(Изречено о Четрдесетодневном парастосу Епископу Атанасију у Орланду, у току Св. Заупокојене Литургије у суботу, 10. априла 2021. године)

О, Владико свети и велики, поносе и дико Херцеговине, поносе и радости васколике Српске Православне Цркве, учитељу васколиког православља у овоме свету! Како сада ја неуки, мањи од свих на свету, да станем пред тебе, громаде од архијереја и покушам да својим неуким речима, дрхтећим уснама, душом и срцем опишем тебе и твој живот, који се не може описати? Једину утеху налазим у речима великог Апостола незнабожаца Павла, у оним речима што је написао Коринћанима, када је рекао „…ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем.“ Ово нам говори Свети Апостол (1.4,15), али и овај велики архијереј који сâм по имену не зна за смрт, јер је већ прешао из овог света у живот вечни. И, заиста, живот, рад, све што бива о њему и око њега говори само о Христу, живећи у Христу и за Христа. То је наш владика Атанасије.

Ми смо се сабрали данас око његовог имена, око његових дела, око сећања на њега, а нарочито око Онога који је свима нама доделио живот вечни, Господа нашега Исуса Христа. Како описати човека који је препун контрадикција? Савршено смирење у једном бићу које не зна за мировање. Како описати архијереја Цркве Божије, који је више личио на просјака и који је ходао међу нама у својим чистим, беспрекорним прњама? Како описати великог васељенског учитеља који кад се појави на саборима пред епископима читаве православне Цркве, сви морају да умукну јер ће сада говорити велики Атанасије? Такво знање, таква наука, такав извор знања и науке, долази само из човечијег срца, из онога који је умео да учини оно што су свети Оци тражили од свих нас без изузетка, а то јесте да узмемо ум свој и да га спустимо у своје срце. Јер, само кад дође до савршеног споја ума, рациа, знања и срца, седиште људске душе постаје срце које представља Љубав. Љубав Божја које је посађена у сваком од нас без изузетка, проистиче из човека чије сâмо име Атанасиос (Αθανάσιος), значи бесмртни.

И, заиста, чак ни смрт није могла да га умири, као што се говорило и писало о њему, да је умировљени Епископ херцеговачки, када је већ предао трон и престо Херцеговине својим наследницима. Ко би могао њега умирити? Нико, јер тај његов неспокој у ствари није неспокој, већ Живи Христос у њему. И како да се смири човек који зна да Христос обитава у њему? Он је предао сав свој живот том истом Христу, Господу нашему. Како да се не појави васцела Херцеговина, па и народ широм света на његовом погребу, када је он спасио свој народ у Херцеговини, спасио Херцеговину за Српску Православну Цркву и за српско биће? Светосавску Херцеговину, као што рекох у свом опроштајном писму. Прочитах у једном часопису како су лепо описали владику Атанасија, који је, кад је сав народ кренуо у бекство, да опустоши Требиње, сишао као „оркан“ над градом, говорећи громогласно свима: „вратите се у ваше домове“! И да није он то учинио, данас не би било наше Херцеговине, онакве какву је ми познамо. И не само да је спасио живаљ и дао Херцеговини опстанак, него је вратио херцеговачком народу душу, коју су комунисти покушавали на све могуће начине да одузму од њих. Иако су они трпели дуги низ година без свога архијереја, овај епископ Христове Цркве свете, који је у то време био епископ банатски, где је могао живети у миру, прешао је у Херцеговину, која је толике година имала само администратора. И, он се заветовао том народу, тој светој Цркви, заветовао се Херцеговини, да ће он бити њихов епископ до саме смрти своје. И, испунио је своје обећање.

Међутим, ко може једноставно сахранити таквога бесмртнога човека, човека бесмртнога имена, као што беше владика Атанасије? Он не може да мирује ни сада, јер је он жив. Он живи, јер Христос живи у њему, и он живи због Христа и за Христа, са Христом и у Христу. Такав нам архијереј приличи. Јер, заиста, он је био оличење нашега Спаситеља овде у овом свету. Он, као и велики митрополит Амфилохије, који га је претекао у живот вечни, били су кључни људи не само у Српској Православној цркви, већ у васцелом Православљу, па чак су и други много учили од њих: како да обнове патристички живот наше Цркве, живот по Светим Оцима, како да се литургијски обнови живот и тиме народ. Јер, ако је Литургија жива, а јесте жива, онда ће народ живети. Ако је Литургија умртвљена и ако се она само служи реда ради, нема том народу живота. И зато је владика Атанасије хитао да отвори Херцеговину, да отвори свако херцеговачко срце, а преко њих сва наша срца, како бисмо сви могли схватити шта значи Литургија и живот по Литургији. Јер, Литургија је присуство самога Исуса Христа. Ми се сједињујемо са самим Христом, и ко онда може да мирује?

