Daily Archives: 4. марта 2021.
Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена!
За вријеме студија рукоположио га је епископ Јован у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963. рукоположен је и у свештенички чин. Завршивши Богословски факултет, поднио је молбу Светом архијерејском синоду како би му био одборен одлазак на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964. послао га је Његова светост патријарх српски Герман на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), гдје је остао до јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао је у љето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, гдје је, под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса, припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: „Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту“. Докторску тезу одбранио је одличним успјехом 2. јуна 1967. на истом факултету. Након тога остао је у Атини још годину дана настављајући богословски рад углавном на изучавању светих отаца Цркве.
За вријеме четворогодишњег боравка у Атини служио је као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно вријеме у богословском интернату Грчке цркве, а затим у приватном стану. Све вријеме боравка у Грчкој био у сталној вези са својим епископом – шабачко–ваљевским Јованом. У јесен 1968, добивши за то благослов од свог духовника и епископа, прешао је у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради наставка богословских студија и изучавања француског језика. Након проведене једне године изабран је од Професорског савјета Института за професора на предметима Увод у теологију и Патрологија са аскетиком, и на том положају остао је три године. Посљедњу годину (1971/72) предавао је и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено је пратио предавања из Патрологије на Римокатоличком теолошком факултету (Institut Catholique de Paris) и поједина предавања из византијске књижевности на Сорбони (Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија, учествовао је на Првој теолошкој конференцији православних теолога у Америци, септембра 1970, у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живио је у дому студената Института Светог Сергија. Током љета посјећивао је Свету земљу, Србију и Грчку.
Вративши се из Париза у љето 1972, постављен је од стране Светог архијерејског синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Сљедеће 1973. изабран је за доцента на Богословском факултету на Катедри за патрологију (Црквена књижевност и Мисао светих отаца Истока и Запада). Предавао је и Историју Хришћанске цркве низ година, као и неко вријеме Историју Српске цркве. Године 1983. биран је за ванредног, а 1987. за редовног професора на Катедри за патрологију. Биран је за декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У периоду рада на Факултету објавио је око двије стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дјело Патрологија (књ. 2).
Након доласка у Београд служио је у Манастиру Ваведење на Сењаку. Брзо се укључио у културна кретања престонице, првенствено активним учествовањем на бројним трибинама, гдје је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли те својственом му ерудицијом и свестраношћу задобио велике симпатије и подршку – нарочито омладине – у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Одржао је више десетина предавања омладини у патријаршијској сали у Београду. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима дјелатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свијести и савјести српскога народа, подсјећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и свједочанстава о новомучеништву, завјетовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао је дуг пострадалим Србима и својој цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примјером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин. Својим пастирско-еклисијалним дјеловањем допринио је измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. америчког раскола.
Ратне 1991. године је од стране Светог архијерејског сабора изабран, а на Ивањдан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за епископа банатског, гдје је остао непуних годину дана. Свети архијерејски сабор је, на мајском засједању 1992, епископа Атанасија изабрао за епископа захумско-херцеговачког и приморског. Због ратног пожара није могао бити устоличен у сједишту Епархије, Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992. године. Нови епископ, са сједиштем у Манастиру Тврдошу, наслиједио је Епархију која више деценија није имала свога архипастира. Током рата многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избјеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну вјеру у Херцеговини масовним крштавањем, причешћивањем и просвјећивањем повјереног му народа (покренуо је, између осталог, епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије „Свети Василије Острошки“ у Фочи. Његовом заслугом Херцеговином су пронијете мошти Светог Василија Тврдошког и Острошког Чудотворца (10–11. маја 1996).
Због тешке повреде вратних пршљенова (3. децембра 1998) замолио је Сабор епископâ да га разријеши дужности архијерејске катедре, али не и архијерејског служења. На септембарском засједању 1999. године Свети архијерејски сабор усвојио је оставку епископа Атанасија на активно управљање Епархијом захумско-херцеговачком и приморском, а на његово мјесто изабран је епископ Григорије. Епископ Атанасије остао је да борави у Манастиру Тврдошу крај Требиња и да помаже херцеговачким архијерхејима. Наредних година много времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних НАТО трупа у јуну 1999) помажући тамошњем епископу и страдалном народу. Током 2001/2002. провео је осам мјесеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превођења Светог писма Старог завјета на српски, и упознајући боље Свету земљу Господњу те служећи у Јерусалимској патријаршији, нарочито на Гробу Господњем и Гробу Мајке Божје (претходно је посјетио Свету земљу три пута и Синај два пута). По повратку из Јерусалима, Сабор га је, од јуна 2002. до маја 2003, послао на испомоћ обољелом епископу жичком Стефану, када је с другим епископима припремио уношење у календар светих и епископа жичког и охридског Николаја. По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу на преводу Светог писма с јеврејског и грчког, повремено пише текстове или држи предавања. За вријеме погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом.
