Парохија Дабарска и Столачка

Јереј Александар Гајић

Бановинска бб
88360 Столац
Моб.: 065 463 154
Е-маил: alexiongajic@gmail.com

БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

Рођен је 21. маја 1981. године у Новом Граду од оца Милована и мајке Смиље. Након основне школе, завршио је средњу електротехничку школу у Новом Граду. Године 2008. уписао је Богословски факултет у Фочи. Рукоположен је, од Епископа ЗХиП Г. Григорија, у чин ђакона 11. септембра/29. августа 2011. године у Храму Св. Преображења Господњег у Требињу, а у чин свештеника, 21/8. новембра 2011. године, такође од Епископа Григорија, У Храму Успењу Пресвете Богородице у Манастиру Тврдош. Након обављања ђаконске, парохијске и вјероучитељске службе у Берковићима, Одлуком Његовог Преосвештенства Епископа Захумско-херцеговачког и Приморског Г. Григорија Бр. 117/12 од 4. децембра 2011. године постављен је за пароха столачког. Oд 1. септембра 2015. године постављен је и за пароха дабарске парохије.

Парохија дабарска постоји као самостална још од 1895. године, а до тада се звала Столачко- или Поплатско-дабарска. До тада парохију је водио јереј Тодор Максимовић, касније и његов син јереј Димитрије. 1895.год. долази отац Јован Ивковић који је на овој парохији пуних 40 година.Упокојио се у Дабру и сахрањен је код храма на Горици. Отац Данило Реповић бива на овој парохији само двије године, да би онда дошао о.Владимир Кундачина, мјештанин до краја тридесетих година прошлог вијека. Наслеђује га о.Војо Медан, који мученички страда у љето 1941. Од 1941-1943. парохија је без свештеника, а тада је преузима јеромонах Симеон Биберџић, који ову парохију заједно са Столачком опслужује све до 1983. године, када се враћа својим дужностима архимандрита манастира Добрићево. У децембру 1983. на парохију долази јереј Богољуб Чанић и ту је до 1997., када га мијења о.Дражен Тупањанин из Требиња (јереј Александар Станковић је опслуживао око 6 мјесеци прије о.Дражена). Након њега 1.октобра 2000. на парохију долази јереј Александар Илић из Требиња.

Данашња парохија Дабарска настала је од дијелова невесињске, билећке и столачке општине током последњег грађанског рата 1992-1995. Простире се по селима обода Дабарског поља, као и свим околним брдима: сјеверно у правцу Невесиња до села Баре, Ракове Ноге и Студенаца,тј. области Горње и Доње Трусине јужно све до села Долови у билећкој општини; источно све до села Дивин и Давидовићи Доњи и Горњи такође у билећкој општини;западно до села Блаце на путу за Столац сјеверозападно до села Потком и Меча у општини Берковићи;изнад Дабарског поља дугог 20 км, широког око 2.5км, надморске висине од 470 до 560 м, гдје се издижу се планине Трусина(1143мнв), Волујача, Хргуд и Кубаш.

Број становника у парохији износи око 2000, а цијела општина Берковићи има највише 3500 становника.Углавном су то старачка домаћинства, у просјеку са троје људи по домаћинству. Основна школа читаве општине има око 200 ученика у осам разреда. На почетку 20. вијека овдје је било око 95 православних породица распоређених у 400 домова. Парохија данас броји око 470 домова, а најзаступљеније славе су: Свети Јован, Свети Никола, као и Свети мученик Трифун и Свети Георгије( у просјеку по 90 домова од сваке славе). Још се слави:

Св.мученик Агатоник (11 домова),
Преподобни Киријак Отшелник (10 домова),
Св.апостол Тома (3 дома)
Св.Петка (29 домова)
Св.апостол и јеванђелист Лука (4 дома),
Св.великомученик Димитрије (7 домова),
Св.архистратиг Михаило (34 дома),
Св.Симеон и Ана (5 домова)
Св.Игњатије Богоносац (1 дом),
Св.првомученик и архиђакон Стефан (8 домова)
Св.Василије Велики (10 домова)
Св.Сава српски (3 дома)
Духови-Тројице (9 домова).

