Историја

Захумље, Хумска земља и Хум су називи под којима су се у одређеном периоду подразумијевали одређена територија и одређени државно-правни идентитет данашње Херцеговине. Већ у првој половини VII вијека српска племена, која су била међу најјачим словенским формацијама, населила су ову територију која је у то вријеме улазила у састав Византијског царства и била насељена илирско-романским становништвом. Византијски цар Константин VII Порфирогенит у IX вијеку говори о архонтији Захумљана и о градовима “у земљи Захумљана”. А поп Дукљанин из Бара у XII вијеку говори о Хумској земљи, док ће термин Захумље употријебити само једном, и то у вези са епископском дијецезом. Као “Захлмие” овај крај ће се поменути у повељама Стефана Првовенчаног и његових синова краља Владислава и краља Уроша, а једанпут и у запису из времена краља Стефана Дечанског (1321-1331). Из овога се може закључити да се назив Захумље почео губити још у XII и током XIII вијека, а касније повремено навођење може се схватити као употреба по инерцији. Тај назив ће користити и папска канцеларија све до 1252. године.

До XII вијека званични назив земље био Захумље, а назив Хумска земља први пут се среће у повељи великог жупана Стефана Немање Сплићанима (око 1190-1192), у којој им дозвољава, између осталог, да слободно излазе у његову и сина му Растка Хумску земљу. Хумска земља се помиње и у интитулацији Стефана Првовенчаног Богородичином манастиру на Мљету, као и у повељи протераног краља Радослава Дубровчанима, од 4. фебруара 1234. године. У Лимској повељи, краљ Урош I око 1253. потврђује посједе Богородичиној цркви, између осталог, и у Хумској земљи, а на крају се потписује и као краљ Захумља.Интересантно је да се отприлике у исто вријеме када Захумље замјењује Хумска земља и назив Дукље замјењује називом Зета.

Када је већи дио Хумске земље прешао у руке босанског бана Стјепана II Котроманића (1326), титула босанског владара је обогаћена и Хумском земљом као саставним дијелом, и тако је остало све до нестанка босанске државе. Већ 1333. године Стјепан II Котромањић је бан “Босни, Усори и Соли и господин Хумској земљи”. И касније босански владари у својим титулама увијек користе назив Хумска земља, никада Захумље. И у дубровачкој архивској грађи најчешће се употребљава облик terra de Chelmo , али ту се доста често срећу и имена Chelmum и Chelmo , што одговара нашем облику Хум. То значи да се на терену, у залеђу оновременог Дубровника, облик Хум употребљавао међу локалним становништвом.

Нестанак термина Хумска земља с историјске позорнице везан је за другу половину XV вијека, кад почиње да га потискује ново име за територије које су улазиле у састав области херцега Стефана Вукчића Косаче – Херцеговина. Саме Косаче су потискивале значајније представнике хумске властеле, а тиме су на извјестан начин, посредно, потискивале и хумско име. То се посебно одразило на просторе источно од долине Неретве. Због тога се у XV вијеку назив Хумска земља најчешће везује за територије западно од Неретве и за хумску великашку породицу Радивојевића-Влатковића, која је ту имала посједе.

Долазак Турака је био пресудан за процес нестајања хумског имена, јер су они прихватили назив Херцеговина (у ствари, најприје Земља Херцегова) за све области којима је владао херцег Стефан Вукчић. Тако је по доласку и учвршћивању Турака на овом простору назив Хумска земља потпуно ишчезао из употребе, а ова територија се уклопила у шири географски и историјски појам Херцеговине, која као појам управо у то вријеме настаје, а очуваће се до данас.

На овој територији, својим главним дијелом, налази се Епархија Захумско-херцеговачка и приморска, гдје су хришћанство проповиједали још у 1. вијеку Св. Апостол Павле и Тит (Рим. 5,19; 2Тим, 4,10) и апостолски ученици. Срби су по досељењу на ове просторе православне византијске Травуније, Захумља и Неретве, примали хришћанство од VII до IX вијека и коначно сви крштени јеванђељским радом Светих Словенских Седмочисленика, Кирила и Методија и њихових ученика Климента, Наума, Ангеларија, Саве и Горазда. Тако су Срби ушли у наслијеђе древне Апостолске-Светоотачке Цркве Христове, која је у то вријеме била јединствена.

