Андрићев поглед на Херцеговину

Иво Андрић из својих путовања по Херцеговини највише памти свјетлост, камен и споро, готово непримјетно протицање времена. По свјетлости се најбоље сјећа Херцеговине, свјетлости која сија и прожима све и налази се „у осмеху људи, на лицима младића и девојака у предвечерњој шетњи“. Она се прелама као златан, немиран одбљесак у чаши мостарске жилавке. Свјетлост је, по Андрићу, узрок што је овдје, у Херцеговини, човјек способан за живот, храброст и ведрину; због ње има „смисао за меру и стваралачки рад“.

Пише: Владика Григорије

Камен је за Андрића други симбол Херцеговине. Симбол постојаности–грађевина, али и људских живота, симбол трајања. Камен памти дуже и више од људских покољења; у њему је сабијена и сачувана историја – за оне који умију да је читају из „људском руком обрађеном и од употребе излизаном камењу некадашњих градова и здања“. Из камена се може одгонетнути историја једног „бившег града“, као што то писац чини „На камену, у Почитељу“.  На почитељском камену споро и лијено протицање времена у једном тренутку се потпуно зауставља, а вријеме и простор се стапају у једно. „Избледео је у бело-модром жару језичак небеске ваге. Ни знака ни бројке, ни писма ни гласа. Не зове се никако, не означава ничим и не бележи нигде оно што казује овај тренутак на камењу, међу камењем, под зенитским сунцем. Дан нема имена, време нема мере, свет је изгубио границе. У савршеној равнотежи мирују тасови постојања и непостојања.“

Из тог херцеговачког камена, старог колико и вријеме, рађа се и развија живот баш као и у плодним и земљом богатим равницама. Тако је израсла и она смоква-богаљ, у пукотини старинског зида у Почитељу, као симбол непрестане борбе за опстанак, воље и жеље за животом која траје од када је свијета и вијека и зато „рађа и рађаће по истим законима по којима рађају бујне и плодне смокве у доброј земљи и на погодном мјесту“. То је тајна Херцеговине, њеног камена и свјетлости који се не дају одгонетнути у потпуности и до краја и који у својој чудесној симбиози представљају метафору живота и постојаности.

Оно што је Андрић записао о Почитељу може се примијенити на цијелу Херцеговину. „Ово је ретко и драгоцено место, овде се може замислити време и односи људски у њему“. Иако обдарен крај нарочитом природом; иако су његови житељи напојени најдрагоцјенијом енергијом – он их ипак описује и открива као људе чија су осјећања дубоко затворена и ограничена неком изванредном разумношћу, искуством и бригом за преживљавањем. Ова земља и њени људи су за Андрића слични по томе што су испоснички суви, испуњени сталном борбом са чамотињом, „даљином и ишчекивањем“. Премда нису лишени страсти, они су увијек „на опрезу“. Има у њима поноса и силе, али најчешће је живот „једно једнолично ишчекивање“ и зато Андрић пролази поред ове земље и њених људи као поред оне смокве израсле из камена – дирнут „чувајући се добро да је не оскрнави олаким поређењем, таштом метафором“.

И људи овог поднебља су подједнако ћудљиви, тајновити и недокучиви попут земље која их је изњедрила. Андрић их и описује тако, заогрнувши их велом тајновитости и неке недоречености, која као да и њему остаје непознаница, измичући могућности потпуног и крајњег уобличавања истине о њима. Такви су ликови тројице Херцеговаца које је Андрић уврстио у свој приповједачки опус: фра-Грга, Херцеговац који је дјеловао у Сарајеву; велики Алипаша Ризванбеговић, и чувени војвода и истински јунак – Богдан Зимоњић. Усуђујем се рећи да су њих тројицана извјестан начин својеврсна оличења Херцеговаца све три вјере.

