Интервју за „ПРАВОСЛАВЉЕ“, 2006.
– Преосвећени, постоји ли реална могућност опстанка мултиетничког друштва у Босни и Херцеговини?
Постојао је обећавајући тон, макар од стране цркава и вјерских заједница, на почетку мултиетничког уређења и на крају комунизма. То је ишло доста скромно и несигурно и то је могао бити основ за суживот, у коме свако може да буде оно што јесте, а да онај други није тиме угрожен. Међутим, врло брзо је почео рат, који је што се тога тиче дошао као пошаст. И није се завршио 1995., када је био на папиру окончан. Срби у Босни су доживјели по окончању рата ново страдање нападима на Србију, којима као да су били сами нападнути. Тако да смо ми завршили са ратовима и бомбардовањима тек 1999.године. Ушли смо у 2000.годину као народ који је на крају ХХ вијека остао здробљен, а знамо да је у том истом вијеку, поред тога, доживио два свјетска рата и још неколико мањих. Наш српски народ је све до 1961. био већински народ у Босни и Херцеговини. Међутим, Срби ту данас више нису већина, а проглашени су за агресоре на сопственој земљи, у земљи гдје су већински власници грунтовно и катастарски.
За нас је данас пресудно важно да можемо да будемо то што хоћемо да будемо и да будемо оно што стварно јесмо – православни хришћани, Срби, људи који имају слободу. Да ли су Срби у Бих слободни да буду Срби у том најдубљем смислу речи? Мени се чини да ту постоји неколико битних проблема. Први је терет гријеха од злочина почињеног у Сребреници. За Србе није својствено да кажу како је, с друге стране, 5000 Срба убијено у Сарајеву, јер у дубини наших бића то није одговор. Али није неважно и ми морамо говорити док нас не чују. Сами пак знамо да нема гријеха који превазилази милост Божију. Сребреница је посљедица тога што нисмо имали људе који су Срби и православни хришћани у правом смислу те ријечи, а било им је дато оружје у руке. Друга мука је политичке природе, у којој су велике силе морале да пронађу кривца, зато што се десио један скандал усред Европе, а то је разбијање на мале парчиће једне велике државе. Срж те државе је била БиХ, у којој су управо начињени највећи сукоби. Да ли би тај терет спласнуо одласком Караxића и Младића у Хаг, заиста не знам. Али Милошевићев примјер показује да је кривац отишао, а кривица је остала.
Данас је главно питање у БиХ однос муслимана и православних хришћана. А однос православаца и римокатолика је питање које је добило планетарне димензије и није више само однос Срба и Хрвата, што је можда срећа у несрећи. Као што постоји и проблем између муслимана и римокатолика. Срби воле Србију, Хрвати воле Хрватску, муслимани воле Турску – видимо да ту нико не воли Босну и Херцеговину у смислу отаxбине. Људи са запада очекују да будемо прагматични и да зарад одјеће, обуће и хране изгубимо идентитет, или кажемо да смо Бошњаци. А то њихово очекивање је једна потпуна илузија.
Лично мислим да је рјешење отворени дијалог између нас, муслимана и Хрвата. Присуство међународне заједнице је добро само ако потпомаже наш дијалог и договор о суживоту, а у сваком другом случају њихово мијешање је врло опасно. Једноставно није могуће насилно рјешење, могућ је само договор. Чим се поцијепала Југославија, свако друго цијепање се подразумијева. И то је крах свјетске заједнице која то неће да призна, него нас криви и тражи од нас да поново идемо у исту грешку.
– Преосвећени, да ли је рат у Босни и Херцеговини био верски?
То је питање који људи често постављају зато што су на почетку рата први пут у животу видјели свештенике, епископе, бискупе или хоxе у једном статусу у коме их дотад нису видали. Ако се гледа политички, одједном су их видјели постављене у исту раван са дотадашњим идолима, који су се, хтјели ми то или не, поштовали – а то су били политичари. Пошто су стављени у исти ред с њима, неки су помислили: Сад и ове морамо да поштујемо, јер су их поштовали не због оног шта они јесу и ко су и шта представљају, него су их поштовали и бојали су их се и мислили су да су они важни само зато што су их видјели на истом мјесту гдје се налазе водећи политичари. Питање да ли је протекли рат био вјерски рат, односно, боље рећи – да ли је ту било примјеса вјерског рата – стално је лебдило у ваздуху и кад је био рат и кад није било рата. Рат је био између људи, људи су вјерници и могли бисмо да кажемо из те перспективе да је био вјерски рат. Али вјерским ратом могао би се назвати само онај рат који се води у име вјере и који има за циљ да једна вјера надвлада другу, и онда би се све радило у име те неке вјере и за постизање онога што та вјера пропагира. У овом случају уопште није било ни изблиза тако, као што би се можда неком на први поглед учинило. Лично мислим да вјерски службеници било које конфесије нису имали неки велики утицај на политичке лидере, када су у питању Срби.
