У дубровачкој цркви св. Благовјештења 19. 01. 2019. у 19:00 одржана је молитва за јединство хришћана, у склопу Молитвене осмине (осам дана од 18. до 25. јануара) која већ дужи низ деценија подстиче хришћане да се моле за нарушено јединство цркве, а у Дубровнику се одржава од 2012. год. Обичај је у Дубровнику да се приликом молитве која се одржава у православној цркви вјерницима обрати дубровачки бискуп, а приликом молитве у католичкој катедрали то учини херцеговачки епископ. Тако је овог пута на молитви у православној цркви, која је била мала да прими све који су хтјели да јој присуствују, а на којој су се окупили вјерници, монаштво и свештенство обеју конфесија, бесједио бискуп Мате Узинић на тему из старозавјетне књиге Поновљених закона „Тежи за самом правдом“ (16, 19). На крају бесједе дубровачки бискуп је честитао новом епископу Димитрију избор и рукоположење за епископа и првог пастира захумско-херцеговачког и приморског, а њему и свим православним вјерницима 800-годишњицу ове епархије која се обиљежава управо ове године. На крају молитве епископ Димитрије се захвалио свима присутнима, а посебно бискупу на лијепим и за све утјешним ријечима, посебно на томе што је нагласио да сви треба да тежимо и чезнемо за правдом јер је наша правда сам Господ Исус Христос.

Бесједа бискупа Мате Узинића

Драги владика Димитрије, поштована субраћо свештеници и свећеници, драги ђакони, поштовани монаси и редовници, драге редовнице, драга браћо и сестре.

Изузетно ми је драго да у молитвеном слављу за јединство Кристове Цркве, налазећи се  у овом прелијепому храму св. Благовјештења у Дубровнику, могу с вама подијелити неколико мисли. Вечерас то чиним по први пут у присутности његовог преосвештенства епископа Димитрија којему, у име Дубровачке бискупије и своје особно, желим честитати избор и посвећење за свету службу епископа и првог пастира Захумско-херцеговачке и приморске епархије. На многаја љета! Уједно желим искористити ову пригоду да Вама поштовани Владико, као и свим вјерницима повјерене Вам епархије, честитам и велики јубилеј који ове године славите, 800. обљетницу оснивања Захумско-херцеговачке и приморске епархије. Нека буде благословљено!

Тема овогодишње молитвене осмине за јединство Кристове Цркве изречена нам је ријечима аутора Књиге поновљеног закона: „Тежи за самом правдом“ (16,20). Израелцима се, након што долазе у Обећану земљу, правда поставља као врховно мјерило понашања. Тежња за правдом означава вјерно вршење Закона, које у себи укључује исправан однос према Богу, особито кроз молитвено и литургијско сјећање на величанствена дјела која је Бог извео у повијести изабраног народа, али у исто вријеме и исправан однос према ближњем, не искривљујући правду пристраношћу и митом „јер мито засљепљује очи мудрих, а угрожава ствар праведних“ (Пнз 16,19).

Тему годишњег молитвеног окупљања кршћана бирају и за то молитвено окупљање приправљају материјале кршћани поједине земље. Увијек то чине полазећи од властите црквене и друштвене стварности, с намјером да укажу на одређени проблем који их мучи, али и нудећи рјешење око којега се могу сложити припадници свих кршћанских традиција, а понекад чак и они који не припадају кршћанским заједницама. Ове године тему су изабрали, те материјале припремили, кршћани Индонезије. Земља је то с највећом исламском популацијом на свијету у којој, уз 86 % муслимана, живи око 10 % кршћана различитих традиција. Избором теме индонезијски су кршћани жељели упозорити на корумпираност индонезијског друштва и њене  посљедице. То нису само друштвене неједнакости и неправда, него и подјеле између различитих етничких и вјерских скупина, које се настоје што више истицати како би се прикрило корумпирано понашање појединаца. Рјешење које се нуди, насупрот таквом коруптивном менталитету, је пропитивање наше кршћанске одговорности и суочавање с тим проблемом свједочанством живота. Кршћани у Индонезији сматрају да ријечи из Књиге поновљеног закона: „Тежи за самом правдом“ (16,20), најбоље изражавају оно што недостаје њиховој друштвеној средини те је узроке подјела и нејединства унутар друштва и истовремено да оне најбоље изражавају и оно што такво стање може промијенити и усмјерити их према јединству. Зато су управо ове ријечи Светог писма изабрали као мисао водиљу за своја, а самим тим и наша молитвена окупљања у овом тједну молитве за јединство кршћана.