Срби су све до Светога Саве припадали постојећим Епископијама у Приморју, Зети и Рашкој. Када је Српска Црква као аутокефална Архиепископија организована самостално, тада је Епископија Хумска (касније као Митрополија, звана још Захумска, Херцеговачка, Требињска, Херцеговачко-захумска) основана 1219. године од стране Светога Саве, Архиепископа свих српских и приморских земаља. Тада је Свети Сава у скоро згаженој од Крсташа Византији, изборио и издејствовао осамостаљење и аутокефално црквено организовање простора на којима су живјели, и до тада православни, Срби. Онда је он као први Архиепископ за ове Српске и Приморске земље, које носи и у својој архиепископској титули, организовао овдје двије Епископије: Зетску, са сједиштем на Превлаци у Боки, и Хумску са сједиштем у Стону.

Хумска епископија је захватала крајеве који и данас припадају овој епископској дијецези, а раније и шире просторе: од Неретвљанских острва на Јадранском мору до ријеке Лима, то јест: цио слив ријеке Неретве, слив ријеке Требишњице, Пиве, Таре, горње Дрине, горње Мораче, па све до средњег Лима. Границе су јој биле: од Боке до мора и острва до Неретвљанске Крајине (до Биокова), и одатле преко Дувна (гдје је некада имала манастир Лабостин код цркве у Рашћанима, па преко Прозора и Зец-планине до Иван-седла изнад Коњица, и одатле огранцима Бјелашнице, Височице и Трескавице, преко Зеленгоре и Волујка до Дурмитора и Сињајевине, и до Пљеваља, Пријепоља и Бјелог Поља, па одатле на Колашин, манастир Морачу и Никшић (без Зете и Бјелопавлића), и онда преко Грахова и Орјена и старе жупе Драчевице до мора, тј. до Херцег Новог, Конавала и Дубровника.

Први Хумски епископ био је Иларион, а од његових насљедника познати су: Сава II (син Стефана Првовенчаног, чије је свјетовно име било Предислав) до 1264. године, Јевстатије (око 1300. године), Јован (око 1305. године) и Данило (1316–1324), потоњи архиепископ. У његово вријеме је босански бан, искористивши сукоб око престола између Стефана Дечанског и Константина, заузео Хум, те је Данило избјегао и основао сједиште Епархије у манастиру Светог Петра (највероватније онај на Лиму, задужбини Немањиног брата Мирослава). Данилов насљедник био је епископ Стефан.

Ушавши у састав босанске државе, у вријеме краља Твртка I, манастир Милешева постаје сједиште епископа за Хум и Босну. Од XV вијека, када је Стефан Вукчић Косача добио назив “херцега од Светог Саве”, а Хум име Херцеговина, и ова је Епархија названа Херцеговачком. Прије пада Херцеговине под Турке, знамо за два Хумска (милешевска) епископа. Први је онај што је 1377. године крунисао Твртка I у Милешеви, а други је Давид који се помиње 1466. и 1471. године.

Послије пада Херцеговине, сједиште Епархије се помијерало, те се коначно усталило у манастиру Тврдошу, код Требиња. Из тога времена познати су ови Захумско-херцеговачки епископи: Јован (1508–1513) и Висарион – обновитељи манастира Тврдоша (1508); затим, Марко (1524), Максим (1532), Никанор (1546), Антоније (1570), Саватије (1573–1585), Висарион (1592), Силвестар (1602) и Леонтије (1605–1611).

Прилике које су ускоро услиједиле учиниле су да се ова Епархија подијели на два дијела: на Требињску Епархију и на Милешевску, која се чешће звала Полхерцеговачком или Петровском, по манастиру Светог Петра на Лиму где јој је, и под Турцима, неко вријеме било сједиште. Кад су у другој половини XVII века Турци претворили Петров манастир у џамију, сједиште ове Епархије помијерало се према Тари и пxреко ње у Никшић, стари Оногошт.

Немирна прошлост овог подручја утицала је на мијењање граница ових Епархија, које су се у XVIII веку, после Београдског мира (1739) сјединиле. Из овог времена познати су Херцеговачки или Требињски архијереји: Симеон (1615–1630), Свети Василије Острошки (1639–1649) и Арсеније (1654). Послије њега, Требињском епархијом управља Свети Василије, који је 1649. године премјештен у Петровску, или Милешевску Епархију. И касније су поједини епископи ових двају Епархија управљали објема Епархијама. Од Захумских (милешевских, полхерцеговачких, петровских) епископа тога времена, познати су: Лонгин (1615-1643), Максим, Пајсије (Турци су га убили око 1650. године и Петров манастир спалили), Свети Василије (1651–1671), Симеон Љубибратић (1671-1681), Саватије, Герасим, Симеон Зотовић, Мелентије, Арсеније и Аксентије I.

После сједињења знамо имена ових Херцеговачких епископа: Филотеј (1741-1741) и Аксентије II (1751-1760). Разарањем манастира Тврдоша, епископско сједиште се премијешта у манастир Дужи. Укидањем Пећке патријаршије (1766), кад је и ова Епархија дошла под власт Цариградске патријаршије, трон Епархије пренесен је у Мостар. Епархијом су од тада управљали епископи Грци: Антим (1766-1772), Ананије (1772-1802), Јеремија (1803-1815), Јосиф (1816-1835), Прокопије (1838-1848), поново Јосиф (1848-1854), Григорије (1855-1860), Прокопије (1864-1875) и Игњатије (1875-1888).

Аустријском окупацијом Босне и Херцеговине (1878), Херцеговачка епархија улази, на основу конвенције аустријске државе и Цариградске патријаршије (1880), у састав аутономне Српске Цркве у Босни и Херцеговини. У састав Епархије тада су улазили срезови: Мостар, Љубушки, Столац, Љубиње, Требиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Коњиц, Фоча, Чајниче и Жупањац. Срезови Пљевља и Пријепоље, пошто су остали под Турском, нису потпали под управу Епархије, већ су припојени Рашко-призренском владичанству. Пензионисањем епископа Игњатија Грка (1888), кога је народ поштовао, на чело Епархије долазе и епископи Срби: Леонтије Радуловић (1888), Серафим Перовић (1889–1903) и Петар Зимоњић (1903–1920).

Уједињењем Српске Цркве (1920) и доношењем црквеног устава (1931), Захумско-херцеговачка епархија била је трећа у диптисима аутокефалне Цркве и обухватала је: мостарски, билећки, гатачки, невесињски, столачки и требињски срез, градове Метковић и Дубровник и острво Корчулу; а фочански и чајнички срез припали су Дабробосанској епархији. Од овог уједињења Цркве, Захумско-херцеговачки епископи били су: Јован Илић (1926–1931), Симеон Станковић (1932–1934), Тихон Радовановић (1934–1939), Николај Јовановић (1940–1943), Лонгин Томић (1951–1955) и Владислав Митровић (1955–1991). На Светом архијерејском сабору 1992. године, за Захумско-херцеговачког и приморског епископа изабран је др Атанасије (Јевтић), а 1999. епископ Григорије (Дурић).

Епархија је имала више врло старих цркава и манастира, па су у њима најчешће и столовали епископи, чије се сједиште стално помијерало, а од 18. вијека се усталило у Мостару, одакле је принудно премјештено током посљедњег рата у манастир Тврдош. Током Другог свјетског рата 1941–1945, на подручју Епархије захумско-хецеговачке једна црква је срушена до темеља, а 18 их је оштећено. Пет парохијских домова је срушено, а четири су оштећена. Уништено је 12 библиотека и 21 црквена архива. У рату (1991–1995), Захумско-херцеговачка епархија је једна од епархија које су највише страдале, порушено је 36 цркава, а знатно је остећено 28. Манастир Житомислић је срушен, а манастир Завала је веома оштећен. Порушено је 12 парохијских домова, а два су оштећена. Епархијска резиденција у Мостару и Владичанска кућа у Дубровнику такође су срушене.

У Мостару је уништено све што припада Српској Православној Цркви. Саборни храм Свете Тројице, подигнут 1873. године, био је један од највећих храмова у Српској Цркви. Током 7. и 8. јуна 1992. године, гранатиран је, а 15. јуна (другог дана Свете Тројице) срушени су торњеви и црква је запаљена. Недуго потом, сагорјели зидови су минирани и ово монументално здање претворено је у гомилу камења. Стара црква Рођења Пресвете Богородице из XVI вијека на мостарском српском гробљу такође је порушена. Епископски двор из XIX вијека је миниран. Иста судбина задесила је и историјски и мученички манастир Житомислић, који је страдао, како у прошлом, тако и у овом рату. И након завршетка рата 1995. нису били ријетка скрнављења храмова, па је тако септембра 1996. године, бачена бомба на Саборни храм у Дубровник.

Данас, Епархија Захумско-Херцеговачка и Приморска има седам живућих манастира, два Архијерејска намесништва; Мостарско-Невесињско и Требињско-Дубровачко са десет Црквених Општина, које имају 34 парохије.

Монаштво и свештенство у нашој Епархији чине: 2 Епископа – од којих један умировљени, 3 архимандрита, 4 јеромонаха, 3 монаха и 11 монахиња, 5 искушеника и 3 искушенице, 24 активна свештеника, 3 умировљена свештеника и 5 ђакона.

Број православних вјерника у Епархији је око 100 000. Број вјерника по општинама: Требиње 37 000, Невесиње 19000, Билећа ( са Берковићима) 17000, Гацко 11000, Љубиње 4700, Дубровник око 3000, Суторина 2500 и Мостар око 3000.