Сећам се на опелу Светога нашег Патријарха српског Павла, пошто сам био један од млађих архијереја, стајао сам скроз при крају, поред главе Светог Патријарха и његовог ковчега и ту је поред мене био и владика Атанасије. И као што су свештеници стали у ред, ми смо сви стали у ред, али нема код њега таквог реда. Он се измакао од свих епископа и стао је мало накосо на челу ковчега и рекао је мени са осмехом: „Ја сам задужен за неред“. Али, у том савршеном нереду његовом, човек види итекако да ту постоји један виши ред. Сви су препознали светитељски лик његов. Вероватно сте видели, пошто се сад све поруке шире невиђеном брзином кроз читав свет, ону слику владике Атанасија, где стоји на степеницама Царства Небескога и одједном се окреће једном анђелу и говори: „Мутави, где ћеш тамо? Шта радиш ту? Не лети се тако! Рашири та крила!“ То је он. То ми сви знамо. Небо више не може да мирује, јер овај апостол немира и апостол савршеног мира у исто време, се налази у њиховој средини. И сада нас он гледа, и говори ми: „Доста је, не треба више. Прекини, већ си доста рекао.” А, ништа нисам рекао колико има да се каже о том човеку.

И оно што највише говори о њему и о његовом светитељском лику, јесте следеће: Истина јесте његова наука, његове силне књиге, које је написао и оставио иза себе, оне ће надживети њега овде, у овом свету у смислу учења. Сви студенти православља, од данашњег дана, па до окончања века, учиће се из његових књига. То стоји, то сви знамо. Како је он лепо описао Христа, као Алфу и Омегу, Христа на коме Црква наша почива, Христа који се добровољно предао распећу и вратио Дрво живота у едемску башту, у рају, како би свима нама отворио пут ка вечном животу. То нико не може да изусти, а камоли да напише, ако то није лично доживео у додиру са Господом. Међутим, изван и изнад свега тога, анегдоте. Сваки сусрет са тим човеком ће бити предмет разговора о њему, јер све је то било толико необично да је човек осетио живо присуство једнога Свеца у својој средини.

Велики учитељ Православља у прошлом веку и мој духовни отац Александар Шмеман је говорио: сваки људски сусрет, независно од тога колико је дуго трајао или колико је кратко, пак, трајао, оставља свој вечни и вечити печат на сваку људску душу. И сваки тај сусрет и тај печат који оставља на нашим душама, ми носимо са собом у Царство Небеско. Нема ту оно дугме за брисање, него то постоји и бива у нама и ми носимо то са собом у Христово Царство Небеско. То је тајна моћи додира, по речима Светог Владике Николаја Охридског и Жичког. Моћ додира, јер ни једна тајна у нашој Цркви, не може се извршити без тог додира. А, ево сада погледајте ово доба у коме живимо са ковидом, шта би са додиром? Где је? Полако се дистанцирамо једни од других. Међутим, пошто сви носимо тај печат, као жиг на нашим душама и срцима, тај кога се сећамо остаје жив и тај додир са њиме како међусобни наш додир, остаје са нама. Зато је толико битно, суштински потребно, кад год се сећамо наших драгих покојника, да отпевамо „Вечан помен“, јер онога који је предмет наше љубави, ми њега са тим речима предајемо Живоме Богу и Он их прима у своје небеско наручје. И, онај који се налази у загрљају Господа, тај живи. Јер, Бог је ватра, по речима Светог Апостола Јеврејима (12,29). Где бива ватра, ту бива топлота. А где бива топлота, ту нема хладноће. И где нема хладноће, живот обитава. Бити у загрљају Божјем, бити у Његовом памћењу, као и у нашем памћењу, значи само још више бити у додиру са Светлости овог света. Јер је велики Апостол незнабошцима рекао свом ученику Тимотеју да је Бог Светлост (1.6,16 и 2.1,10). И сви знамо да је Бог Светлост и где је светлост више нема таме. Тама не може да уништи ту светлост, јер Христос је Дан који не зна за залазак сунца и такво је и Његово Царство у том живом Дану. И ту је сада наш велики архијереј, громада од архијереја, громада од човека, громада од учитеља, у загрљају Исуса Христа, коме је посветио сав свој живот.

Драги и многовољени, омиљени владико, сети се и нас у Христовом Царству Небеском и кад год се ми сећамо тебе, помени и нас како бисмо се сјединили у Христу и за Христа, а теби хвала и слава за тај живот твој, необични. Живот, који је толико одударао од осталих живота у овом свету. Неко би рекао да си био јуродиво биће, али далеко од тога. Био си најсавршенији украс наше свете Цркве и васколиког Православља.

Нека је драгоме епископу, оцу и учитељу нашему Атанасију, човеку бесмртнога имена и епископу вечан спомен, до нашег коначног и заједничког сусрета са њиме у Христовом Царству Небеском. Амин, Боже дај!