Од њене обнове, на парохији се за кратко вријеме десило много тога,а вриједи истаћи да је 2000.године освећен темељ новог Саборног храма Св.Кнеза Лазара и новомученика српских у Берковићима. Храм може да прими до 200 вјерника и налази се у центру града између Дома здравља и Основне школе. До 2005. године подигнута је и покривена централна купола (4м2), а завршен је и звоник за три звона на преслицу. Гради се прилогом и трудом мјештана, општинског руководства, на челу са начелником Ранком Лучићем, и наше браће и сестара у дијаспори. Протомајстор на храму је Радован Продановић из Врањске, а под будним оком наших инжињера Веселина Рупара и Мома Кундачине са Берковића; све се ради по пројекту архитекте Љубише Фолића из Београда. Зидан херцеговачким каменом и опеком по рецепту старих камених мајстора, спрема се за вијекове и Христа.

Године 2000. саграђен и освећен је споменик невиним усташким жртвама у селу Љубљаници који су на том мјесту живи запаљени.

Године 2001. је основан мали дјечији хор са свештеником, који до данас има веома много чланова захваљујући вјери и труду вјероучитеља Саше Којовића, који и данас вриједно окупља ту дјецу и ради с њима од 2003.год.

Године 2002. освећен је обновљени споменик жртвама усташког терора, нашим старцима, мајкама и дјеци који су на Видовдан 1941. побијени на Берковићима. До сада се зна за њих 117, на челу са свештеником Војом Меданом из Стоца који је звјерски убијен на мјесту данашњег Саборног храма. Први пут након 60 година истина је проговорила уклесана у камен заједно са именима невино пострадалих.

Године 2003.на врху који доминира Дабарским пољем, на Стражевици саграђена је љетна црквица у усјеку између стијена, покривена каменом плочом из околине Невесиња руком Радована Продановића, Миленка Бабића и Ђока Јововића из Билеће, а уз нацрт и помоћ Веселина Рупара са Берковића. Саграђена је несебичним прилогом наше браће и сестара, који је скупио Ранко Аћимовић из Цириха, али и трудом мјештана који су помогли у прикупљању и довожењу материјала за градњу.

Године 2004. храм Вазнесења Господњег у Љутом Долу добио је квалитетну расвјету порте као и прикључак градске воде.

Године 2005. на дар од општине, а као одговор општинског руководства на раније одузету имовину црквене општине на Берковићима, потписан је уговор о добијању 30 дулума (30.000м2) оранице у Љутом Долу. Овим се стварају идеални услови и за могуће манастирско имање.

Године 2006. у прољеће и непосредно пред славу храма Вазнесења Господњег у Љутом Долу вољом, трудом и вјером сељана урађени су комплетни рестаураторски радови на самом храму и црквеној кући, тј. некадашњој школи у самој порти храма.По процјени стручњака вриједност радова је премашила 30.000КМ, а све је било урађено искључиво на добровољној основи.Бројни приложници из цијелог Дабра и околине су се одазвали на најбољи могући начин, док су сами мјештани Љутог Дола по узору на своје претке прије равно стотину година опет се уписали у књигу приложника са преко 400 аргатских, радничких и мајсторских дневница.Такође је уписан и велики прилог од комшија Хрвата и муслимана из сусједних општина,што показује да је светиња миром замирисала и привукла љубави све у својој околини. Без обзира на прошлост она прашта и љубаљу враћа.Већ у 2007. години чуло се за момке који су дошли да помогну,а сад их већ признају за талентоване зидаре и честите људе, и тако се те године уз обнову храма обновио и народ.Лоши посташе добри, добри бољи, а бољи најбољи.Људи свједоче да земља боље рађа и напредак је дошао у село кроз прикључке воде и садњу стотине воћака и поврћа свих врста.

Године 2006. и 2007. завршени су груби радови на храму Св. Кнеза Лазара и новомученика српских уградњом и покривањем бакром који смо добили несебичним трудом начелника општине Берковићи Ранка Лучића који је прибавио неопходна средства за завршетак покривања храма.Током свих година радова на поменутом храму стално смо имали подршку некадашњег министарства вјера, а сада секретаријата вјера и владе РС.Мајстори лимари на овом захтијевном послу били су већ раније доказани Симо и Гојко Брборић из Љубиња.Такође је завршен и уредан пројекат трасе приступног пута за Стражевицу са пута Берковићи-Невесиње у дужини од 1026м, који би омогућио бољи приступ поменутом црквишту.

У наредном периоду се планира и изградња савременог парохијског дома који би омогућио окупљање вјерног народа, а посебно омладине са којом би се много могло урадити на јачању православне породице и саме Цркве.

ПОДАЦИ О ЦРКВАМА

-Саборни храм Св.Кнеза Лазара и новомученика српских у Берковићима. Започет благословом умировљеног Епископа Атанасија, 2000.г.освећују му се темељи. Радови започети са парохом о.Драженом Тупањанином, мјесто је бирано мученичком крвљу свештеника Воја Медана који је ту свирепо убијен на Видовдан 1941. Првог октобра 2000. благословом Епископа Григорија за пароха долази јереј Александар Илић и радови се настављају. 2004. је готово покривен осим централне куполе, а у октобру 2005. завршен је звоник. Током 2006. и 2007.године храм је у потпуности покривен и завршено је и прекривање бакром који је купљен донацијом Секретаријата вјера Републике Српске будући да је храм уједно и споменик жртвама и погинулим борцима РС.Такође је искориштен и раније купљен бакар (иначе намјењен храму на Горици) од 50м2 лима и као дар храма храму уграђен уз 900кг новог бакарног лима.Храм је рађен за овдашње прилике јако споро али и прецизно прорачунато.Након завршетка грубих радова надзорни орган је утврдио одступање у геометријском центру темеља и куполе храма само 3мм, а од укупно 6 пуних шлепера цигле уграђених у храм, по ријечима, у шали протомајстора Радована Продана остало је само цигла и по вишка. Слична прича је и са бакарним лимом.Захваљујући вјештом рачуну нашег инжињера Веселина Рупара који је све радове на храму руководио и технички и практично изводио,у првој наруџби бакра свјесно је наручено 10м2 мање,да би се касније од добијеног отпада(135кг) у замјену добио чисти бакарни лим и тако је опет све искориштено. 

-

Храм Силаска Св.Духа на апостоле на Горици који је везан за предање о Стражевици, а обновљен је 1859. на темељима старог храма. Налази се на узвишењу изнад Хатеља и уз њега је смјештено православно гробље. Звоно од старог храма, пошто га Турци срушише, зна се да је бачено у мочварни дио поља у подножју Горице и до данас уз више покушаја још није нађено.Стари причају да је било тако мајсторски направљено да га је могло чути читаво поље.
 
 
 
 

-

Храм Вазнесења Господњег у Љутом Долу из 1906. Тадашњи протомајстор био је Никола Стајчић, који је и тада на сумње мјештана у издржљивост грађевине и посебно звоника, стао на исти када су звона први пут зазвонила. Бројни су примјери оданости и жртве тадашњих сељана да се храм заврши. И овај храм је губио звона за која су топљена за аустроугарске топове, тачније два већа која су сељани потом надомјестили другима. Током рата 1941-1945. бива оштећен, похаран и дијелом запаљен од усташа. Иконостас је горио, али чудом Божијим остао је и до данас заједно са иконама које су „клане“ и цијепане усташком камом. Храм и иконостас су обновљени са о.Симеоном, као и иконе Христа и Богородице које су рестауиране неколико година по завршетку рата, а опет уз труд и одрицање мјештана. Храм има квалитетан прикључак струје и воде, и у самој близини 30000м2 обрадиве земље као и извор питке воде. Године 2006. уочи прославе стогодишњице храма урађена је комплетна обнова и рестаурација храма и црквене куће,некадашње школе, чиме се по жељи и мишљењу мјештана стварају услови и за настанак манастира. Уз храм је и православно гробље у којем се виде бројни трагови и стећци из средњег вијека.
 

-

 Храм Св. Василија Острошког на Доњој Трусини саграђен 1936. Предање каже да је на дан освећења храма било тако пуно људи да се коло играло у 3 и 4 појаса све око храма.Тада је уведен и обичај даривања храма од мјештана пчелара који би опасивали непрекинутом свијећом у више кругова и онда би се правиле и резале свијеће за потребе храма и вјерника. Такође уз порту храма се наслања православно гробље. Године 2004. порта храма је ограђена као и цијело гробље.
 
