Парохија Дабарска

Јереј Милан Стањевић

Ул. Берковићи бб
88363 Берковићи
Моб.: 066 321 459
Е-маил: milanstanja@gmail.com

БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

Jeреј Милан Стањевић, рођен је 3.7.1985.године у Гацку. Основну школу је завршио у родном Гацку. По благослову Преосвештеног Епископа Захумаско-херцеговачког и Приморског Господина Григорија, 2000. године уписао је Богословију Света Три Јерарха у Србињу-Фочи. По завршеној Богословији уписао је Богословски Факултет Светог Јована Богослова у Београду. Тренутно је на другој години факултета.

На празник Силаска Светог Духа на Апостоле 23. 5. 2010. године Преосвештени Владика Григорије рукоположио га је у чин ђакона и поставио да служи при храму Свете Тројице у Гацку. Затим је био, вјероучитељ је у Основној Школи Свети Сава у Гацку. Рукоположен је у чин презвитера 4. децембра 2012. године, од када је парох у Берковићима.

Парохија дабарска постоји као самостална још од 1895. године, а до тада се звала Столачко- или Поплатско-дабарска. До тада парохију је водио јереј Тодор Максимовић, касније и његов син јереј Димитрије. 1895.год. долази отац Јован Ивковић који је на овој парохији пуних 40 година.Упокојио се у Дабру и сахрањен је код храма на Горици. Отац Данило Реповић бива на овој парохији само двије године, да би онда дошао о.Владимир Кундачина, мјештанин до краја тридесетих година прошлог вијека. Наслеђује га о.Војо Медан, који мученички страда у љето 1941. Од 1941-1943. парохија је без свештеника, а тада је преузима јеромонах Симеон Биберџић, који ову парохију заједно са Столачком опслужује све до 1983. године, када се враћа својим дужностима архимандрита манастира Добрићево. У децембру 1983. на парохију долази јереј Богољуб Чанић и ту је до 1997., када га мијења о.Дражен Тупањанин из Требиња (јереј Александар Станковић је опслуживао око 6 мјесеци прије о.Дражена). Након њега 1.октобра 2000. на парохију долази јереј Александар Илић из Требиња.

Данашња парохија Дабарска настала је од дијелова невесињске, билећке и столачке општине током последњег грађанског рата 1992-1995. Простире се по селима обода Дабарског поља, као и свим околним брдима:

сјеверно у правцу Невесиња до села Баре, Ракове Ноге и Студенаца,тј. области Горње и Доње Трусине;
јужно све до села Долови у билећкој општини;
источно све до села Дивин и Давидовићи Доњи и Горњи такође у билећкој општини;
западно до села Блаце на путу за Столац;
сјеверозападно до села Потком и Меча у општини Берковићи;
изнад Дабарског поља дугог 20 км, широког око 2.5км, надморске висине од 470 до 560 м, гдје се издижу се планине Трусина(1143мнв), Волујача, Хргуд и Кубаш.

Број становника у парохији износи око 2000, а цијела општина Берковићи има највише 3500 становника.Углавном су то старачка домаћинства, у просјеку са троје људи по домаћинству. Основна школа читаве општине има око 200 ученика у осам разреда. На почетку 20. вијека овдје је било око 95 православних породица распоређених у 400 домова. Парохија данас броји око 470 домова, а најзаступљеније славе су: Свети Јован, Свети Никола, као и Свети мученик Трифун и Свети Георгије( у просјеку по 90 домова од сваке славе). Још се слави:

Св.мученик Агатоник (11 домова),
Преподобни Киријак Отшелник (10 домова),
Св.апостол Тома (3 дома)
Св.Петка (29 домова)
Св.апостол и јеванђелист Лука (4 дома),
Св.великомученик Димитрије (7 домова),
Св.архистратиг Михаило (34 дома),
Св.Симеон и Ана (5 домова)
Св.Игњатије Богоносац (1 дом),
Св.првомученик и архиђакон Стефан (8 домова)
Св.Василије Велики (10 домова)
Св.Сава српски (3 дома)
Духови-Тројице (9 домова).

Од њене обнове, на парохији се за кратко вријеме десило много тога,а вриједи истаћи да је 2000.године освећен темељ новог Саборног храма Св.Кнеза Лазара и новомученика српских у Берковићима. Храм може да прими до 200 вјерника и налази се у центру града између Дома здравља и Основне школе. До 2005. године подигнута је и покривена централна купола (4м2), а завршен је и звоник за три звона на преслицу. Гради се прилогом и трудом мјештана, општинског руководства, на челу са начелником Ранком Лучићем, и наше браће и сестара у дијаспори. Протомајстор на храму је Радован Продановић из Врањске, а под будним оком наших инжињера Веселина Рупара и Мома Кундачине са Берковића; све се ради по пројекту архитекте Љубише Фолића из Београда. Зидан херцеговачким каменом и опеком по рецепту старих камених мајстора, спрема се за вијекове и Христа.

Године 2000. саграђен и освећен је споменик невиним усташким жртвама у селу Љубљаници који су на том мјесту живи запаљени.