Епископ Атанасије је нарочито као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и свјетовним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и бесједа на више свјетских језика, преко шест стотина радова. Преводи са старогрчког, старословенског и других језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. Током свог живота је објавио више десетина књига.
Епископ Максим (Васиљевић)
Монах Игнатије (Марковић)
Преузето из књиге Еп. Атанасија Христос Алфа и Омега,
Манастир Тврдош – Братство Св. Симеона Мироточивог,
Требиње-Врњци 2004., стр. 303-307.
Христос Васкрсе, достоблажени владико и срећно ти Царство Божије!
Са сузама смо примили вест о блаженом уснућу нашег љубљеног Владике Атанасија чија душа сада хита сладчајшем Христу за кога је и са којим је живео цео свој живот, сведочећи Еванђеље радости и вечног живота. Хита и у загрљај свог драгог саборца и никада прежаљеног Митрополита Амфилохија са којим нас је све учио радости Христовог Васкрсења и победи над смрти у којој телесна болест и смрт представљају само двери ка вечној радости Христовој.
Своју последњу земаљску утакмицу одиграо је, како је он то умео да каже „мајсторски“ и са радошћу може са Апостолом Павлом да кличе „Рат ратовах, трку трчах, вјеру одржах!“ .
Нека му је вечни спомен, да се вечно радује са хоровима анђела и светитеља, да се моли за све нас крепећи нас на нашем путу оцелотворења у Христу тј. спасења, како нас је увек учио.
Велика је радост и част била познавати таквог човека, слушати његове речи и учење које су долазиле увек из живог опита живота у Христу. Нису то увек биле лаке речи, али су биле истините и натопљене љубављу којом је обиловао и коју су само безазлени могли да препознају, посебно деца која су га увек толико волела, препознајући га као свога.
Остали смо сироти привремено без два великана наше Цркве, два брата и равноапостолна светитеља који су Црну Гору и Херцеговину подигли из пепела безбожја и за собом оставили обрађен рајски врт, са многим верницима, храмовима, књигама и списима које је посебно владика Атанасије брижљиво писао и спремао да нам буду светионик у духовном путу.
Његова љубав за Косово и Метохију је била посебно велика. И остаће заувек запамћен као сведок страдања нашег народа од Косова до Јадовна, као човек који је у најтежа времена био са страдалним народом Косова и Метохије, који је обишао сваку цркву и залио сваку рушевину вином и молитвом.
Бог да му подари Царство небеско којим је већ и овде за земаљског живота живео тако снажно и тако живо, певајући сваким атомом свог бића са свима светима „Христос Васкрсе из мртвих…..“
ХРИСТОС ВАСКРСЕ, ДОСТОБЛАЖЕНИ ВЛАДИКО И СРЕЋНО ТИ ЦАРСТВО БОЖИЈЕ!
Воле те твоји Дечанци
Епископ Теодосије – Опроштај са блаженопочившим епископом Атанасијем
Свештенство, монаштво, верни народ, посебно од владике толико вољена деца Косова, Метохије и старе Рашке увек ће памтити блажено-почившег Владику Атанасија као нашег истинског оца, учитеља, човека који је свим душом и срцем дисао за ове мученичке крајеве. Саучествујемо у тузи са драгим нам братом Владиком захумско-херцеговачким Димитријем, бившим Епископом херцеговачким Григоријем, а сада архипастиром наше Цркве у Немачкој, свештенством, монаштвом и верним народом Херцеговине, коју је Владика Атанасије својевремено подигао из пепела и учинио виноградом Господњим, који је и Херцеговце и нас овде увек учио још од наших студентских дана, као чадо блаженог старца Св. Јустина, како да верујемо у Христа Господа и како да му служимо.
Радује се небо и Господ и Сабор светитеља примајући у своје наручје истинског сина Светог Саве, сведока и мученика љубави Христове, који је са нама цео наш живот био у свакој тузи и у свакој радости. Доносио нам је увек благовест Еванђеља, радосне вести да је Христос страдао и васкрсао, да је наш живот на земљи страдање и васкрсење, да је смрт побеђена једном за свагда. Памтићемо га као духовника и великог богослова, оца и утешитеља сиротих који у себи никада није имао туге безнађа, већ само радост Господа, за кога је свим срцем живео и коме је коначно отишао у загрљај, придружујући се свим светима, посебно великим светилницима наше Цркве који су просијали на Косову и Метохији.