 
 
 

-

Стражевица је црквиште које се налази планинском вијенцу Трусине и доминира над цијелим крајем. Јако поштована у народу, она скупи стотине људи из околине сваке године друге недјеље по Петровдану. По народном предању, Стражевицу су градиле три сестре заједно са Тројицом на Горици и црквом Тројицом у Кутима. Оне су оставиле у аманет да им се саграде задужбине три цркве, али тако да свака црква види сваку и да се звоно од једне чује другој и од друге трећој и обратно. Под турским зулумом многи храмови у Дабарском пољу бивају тотално уништени и сравњени са земљом. Прича каже да је тако и Стражевица закопана под притиском њеног рушења, јер будући да доминира мјестом бола је очи турској власти. Предање даље говори многа чуда и тајне везане за Стражевицу, као и пророштва и предвиђања побожних људи који су за њу знали. Нека су се обистинила, нека још нису. Било како било, Стражевица и даље чува своје тајне и не дозвољава да се открију прије времена. Навешћемо примјер организоване акције откопавања са свештеником Владом Кундачином 1936, када је ту било јако пуно људи жељних да открију светињу, али тек када су почели откопавање дигао се тако јак вјетар који их је приморао да одустану. Очевидци свједоче да су им капути летјели чак на другу страну поља. Од 2003. уз гомилу на којој се јасно виде подзиде које показују људску жељу да се ту нешто закопа, направљена је и омања љетна црква прилагођена том простору.

-

У Поткому, засеок Павловина постоји црквиште откривено за вријеме оца Симеона Биберџића. Ту се служи на Огњену Марију. Постоји свједочење мјештанина Воја Радана, који је у сну имао виђење свештеника како му говори да је у њиховом селу некад била црква и да са те гомиле код кућа породице Џомбета не узимају камен за своје куће, већ да то открију и ограде, као и да ће им престати неприлике које су тада имали у селу. Он је окупио комшије и заједно су већ при првој акцији нашли зид старе цркве и у њој каменом плочом прекривену гробницу. Од тада на Огњену Марију о.Симеон са сељанима је установио службу и све породице дођу на молитву Господу.

 

 

Сви наведени храмови и црквишта имају своје чредне службе, као и остале у договору свештеника и мјештана и зависно од временских услова. Сам Дабар као област има јако пуно некропола, као и остатака разних храмова и некадашњих манастира, а што се да закључити из назива таквих мјеста као и народног култа и поштовања. Поменимо Давидовиће и Давидов Крст, па у Струпићима остатке манастира из средњег вијека, у Милавићима гробље Црквине, па Жуковик у Хатељима, па у Бијељанима изнад кућа Илића, у Поткому некрополу Радовац испод куће Самарџића и Граховаца, па Требјесин који је некада био православни манастир и многа друга мјеста постоје која указују на поријекло и понос Дабра као православне области.

Парохија Столачка настала је од дијелова општина Чапљине, Стоца и Берковића. Обухвата сљедећи простор: кренувши од запада ка истоку парохија почиње са селом Опличићи у саставу столачке општине и селом Локве које административно припада општини Чапљина;

даље идући према Стоцу пролази кроз села Црниће,Пјешивац,Маслине и Попрати у општини Столац;
јужно од Стоца излази на Поплат, све до Храсна у општини Неум;
сјеверозападно преко Козица, Тријебња и Ходова може се скренути до Дабрице и Шћепан Крста, а преко њих макадамским путем и до Хргуда;
сјеверно од Стоца налазе се Ошањићи у којима је најстарији храм у парохији;
источно од Стоца преко села До и Предоље долази се у Берковиће;
одатле макадамским путем према Љубињу долази се до брда Кубаш;
такође идући из Стоца према Љубињу парохија стиже до Узиновића.

Столачку парохију су углавном опслуживали јеромонаси манастира Житомислића, а било је и мирских свештеника који су се кратко задржавали (у просјеку око двије године). Остаје запамћено да је о.Алекса Петровић био најдуже као мирски свештеник. Вриједи се сјетити свештеномученика Константина Вучуревића, који је такође опслуживао ову парохију и као игуман Житомислићки пострадао 1941. Његове мошти заједно са осталим пострадалим из манастира чувају се манатирском храму. Послије њега свештеник на овој парохији био је о.Душан Благојевић, који је 1943. мучен и још жив бачен у јаму Ржани До. Током рата 1943. парохију преузима садашњи игуман Добрићевски архимандрит Симеон Биберџић, заједно са дабарском парохијом.

До тада је постојала и Доњо-поплатска парохија, која се стопила са Столачком, на исти начин као и Храштанска парохија послије покоља 1941. када је већинско српско становништво у тим селима готово истријебљено. На жалост, данас се то свело на мали број домаћинстава, а у селу Храсно данас не живи нико од православних. Храсно је сад у склопу Чапљинске парохије и потомци се два пута годишње скупљају на рушевинама ради молитве и помена усташким Њихова имања се и даље харају и злоупотребљавају. Поплат је уз, за тадашње услове, велелепан храм 1867. године саградио и прву школу. Тада је све те радове руководио парох јеромонах Софроније Вуковић. Уз школу је била ту и читаоница као и станови за учитеље.

Током последњег рата парохија трпи страшна разрања. Храмови и сва имовина бивају уништени, као и имовина парохијана, и тада српски народ поново напушта своје домове прогоњен са својих огњишта.Повратак и данас траје, иако скроман и слаб, јер људи који се враћају не могу ни очекивати а камоли се надати запослењу и достојанственом животу. То мало дјеце повратника нема наставу на матерњем језику, као ни одговарајући школски програм, па у 21. вијеку имамо ђаке „пјешаке“ чак и првачиће који путују више од 20км у једном правцу сваки дан до сусједних општина у Републици Српској.

Послије оца Симеона од 2001. у Столац се настањује јереј Мирослав Ратковић у парохијску кућу дјелимично обновљену претходне године (већина радова завршена крајем 2002), и тада преузима дио Дабарске и Чапљинску парохију, као и дијелове Житомислићке и Мостарске парохије. Парохију напушта у новембру 2004. по благослову Епископа и попуњава упражњену Невесињску парохију. Од тада парохију опслужује парох Дабарски јереј Александар Илић, који је настањен на Берковићима, а дијелове Мостарске и Житомислићке парохије преузима о.Страхиња Јањић из Мостара.

Број становника православних је јако тешко утврдити, будући да су они још увијек у миграцији. Може се рећи да прираштаја готово да и нема, осим храбрих примјера неколицине који су одлучили да породице заснују овдје. Што се тиче броја домова, он се креће око 270. Као и у Дабарској парохији, и овдје су то махом старачка домаћинства са понешто млађих. Дјеца углавном живе и раде у Србији, Црној Гори и Републици Српској и тако помажу родитеље. Спискови се стално мијењају у негативном смислу, јер или домови изумиру или бивају због неуслова напуштени. Најбројније славе су Св.Јован и Св.Никола (просјек 80 домова). Славе које се славе су још: Мала Госпојина, Св. Тома апостол, Св. Петка, Св. апостол Лука, Св.Димитрије-Митровдан, Св. Архангел Михаило, Св. Игњатије Богоносац, Св. архиђакон Стефан, Св.Климент, Св. Василије Велики,Св. пророк Јеремија, Св.Ђорђе. Број домаћинстава по овим славама се креће од 1 (Св. Василије Велики) до 40 (Св.арх.Михаило). Треба напоменути да за сада имамо слава које су се већ угасиле, јер су ти домови разрушени, напуштени или, што је најгоре – изумрли.

ПОДАЦИ О ЦРКВАМА

Саборни храм Вазнесења Господњег у Стоцу, обновљен 1870. на метоху манастира Пресвете Богородице који се налазио у самом Стоцу, а на манастиру се касније подигла Царева џамија. Ваља истаћи да је у том манастиру некад служио и сами Св. Сава Српски када је оснивао Стонску епископију. Такође, на локалитету манастира приликом реновирања радње мјештанина Зулфе Турковића нађени су посмртни остаци ђакона који је ту служио (уз кости је нађена и кадионица са којом се ђакони иначе сахрањују). Храм је у рату 1991-1995 претрпио велику штету и готово све осим голих зидова је уништено и покрадено. Иконе на иконостасу су биле старије од обновљеног храма и потицале су из 18.вијека. Међу драгоцјеностима вриједи истаћи и плаштаницу –прилог породице Курилић, која је у парохији поштована као велика светиња и за чијом љепотом и вриједности и данас многи жале. Постоји један интересантан податак да су плаштаницу тражили са самог београдског двора и у замјену нудили другу не мање вриједну, али да су парохијани и црквени одбор и тада то одбили. Писмо краљево је чувано у самој плаштаници. Године 2002. благословом Епископа Григорија и доласком свештеника Мирослава Ратковића из Требиња почиње обнова девастираног храма. Прилозима мјештана, чак и комшија муслимана и Хрвата, као и вјерног народа из сусједних Берковића и Љубиња, извођачи Перо Брборић и покојни Момир Рудан са радницима углавном из Љубиња, заједно са мјештанима из Стоца, Чапљине и околине 2003. су завршили обнову храма. У октобру исте године извршено је велико водоосвећење и служена је света архијерејска Литургија на челу са Епископом Григоријем. Саслуживало је 14 свештеника епархије и вјерни народ парохије.