Богдан Зимоњић је био један од оних народних првака које је Иво Андрић упечатљиво описао у свом роману Омерпаша Латас. Богдан, Херцеговац из околине Гацка, био је крупан човјек, као што су и данас људи из тога краја; људи који у себи носе неки необичан мир и успавану снагу. Описујући Богданову десну руку, Андрић каже како је „била бела и чудно неотпорна, али огромна, тешка као недопечен хлеб; а ипак се у понечему осећала успавана снага ударца из те руке…“. Његово понашање приликом аудијенције код Омерпаше Латаса, царског изасланика, било је по свему необично. Тешко се одлучивао да изговара ријечи, само је „лако трептао очима, његов глас је био блед и скроман“, сасвим неодговарајући снази његовог тела и мушком лицу. Зимоњић је био шкрт не само у ријечима него и у покретима. Једноставно, личио је на „затворен град“. Андрић га описује као добороћудног, учтивог, али „загонетног и увредљиво уздржљивог“. Његова способност да говори тако да „не обавезује никог ни на шта“ излуђивала је његовог саговорника. Била је то, како смо стекли утисак, најбоља одбрана и најбољи напад.

Не знам да ли постоји и у једном књижевном дјелу написаном Андрићевом руком тако јасно и пажиљиво описана моћ ћутања. Зимоњић не одустаје од ћутања и пристаје само на лаки покрет руком или на неку ријеч која није ни потврдна ни одрична: „Ја, ко ће знати“. И када га описује као ћудљивог, загонетног и крутог, Андрић одједном открива да је тај човјек „природан и слободан“, да таквога ни искусан сераскер у својој богатој каријери није сретао.  И када му је царски изасланик говорио велике и крупне ствари: о помирењу „крста и некрста“, о стављању на право мјесто сиротиње и угледних људи; и када је говорио оно што су сви амбициозни људи кроз историју говорили– о успостављању правде у свијету, о стварању „породице срећних народа“, показујући тиме да је он, Омерпаша, један од оних људи који „жели све што човек може постати и бити“ – наилазио је на непробојни зид тишине.

Оно што је за нас важније јесте то да је Богдан од оних који неће ништа „до само да буде и остане оно што је“. За мене је као свештеника у опису овог скоро неописивог сусрета двојице људи још важније то што један од њих, Омерпаша, на крају одустаје од свега не би ли само стекао Богоданово повјерење: „Ништа ти не тражим и ништа те не питам. Али, једно хоћу: да ми вјерујеш“. И када ништа не помаже, све се своди на оно круцијално питање, а то је питање вјере. „Је ли вјера, Богдане?“, упитао је на крају царски изасланик. И тада се први пут отвара и Богдан: „Јесте вјера“. И онда се пред оним чудним понашањем сераскера, који се крсти и говори о свом хришћанском поријеклу, наизглед се апсолутно и сасвим отварајући, опет догађа нешто неочекивано: Зимоњић се враћа у своју затовреност, скривајући поглед својим великим састављеним трепавицама, остајући у свом учтивом и хладном љубопитству.

Иако је генијални Андрић описао тренутак који је био „брз као кратка муња“, када је – док се Омерпаша крстио и покушао посљедњим напором да стекне Богданово повјерење – и Богдан отворио очи „природно и широко“. Описујући његове крупне и простране, као у дјетета чисте беоњаче, описао је сву унутрашњу драму једног Херцеговца православца, чији поглед у том трену „није био само зачуђен него и „убојит и гневан, уплашен и жаловит, и презрив и тужан“. У том погледу, који је „само севнуо, а одмах затим се угасио и изгубио под спуштеним очним капцима“, Андрић нам је открио вишевјековну драму и невољу човјека оног времена, а све оно што је Богдан чинио прије и послије тог тренутка била је проста борба за опстанак Херцеговца горштака, свиклог на непрестану борбу, са људима и шкртом природом. Имам утисак да и данас, у нешто другачијим околностима, међу Херцеговцима источне хришћанске вјере живе управо овакви карактери.