Године 2001. је основан мали дјечији хор са свештеником, који до данас има веома много чланова захваљујући вјери и труду вјероучитеља Саше Којовића, који и данас вриједно окупља ту дјецу и ради с њима од 2003.год.

Године 2002. освећен је обновљени споменик жртвама усташког терора, нашим старцима, мајкама и дјеци који су на Видовдан 1941. побијени на Берковићима. До сада се зна за њих 117, на челу са свештеником Војом Меданом из Стоца који је звјерски убијен на мјесту данашњег Саборног храма. Први пут након 60 година истина је проговорила уклесана у камен заједно са именима невино пострадалих.

Године 2003.на врху који доминира Дабарским пољем, на Стражевици саграђена је љетна црквица у усјеку између стијена, покривена каменом плочом из околине Невесиња руком Радована Продановића, Миленка Бабића и Ђока Јововића из Билеће, а уз нацрт и помоћ Веселина Рупара са Берковића. Саграђена је несебичним прилогом наше браће и сестара, који је скупио Ранко Аћимовић из Цириха, али и трудом мјештана који су помогли у прикупљању и довожењу материјала за градњу.

Године 2004. храм Вазнесења Господњег у Љутом Долу добио је квалитетну расвјету порте као и прикључак градске воде.

Године 2005. на дар од општине, а као одговор општинског руководства на раније одузету имовину црквене општине на Берковићима, потписан је уговор о добијању 30 дулума (30.000м2) оранице у Љутом Долу. Овим се стварају идеални услови и за могуће манастирско имање.

Године 2006. у прољеће и непосредно пред славу храма Вазнесења Господњег у Љутом Долу вољом, трудом и вјером сељана урађени су комплетни рестаураторски радови на самом храму и црквеној кући, тј. некадашњој школи у самој порти храма.По процјени стручњака вриједност радова је премашила 30.000КМ, а све је било урађено искључиво на добровољној основи.Бројни приложници из цијелог Дабра и околине су се одазвали на најбољи могући начин, док су сами мјештани Љутог Дола по узору на своје претке прије равно стотину година опет се уписали у књигу приложника са преко 400 аргатских, радничких и мајсторских дневница.Такође је уписан и велики прилог од комшија Хрвата и муслимана из сусједних општина,што показује да је светиња миром замирисала и привукла љубави све у својој околини. Без обзира на прошлост она прашта и љубаљу враћа.Већ у 2007. години чуло се за момке који су дошли да помогну,а сад их већ признају за талентоване зидаре и честите људе, и тако се те године уз обнову храма обновио и народ.Лоши посташе добри, добри бољи, а бољи најбољи.Људи свједоче да земља боље рађа и напредак је дошао у село кроз прикључке воде и садњу стотине воћака и поврћа свих врста.

Године 2006. и 2007. завршени су груби радови на храму Св. Кнеза Лазара и новомученика српских уградњом и покривањем бакром који смо добили несебичним трудом начелника општине Берковићи Ранка Лучића који је прибавио неопходна средства за завршетак покривања храма.Током свих година радова на поменутом храму стално смо имали подршку некадашњег министарства вјера, а сада секретаријата вјера и владе РС.Мајстори лимари на овом захтијевном послу били су већ раније доказани Симо и Гојко Брборић из Љубиња.Такође је завршен и уредан пројекат трасе приступног пута за Стражевицу са пута Берковићи-Невесиње у дужини од 1026м, који би омогућио бољи приступ поменутом црквишту.

У наредном периоду се планира и изградња савременог парохијског дома који би омогућио окупљање вјерног народа, а посебно омладине са којом би се много могло урадити на јачању православне породице и саме Цркве.

ПОДАЦИ О ЦРКВАМА

Саборни храм Св.Кнеза Лазара и новомученика српских у Берковићима. Започет благословом умировљеног Епископа Атанасија, 2000.г.освећују му се темељи. Радови започети са парохом о.Драженом Тупањанином, мјесто је бирано мученичком крвљу свештеника Воја Медана који је ту свирепо убијен на Видовдан 1941. Првог октобра 2000. благословом Епископа Григорија за пароха долази јереј Александар Илић и радови се настављају. 2004. је готово покривен осим централне куполе, а у октобру 2005. завршен је звоник. Током 2006. и 2007.године храм је у потпуности покривен и завршено је и прекривање бакром који је купљен донацијом Секретаријата вјера Републике Српске будући да је храм уједно и споменик жртвама и погинулим борцима РС.Такође је искориштен и раније купљен бакар (иначе намјењен храму на Горици) од 50м2 лима и као дар храма храму уграђен уз 900кг новог бакарног лима.Храм је рађен за овдашње прилике јако споро али и прецизно прорачунато.Након завршетка грубих радова надзорни орган је утврдио одступање у геометријском центру темеља и куполе храма само 3мм, а од укупно 6 пуних шлепера цигле уграђених у храм, по ријечима, у шали протомајстора Радована Продана остало је само цигла и по вишка. Слична прича је и са бакарним лимом.Захваљујући вјештом рачуну нашег инжињера Веселина Рупара који је све радове на храму руководио и технички и практично изводио,у првој наруџби бакра свјесно је наручено 10м2 мање,да би се касније од добијеног отпада(135кг) у замјену добио чисти бакарни лим и тако је опет све искориштено.

Храм Силаска Св.Духа на апостоле на Горици који је везан за предање о Стражевици, а обновљен је 1859. на темељима старог храма. Налази се на узвишењу изнад Хатеља и уз њега је смјештено православно гробље. Звоно од старог храма, пошто га Турци срушише, зна се да је бачено у мочварни дио поља у подножју Горице и до данас уз више покушаја још није нађено.Стари причају да је било тако мајсторски направљено да га је могло чути читаво поље.

Храм Вазнесења Господњег у Љутом Долу из 1906. Тадашњи протомајстор био је Никола Стајчић, који је и тада на сумње мјештана у издржљивост грађевине и посебно звоника, стао на исти када су звона први пут зазвонила. Бројни су примјери оданости и жртве тадашњих сељана да се храм заврши. И овај храм је губио звона за која су топљена за аустроугарске топове, тачније два већа која су сељани потом надомјестили другима. Током рата 1941-1945. бива оштећен, похаран и дијелом запаљен од усташа. Иконостас је горио, али чудом Божијим остао је и до данас заједно са иконама које су „клане“ и цијепане усташком камом. Храм и иконостас су обновљени са о.Симеоном, као и иконе Христа и Богородице које су рестауиране неколико година по завршетку рата, а опет уз труд и одрицање мјештана. Храм има квалитетан прикључак струје и воде, и у самој близини 30000м2 обрадиве земље као и извор питке воде. Године 2006. уочи прославе стогодишњице храма урађена је комплетна обнова и рестаурација храма и црквене куће,некадашње школе, чиме се по жељи и мишљењу мјештана стварају услови и за настанак манастира. Уз храм је и православно гробље у којем се виде бројни трагови и стећци из средњег вијека.

Храм Св. Василија Острошког на Доњој Трусини саграђен 1936. Предање каже да је на дан освећења храма било тако пуно људи да се коло играло у 3 и 4 појаса све око храма.Тада је уведен и обичај даривања храма од мјештана пчелара који би опасивали непрекинутом свијећом у више кругова и онда би се правиле и резале свијеће за потребе храма и вјерника. Такође уз порту храма се наслања православно гробље. Године 2004. порта храма је ограђена као и цијело гробље.

Стражевица је црквиште које се налази планинском вијенцу Трусине и доминира над цијелим крајем. Јако поштована у народу, она скупи стотине људи из околине сваке године друге недјеље по Петровдану. По народном предању, Стражевицу су градиле три сестре заједно са Тројицом на Горици и црквом Тројицом у Кутима. Оне су оставиле у аманет да им се саграде задужбине три цркве, али тако да свака црква види сваку и да се звоно од једне чује другој и од друге трећој и обратно. Под турским зулумом многи храмови у Дабарском пољу бивају тотално уништени и сравњени са земљом. Прича каже да је тако и Стражевица закопана под притиском њеног рушења, јер будући да доминира мјестом бола је очи турској власти. Предање даље говори многа чуда и тајне везане за Стражевицу, као и пророштва и предвиђања побожних људи који су за њу знали. Нека су се обистинила, нека још нису. Било како било, Стражевица и даље чува своје тајне и не дозвољава да се открију прије времена. Навешћемо примјер организоване акције откопавања са свештеником Владом Кундачином 1936, када је ту било јако пуно људи жељних да открију светињу, али тек када су почели откопавање дигао се тако јак вјетар који их је приморао да одустану. Очевидци свједоче да су им капути летјели чак на другу страну поља. Од 2003. уз гомилу на којој се јасно виде подзиде које показују људску жељу да се ту нешто закопа, направљена је и омања љетна црква прилагођена том простору.

У Поткому, засеок Павловина постоји црквиште откривено за вријеме оца Симеона Биберџића. Ту се служи на Огњену Марију. Постоји свједочење мјештанина Воја Радана, који је у сну имао виђење свештеника како му говори да је у њиховом селу некад била црква и да са те гомиле код кућа породице Џомбета не узимају камен за своје куће, већ да то открију и ограде, као и да ће им престати неприлике које су тада имали у селу. Он је окупио комшије и заједно су већ при првој акцији нашли зид старе цркве и у њој каменом плочом прекривену гробницу. Од тада на Огњену Марију о.Симеон са сељанима је установио службу и све породице дођу на молитву Господу.

Сви наведени храмови и црквишта имају своје чредне службе, као и остале у договору свештеника и мјештана и зависно од временских услова. Сам Дабар као област има јако пуно некропола, као и остатака разних храмова и некадашњих манастира, а што се да закључити из назива таквих мјеста као и народног култа и поштовања. Поменимо Давидовиће и Давидов Крст, па у Струпићима остатке манастира из средњег вијека, у Милавићима гробље Црквине, па Жуковик у Хатељима, па у Бијељанима изнад кућа Илића, у Поткому некрополу Радовац испод куће Самарџића и Граховаца, па Требјесин који је некада био православни манастир и многа друга мјеста постоје која указују на поријекло и понос Дабра као православне области.