Храм Св. Петра и Павла на Ошањићима из 1450.Обновљен од породице Милорадовића. Пред црквеним вратима налази се гробна плоча задужбинара Храбрена Радослава Милорадовића сахрањеног 5.априла 1505. Задњи пут црква је обнављана 1833. У порти цркве налазе се и чувене камене столице по којима је Столац добио име а из којих су Милорадовићи управљали и одлучивали.

Храм Светог Николе у ТријебњуОбновљен 1534. године као задужбина војводе Радоја Храбрена Миилорадовића што је и било јасно видљиво на ктиторском потпису уклесаном на каменој плочи на западном зиду и на ктиторској фрески на јужном зиду изнад ктиторовог гроба.Археолошка истраживања су открила трагове храма из 13. и 14. вијека, што опет упућује на велику активност тадашњег православног живља у тој регији.Храм је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и пјевницама са сјеверне и јужне стране.у манастиру Житомислићу постојао је документ тзв. „бурундија“ на турском језику којом се дозвољава обнова манастирског здања на Тријебњу из 1701. године.Тадашњи ктитор и обновитељ уз вјерни народ био је мостарски трговац и земљопосједник Симо Милићевић иначе родом из Билеће који је имао и велико сеоско имање у самом Тријебњу.Година 1857.његов праунук Симат Гавриловић( по тадашњем обичају презиме добио по имену оца Гаврила Милићевића сина Симовог) који је такође био успјешан и богат трговац из Мостара.Пар година пред почетак другог свјетског рата тачније 1938. храм добија у то вријеме савремен и велелепан звоник израђен прилогом и трудом Српске Православне Црквене Општине Житомислић а у спомен блаженопочившем краљу ујединитељу Александру 1 Карађорђевићу.Интересантно је напоменути да је Тријебањ као манастир запамћен и као мјесто гдје је прву своју службу служио и свети Василије касније прослављен као чудотворац Тврдошки и Острошки.На сјеверо-западној спољној ћоши храма постоји писани траг једног од житеља манастира јерођакона Дионисија.Храм је био живописан фрескама прилогом и наредбом војводе Радоја Храбрена у периоду од 1530 до средине 16. вијека.Нажалост током грађанског рата у БиХ 1992-1995 храм је у више наврата девастиран и оштећиван, да би у јесен 1996., годину дана послије рата и Дејтонског споразума у потпуности миниран и разрушен.Од прољећа 2007. године кренуло се у рашчишћавање и обнову храма и дијела манастирског комплекса.Сада у Тријебњу имамо само два православна домаћинства.

Храм Покрова Пресвете Богородице у Опличићима направљен на манастирској земљи (манастир Пресвете Богородице), обновљен је 1870. На том мјесту постоји и данас Петров крст па се читав тај плато гдје је храм, школа уз храм и извор зову још Петровник. Храм је миниран и срушен 1992. и до данас није обновљен. Мошти из часне трпезе у рушевинама је нашао јереј Љубиша Брњош и Страхиња Јањић, тада из Требиња. Чувају се у манастиру Тврдошу код Требиња. Мјештани повратници, а и остали у расејању пројављују јаку жељу за његовом обновом и то нам је смјерница коју слиједимо. Године 2006. кренуло се у рашчишћавање порте храма и пратећих објеката као и смаог гробља уз храм које је такође претрпило разарање.

 

 

Храм Св.Арх.Михаила на Поплату саграђен 1867. за вријеме пароха јеромонаха Софронија Вуковића. Уз њега је саграђена и прва школа на Поплату. Звоник цркве бива грађен 1902. али тако дивно здање је спаљено од усташа 1941. Јеромонах Симеон Биберџић са вјерним народом креће у обнову 1957. и за десет година 1967. завршавају радове. Обновљена је и школа, која има и читаоницу као и станове за учитеље. Све је то било у порти цркве. Те године Епископ Херцеговачки Владислав са свештенством врши велико освећење храма и том приликом бива и рукоположење Ратка Шиповца из Невесиња. Нажалост, 1992. све поменуто бива поново узурпирано и девастирано од хрватске војске која је ту била укопана на положају. Тада је и сеоско гробље било готово потпуно разрушено (скоро сви споменици били су изрешетани мецима и гранатама, а многи и потпуно поломљени). Мјештани по завршетку рата крећу у обнову разрушеног гробља и порте храма. Ограђују двориште а 2004. обнављају покров и звоник храма и подижу порушено звоно. Радови на обнови још трају.

 Храм рођења Пресвете Богородице у Дабрици саграђен 1970. на темељима старог храма (праг је од старе цркве). Јереј Дражен Тупањанин почиње припреме за обнову, јереј Александар Илић наставља 2000-2001. (до тада је Дабрица као и Хргуд, Блаца, Предоље и До била у саставу парохије Дабарске), да би јереј Мирослав Ратковић са мјештанима завршио радове 2003. године. Обновљен је кровни покривач и изнад олтарског дијела покров бакром, унутра комплетни молерски радови (молер је био Светислав Трифковић из Требиња), купљене су и нове иконе, а врата је даровао Лазар Медан из Дабрице. Све ове радове радили су мјештани својим несебичним трудом и залагањем. Велики народни сабор ту бива више пута годишње, а вриједи истакнути онај у прву недјељу по Петро-Павловдану.

Храм Светог Константина и царице Јелене у Локвама је гробљанска црква на сеоском узвишењу саграђена 1990. године. Послије Дејтонског мировног споразума 1995. она бива девастирана (остају само зидови ). Парох Мирослав Ратковић са мјештанима креће у обнову 2003. Долазе прилози из дијаспоре и 2004. у прољеће бива обновљена кровна конструкција. Године 2006. завршени су сви унутрашњи радови(небо храма,подови,часна трпеза…),као и прилазни пут и плато код храма, а у прољеће 2007. завршен је иконостас. Важно је напоменути да се храм ради искључиво великим трудом малог броја преосталих мјештана.

Храм Светог Николе на Шћепан Крсту подигнут још у вријеме Краљевине Југославије 1937. године. Године 1989. бива потпуно обновљен, осим часне трпезе, за вријеме јеромонаха Симеона Биберџића. Извођач радова је био Милутин Медан. Тада храм добија и малу централну куполу и данашњи изглед је из тог периода. Служи се у недјељу по Николицама 22. маја, као и на Илиндан. Године 2006. урађена му је камена часна трпеза.Данас на Шћепан Крсту има свега 6 домова и они чувају и његују светињу овога храма. linija

Видоштак је црквиште у столачкој општини и данас су ту видљиви остаци ранохришћанске цркве посвећене Светом Илији, као и православна гробница Марије, кћерке тадашњег свештеника из 1231. што се да и прочитати на лицу мјеста. Отац Симеон је у више наврата ту служио, да би му 1948.г. то било зАбрањено од тадашњих власти. Данас се од свега задржало само поштовање ове светиње од мјештана из околине.

Црквиште на Хргуду, тј освећено мјесто за храм Св. Илије гдје се служи на истоимени дан, а у други понедељак Васкршњег поста причешћује се вјерни народ. Године 2007. заједно са свештеником обновљен је одбор за изградњу храма Св. Пророка Илије и приступило се радовима на раније освећеним и започетим темељима из 1992.Некада богато и велико село сада броји нешто прeко 40 домаћинстав

 

Некропола Радимља мјесто породичног гробља некадашњих владара Мостара, Стоца, Попова и Дубрава чувене православне породице Храбрен-Милорадовића.Богато споменицима непроцјењиве културно историјске вриједности углавном из 15. и 16. вијека.Укупан број стећака је 133, али их је раније било много више међутим изградњом пута Чапљина-Столац уништен је један дио споменика, а незаконитом градњом и сметљиштем у непосредној близини окрњен је и трајно оштећен читав простор око некрополе.Мали број преосталих православних вјерника са Попрати(5 домова) повремено обилази светињу на Видоштаку и поменуту некрополу.

Сви храмови и они који су обновљени, као и рушевине, и данас се редовно посјећују и служи се света Литургија и помени жртвама више пута годишње по устаљеном распореду у договору са свештеником.