– Какви смо сада, после рата?
Рат је нам направио једну додатну фрустрацију. Фрустрација је већ постојала у вријеме комунизма и ми смо добили фрустрацију на фрустрацију. У прилог томе говори чињеница да ми и сада постављамо предратна питања – нпр. питање четника и партизана – а која су требало да буду ријешена мирним и разборитим путем у годинама када је комунизам падао. Без обзира колико неко био за Тита и партију, или за четнике и Дражу, за нас као црквене људе је најопаснија ствар идолопоклоничко посматрање и Тита и Драже. Ако почнем да се клањам било Дражи, било Титу, ја сам из хришћанске перспективе болестан. Имали смо идолопоклонство према Титу, а сад се у неким сегментима, код неких људи, то пројављује као идолопоклонство према Дражи. И ту имате ситуацију да су људи који су били потпуно идеолошки острашћени прешли из једног колосјека у други и почели да се клањају другом “богу“.
Сад, послије рата, шта се догађа? Догађа се оно што је почело још у вријеме рата, а то је улазак другог свијета у наше животе. Дакле, у вријеме комунизма, Тита и партије ми смо били, ако хоћемо да признамо, изолована земља. Ми смо били изоловани у односу на велики свијет. У то вријеме тај свијет је био поларизован и ми смо заиста стално били разапети између истока и запада, не у хришћанском, него у политичком смислу. Ми смо онда проблем ријешили самодовољношћу. Онда се свијет промијенио, а затим је тај свијет у најгрубљем облику ушао код нас. Али како? Преко разних шпијуна, тајних служби, потом служби које су смишљале какав ће код нас избити рат, што је кулминирало реалним бимбардовањем. И сад имамо један народ који је бомбардован и прокажен од свијета, народ од кога се стално тражи да нас прихвати као свог најмилосрднијег брата. Тај свијет је ушао на бруталан начин код нас, а ми смо и у вријеме најстрашније комунистичке изолације имали отпор према њој и симпатије према свијету који је изван тога. Имали смо притајене симпатије према Америци и Француској, Западу итд. И, гле, тај свијет нас бомбардује… И усљед тога, падне Милошевићев режим као посљедњи покушај наставка комунизма. Посљедица бомбардовања је био долазак демократије. То се испоставило као врло болна ствар јер људи су већ на ивици лудила. Шизофренија је у томе што је постојала тежња да се сви путеви поставе у правцу западних земаља, које смо некад поштовали, од којих смо се некад надали да ће нам доћи слобода. Али не можемо да просто пређемо преко бомбардовања. Бомбардовање је по себи агресиван, бруталан, нечовјечан, болан чин.
Нама се чини да тај свијет није нашао прави начин да нас прихвати и ми не налазимо начина да прихватимо тај свијет, па и даље остајемо као неко сироче остављено у пољу, а поље је стварно велико и не знамо како да се понашамо у тој ситуацији. Најчешће нам пада на памет она Његошева ријеч – “да је иђе брата у свијету“ који би нам помогао. Поново смо као народ угрожени, јер осјећамо да се од нас тражи да се одрекнемо себе. Као да нам је речено: Одреци се себе – идентитета, историје, културе, а ми ћемо онда размислити да ли да те примимо. Али ни тада није све извјесно и тада остаје то неповјерење према нама.
Зато је права, али болна ријеч за наше и стање цијелог овог свијета – криза идентитета. Људи морају да нађу идентитет, а пронађени идентитет ствара интегритет. То значи ограђивање себе слободом коју не може да разори нико и не може да је услови ничим. Та слобода је таква да има могућност да прима свакога добронамјерног и да препознаје сваког добронамјерног.
– Да ли се комунистички тоталитаризам пресликао на неку другу идеологију?
Питање је сложено, али оно што је сигурно јесте да се православно хришћанство никада не може упоређивати са идеологијом, нити је оно идеологија. Послије пада комунизма у држави је настао један вакуум и није било никога међу живим људима ко би могао да представља аутентично српски идентитет у политичким водама. Оно што се мени учинило тада важним је то што су се људи окренули ка Цркви. Стекао сам утисак да сви ти људи нису имали и немају баш неки сигурни правац и зато се окрећу према Цркви и од Цркве траже да она буде свјетлосни стуб који води кроз пустињу, који води из ропства.
– Мислите ли да се наши политичари додворавају Цркви тражећи савете од Његове Светости Патријарха Павла и других црквених великодостојника?
Благослов или савјет од људи који носе једно велико искуство једне велике традиције никада није на одмет. Ми можемо тражити савјете, али, како каже премудри Соломон, “мудрост је у савјету многих“. Дакле, никоме не треба забрањивати да тражи савјете од обичног човјека на улици до Патријарха Павла, али одлука је његова и његова је ствар колико ће тај савјет узети у обзир и колико ће га правилно схватити. И у томе не видим нешто лоше. Видим, у ствари, само добро.
– Наши политичари се стално свађају. Видите ли излаз за наш народ?
Сигурно да видим излаз у томе да људи што више постану свјесни да егоизам, егоистичност, индивидуализам или задовољавање наших личних интереса није рјешење за заједницу. Ако заједница у којој живимо није срећна и ако живимо у таквим околностима у којима влада незадовољство, онда је главни проблем политичара што мисле да је најважније да задовоље своје потребе, а онда још претендују да су они једини који виде пут којим треба да иде овај народ. Много би боље било кад би завладала саборна свијест, гдје треба ставити своје мишљење на испит пред туђе аргументе и онда прихватити оно што је саборни дух прихватио као најбоље. А тога већ дуго, дуго, у нашем народу нема.
– Наш народ је на раскрсници и чини се да већ доста дуго стојимо у месту. Шта Ви саветујете?
На раскрсници не треба дуго стајати. Треба ићи даље. Мислим да је прави излаз у ријечи коју ми понављамо често у Херцеговини, а коју је изговорио пјесник Шантић: ,,Ми свој пут знамо, пут Богочовјека“.
– Какво је Ваше мишљење о улози веронауке: да ли је она образовна или васпитна?
Вјеронаука увијек може да се посматра из две перспективе: прва је образовна, а друга је васпитна. Образовна страна вјеронауке је јако потребна. Она је просто неопходна, јер, рецимо, није могуће читати класичну литературу и разумијевати је, а да човјек нема вјерско образовање. Није могуће читати Шекспира, Достојевског, нити ваљано посматрати умјетничку слику, архитектонско достигнуће, а да човјек није вјерски образован. Кад је у питању васпитање, та ријеч етимолошки значи узрастање или храњење човјека нечим што је добра храна. Чини ми се да је вјеронаука храна која је неопходна човјеку. Без те хране коју носи вјеронаука, људско биће има недостатак и може да доживи слабост и болест.
– Сматрате ли да је потребно присуство свештеника у војсци?
Више је него потребно присуство свештеника у војсци. Човјек кад узме пушку, његова психа и страсти добију једну другу димензију. И ако у том критичном тренутку човјек није у стању да се самоконтролише, много је добро присуство некога ко би могао да му помогне, некога у кога би имао повјерења да му каже какви га проблеми муче. Да су свештеници у овом рату били присутни, макар кад је у питању наш народ, вјерујем да би било мање злочина. Треба имати у виду да све озбиљне војске овога свијета имају у својим редовима свештенике.
– Све је више људи који посте. Можете ли нам рећи нешто више о значају поста?
Много је људи који посте и ја сам пријатно изненађен и обрадован тиме. Човјек је заиста оно што једе и човјек је онакав како једе. Човјек треба да пази шта и како једе, шта и како ради, јер га то у извјесном смислу одређује, и треба да живи са пажњом. Пост је буђење и подсјећање на пажњу, да не бисмо постали животиње. А бити пажљив значи имати љубави према свему што је око нас. Бити пажљив, значи бити благодаран, захвалан, а то значи бити хришћанин. Зато је пост добар, то су људи осјетили и зато посте. Пост побуђује на молитву, а молитва је крајњи израз пажње.
– Зашто у данашње време млади људи ређе ступају у брак? На које проблеме они наилазе? Да ли су пресудни проблеми материјалне природе?
Није могуће раздвајати живог човјека на духовну и материјалну димензију. За то што млади људи не ступају у брак постоји низ озбиљних разлога. Један од тих озбиљних разлога је проблем сазријевања, зрелости. Брак значи да је неко достигао неку зрелост и кад човјек осјети да је достигао ту зрелост, он хоће да направи корак који се зове брак. Људи имају проблем незрелости, који је повезан и са васпитањем и са образовањем и са другим стварима. Мислим да је проблем несумњиво озбиљан, јер незрели људи у незрелим годинама, сазрели само физички, чине те акте који су својствени зрелим људима. Кад то ураде, онда доживе један шок усљед своје неспремности и кад дође вријеме зрелости, они због своје шокираности и затечености имају проблем.
Економски разлози постоје, али су предимензионирани. Хришћански поглед на економску и сваку другу сигурност је у томе да је највећа сигурност у несигурности и да је несигурност заправо сигурност. То је парадокс, али то је истина. Сљедећи проблем је себичност, тј. егоизам. Брак подразумијева жртву, а жртва подразумијева трпљење, трпљење рађа наду, а све мора бити сазидано на темељу који се зове вјера. А као награда за све то, добија се љубав. Љубав није дата категорија, љубав је задата. За љубав се треба борити. Данас људи нису спремни да се боре. Људи хоће да им се нешто догоди, а да не уђу у догађај, да не уђу у борбу, да не уђу у арену. Људи немају више тај осјећај који охрабрује човјека да каже:ИДЕМ У БОЈ!