Радује се вечерас Сабор српских патријарха и архиепископа пећких, радује се вечерас Св. Краљ Дечански, хорови подвижника и мученика, звоне звона туге и радости у манастирима Пећкој Патријаршији, Грачаници, Призрену, Архангелима, Дечанима, Девичу широм Поморавља, у старом Расу, Црној Реци, Сопоћанима, Бањској, Соколици и где год је наш свети владика ногом крочио, а обишао је сваки крај Косова и Метохије, знао је свако село, свако црквиште и све је бележио, чувајући помен на оне који су пострадали за Христа, посебно нове косовске мученике Босиљке, Григорија, Василија, Харитона и Стефана.. Радују се мученици јама у Јадовну, Пребиловцима и Јасеновачки новомученици дочекујући онога који је својим неуморним трудом бележио њихов подвиг и обишао сваку јаму и свако место где се страдало за Христа и у Царство Божије узносило.
Тугује и пева данас Призренска Богословија у којој је ђаке богослове са љубављу учио Христовој истини, а васпитавао их је не мудрости овога света, већ истинској мудрости у Христу, мудрости да је љубав према ближњем мерило наше љубави према Богу, како нас је све научио наш велики Св. Ава Ћелијски, говорећи да се истинско Богољубље препознаје у Човекољубљу. Као његов посебно драг ученик и духовни син, Владика Атанасије примио је, с правом се може рећи, посебан дар од свога старца и предао га нама у наслеђе, надахнуо нас христочежњивом љубављу великог ћелијског пустињака, охрабрујући нас и подсећајући да пут ка Васкрсењу једино иде преко Крста, да све невоље овога света не могу бити јаче од љубави и вере у Христа Спаситеља.
Сада у Небеским обитељима радосно се спрема место за још једно светило наше Цркве, где га чека његов сабрат Св. Митрополит Цетињски Амфилохије да заједно молитвено крепе нашу Цркву и народ у свим невољама и страдањима која нам предстоје. Њихов загрљај и љубав залог су наше наде да неправда овог света никада не може бити јача од радости Господње.
Благодаримо коленопреклоно блаженопочившем Владики Атанасију на његовом дару, пре свега што смо га познавали, што нам је давао целог себе, што нам је показао пут Христов. Он нас је научио епископском служењу као први мјестобљуститељ наше Епархије, он је био ту да залечи ране након одласка брата кога никада није прежалио.
На крају земаљског живота понео је крст љубави састрадавајући, као и покојни Митрополит Амфилохије свима који страдају и пате од пандемије корона-вируса. И тај крст је примио као дар као и све друго у животу, носећи га у вери, и трпљењу, делећи и у последњим тренуцима страдање оних којима је посветио свој живот служењем Господу, неуморним пастирским радом, учећи посебно нас архипастире да је истинско служење, бескрајна жртва и давање целога себе за Христа и ближње, бескрајно праштање и састрадавање свакој слабости људској и изнад свега љубав Христова која нема краја.
Иако сами нисмо у могућности због болести корона-вируса да будемо у овим тренуцима уз његов блажени одар молитвено из болничке стојимо са воштаницом наше смирене молитве заједно са нашим свештенством, монаштвом, децом и верним народом, са целим његовим Косовом и Метохијом, Рашком уз нашег драгог Владику испраћајући га радосном песмом Васкрсења Христовог.
У блаженом уснућу, вечни покој подај Господе уснулом слуги твоме и оцу нашем Атанасију Епископу и учини му вечни спомен.
ВЕЧНИ СПОМЕН, ВЕЧНИ СПОМЕН, ВЕЧНИ МУ СПОМЕН и ЦАРСТВО НЕБЕСКО!
Епископ рашко-призренски Теодосије
извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА
Епископ Димитрије служио помен новопредстављеном Епископу Атанасију
По упокојењу умировљеног епископа Атанасија, Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије предстојао је на помену за покој душе новопредстваљеног владике.
Уснуо у Господу умировљени Епископ Атанасије
Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски, Атанасије, упокојио се у Господу.
Његово преосвештенство преминуо је у четвртак, 4. марта 2021. године, у 18.45, у Јавној здравственој установи Болница Требиње.
Обавјештење о сахрани новопредстављеног владике биће објављено накнадно.
