимо. Парадокс покоравања је управо у томе што ми хоћемо добровољно да служимо ономе који Богу служи.
Треће искушење је још комплексније од прва два. Одвео је ђаво Христа на крило јерусалимског храма и рекао: Ако си Син Божији, скочи доље, јер је писано да ће анђелима својим заповиједити да те чувају и узеће те на руке да се не спотакнеш на камен ногом својом. Овдје је сад у цјелости укључена и човјекова духовна димензија. Наведене ријечи из Старог Завјета говоре директно о томе да је Христос Спаситељ, Он је тај о коме су говорили пророци, Он је тај за кога је речено да неће пасти и спотакнути се, а да ће и ако падне и спотакне се, анђели притећи да га подигну. Нормално би било по свим критеријумима нашег ума да Христос покаже и докаже свом и нашем кушачу да Он управо јесте тај, па да се заврши сва та прича. Али, проблем искушења и јесте то што треба сагледати све димензије које оно у себи садржи, да би се могло адекватно на њега одговорити. Није био проблем у томе да Христос скочи са јерусалимског храма и да га анђели задрже, као што неће бити проблем ни послије, кад су дошли у Гецимански врт да га ухапсе, да сазове хиљаде, милијарде анђела да га одбране. Проблем је у томе што Он не треба да послуша ђавола, па ће му зато и рећи: Писано је – “Не кушај Господа Бога својега”, што подразумијева правилну употребу највећег дара којег човјек има – слободе.
Сва три ова искушења могла би да се тумаче сатима и данима, али је најважније да је у та три искушења садржана сва философија ђавола, односно сва философија нашег тијела и наше природе, наше душе, ума и духа. Свето Јеванђеље кроз ђавола говори о кључним непријатељствима која могу да нас снађу и о начинима како треба да их избјегнемо и да се у њима снађемо.

Борба са сопственом природом

Догађају искушавања Христа од стране ђавола у Јерихонској гори претходио је пост. То, наравно, није био случајно. Потреба за храном је нешто сасвим својствено природи нашег бића, нашег тијела, нашег живота, а човјек кад пости ради управо оно што је супротно свему томе. Умјесто да једе, он не једе, или умјесто да једе укусну храну, он не једе укусну него слабу храну, умјесто да једе више, он једе мање.
Пост је, дакле, нешто супротно нашој природи, што не значи да ми само хоћемо њој да се супротстављамо, нити да је поништимо. Ми хоћемо постом да покажемо како се можемо уздићи изнад граница наше природе, а то је много. Наша личност постаје јача од нашег природног начина живота, односно ми постајемо ти који воде ствари и нисмо више вођени оним што тијело тражи.
На једном мјесту Свети Григорије Богослов је рекао: Не знам шта је то, Господе, али све што више желим и тежим и уздижем се према Теби, ово моје тијело и ова моја природа све ме више вуку надоље. Борба са сопственом природом није нимало лака ни једноставна. Њен резултат је да се наша воља и наша личност издигну изнад сопствене природе, у чему је слобода, ослобођење и велика радост.
Али, кад савладамо и надвладамо искушења која су сама природа и која сама природа собом носи, онда долазе суптилнија искушења, као што су искушења власти, моћи, богатства, новца итд. Она долазе са једним циљем – да нас поново врате у оквире и границе природе. Зато ће човјек кад има новац, власт или част бити у већем искушењу да направи велике гријехе и сагрјешења, него ли обичан сељак који живи у границама природе и по законима природним.
Ми данас живимо у свијету гдје се пропагира живот по природи и у којем су људи, у најмању руку и најблаже речено, изгубили меч са ђаволом већ на првом кораку и рекли: Нека ово камење постану хљебови и ја ћу бити срећан и пашћу и поклонићу се теби. Да не говоримо о томе да је бити славан, богат и лијеп виши ниво пропаганде, односно виши циљ који је постављен пред човјека овог времена и свијета.
Потпуно супротан и потпуно неприродан савременом природном току ствари је циљ који Христос поставља пред човјека. Али, борба коју доноси пут ка том циљу има свој крај, а крај је слобода. Пут који нам се данас нуди, којег имамо на сваком кораку и на који нас призивају, има такође свој крај. Његов крај је ропство стварима, тварима и сопственим жељама, које, што је најпарадоксалније, и нема своју праву кончину. Што више угађамо сопственим жељама, оне постају све незајажљивије и неутољивије.
Човјек што више једе све му је храна мање мила, све је више њен роб, тако је са сваким гријехом. А све што се више одричемо, мање смо робови и стичемо финији однос према стварима. То су психолошке ствари, али психолошке ствари су само увод, назнака и показатељ дубљих ствари, које су духовне и које су много обухватније и много комплексније. Зато је пост, у ствари, један наш мали подвиг и једна наша мала поука.
Наравно, ако је неко болестан органски, он може да се бори против своје болести не само постом него и тако што ће се надати, што неће падати у очајање, што ће се издизати изнад тог свог природног стања које му болест намеће. Ако неко има друге потребе, рецимо ако копа, ради у руднику, њему је мање потребан строги пост. Али, ако неко има могућности да пости, а не пости, тај засигурно робује, зависи само у којој мјери.
Оно што је још један велики парадокс јесте да ма колико се ми правили невјешти и ма колико нас не интересовало то што Христос прича, итекако нас стижу посљедице пада у свакодневна искушења и то итекако постаје наш проблем. Христос неће на нас бити љут ако ми нећемо са Њим, нити ће нас гонити због тога, али ће онда доћи кушач, непријатељ, ђаво и почети са својом комедијом.
Међутим, никако и нипошто не смијемо заборавити да ни пост, нити молитва, сами по себи и сами за себе, неће имати значаја, ама баш никаквог значаја без Христа, без Свете Тројице. Постоје, рецимо, људи који су вегетаријанци непрестано, али који не посте Христа ради. Они побјеђују природне прохтјеве и наклоност човјекову да једе, да утоли жељу тијела, али то само по себи још не значи ништа. Најприје зато што и није могуће да човјек сам побиједи своју сопствену природу, он може само да створи привид тога. Људи често заборављају да је баш због тога Бог постао човјек, то морамо знати ако хоћемо да се спасемо. То је садржано, објављено, написано у свакој јеванђељској причи. Увијек Христос говори: Ја не тражим вољу своју, него вољу Оца који је на небесима. Увијек апостоли говоре: Све могу у Христу који ми моћ даје. Никад не видите и не можете наћи да је тамо човјек ослоњен на самог себе. Он не може ни бити ослоњен сам на себе, ако хоће да се спасе и побиједи главног свог непријатеља, смрт.