Премда ни наша друштва нису лишена корупције, као и подјела које су се стварале, те се настављају стварати међу нашим вјерским и националним заједницама, вечерас би желио, да о теми коју су пред нас поставили индонезијски кршћани „Тежи за самом правдом“ (Пнз 16,20), промишљамо полазећи од међусобних односа наших народа и Цркава. Морам признати да ме, кад сам на ово помислио, ова тема престрашила. Ријеч правда, која се налази у средишту нашег вечерашњег промишљања учинила ми се попут Пандорине кутије. Отворим ли ју, те почнем ли о њој размишљати у свјетлу међусобних односа наших Цркава и народа, постоји реална опасност да више допринесем нашем међусобно разилажењу, него ли приближавању. Међутим, док нам се у исто вријеме с једне стране ријеч правда може, у први мах, учинити попут Пандорине кутије, с друге стране управо у њој се крије одговор на све наше потешкоће и проблеме. Правда, којој нас аутор Књиге поновљеног закона позива да тежимо није наша људска правда која покушава, често пута попут дјеце која се свађају, докучити тко је прије започео, задовољавајући се притом међусобним одмаздама и казнама. Није то ни она старозавјетна правда која се често знала претворити у легализам који је инсистирао на пуком придржавању Закона, дијелећи људе у двије супротстављене групе, праведне који су у томе успјели или су мислили да су успјели и грешнике који у томе нису успјели или се држало да нису успјели. Не, није то таква правда. То је другачија правда, правда којој је име и презиме Исус Крист и то распети и ускрсли, који је у средиште свога живота ставио правду која се не позива на освету него на милосрђе, правду којој коначни циљ и смисао није одмазда него помирење. 

О повезаности правде и милосрђа често говори и пише папа Фрањо. Доста је поновити неколико мисли из буле ‘Misericordiae vultus – Лице милосрђа’ којом је прогласио Изванредни јубилеј милосрђа, а у којој пише да су правда и милосрђе „двије димензија једне стварности које се прогресивно откривају док не досегну врхунац у пунини љубави“ (МВ, 20) притом „милосрђе није супротстављено правди, већ прије изражавање Божјег начина да дође до грешника, нудећи му нову прилику да погледа себе, обрати се и повјерује“ (МВ, 21). Милосрђе, додаје, премашује правду јер „да се Бог ограничио само на правду, престао би бити Бог и постао би попут људских бића која само захтијевају поштовање закона. Али једино правда није довољна. Искуство показује да ће сам призив правди резултирати њезиним уништењем. Ради тога Бог иде изнад правде својим милосрђем и опростом. … То не значи – упозорава папа Фрањо – да би правда требала бити обезвријеђена или означена сувишном. … Бог не оспорава правду. Прије бисмо могли рећи да је омата и надмашива једним већим догађајем у којем доживљавамо љубав као темељ истинске правде. … Божја је правда његово милосрђе дано свима као милост која слиједи из смрти и ускрснућа Исуса Криста. Стога је Исусов Криж Божја пресуда свима нама и цијелом свијету, јер нам се кроз њега даје поуздање у љубав и нови живот“ (МВ, 21).

Даје нам се, додао бих овим папиним мислима, и нешто друго. Даје нам се помирење с Богом, те могућност за међусобно помирење. Управо помирење је коначни циљ правде. Ову стварност нам наглашава и прекрасни псалам 85, у којем смо могли заједно с псалмистом клицати: „Правда и мир ће се загрлити“.  На остварење ове поруке подсјећа нас и благдан Исусовог крштења којега смо ми католици прославили прошле недјеље, а који ћете ви наша православна браћо ускоро прославити. Спомињем овај благдан јер се у призору Исусовог крштења тијеком којег се догодило отворено небо и Богојављење, у Матејевом еванђељу доноси и уводни разговор Ивана Крститеља и Исуса, у којему Иван Крститељ признаје Исусову премоћ и одбија крстити Исуса, а Исус инсистира на крштењу уз ријечи: „Пусти сада! Та доликује нам да тако испунимо сву праведност!“ (Мт 3,15) Праведност о којој говори Исус, остварење је загрљаја мира и правде, како је то од давнине псалмист навијестио. Бог, чија је правда милосрђе, у Исусу Кристу, уклања преграду која га је дијелила од људи, или боље речено, људе од њега, преграду која је до тада чинила небо затвореним за нас људе. Помирење људи с Богом се не догађа и не може догодити нашом људском праведношћу, него Божјим милосрђем. И то је Божја правда. Бог нас је у Исусу Кристу помирио са собом, испунио „сву праведност“, омогућивши и нама да тежећи „за самом правдом“ слиједимо његову логику праведности која се очитује у милосрђу и довршава у помирењу.

Не могу и не желим, у овом нашем вечерашњем заједничком промишљању, заобићи само срце еванђеља, а то су блаженства. Блаженства су, с једне стране, портрет Исуса Криста, док су нам с друге стране трајни модел с којим се ми кршћани, из дана у дан – сваки дан све више јер наш коначни позив је позив на светост, односно блаженство – требамо усклађивати. Чак два, од осам блаженстава, спомињу праведност. Прво од њих је новозавјетни одјек оне старозавјетне тежње, која постаје глад и жеђ: „Благо гладнима и жеднима праведности, они ће се наситити!“ (Мт 5,6). Бити гладни и жедни праведности, не значи тежити за казном других, већ за властитим обраћењем. На црквеној разини, која нас данас окупља у молитви за јединством Кристове Цркве, то је глад и жеђ за обновом окошталих структура које нас дијеле. То је глад и жеђ просвјетљења одговорних Божјим свијетлом. Немојмо заборавити да је сватко од нас на својој разини одговоран. Зато је то глад и жеђ и за просвјетљењем сваког појединачног вјерника. Бити гладан и жедан праведности значи одбацити сваку илузију о својој властитој праведности, а неправедности свих других. И илузију о својој властитој непогрешивости, а погрешкама других, о својој правовјерности, а кривовјерју других… Драго ми је да док о овом говорим као велики искорак у овом смјеру просвјетљења вечерас могу споменути и Заједничку изјаву католичких бискупа и епископа СПЦ у РХ са сусрета одржаног у Пожеги прије неколико дана. Том смо се важном и вриједном изјавом, свједочећи да све зло и неправде међусобно нанесене „надмоћно побјеђујемо у Ономе који нас узљуби“ (Рим 8,37), коначно заједнички одрекли међусобног оптуживања, манипулирања повијесном истином, интерпретације ратних догађаја за дневно-политичке сврхе, вријеђањима и понижавањима једни других због припадности одређеној нацији или вјери и изразили жаљење за сваку недужну жртву било којег народа, вјере или политичког назора из наше недавне прошлости. Дао Бог да ово не буду само празне ријечи, него да у овом устрајемо, одбацујући сваку самообману и одлучни за храбро суочавање с истином, без обзира колико нас то понекад коштало. Но да то понекад кошта, и не само понекад, нужна је посљедица коју не можемо избјећи, како нам то потврђује и друго блаженство које спомиње праведност, оно посљедње, осмо: „Благо прогоњенима због праведности: њихово је краљевство небеско!“ (Мт 5,10) Оно своје тумачење има у слиједећој реченици, коју неки сматрају и деветим блаженством, али то је заправо исто блаженство: „Благо вама кад вас – због мене – погрде и прогнају и све зло слажу против вас. Радујте се и кличите: велика је плаћа ваша на небесима!“ (Мт 5,11-12). Поновно – у овом Исусовом „због мене“ – долазимо до закључка да је он праведност за којом требамо жеђати и гладовати, праведност због које се не требамо бојати бити погрђени и прогоњени. Исус је праведност због које се не требамо бојати нити у оним тренуцима кад „све зло слажу против вас.“ Зар нису управо такви тренуци били, те и данас јесу, разлог несугласица између наших Цркава и народа? Разлог због којих је и данас Кристова Црква подијељена?

Молећи Оца, да и овај наш вечерашњи сусрет буде још један малени корак на путу према јединству Кристове Цркве, а самим тим и један корак ближе обећаном блаженству краљевства небеског, које је припремљено за оне који су гладни и жедни праведности, Исуса Криста, те због њега прогоњени, свима нама желим да ријечи аутора Књиге поновљеног закона о којим смо вечерас покушали промишљати: „Тежи за самом правдом“ (16,20), претворимо у свој животни програм, како би се, по заузимању и ангажману нас кршћана, правда и мир загрлили, односно како би друштва у којима живимо била праведнија, а ми једни другима и свим људима постали ближи, у Исусу Кристу, распетом и ускрслом, који је име и презиме правде којој тежимо, правде која се очитује у милосрђу, чији је коначни циљ и смисао помирење.