Ж и т о м и с л и ћ

Као дечак често сам путовао возом. Једном, док сам ишчекивао да стигнемо до Плоча и угледамо море, чуо сам како неко изговара чудну и мени тада непознату реч – Житомислић. Између Мостара и Чапљине воз је стајао кратко, неко је изашао, вероватно и ушао. А у мојој глави је стално звонила чудесна реч, необично име које ми се у свест увукло тихо и неосетно као дух – да ту остане заувек. Да, има таквих речи које изненада бљесну, или зазвоне у нашем уму. И никада не знамо откуда се појаве, ни због чега тако затрепере.

Не сећам се када смо стигли до Плоча, чинило ми се да је остатак путовања прошао за трен. За све то време кроз моје мисли и свест непрестано су пролазиле речи: Жито – Мисао – Мислић. Био сам сигуран да никада нећу заборавити ту наизглед неважну, успутну станицу на путу до мора и њено загонетно лепо име.

Десетак година након тога Житомислић је почео да се оваплоћује у мом уму као жива реалност, нешто много веће и стварније од имена. Када сам кренуо у богословију, прво што сам сазнао о свом тадашњем пастиру, митрополиту Владиславу, било је да највише времена проводи управо тамо – у Житомислићу. То се некако савршено слагало: за мене тада најважнији човек Цркве – живи на месту најчудеснијег имена.

А онда је почео рат. Стари митрополит је умро, а Срби су протерани далеко из плодне долине Неретве. Лудило је тријумфовало; ускоро је дошла и најневероватнија вест: срушен је Житомислић! Трпети бол – било је једно, но мени се чинило да са Житомислићем треба да ишчупам и део сопственог бића – онај део у коме је та необична реч стајала дубоко урезана.

Али и рат се завршио. Једног дана се пред капијом нашег Тврдоша појавио чупави немачки бајкер и из свог руксака извадио огромну, свилену владичанску мандију покојног митрополита Владислава, коју је овај успутни пролазник, странац и путник ненамерник, можда и нехотично ишчупао испод хрпе камења срушене светиње.

– Тамо је све срушено, разумео сам га некако. – Нашао сам ово, мислим да је најбоље да то теби дам. Да бар нешто од свега онога остане.

Били смо захвални плавом чупавом Немцу. Бајкеру. Туристи. Имао је добро срце – то је било све што смо знали о њему.

Недуго затим посетио сам разрушени Житомислић и затекао ругобу пустоши на светом месту. Тада нисам ни помишљао о обнови. Душом ми је колала неописива туга, а у глави је једнако звонило: Жи-то-ми-слић! Ускоро сам се и по други пут вратио на место опустошења – са истим непријатним осећајем у уторби. Овај пут нисам дошао сам, и не својом вољом већ – по задатку, што сам морао. Било је пролеће, април сав у цвету. Ненадано сам угледао где из једног спаљеног платана стреми ка небу пет нових, бојажљивих младица. Птице су певале необично гласно, све је било окупано у светлости и силни осећај новог живота навирао је одједном у моје биће. Једна мисао севнула ми је кроз главу: Иди, целивај Престо! Друга јој се супротстављала: Како да целивам Престо када је све срушено? Кренуо сам преко рушевина према Олтару и ту где је уместо Престола стајала хрпа камења угледао сам млади чемпрес који тек што је био изникао. Његова светла зелена боја значила је васкрсење…

Тихо, мирно, тужно и радосно у исто време, сакупили смо миниране кости житомислићких монаха пострадалих у претходном рату, оне страшне 1941.г. Поздравио сам се са чемпресом и још једном погледом помиловао младице спаљеног платана. Полако сам прешао дланом преко камења срушеног храма и кренуо натраг само са једном жељом – да поново васкрсне Житомислић.

* * *

Данас увек када улазим у тај васкрсли манастир – у моме сећању искрсавају две-три слике:

Како шкрипи воз док неко изговара ону чудну реч: Жи-то-ми-слић;
Како пупају младице спаљеног платана;
Како се смело зелени млади чемпрес.

А онда полако, док целивам мошти монаха мученика, са осећајем исте оне радосне туге присећам се освећења и поновног оживљавања светог места. Видим нашег светлог патријарха Павла како, погурен и сед, служи Божанску службу оног топлог мајског дана 2005, у који је Житомислић васкрсао. Сетим се и оне светлости и радости, које су надолазиле као плима, и владике Атанасија, који занесен и срећан објашњава шта та необична реч – Житомислић – значи:

Жито – као хлеб, а Христос је Хлеб живота.
Мисао – као Логос, а Логос је опет Син Божији и Син човечији Христос, због нас Распети и Васкрсли.

Зато увек када приступам Житомислићу чини ми се као да приступам Гробу Господњем. Оном једином Гробу који је постао Извор живота, светлији од сваке царске одаје.

Такав је и Житомислић. И оне који верују, и оне који не верују у то – он чека. Увек отворен за све.