Алипашу Ризванбеговића, „господара Херцеговине“, Андрић описује кратко из времена када је био моћан надалеко –и када је пао у немилост. Као што је познато, Алипаша се великом храброшћу и способношћу изборио да буде први човјек у Херцеговини. Владао је земљом „као оштар и лукав тиранин“, али и као „добар домаћин“. Зидао је палате и џамије, уводио новине у пољопривреду, али оно што је најважније: „вјешто се варако и лагао са везирима у Цариграду и пашама у Травнику“. Није прошло много времена, а тај човјек, обдарен снагом и љепотом – када се обогатио и осилио – рекао је оно што није смио рећи: „Од данас не треба нико више да иде цару у Стамбул. Ево вам Стамбул – Мостар, а ево вам и цара у Мостару!“. Иако је свакоме изгледало да ће и поред свега тога овај човјек владати Херцеговином до краја живота, јер је владао „строго и правично“ већ двадесет година, пред крај живота „стари чаробњак се заплео у своје рођене опсене варке“. Седамдесетогодишњег мостарског везира надмудрио је безобзирни Омерпаша Латас. Пресуда је била да се протјера у Азију. Тако је учињено, али се, наводно, неком аскеру, од оних којих су га спроводили – омакла пушка. Сахрањен је крај Ферхадпашине џамије у Бањој Луци. Пре такве “случајне погибије“, Алипаша је петнаест дана пролазио кроз највећа понижења. Окружен Омерпашиним аскерима, у понижавајућем положају проведен је кроз многа босанска и херцеговачка села и градове. У посљедњих петнаест дана живота схватио је „…шта остаје од човека који одједном све изгуби тако, лишен свега стане на сопствене ноге, сам и го, против свих сила света око себе, беспомоћан, а непобедив“.

Очи овог човјека од чијег се погледа некад плашила васколика Херцеговина „још гледају, али не виде и не желе да виде“. Лице које је некад било тврдо и убојито, сада је сасвим другачије. Ношен на мазги, „добио је израз неке мирне, истинске величине“. У једном нијемом монологу, остављен и понижен од људи, Алипаша бесједи сам са собом, говорећи „да му не треба ништа, јер га је Алах и раније увијек подржавао, а сада, од када је неправедно допао ропства и невоље, помаже га више но икад свим што му треба“. „Са постоља свога страдања“ овај чудни Херцеговац, био је убијеђен да је,као са највише планине, увидео „неке истине о људима и људским односима, боље и јасније него икад раније у свом животу“ и даље вјерујући у исправност својих поступака и неправедност страдања које подноси. Он је био, како каже Андрић, од оних људи који се никад ни са чим не мире и чија страст „да живе и утичу на живот живих људи“ оставља траг и послије њихове смрти.

Фра-Грга је још један Херцеговац којег Андрић описује. Он је жупник, фрањевац, који носи у себи многе супротности; у коме се многе особине сукобљавају, а из тог сукоба врло често никне нека трећа, неочекивана особина. Но, овог човјека, пониклог у Херцеговини, служба је ставила у град безбројних сукоба – Сарајево. У њему се успијевао одржати захваљујући и свом херцеговачком менталитету и домишљатости.  Ево како то Андрић описује: „Његов разум био је јак, његов практичан смисао велик и готово непогрешан“. Треба напоменути да фратарска служба и дисциплина у Босни никада није била лака ни једноставна. На самом почетку, описујући фра-Гргу, писац напомиње да “Херцеговина, нарочито јужна и југоисточна, има по правилу добар сој људи. То је земља са много камена, а мало свега осталог, а то мало што роди храњиво је и племенито, и са водом и ваздухом даје здраве и разумне људе“.  Усљед те разумности и природног поријекла није ни чудо што је фра-Грга био штедљив. Али је његова штедљивост с годинама нагињала тврдичлуку, „више је волио да прима него да даје“. А, с друге стране, то чувено херцеговачко частољубље наводило га је на сујету. Желио је да га људи сматрају „несебичним и дарежљивим“. Тако се догодило „да му његова шкртост строго забрањује оно на шта га његова сујета неодољиво гони“. Фра-Грга је подносио неку врсту добровољне жртве, гостећи господу из конзуларног кора и више османлијске чиновнике и клирике других вјера, вјероватно на тај начин служећи Цркви и свом народу.

Фра-Гргиним сијелима посебну атмосферу и значај давало је то што би за те прилике набављао дуван и вино из Херцеговине; лимунове, поморанџе и нарове. Износио им је ону блатину „што је блага к’о млијеко, јака к’о гром“. Тако је чинио и трпио све гледајући неки већи циљ и покушавајући да у себи споји своја супротна осјећања: од тврдице и себичњака до дружељубивог и дарежљивог човјека, стварајући о себи „подвојена мишљења, привидно супротна, а у суштини подједнако тачна и нетачна“. Тако и у Андрићевом опису овог необичног Херцеговца остаје, као и за многе друге Херцеговце, па и људе уопште, онај вјечити проблем да шта год о њима кажемо или мислимо негативно – на другој страни таса постоји увијек једнако много разлога да мислимо добро и позитивно.

Херцеговци које Андрић описује у својим приповијеткама одраз су менталитета и поднебља из којег су поникли, сједињујући у себи понешто од шкрте природе, али и благородне свјетлости која од постања свијета бјеше у основи свега. С друге стране, они су једним дијелом носиоци и универзалних људских особина које се могу приписати било ком човјеку, у било ком времену или простору. Њихове мане и слабости, предности и квалитети неријетко су општељудског карактера, који превазилази строгу условљеност географским границама, подједнако се сусрећући у свим временима и на свим просторима.

Биљешка о аутору

Владика Захумско-херцеговачки и приморски Григорије (Дурић) рођен је 17. децембра 1967. године у Варешу (Босна) гдје је завршио основну и средњу школу. Дјетињство је провео у селу Планиница, гдје је живјела његова породица, иначе поријеклом из херцеговачког села Бањани. Богословску школу уписао је 1984. а након њеног завршетка уписује Богословски факултет који је завршио 1994. Замонашен је у манастиру Острог 23. јуна 1992. године, одакле одлази са епископом Атанасијем (Јевтићем) у обновљени манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош код Требиња. Рукоположен је за јерођакона а потом и зајеромонаха 1992. Тврдошки игуман постаје 12. маја 1996. а архимандрит 19. августа 1997. Од 1995-1997. био је на постдипломским студијама у Атини.

На владичанском трону Захумско- херцеговачке и приморке епархије устоличен је по благослову Његове светости патријархаПавла, од стране Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија 3. октобра 1999. године, када је стао на чело вјерујућег српског народа у Херцеговини и постао његов духовни вођ. Насљедник је претходних јерарха ове Епархије, осам стотина година старе, од којих је први Иларион, а за њим слиједе седамдесеторијица великих црквених пастира, попут Светог Данила Хумског, Светог Василија Острошког и Тврдошког, Светог Петра Зимоњића и других, до владике Атанасија Јевтића.

“Долази час и већ је настао” (Требиње, 2004.) наслов је прве књиге епископа Григорија која обједињује његову пастирску дјелатност. Преосвештени владика одазива се, као аутор, и на свјетовне теме. У ријетким слободним тренуцима посвећује се књижевном раду. Монаси, Херцеговци Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучима и Нићифор Дучић добили су достојног насљедника а књижевност која се ствара на српском језику у Босни и Херцеговини вриједног и радо читаног аутора.

Есеј владике Григорија у истом часопису објављен је и на шведском језику у преводу Андерша Густафсона.

Извор: http://dijaspora.co/

Facebook

Google+

Twitter

Linkedin