Из садржаја:

Дејвид Бентли-Харт

ИГЛЕНЕ  УШИ*

   Стара текстуална загонетка Новог Завета, којој се вазда враћају они што, са невероватном забринутошћу да ће се нешто пропустити, ултра-зилотски испитују сваку евангелску титлу и јоту, односи се на питање да ли је Христос стварно рекао: „Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство небеско“ (Мат. 19:24)?

Многи су посумњали, међу њима чак и неки црквени оци – Кирил Александријски на пример – да је грчка реч kamelon (камила) била грешка настала при писању, те да је, можда, исправно уствари било kamilon (дебљи конопац, наутичко уже). Неки су чак пронашли да арамејска реч gamla може истовремено значити и камила и уже, тако да је грешка уствари старија од писаног евангелског текста (!). С друге стране, слика неке велике животиње која пролази кроз иглене уши, као пикантна фигура за нешто немогуће, има своје аналогије и у неким другим блискоисточним изворима. Но изгледа да на крају ипак претеже дословност написаног, упркос томе што нагиње ка закључку да је реч, малтене, о „камили акробатских способности“, а не тек о некаквом масивном конопцу.

   Ма с које стране посматрано, питање по себи није претерано значајно, премда је  лекција коју нам доноси овај пасаж подједнако драматична у сваком случају. Као коментар на параболу о богатом младићу, који не може продати све што има, дати сав добијени новац сиротињи и следити Христа, прича оставља мало простора за сумњу да Христос не само да прекорева богатог човека за недостатак исправне духовне настројености, него и да говори нешто врло конкретно о самом богатству као таквом.

   Наравно, тумачити причу на тај начин значи изазвати свакаква гунђања и гласна негодовања са свих страна. Није ни мало чудно то што су многи хришћани током времена проналазили ингениозне начине да заобиђу буквално значење Христових речи. Једна од најлуцкастијих прича на ову тему – за коју сам мислио да је инвенција неког протестанта, али која је уствари знатно старија – је она по којој су Иглене уши једна врло ниска капија, нарочито отворена у зидинама Јерусалима, кроз коју не може проћи натоварена камила, али се „може провући“ камила без товара, и то „пузећи на својим коленима“, као што каже једна верзија. Разуме се, таква капија не постоји, нити су камиле (осим, можда, дресираних у циркусу) способне за тако нешто, али се показало да је прича била врло популарна и утешна многим богатим хришћанима који су волели замишљати да је Исус стварно говорио само о томе да је „потребно бити скроман“, а не све подредити одрицању од било каквог поседовања.

   Суптилнија стратегија „спасавања Исуса од Његовог недоличног радикализма“ пројавила се у покушају да се речи Његове тумаче као иронична критика оних који полажу своју наду само у добро делање. Жан Калвин је потпуно изврнуо смисао лекције о богатом младићу, који је, по његовом тумачењу, поставио апсурдно питање претпостављајући да човек може обезбедити вечни живот само својим делима; значење ове Христове метафоре за Калвина је илустрација човекoве немоћи да испуни све што потражује Закон, тако да је довољно ослонити се искључиво и само на веру (протестантско учење – “Sola scriptura, sola fide” – налазимо и у Лутеровом тумачењу друге главе Саборне посланице Св. апостола Јакова). „Хоћеш ли да знаш, о човече сујетни, да је вера без дела мртва.“ (Јак. 2:20) „Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру, а дела нема? Зар га може вера спасти?“ (Јак. 2:14)                                                                       

Није ни потребно рећи да се овде ради о једном крајње дубиозном тумачењу епизоде. Оваквим спекулисањем Калвин просто калеми Августиново разумевање (тумачење) текста Св. Павла о благодати и Закону (компетентним познаваоцима Новог Завета знано као погрешно), на свој текст који је јасно непомирљив са сопственим премисама. Евангелска наука Христова је пуна прекора упућених „праведницима“, ма колико ово наизглед не одговарало извесним добро утврђеним поставкама хришћанске догматике; епизода са богатим младићем је савршено лишена елемената у којима би се могао тражити некакав „егзегетски амбигвитет“, па према томе ту нема места никаквим „мекшим тумачењима“. Једноставно речено, Исусове речи нису ни мало охрабрујуће за богате када Он говори о слици њиховог духовног стања и „изгледима“ у будућем животу.

   Не желим овде да покренем теолошку дебату. Хоћу само да приметим са каквом лакоћом хришћани често бркају своје цивилне и финансијске вредности са хришћанским врлинама. Разумем и то да многи хришћани имају тенденцију да бркају интересе и идеале своје класе, или народа, или империје, са евангелским заповестима. Амерички хришћани убедљиво предњаче: постали смо прави шампиони вештине да уздигнемо најјаловије и најбезвредније аспекте социјалног и економског живота на ниво позитивног духовног добра, суштински здравог, и – на неки волшебан начин – „савршено оправданог и у потпуности сагласног са учењем Христовим“.

   Наравно да нема ничега лошег у томе да се производе добра која ће се продавати по фер цени; достојно је сваког поштовања радити вредно, бринути о породици и суседима. Изградити фирму која даје добро плаћен посао онима којима је потребан, ван сваке сумње је вредно постигнуће. Ово пак ни у ком случају не може консекрирати оно што се дешава у халама светских берзи као нешто што је сагласно хришћанском учењу.

   На крају крајева, када Христос говори о приватном богатству, Он то увек повезује са духовним сиромаштвом. Осим савета богатом младићу, ту је и јасна инјункција да се благо не сакупља на земљи, него да се сакупља на небу, ту и Његова опаска о немогућности служења Богу и мамону, Његова парабола о богаташу и Лазару (коју не би требало да схватимо само као упозорење против расипништва), итд.

   Уместо да покушају приватном производњом добара постићи богатство, Христос радије упућује своје следбенике да не мисле на сутрадан, него им саветује да гледају на ноторно индолентне кринове у пољу. Истину говорећи, Нови Завет je сасвим експлицитан по питању нагомилавања личног богатства, које, чак и када је стечено на поштен начин, не само да собом носи опасност по душу, него, у крајњој инстанци, представља и морално неоправдан чин.

   Ја се свакако не могу похвалити да сам водио херојски живот украшен самоодрицањем у правом значењу те речи. У том смислу верујем да мало ко у роду нашем може оспорити снагу питања које стављају Христови ученици: „Ко се, дакле, може спасти?“ (Мат. 19:25). Упркос томе, знам да је мудро стално се подсећати на то да је Христос увек био, и увек ће бити, далеко више узнемирујући, да је на неки недокучив начин за огромну већину нас тајанственији, и на скоро сасвим неразумљив начин супротан ономе како Га често замишљамо. Или, како ми рече један стари монах на Светој гори који је више од 40 година созерцавао Нови Завет: „Он није оно што бисмо ми од Њега направили.“

* Ово је скраћена верзија текста у којој је изостављена прича о неким махинацијама на чувеноj Wall Street – улици у којој се налази њујоршка берза.

Превео са енглеског 
Петар Симић