Гроб Христов је темељ наше вјере

Наша природа је створена, а самим тим што је створена она има свој почетак и има свој крај, дакле она је коначна и смртна. Проблем смрти је мач, који непрестано виси над нашим главама и којег се опоменемо тек кад видимо пред очима смрт неког кога смо до јуче гледали и с ким смо до јуче разговарали.
Тим проблемом се бави и ђаво, али на један врло ђаволски начин – тако што хоће да ми заборавимо да тај проблем постоји и тако што све чини да ми заборавимо да ћемо једног дана умријети. Савремени савјетници ће вас такође савјетовати да што прије заборавите на смрт. Тако данас у Америци имате куће у којима се препарирају покојници и на којима пише: Ми ћемо све учинити да ваша трагедија буде што лакша и блажа.
Не тако давно људи су имали другачији однос према туђој смрти. У мом крају кад би умро човјек, сви остали људи су сједали око њега и најмање четрдесет осам сати боравили ту. Гледали су његово лице, управо онако како пише у стихирама које пјевамо на опјелу. Гледали су онога с ким су до јуче разговарали како лежи безгласан, без диханија, како красота Божија, која га је саздала и која га је украшавала, сад лежи непомична пред њима. У смрти, томе проблему над проблемима, једину утјеху и једини спас опет налазимо само у Христу, који је умро за нас и васкрсао у трећи дан.
Гроб Христов је темељ наше вјере, темељ нашег бића и постојања, то је извор наше егзистенције. Тај Гроб је постао свјетлији и сјајнији од сваке царске одаје, заиста је постао извор нашега живота. А камен којег су мироноснице нашле одваљеног од гроба након Васкрсења крајеугаони је камен и најважнији камен нашег живота. О тај камен разбија се свака заблуда овога живота, свака лажна мудрост и наука.
Без Христовог Васкрсења сви наши умрли су мртви, што се не може ни замислити. Нек се свако од вас сјети свог умрлог, пријатеља, оца, брата, мајке, сестре. Нисмо ли сви увјерени да су они живи и да су пред Богом? Ту помисао, ту вјеру и наду дарује нам сам Бог, као и наше предзнање о ономе што ће се збити. Гледано из перспективе наше створене природе, која је склона пропадању и смрти, то наше увјерење нема никаквог основа. Једино има смисла када повјерујемо у Христа и кад се ухватимо за Његову руку. Тада вјера и нада постају пут и стварност, истина и начин живота. То је велики дар Божији и једино је то живот у правом смислу те ријечи, живот у изобиљу, живот пар еxелленце.
Ми, људи на Земљи, хоћемо управо то – да живимо и никада не умремо. Због тога постимо, због тога живимо, постојимо и јесмо – не да би смо умирали, него да бисмо живјели у Христу. А да бисмо живјели у Христу, морамо живјети у Цркви Христовој. Оно што је најстрашније, најдрастичније и што је за мене најпарадоксалније је то да све што Христос тражи од нас јесте само да ми ово желимо и ништа више.

Христос је све у свему

Центар нашег бића, живота, свега свијета, цијелог универзума је Христос Господ, Син Божији. Он је дрво живота, извор са кога пијемо ново пиће и једемо ново јело, које није обична храна, него је лијек за бесмртност. Онај који се одсијече од дрвета живота, које је Христос, почиње да трули тог истог часа и да умире. Од смрти избавио нас је Христос својом добровољном смрћу, као Првоумрли али и Прворођени даровао нам је самог Себе ради нас и нашега спасења
Христово појављивање у људском обличју било је тако просто, једноставно и смирено да смо могли да га видимо и опипамо, да живимо с Њим. Оно што највише збуњује људе код Бога јесте како је Он тако видљив, а у исто вријеме невидљив и недостижан. Управо је важно да Христос није дошао као нека утвара, него је дошао као прави човјек и остао са нама у сва времена у Светој Цркви. Света Црква је Његово живо тијело, Његов организам којем је Он глава и срце. Црква је Христос продужен кроз вијекове.
Немогуће је Православље другачије разумјети него овако – да је Христос Црква. Зато је добро што наши људи чим приђу храму, они крену да га цјеливају, љубе храм у коме обитава Христос, љубе икону на којој је изображен Христос или Светитеља на икони, у којем је опет Христос, цјеливају брата, сестру – и у њима је Христос, цјеливају свештеника, који је икона Христова. Кад год свету икону гледамо, кад је додирнемо, кад је цјеливамо, ми уствари цјеливамо самога Христа и кад стојимо пред иконом, ми уствари стојимо пред самим Христом. Зато су много гријешили иконоборачки покрети, који су мислили да пљујући иконе не пљују Христа, него чак да бране Христа. Тако се увијек дешава и са онима који пљују другог човјека заборављајући да је у њему лик Божији и кад год пљују другог човјека, увијек пљују Христа.
Велики је дар милосрђа Божијег да имамо Цркву, а Црква је управо то – Христос и није ништа друго осим тога. А тамо гдје је Христос, тамо су Дух Свети и Отац небески и тамо хоћемо да будемо и ми. Да немамо Цркву у свијету како би опстајали? Црква Христова заиста постаје мјесто пуно милине и благости Божије кад схватимо да је Црква Христос, а да није нека институција или неки човјек или свештеник сам за себе. Кад схватимо да било који човјек у Цркви није само он него да је у њему Христос, онда тог човјека волимо као Христа, кроз Христа и у Христу и он нам постаје брат и пријатељ. Без обзира што смо у Цркви сви различити – неко је љепши, неко ружнији, неко мршавији, неко дебљи, неко сиромашнији, неко богатији, неко угледнији, неко мање угледан, Христос нас све исцјељује и чини другачијим, светим и живим.
Кад другог човјека видимо као Христа, онда му се радујемо и са радошћу га примамо и онда то бива наш живот у Христу. Без обзира што смо ми у Цркви мало неугледни и што често сретнемо човјека који је мало ружан и мало тужан, баш у његовом срцу може да буде Христос. На то нас и упозорава Христос – да дамо чашу воде кад нам затраже, да одемо у тамницу, да одемо у болницу, јер: Кад год учините једном од ових малих мојих, мени учинисте, каже Христос, и кад не учинисте једном од ових малих мојих, мени не учинисте. Кад год нам неко затражи чашу воде, Христос нам тражи и ако не дамо, Њему не дамо. То је велика љубав Божија, којом нас Он утврђује и обавезује, којом нас оживљује.
Љубав према Христу обавезује, јер је Христос личност и Он неће да се ми понашамо тек тако према Њему, као према неком објекту који нам само служи за нешто. Према личности би се требало односити лично, а то значи пазити како се понашамо – да не будемо претјерано слободни, да не будемо неслободни, да не будемо аљкави, да не будемо претјерано у законима. Као кад имате доброг пријатеља, па морате да пазите на ваш однос без обзира што сте ви добри пријатељи. Без обзира што знате да вас он много воли, што знате да ви њега волите, ипак мора да постоји пажња – не можеш, рецимо, да га зовеш у свако доба, не можеш да га зовеш без разлога. А кад се на све то пази, онда то пријатељство расте, разраста се, даје плодове и животне сокове и шири се у вјечне димензије.
Често бива да ми негдје мало залутамо и скренемо, па нам почну недостајати ови истински животни сокови. Кад се вратимо Христу, Он нас увијек прима као добра мајка сина, који је био ту негдје, само се мало изгубио играјући се. Одмах му да хране и пригрли га, само ако син приђе смјерно и смиреним срцем. И све бива другачије кад је Христос ту, ма каква мука да је у питању, све има другу димензију. А кад Христа нема, онда је човјек сирак тужни без игђе икога.
Вјерујући у Христа и живећи Христом, ми више не живимо по мјерилима, по упутствима и стандардима овога свијета и нисмо више као пољски цвијет и трава која расте, па се сасуши и иструне. Најбоља слика тога је Света Литургија. У Литургији смо саучесници хљеба божанског, свог испуњеног Христом, хљеба који се увијек једе и никад не нестаје и који освећује оне који од њега једу. Из Литургије извире сваки корак нашега живота и било гдје да идемо и било гдје да се налазимо – у кући, на послу, на утакмици, на улици, у авиону, имамо ту могућност да је Христос са нама. То није психолошко замишљање, него стварно знамо и осјећамо и видимо да је Христос са нама. То је нешто што не можемо разумом да објаснимо, али знамо да је тако. Као што нам се деси некад кад цјеливамо икону да имамо доживљај као да смо стварно пољубили Христа, и знамо да није само да тако изгледа, него је и реално тако.
За нас је добро и за наш разум утјешно што је све у Цркви видљиво. Зато је Христос и дошао у овај свијет и обукао се баш у нашу људску природу и проживио људски вијек од рођења у пећини до живота у кући, од кућних послова до разговора са најученијим људима онога времена у јерусалимском храму. Дозволио нам је да причамо са Њим, да га се дотичемо, дозволио женама да му шију одежду, дозволио је Јеврејима и римским војницима да га пљују и да га шамарају. Упитао је само: Зашто ме бијеш? Ако сам крив, реци шта је, ако нисам зашто ме бијеш? Али није позвао легион анђела у Гециманском врту, него је пострадао ради нас и васкрсао и узнио се на небеса. Од Васкрса до Вазнесења показао се својим ученицима са васкрслом и спасеном људском природом. А невјерном Томи је рекао: Дођи и види, стави руке своје у ране моје, увјери се да сам то ја, опипај да сам ја. И Тома кад Га је дотакао, рекао је: Господ мој и Бог мој.
Прије него што се Христос вазнио на небеса, рекао нам је: Нећу вас оставити сироте и даровао нам своју Цркву, дао нам Свето Тијело и Крв своју. И ми можемо да окусимо и видимо да је благ Господ, можемо да се увјеримо у то што је Његово оваплоћење. Велика је тајна што учествујући у вјечно живом бићу Христовом, Он нам и тада оставља слободу да примамо Њега само онолико колико хоћемо. Ми можемо и да нећемо Њега, није Он никакву казну предвидио, осим што смо сами изабрали да будемо трулеж, јер не једемо ново пиће и нову храну. Не једемо оно што је живот и по сопственој природи одлазимо тамо одакле смо узети, у земљу.

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn