Промоција књиге поезије Јована Дучића у Паризу
У Српском културном центру у Паризу, у петак вече, 11. октобра 2013. године, одржана је промоције књиге поезије Јована Дучића и изложба необјављене Дучићеве преписке, коју су организовали издавачи књиге у сарадњи са Српским културним центром у Паризу. Ради се о великом културном догађају, јер смо у години када се обележава седамдесетогодишњица Дучићеве смрти добили прво двојезично издање превода песама на француски језик кнеза српске поезије. О књизи су говорили: књижевни критичар Славко Малешевић, приређивач овог издања Љубомир Михаиловић, затим, у име издавача Епископ Максим Васиљевић, песник Комнен Бећировић, док је глумац Саша Петронијевић читао Дучићеву поезију и на француском и српском језику.
Уз књижевно вече приређена је и изложба досад непознатих и необјављених рукописа из Дучићеве преписке. Ови материјали су већ били представљени у Градској библиотеци у Новом Саду приликом изложбе под називом Јован Дучић кнез српске поезије. Непознату преписку заједно са појединим оргиналним рукописима песама Јована Дучића, који су се нашли у заоставштини проф. Петра Бубрешка, за изложбу су припремили студенти теологије. Изложени експонати обухватају, између осталог, Дучићев извештај Милану Стојадиновићу, председнику министарског савета о разговору са Мусолинијем у Риму 6. августа 1935, писмо еп. Николаја Велимировића Дучићу, 4. фебруара 1932, Скерлићева писма Ј. Дучићу, из 1905, итд. Догађају су присуствовали Епископ западноевропски Лука, игуман Манастира Тврдоша о. Сава и многобројнa публика.
У току вечери Епископ Максим је објаснио историју ове публикације Песама као и то како се непозната Дучићева преписка нашла пред нашим очима. Појављивање ове збирке Дучићевих песама које је у Америци превео проф. Петар Бубрешко, Требињац и француски ђак, омогућила су удруженим подухватом три издавача, Себастијан прес из Лос Анђелеса, Видослов из Требиња и Метохија из Париза. Светлост дана преводи су угледали превасходно захваљујући ентузијазму и посвећености Љубомира и Женевјев Михаиловић из Париза који су приљежно прегледали све верзије Бубрешкових превода и изабрали оне најбоље.
Петар Бубрешко никад није заборавио своје корене ни прелеп српски језик који је био управо језик Дучићевих песама. И то је заправо преводиочев омаж сећању на свог великог земљака и учитеља, који је умро у Америци 1943. године, а пренесен на Црквину код Требиња 2000. године. Ови преводи одговарају двема сврхама: упознати франкофоне читаоце са песниковим делом, и указати част француском и Дучићевом српском – језицима за које су овај велики поета и Петар Бубрешко били пасионирано везани. Проф. Бубрешко је, што широј јавности није познато, на француски језик превео целокупно песничко стваралаштво Јована Дучића, ”Јутра са Леутара”, ”Благо цара Радована” а на француском је написао и тезу „Дучић и Французи“.
Неопходно је напоменути да је рад на овој двојезичној збирци Дучићеве поезије покренут љубављу и незаборавом покојне Лепосаве Бубрешко. Госпођа Лепосава, удовица професора Петра Бубрешка, преминула је 5. августа 2013. у 88. години живота, месец дана пре штампања збирке. Имала је међутим личну радост кроз прилику да, пет дана пре своје смрти, види радну верзију књиге. Књига је због свега тога и посвећена Лепосави Бубрешко (1923-2013) која је толико желела да ово дело види светло дана.
Очекује се промоција књиге у другим важнијим културним институцијама (САНУ, Матица српска, Министарство културе и Канцеларија за сарадњу са дијаспором), као и на катедри за француски језик.
Српско библиофилско друштво заинтересовано је да објави ову Дучићеву преписку, а Иван Негришорац, Председник Матице српске, који је магистрирао на Јовану Дучићу, веома обрадован открићем необјављене Дучићеве преписке, изразио жељу да се рукописи објаве у Летопису Матице српске.
Петар Бубрешко (преводилац)
Професор француског језика, Петар Бубрешко рођен је у Требињу 1910. године. Студирао је упоредну књижевност у Паризу као стипендиста француске владе од 1936. до 1939. године, спремајући докторску тезу ”Јован Дучић и Французи” коју није успео да одбрани због избијања Другог светског рата. Услед ратних и животних страдања, борби и превирања, у којима је узео активног учешћа као командант Требињског среза, био је затворен у логору Стара Градишка одакле је успео да побегне уочи самог погубљења. Боравећи након рата у разним избегличким логорима по Европи, професор Бубрешко добија папире за САД 1950. године
Јован Ђоновић и Петар Бубрешко већ 1951. године објављују три посмртна дела Јована Дучића: ”Стаза поред пута” -”Моји сапутници” – ”Јутра са Леутара.” До 1957. године проф. Бубрешко је најпре врло активан у Чикагу (извршни секретар одбора Српске народне одбране у Чикагу, члан Уредништва листа ”Слобода” и члан Епархијског савета), а затим се сели у Калифорнију где се венчава Лујзом (Лепосавом) Радановић. 1960. године постављен је за професора француског језика и књижевности у Менесоти. Одатле, као стипендиста Лутеранске цркве у Америци, одлази у Квебек, где на канадском Лавел универзитету студира савремени француски роман и поново ради на докторској тези ”Јован Дучић и Французи”. На Универзитет у Тексасу прелази 1963. године где предаје француску књижевност до 1977. године, када је пензионисан. Умро је 2006. у 96. години и сахрањен је на српском гробљу у Калифорнији.
