Владика Григорије освештао споменик Александру Маслеши

/СРНА/ – У Требињу је данас откривен споменик Александру Маслеши, најмлађем погинулом борцу Требињске бригаде Војске Републике Српске. Александар Маслеша је са 16 година ступио у Бобанску чету уз војводу Неђу Видаковића, рањен је 27. септембра 1994. године на Борачком језеру код Коњица, а преминуо је на Војно-медицинској академији у Београду 16. јануара 1995. године. 

Споменик у насељу Брегови испред стадиона малих спортова, који носи име овог хероја, освештао је Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије уз саслужење свештенства епархије. 
Владика Григорије је истакао да је Александар, као и многи њему слични кроз нашу историју, успио да се за кратко вријеме свог живљења на земљи избори за вјечност. 

Епископ захумско-херцеговачки и приморски је рекао да је Александар понесен слободом и вољом за животом приступио славној Бобанској чети војводе Неђе Видаковића и то без страха и узмицања с непоколебљивом истрајношћу и жељом да се жртвује за слободу, свој народ и ближње. 

„А онда је једног бурног ратног дана, са својим саборцима и пријатељима био погођен гранатом, која тада није одјекнула само на Борачком језеру него је, погодивши срце и груди овог младића, одјекнула у цијелој Херцеговини, у свим грудима у којима је било срце“, рекао је Григорије. 

Он је истакао да би данас, 22 године након Александрове погибије, тај страшни одјек требало да се чује још даље и да се кроз будућност која је пред нама преобрази у музику која буди, која поучава, храбри и оживљава наша потонула бића. 

 

Бесједа Владике Григорија

Поштована породицо  Александра Маслеше,
драга браћо и сестре,
драги пријатељи,

Када наше постојање не би били борба за слободу, за љубав, за живот, онда би већа трагедија било рађање него умирање; била би већа трагедија рођење него смрт. Отуда овдје ваља напоменути оне познате ријечи владике Рада: „Благо томе ко довијека живи, имао се рашта и родити.“ Вјерујем да се ово проницљиво и мудро промишљање односи на младог патриоту Александра Маслешу као на ријетко кога другог. Такође сам увјерен да Бог и Црква нису ту да осмисле и смислом продубе само крајње тачке – смрт и рођење, него сваки тренутак и дан, сваки догађај нашег живота. Јер сваким тренутком свог живота ми завређујемо вјечност, или је пак неповратно губимо. Овај младић, као и многи њему слични кроз нашу историју, успио је да се за кратко вријеме свог живљења на земљи избори за вјечност. Он је то успио својим опредјељењем за слободу, за жртву, за одбрану свог ближњег. Пролазећи кроз смрт као кроз каква врата која воде вјечности, зарадио је бесмртност и дивљење. Данас не могу а да се не присјетим дана његове сахране. Свима који су били присутни на опијелу кроз ум је тада прошла помисао како је страшна његова смрт, како је хладна и немилосрдна, те како је убиствена и застрашујућа појава рат, која је проузроковала крај једног тако младог а изузетног живота. У очима присутних могло се тада прочитати оно неизбјежно питање – зашто и коме је згријешио млади Александар!? Заправо, он је, понесен слободом и вољом за животом, приступио славној Бобанској чети војводе Неђа Видаковића, и то без страха и узмицања, с непоколебљивом истрајношћу и жељом да се жртвује за слободу, за свој народ и за своје ближње. А онда је, једног бурног ратног дана, са својим саборцима и пријатељима био погођен  гранатом, која тада није одјекнула само на Борачком језеру него је, погодивши срце и груди овог младића, одјекнула у цијелој Херцеговини, у свим грудима у којима је било срца. 

Данас, 22  године након Александрове погибије, тај страшни одјек требало би да се још даље чује и да се кроз будућност која је пред нама преобрази у музику која буди, која поучава, која храбри и оживљава наша потонула бића. А све то да бисмо своје живљење усмјеравали ка вјечности и животу, подсјећајући се и заувијек памтећи какви су се дивни млади људи жртвовали за нас и нашу слободу. 

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn