Интервју „Независним новинама“, 2009.

СЛАВИТИ БОГА И ЖИВОТ

Радост рођења Исуса Христа је истовремено и велика љубав и позив да волимо Бога и да волимо једни друге, али и позив на слогу. Сви треба да будемо испуњени божанском љубављу, јер на тај начин његујемо и међусобну слогу, јединство и мир, рекао је епископ захумско- херцеговачки и приморски Григорије, честитајући православним вјерницима Божић. Владика Григорије је на Светог Игњатија Богоносца, крсну славу Епархије захумско-херцеговачке и приморске, рекао да је тај празник увод у божићне светковине и у вријеме када се подсјећамо на љубав, на праштање, али и на истинољубље.

НН: Имамо ли ми довољно љубави и снаге да опраштамо и да се суочимо с истином?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Љубав, како наша према другима, тако и других према нама, увијек је дар који нам се дарује више, ако смо отворени да је примимо и ако за њом трагамо. Снага, опет, и за праштање и за суочавање с истином о себи и другима извире управо из те и такве љубави.

Дакле, питање није у томе има ли у нама снаге и љубави, већ у томе да ли уопште за њима трагамо, колико их желимо и колико смо отворени да их примимо као дар који нас обнавља.

НН: Док Вас већина сматра правим народним владиком, који је и својим физичким присуством с њима и у жалости и у радости, неки, пак, сматрају да овакав јавни живот није за владику. Како Ви на то гледате?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Црква, којој по мјери својих снага служимо, уграђујући у њу себе и свој живот, за нас је живи и отворени простор, догађај слободе, живот у љубави, мјесто свједочења свега онога у шта вјерујемо, што исповиједамо и чему се надамо. Јеванђеоски речено, она је свијећњак који свијетли у тами, који тама не може да обузме, а то значи да, иако није „од овог свијета“, она ипак живи и постоји у овом свијету управо због њега. Затварање очију пред чињеницама увијек је, и у свему, највећи проблем. Будемо ли ћутали само из страха да не кажемо нешто погрешно, останемо ли пасивни само из страха да не учинимо погрешан корак, никада нећемо постати истински служитељи Цркве. То што неки називају „јавним животом“, јесте свакодневица (пастве) народа чији сам пастир. У том контексту свако питање „јавног живота“ постаје и моје дубоко лично питање.

НН: Неки сматрају да сте Ви „мекша“ линија у Српској православној цркви за признавање Косова. Како ће се, по Вашем мишљењу, ствари даље одвијати у јужној српској покрајини?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Немам никакав „мекан“ став по питању Косова и Метохије, као што га нема и не може имати ниједан нормални Србин. Поред тога, сматрам да ствари у вези с Косовом ни у ком случају нису заувијек завршене и запечаћене. Напротив, мислим да нам предстоји велика борба и знам колико је опасан сваки фатализам, као и олаки оптимизам, заснован на самозаваравању.

НН: Срби се, рекло би се, и у Србији и у Републици Српској враћају свом идентитету. Јесмо ли на правом путу у томе повратку, нарочито када је у питању Република Српска?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Говорећи о свом идентитету, често га олако поистовјећујемо с неким уско националним опредјељењем. Међутим, наш идентитет није искључиво у припадности једном народу. Наравно, ми припадамо одређеној породици, одређеном народу и времену у коме живимо, и то свакако у великој мјери утиче на развој наших личности. Па ипак, превасходни извор нашег идентитета јесте наша утемељеност у Цркви Божјој и наша „глад“ за трајањем у заједници с оним у коме јединоме имамо вјечно постојање. Питате да ли смо на правом путу? У складу с овим што сам рекао, мислим да на то питање свако сам себи треба и може најбоље дати одговор.

НН: За божићне празнике изашла је и Ваша књига „Радост живота“ у издању „Гласа Српске“. Да ли она говори о нашем путу?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Она највише говори о животу, о комуникацији међу људима, о концентрацији, о предању, о светим писмима, о породици и Цркви. У сваком случају, ми смо као нека ријека која тече ка свом мору, па се некада сусреће с кањонима, а некада има миран ток. Дакле, као и свачији живот, тако и живот нашег народа тече. Дај Боже да у овом времену у коме смо ми то буде један миран ток, јер смо преживјели разне буре и разна искушења. У књизи сам све то покушао објаснити и надам се да је прилагођена људима разних образовања, па свако ту може да нађе за себе штиво. Ја, додуше, не знам како ће она бити прихваћена, али мислим да је један добар гест „Гласа Српске“ тај што у сваком већем граду Републике Српске, уз новине које излазе на Бадњи дан, првих 50 купаца добија и ову књигу на поклон.

НН: Која је божићна порука православним вјерницима, а нарочито вјерном народу Херцеговине?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: „Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Над овим ријечима божићне богослужбене пјесме требало би да се замислимо јер у њима је све оно на шта смо позвани и што би требало да је наш живот. Славити Бога, животворца и животодавца, његовати у срцу добру вољу и трудити се да, колико до нас стоји, имамо мир са свим људима. На то смо позвани и то је увијек нова и вјечно жива порука свим вјернима.

Мир Божји, Христос се роди.

Ваистину се роди!

Весна Дука

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn