ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ (ЈЕВТИЋ) – СРПСКА АРХИЕПИСКОПИЈА ЖИЧКА – ПЕЋСКА ПАТРИЈАРШИЈА И ЦАРИГРАДСКА ПАТРИЈАРШИЈА, ОДНОСИ КРОЗ ИСТОРИЈУ

1) Покрштавање Српског народа из Цариградске Патријаршије (7-9. век)

Покрштавање Српског народа, тј. примање вере у Христа и сту- пање у Цркву Његову, било је постепено и трајало је неколико ве- кова. То је бивало и због насељавања Срба на широком простору Балканског Полуострва, јужно од река Дунава и Саве, уз реке Ти- мок, Нишаву, Вардар, Марицу, све три Мораве, Ибар, Дрину, Зету, Неретву и Требишњицу, па северније уз Врбас и низ Далматинске реке до Јадранског мора.

Први преласци Срба преко Дунава и Саве јављају се већ у вре- ме цара Јустинијана (6. век), а затим још масовније у време цара Ираклија (610-638. г.). Први примери примања Срба вере Христове забележени су и спису „Чуда Светог Димитрија“ (5-6. век). Кад су Срби са Аварима опседали градове Солун и Цариград, записивач Чуда Светог Димитрија потресно описује како је Свети Димитрије виђан од варвара Срба и Авара како на коњу брани свој град Со- лун, јашући на коњу по широким зидовима градским, и кога год копљем рани, не убије га, него тај поверује у Христа! Срби су са Аварима опседали и Цариград (око 620. г.), када је спевана побед- ничка песма Хришћана Богоматери као Бранитељу Њенога Града

„Возбраној  Војеводје  побједитељнаја“  (Поборнику  Војвоткињи

Победне песме певамо…“), онда су побеђени Срби и остали Слове- ни ту песму Пресветој Богородици превели тако да су Богородицу назвали својом Победитељком, иако је Она била ту Победник над њима, па Је доживљавају као Ослободитеља њих као „слугу Ње- них“, (док су Цариграђани певали Њој као „Ослободитељу Града Њеног“, претварајући тако, вером у Њу и Сина Њеног Спаситеља, уствари свој пораз у духовну победу, јер су благодарећи Пресветој Богородицу примили спасоносну веру у Христа Бога!

(Овде је, да кажемо унапред, антиципиран славни „Косовски За- вет“ Срба, јавно и свенародно прихваћен од Светог Саве до Светог Великомученика Кнеза Лазара: где је „пораз Христа ради“ постајао победа у Христу и са Христом! То је, уствари, био крсноваскрсни завет и подвиг свих Мученика за Христа! „Смерт бо Твоја Жи- вот мој!“ То је Живот наш с Тобом, Христе Спасе, Живот Тобом и у Теби, у Царству Твоме Небескоме, које започиње још овде на земљи… То је парадокс Крста и Васкрсења! – који нажалост још увек многи не разумеју (а поготову не разумеју српски комунисти и њихова данашња „ишчадија“ – (мислим првенствено на садашње српске издајнике Косова, који још увек обмањују од њих окупи- рани Српски Православни Народ), подмећући му лицемерје тзв. „Еуропске заједнице“, дајући тиме „веру за вечеру“!).

Већа групна крштења Српског народу обављана су у околини Охридског језера и наших река по средишњој Србији, све до реке Неретве на Западу, како то описују Житија Светих Петочислених Ученика Свете Словенске Браће Кирила и Методија, и с друге стране како описује Константин Порфирогенит у своме делу „О Управљању Империјом“ (особито главе 28-30)…….

Цјеловит текст у пдф формату